Pages

Friday, October 09, 2009

Zapisnik II deo

Zapisnik II deo
(I deo Ovde)

FRÖLICH: Za ime božje, gospodine!
FROST: Ne uzbuđujmo se. Ja samo razmišljam na temu. Vežbam svoju moć
logičkog rasuđivanja... Ali, vi, izgleda, više preferirate da vas ispitujem. Dobro. Vi se, dakle, hronično opijate, i naravno, neizbežno, asocijalno ponašate. Preuveličavate u delirijumu i personalne i opšte teškoće, zamišljate da ste potlačeni i progonjeni, od svega i svačega, pa i od Države... pa ste, ne boj'mo se priznati, svojim ostentativnim pljuvanjem PO zastavi...

FRÖLICH: (Viče) Ako sam uopšte pljunuo, to je bilo ISPOD!...
FROST: Da ste, velim, bez obzira na tom neumesnom insistiranju oko
gramatičkih nijansi, tim pljuvanjem ispoljili samo deo – koliki, to ćemo utvrditi – svojih neprijateljskih, pa možda, zašto ne, i prevratničkih raspoloženja!
FRÖLICH: Nisam pio, sad se sećam, tog dana ni kapljicu nisam uzeo!

203069INQM_w

FROST: U tom slučaju ni prehladiti se niste mogli, zar ne?
FRÖLICH: Izgleda da nisam...
FROST: Ni šlajma, ergo, imati, koga bi izbacivati morali?
FRÖLICH: Tako ispada...
FROST: Pa zašto smo, dragi Frölich, onda pljunuli?
FRÖLICH: Đavo će ga znati, čovek ponekad radi stvari tek onako...

FROST: Ne filozofirajte, Frölich, tu ste još slabiji nego u gramatici i poeziji.
Ništa se ne događa tek onako. Sve ima svoje razloge i ciljeve. Sve, moj Frölich. Inače bi se svet raspao na komadiće koje nijedan čak ni najsavršeniji Protokol ne bi bio kadar da sastavi u neku iole logičku celinu. Čovek pljuje da izbaci strano telo iz usta, Frölich, da pročisti grlo, katkad, Frölich; eventualno kad mu vade zub... i naravno, da izrazi neraspoloženje tamo gde mu građanski jezik otkazuje. I mi smo nakon sedam dana, zajedničkim naporom, putem eliminacije, ispostavili zaključak da se u vašem slučaju radi o drskoj uvredi države!

FRÖLICH: Nije bilo reči o uvredi, gospodine, verujte mi...
FROST: Nego o čemu?
FRÖLICH: Ne sećam se...
FROST: Otkud onda možete znati da se nije radilo o insultu?
FRÖLICH: Sećam se samo da su mi krčala creva od gladi...
FROST: Zašto ste onda izjavili da se ničega ne sećate?
FRÖLICH: (Umorno) Ja se ne sećam da sam izjavio da se ničega ne sećam... ja sam umoran, sav sam utrnuo od sedenja...

FROST: (Gnjevno) Uspravite se na stolici, Frölich! Glavu podignite! U oči
gledajte! Kakvo je to nemuško držanje? Zar vas kao vojnog obveznika nije stid? Zar hoćete da poverujem da niste nizašta, da ste bezvredan ljudski materijal s kojim se ne vredi baktati?!
FRÖLICH: A šta se radi s takvim materijalom?
FROST: Principijelno, on se takođe u logor šalje!
FRÖLICH:(Poletno) Ja, međutim, nisam umoran, meni je sasvim dobro, čak i ugodno. Posle onolikog hodanja, ovo je pravi odmor! Ferije, gospodine, ferije!...

FROST: Dobro, Frölich, čoveče, zašto ste onda kazali da ste umorni?
FRÖLICH: Ne znam...
FROST: Možda da biste preko Zapisnika stavili do znanja da se ovde sa vama nezakonito postupa, da biste izvršili još jedan akt subverzije?
FRÖLICH: (Očajno) Ne znam šta mi je bilo, ne znam šta mi je bilo...

FROST: Ne udarajte glavom o sto, Frölich, to je državna imovina!... Ili vi to
meni stavljate do znanja da niste bili svesni onoga što ste izgovorili? Da ne odgovarate za sebe?
FRÖLICH: Ja se stvarno ponekad izgubim, gospodine. Dođem tako do neke kuće, zazvonim – ništa. Očigledno, u kući nema nikog. Pametan trgovac bi otišao, a ja, eto, stojim i čekam.

FROST: To je glupo, nije ludo.
FRÖLICH: Nije glupo, ne znam jel' ludo, ali glupo nije, jer se vrata na kraju uvek otvore!
FROST: Kako, ako u kući nema nikog?
FRÖLICH: Pa baš zato se i otvaraju, gospodine, kako ne razumete? Kad bi u kući zaista bilo ikoga, taj ne bi dozvolio da se vrata otvore. Ko mari za dosadne torbare? Ali kad je kuća prazna, ko može sprečiti vrata da se otvore? Logički niko. Međutim...

FROST: Čekajte... Vi tvrdite da je vratima koja niko ne otvara uvek lakše da se otvore nego onima koje u tom otvaranju neko pomaže? Ali, Frölich, to je besmisleno, vrata se nikad ne otvaraju sama!
FRÖLICH: Ja to i ne kažem. Uvek ih otvara jedna žena.
FROST: Ali kako ih otvara ako je nema u kući? Ako u kući kao što ste izjavili nema nikog?
FRÖLICH: To se i ja pitam!

FROST: U kući, dakle, logično, uvek ima nekoga koji se od vas trgovačkih putnika krije!
FRÖLICH: Ako se krije, što bi vrata otvarao. To je nelogično! Znači, u stvari, da tamo zbilja nema nikog.
FROST: Jer da ima vrata se ne bi otvorila.
FRÖLICH: Tako je, ali to nije ono što je najčudnije?

FROST: Nije?
FRÖLICH: Ne. Stvarno čudno je što je to uvek jedna ista žena.
FROST: To je zbilja čudno, rekao bih čak i sumnjivo. Njeno ime i adresa?
FRÖLICH: Zove se... zove se... Lilly. Lilly Schwarzkopf, mislim. Što se tiče
adrese, to će, kako da kažem, biti nešto teže, jer pošto mi je svuda samo ona vrata otvarala, sve su adrese njene... A ne bi smele biti, zar ne, gospodine? Zašto bi jedna žena stanovala u svim kućama, jednoj je ženi dovoljna jedna kuće, a ova je ta...

FROST: Lilly.
FRÖLICH: Da, Lilly, ona je stanovala u svim kućama, u svim ulicama, pa čak i u svim gradovima koje sam obilazio...
FROST: Mobilna neka osoba, a?
FRÖLICH: Tamo, naravno, gde nikoga nije bilo.

FROST: Svakako da je za tu izolaciju imala i dobre razloge.
FRÖLICH: To ne znam, gospodine, mogu reći još samo to da je ona za razliku od drugih kućegazda kupovala moje šešire. Ja, naime prodajem za firmu "Konrad i Konrad i Konrad" materijale za šešire, i gotove modele, naravno, i ona ih je kupovala. Za svaku kuću po jedan, pa i dva. Htela je, verovatno, lepo da izgleda...

FROST: Ili uvek drukčije da izgleda, nikad se to ne zna...
FRÖLICH: U svakom slučaju da nije bilo nje, ja bih bankrotirao. Bio sam već došao do stanja u kome nikad nijedan trgovački putnik nije bio: da želim da u kući nikoga ne zateknem. Jer samo bi se onda vrata otvorila i ja bih nešto od svojih šešira prodao... mada, u stvari, od toga sam samo ja imao koristi. Firma ništa nije imala.

FROST: Vi ste je, dakle, potkradali, vi niste knjižili...
FRÖLICH: Nipošto, gospodine, nisam ja lopov, a i ne bih mogao. Šešire sam na revers primao, nego jednostavno nisam imao potrebe da prodaju knjižim, i to je ono najčudnije u svemu. Ma koliko toj ženi šešira prodao, njihov je broj u mom koferu ostajao isti. Zar to nije fantastično?

FROST: A šta ćemo ako se ispostavi da ta Schwarzkopf ne postoji?
FRÖLICH: Ali, Lilly postoji, gospodine! Jednom me je čak i u kuću pozvala, čajem poslužila. Prešećerenim čajem, doduše, koji sam popio samo iz učtivosti...

FROST: Jel' te Frölich, da vi, budući drevna pijandura, čovek sužene moralne svesti, a pri tom zaljubljeni narcisoidno u svoju lepotu – ne recimo odmah i navodnu, iako ste objektivno fizička mizerija – da vi, velim, niste nad tom Schwarzkopf-ovom izvršili kakvo nasilje?
(III deo Ovde)

No comments:

Post a Comment