Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 268-272). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
(XIII deo Ovde)
XIV deo
Prvi primer Eksterno-internog odnosa dokument – umetnička proza nalazimo u porodičnom razgovoru povodom Aleksandrove lektire.
Podaci za razgovor o novom Landry-u preuzeti su iz članka "Novi Landri ubio 25 žena" koji je izašao u "Novom vremenu" 15. marta 1944. godine. Članak u celini glasi:
"PARIZ, 14. mart. – Francuska policija otkrila je jeziv zločin kome je prema dosadašnjim konstatacijama palo kao žrtva 25 žena. Stanovnici ulice Lesier u Parizu primetili su pre nekoliko dana neki čudan miris koji nisu mogli da objasne. Na molbu nekoliko stanovnika gradsko gasno društvo poslalo je svoje organe, kako bi ispitali da se možda nije pokvarila gasna mreža u ulici.
Međutim oni su otkrili u jednoj vili u kazanu za grejanje odsečene ženske glave, ruke, noge i ostale udove, iz čega se moglo zaključiti o čitavom nizu zločina. Odmah je obaveštena policija koja je smesta započela istragu. Ova nenastanjena vila izdata je pre dve godine jednom lekaru koji je očigledno namamljivao žene k sebi, ubijao ih zatim u kući spaljivao njihove leševe.Na osnovu odeće žrtava, koja je dosada nađena, može se zaključiti da je ubica, koji je nadmašio i samog Landria, umorio 25 žena. U dvorištu zgrade pronađena je još jedna krečana duboka 3 metra, u kojoj je otkriveno još 13 ljudskih trupova!
ZLOČINAC POBEGAO. Otkriće jame s leševima u livi lekara dr. Petijoa, koji je pobegao, a koja se nalazi u otmenom pariskom kvartu Etoal, pokazalo je već za kratko vreme da je ovaj slučaj daleko ozbiljniji nego sva masovna ubistva otkrivena poslednjih decenija. Landri je u svoje vreme ubio u Versalju 11 verenica. Vajgman je 1937. u jednoj kući u Parizu ubio 6 osoba.
U podrumu vile dr. Petijoa broj spaljenih osoba iznosi 25. Istragom je već utvrđeno da je skoro svako veče u ovu pustu vilu, koju je dr. Petijo zakupio pre 12 godina, dolazio jedan vozač na teretnom biciklu. Policija smatra da su lekar i tajanstveni vozač jedno isto lice. Ne zna se, međutim, da li je korpa teretnog bicikla sadržala leševe, kreč ili ugalj.
Pretpostavlja se da je ubica u samoj vili istesterisao leševe i umočio ih u krečanu pre nego što će ih sagoreti u centralnom grejanje. Iz toga razloga bio je iznad krečane namešten jedan čekrk. Sama vila je ostala neiskorišćena izuzev jame u dvorištu i centralnog grejanja u podrumu. Pored centralnog grejanja pronađena je čitava gomila lobanja i ljudskih kostiju.
JEZIVA VILA. Da se u ovoj vili događalo nešto što spoljni svet nije smeo da vidi, pokazuje činjenica da je dr. Petijo podigao sa baštenske strane jedan zid od četiri metra visine pošto je zakupio kuću. Dr. Petijo je nestao. On nije ordinirao u ovoj jezivoj vili, koja se nalazi u ulici Lesier 21, već u severnom delu Pariza, u ulici Komarten 66, gde je i stanovao.
Tamo su ga i nazvali posle otkrića podruma s leševima, usled čega je dr- Petijo otišao radi izviđanja sve do kuće u ulici Lesier 21, ali se brzo vratio kad je primetio policiju. Odmah zatim napustio je dr. Petijo svoj stan u ulici Komarten 66 u pratnji svoje žene i 17-godišnjeg sina ne zaključavši čak ni vrata. Od tada mu se izgubio trag.
Dr. Petijo ima 47 godina i rodom je iz srednje Francuske, gde je bio član socijalističkog generalnog saveta i predsednik opštine u mestu Vilney sir Jon pre nego što je zbačen sa položaja zbog prevare. U svom mestu bio je dr. Petijo poznat kao neurasteničar i patološki tip. Tamo su ga okrivljivali ne samo da krade po poštanskim sandučićima već i da je organizovao ubistvo jedne žene 1930. godine.
Kažnjen je od suda u Sanu zbog prevare na 3 meseca zatvora. Za sujeverne posetioce bioskopa cela ova afera sa ubistvom već stoga je tajanstvena što se jedan francuski film koji se sada prikazuje zove: 'Ubica stanuje u br. 21'. A jeziva vila u ulici Lesier nosi broj 21".
Upoređenjem ovog teksta – punog, uostalom, protivurečnosti (dve pa dvanaest godina zakupa vile), besmislenih zaključaka(biciklistički transport leševa), smešnih formulacija ("Pretpostavlja se da je ubica u samoj vili istesterisao leševe i umočio ih u krečanu pre nego što će ih sagoreti u centralnom grejanju. Sama vila je ostala neiskorišćena izuzev jame u dvorištu i centralnog grejanja u podrumu".), i ne baš naročito delikatnih političkih aluzija (povezivanje članstva u socijalističkom generalnom savetu sa neurastenijom, obijanjem poštanskih sandučića i sumnjom na jedno ubistvo iz 1930) – upoređenjem tog i takvog teksta sa prvim razgovorom za porodičnim stolom, čitalac može videti na koji je način izvršeno međusobno prožimanje dokumenta i proze, a da veza sa izvorom u štampi nije izgubljena.
*****
U modelu upotrebe dokumenta (gde naslovi iz štampe služe Aleksandrovoj porodici kao izgovor za odlaganje "povlačenja sa Balkana") i (gde je izveštaj iz "Novog vremena" osnova za opis dočeka zarobljenika i generala Njegovana), već je bilo reči.
Ostaje da se ispita Interna, radikalna upotreba dokumenta, na razgovoru vođenom za ručkom sa Teodorom Njegovanom, ministrom Vlade narodnog spasa. Tonući u prozu, rastapajući se u njoj, dokument gubi svaku formalnu vezu sa poreklom.
Raskidanjem veze iz njega, nestaje prvostepena dokumentarna vrednost, očuvana u "An die Bevölkerung Belgrads" i podrazumevana u porodičnoj konverzaciji o novom Landriju, ali se zadržava prenosna, drugostepena, u meri i kojoj ono što govori fiktivna ličnost Teodora Njegovana, verodostojno sublimira stav kolaboraterskih krugova Beograda godine 1944.
(Prvostepena bi se ovde očuvala jedino u slučaju da je, umesto Teodora, na ručku bila neka stvarna, istorijska ličnost, recimo lider "Zbora" Dimitrije Ljotić, i da sam ono što on za stolom izjavljuje preuzeo, ukoliko se tiče politike i socijalne filosofije, iz njegovih brojnih govora i predavanja.)
Ako je sublimacija kolaboraterskog stava u Teodorovom fundamentalno korektna, njegova izmišljena ličnost će izražavati istorijsku stvarnost kao da je zaista postojala. U protivnom, ostaće umetnička fikcija, čija se vrednost može meriti isključivo estetskim metrom.
Da se to ne bi dogodilo, odlučio sam da Teodorove političke ideje kombinujem od ideja njemu po opredeljenju srodnih postojećih ličnosti, koje su anonimno ili pod pravim imenom, tokom marta godine 1944, davale ton "Novom vremenu" i određivale politiku Nedićeve vlade.
Nadao sam se da ću na taj način, ne zanemarujući, razume se, ni individualne Teodorove odlike – definisane već u "Zlatnom runu" a razvijene u "Crvenim i Belim" – dobiti u njemu neku vrstu prototipa kolaboratera više srednje klase. Da ću s tim likom, u najmanju ruku, biti bolje sreće od drugih pisaca, koji su na tzv. kolaboracionistima, naročito iz redova građanstva, lomili zube, proizvodeći groteskne lutke političkog granginjola, koje nisu funkcionisale po unutrašnjoj logici vlastitih života, nego pomoću konaca unapred datog scenarija.
Ukratko, da ću stvoriti živu, ubedljivu, logičnu, a iznad svega istinitu ličnost, ne dopuštajući ni opštim predrasudama, ni ličnom pogledu na tzv. kolaboraciju 1941-1944, da učestvujem u njenom formiranju.
(U priloženoj verziji odlomka nisam uspeo. Premda su Teodorovi argumenti, bar ukoliko se tiče zarobljeničkog problema i ponašanja generala Njegovana, očigledno jači od prilično neodređenih protivargumenata Aleksandrovog dede u tom pitanju, moje simpatije prema poslednjem potpuno su poremetile prirodnu ravnotežu razgovora za stolom.
Netrpeljivost izveštača Aleksandra prema ministru dovršila je posao. G. ministar je ispao arogantna, dosadna budala. Ironija je bila poslednji klin na njegovom mrtvačkom sanduku. Zatvorila ga je u literarnu formu koja je daleko od zamišljene, prave i formirane u "Zlatnom runu". Prvo lice, u kome se hronika piše, onemogućilo je da se ulaskom u njegove intimne motive uspostavi kakav-takav balans.
Posledica je, kroz celu scenu, izvestan "touch of the grotesque". U daljim korekturama biće potrebno naći izgubljenu ravnotežu, insceniranu finalnom rečenicom s kojom Teodor napušta kuću. Svestan sam, međutim, da se u tome, opet, ne sme ići suviše daleko. Preterani korak odveo bi odlomak izvan toka i žanra cele hronike, koja je, obojena Aleksandrovom ironijom post festum, samo subjektivan pogled na stvari, neobavezan nijednoj istorijskoj istini.
Teodor je u "Crnoberzijancima" u prvom redu ono što u njemu vidi Aleksandar. Protivrečnosti moje težnje za objektivnošću i Aleksandrove načelne nemogućnosti da je zadovolji – isuviše je, naime, zaokupljen sopstvenim pogledima – ovde je očigledan. Prvo lice ne može preuzimati zadatke trećeg, svevidećeg i svemogućeg. G. ministar će morati da se strpi do "Crvenih i Belih".
Ne obećavam mu, naravno, rehabilitaciju – po objektivnim merilima on je i ne zaslužuje – ali mu garantujem da će kao na civilizovanom sudu dobiti reč da svoje motive objasni onako kako ih sam oseća a ne kako ih drugi tumače. A kad se sve ovo ima u vidu, kad se dođe do zaključka da, zbog naročite forme hronike, odlomak i nije mogao da bude mnogo drukčiji, čovek dolazi i do uverenja da nije baš tako rđav.)
Da bih za Teodorove stavove upotrebio dokument, morao sam najpre ustanoviti do koje mere ideje "Novog vremena" korespondiraju sa ministrovim, ne gubeći iz vida da ih je on u "Zlatnom runu" već nagovestio i, ako korespondiraju, da li je model korišćen u štampu pogodan za osoben način njegovog usmenog izražavanja. Na prvo pitanje dobio sam manje-više potvrdan odgovor.
Simplifikovano uzev, bar u onome što je govorio, nije bilo velikih nepodudaranja sa "Novim vremenom". (Ako se zna da je direktor lista bio njegov bliski rođak, sumišljenik, takođe Njegovan, to i nije čudno.) Na drugo pitanje, na prvi pogled, odgovor nije bio zadovoljavajući.
Prelistavajući ispisane strane "Zlatnog runa", utvrdio sam da je njegov govorni manir, premda kao i kod svakog od nas u osnovi manir, ipak znatno spontaniji i prirodniji, fleksibilniji i nešematičniji nego što će bezuslovno ispasti u "Crnoberzijancima" ako ga gradim na pisanim člancima iz štampe.
Kao i mnogi političari, razume se bio je i Teodor odan monolozima, poučnim besedama i izvesnim šemama vezanim za političke dogme. Ali je njegov govor u "Zlatnom runu" retko zvučao kao da je čitan, kao da je formulisan davno pre nego što se izgovara. Šta se u međuvremenu, od praktično tek nekoliko godina, moglo dogoditi?
Da li se moglo dogoditi nešto što bi izmenilo fakturu njegovog govornog manira? I da li je logično, gotovo nužno da se to dogodi?
(XV deo Ovde)
No comments:
Post a Comment