(II deo Ovde)
FRÖLICH: Pa, ona je mene na krevet oborila, gospodine!
FROST: Smesta da ste s tim perverzijama prestali, satiru! Zar ne znate da u logor šaljemo i izopačene osobe?
FRÖLICH: Pošaljite onda nju! Izopačena je ona a ne ja!
FROST: Za to uvek ima vremena, Frölich. Nešto je drugo po sredi... Kad sam izneo pretpostavku da ta vaša Schwarzkopf uopšte ne postoji, imao sam na umu mogućnost da ona postoji SAMO za vas...
(Povisuje ton) Da, kad bih se, recimo, ja, pojavio pred jednom od tih kuća u kojima inače ni žive duše nema, i zazvonio, da se MENI nikakva vrata ne otvorila, da ja ne bih unutra bio pozvan i čajem poslužen, a nekmoli na krevet oboren!
FRÖLICH: Bog s vama, gospodine, pa ko bi smeo da obara policajca u čizmama?
FROST: A ako bih ih skinuo, i ovu elegantnu uniformu vašim smrdljivim
dronjcima zamenio, ako bih poneo kofer sa najnovijim modelima šešira, onda bi mi se ta plutokratska lutka smilostivila?
FRÖLICH: Ja ne znam, možda ne ona, ta ... kako se zvaše...
FROST: Lilly Schwarzkopf. A zašto ne i Lilly Schwarzkopf? Pogotovu kad
bih nosio kofer sa uzorcima. Jer nema sumnje odlučujući je kofer, to je ugovoreni znak raspoznavanja!
FRÖLICH: Nemam ja ništa protiv, gospodine, pravo nikakvo ne polažem... samo možda ni šeširi nisu tako presudni... možda je to više nešto unutra, u njoj i vama, naročito u vama...
FROST: Srodnost duše, šta?
FRÖLICH: Ko zna?
FROST: Ili mišljenja?
FRÖLICH: Biće tako nešto.
FROST: Neprijateljskih mišljenja, naravno...
FRÖLICH: Zašto baš neprijateljskih, gospodine?
FROST: Zato što čovek koji po državnoj zastavi pljuje, ne može imati ljubavnicu koja tu zastavu uvažava, jel' može?
FRÖLICH: Ne može...
FROST: Zato bi za oboje bilo bolje da nje nema!
FRÖLICH: Onda biste me pustili kući?
FROST: Principijelno, ludaci se u logor šalju...
FRÖLICH: Ali ja nisam lud, gospodine! Ja to samo maštam, sanjarim kako bi bilo lepo kad bi se jednom vrata stvarno otvorila i na njima se pojavila lepa žena u penjoaru od svile koja bi me pozvala na čaj... i onda...
FROST: Poročno obljubila, pohotniče!
FRÖLICH: Ma ne, gospodine, nego mi šešire otkupila. To mi je životni san, da se kući vratim sa praznim koferom! Sad vidite da nisam lud!
FROST: Ne, Frölich, niste ludi. Vi ste glupi! Imati tako nešto?
FRÖLICH: Ali ja to zapravo i nemam, gospodine. Lilly ne postoji!
FROST: Otkuda to možete znati? Vi je vidite, zar ne?
FRÖLICH: Vidim, gospodine, stoji na pragu i smeši se...
FROST: Onda postoji. Logično. Ne smeši se neko ko ne postoji!
FRÖLICH: To je tačno, samo zašto su mi svi šeširi uvek na broju?
FROST: Zato, Frölich, što vam ona ne plaća za šešire. Tek štogod! Šeširi su samo vaš alibi! Za nešto drugo vam ona novac daje!
FRÖLICH: Ali ja nema ni taj novac!
FROST: Logično. Ona odlazi tajnoj organizaciji.
FRÖLICH: Ja ništa od toga ne razumem, ja sam izgleda najgluplji...
FROST: Vi ste zapravo grandoman, Frölich. Ja sam rekao da ste glupi a vi ste pohitali da se i najglupljim proglasite. Konačno je, međutim, ispalo da ste vi samo jedan prokleti grandoman. I sadista uz to! Vi smerate da me dokrajčite! I dokrajčili ste me! Ja dižem ruke! Možda će neki drugi islednik umeti da vas načne sa prave strane!
FRÖLICH: A zašto, molim vas gospodine Frost, mi smo pri kraju, sami ste to rekli, još samo par sitnica da raščistimo...
FROST: Znam ja to. Uvek vi tako kažete. Još par sitnica, pa onda opet samo
još drugi par sitnica, i u nedogled. Jer vi biste stalno mleli, Frölich, nikad vam nije dosta ispovedanja! I uvek samo o sebi! Sebično, samoživo, tašto!
FRÖLICH: Evo obećavam, sve ću učiniti da brzo svršimo...
FROST: Jer ja bih, naime, kući, razumete? Ja imam i kuću, Frölich? Nisam
ovde, ispod one pisaće mašine, na stanu! (Pauza) Svršićemo, dakle, najzad, sa tom pljuvačkom od koje, kao i svaki grandoman, pravite toliki problem kao da je to, u najmanju ruku, rušenje Države! Ili vi mislite da jeste?
FRÖLICH: (Vatreno) Ni ja ne mislim!
FROST: Jer ako vi tako tvrdokorno ostanete pri tome da je taj glupi incident tako važan, ja tu ništa ne mogu!
FRÖLICH: Ja lično mislim da je to beznačajna sitnica...
FROST: Nehat, eto to, nehat koji samo prevelika vaša pažnja prevelikim i čini. Hoćemo li najzad potpisati da je ta pljuvačka bila izraz neslaganja sa stanjem Države?
FRÖLICH: Ja bih stavio: mojim ličnim stanjem...
FROST: U toj Državi. Dobro. Napisaćemo: "Frölich izjavljuje da je bio nezadovoljan stanjem u koje ga je Država dovela..."
FRÖLICH: I šta se za to dobija?
FROST: Ne očekujete li možda neku nagradu za to pljuvanje?
FRÖLICH: Pitam zapravo kol'ko će me odrapiti?
FROST: Frölich, vi me ruinirate! Vi rizikujete da izgubite sve moje
simpatije! Zaboga čoveče, zar vi uobražavate da će se zbog trenutne indispozicije vaših žljezda pokretati pravna mašinerija jedne zemlje sa svetsko istorijskom misijom u punom toku? Dobićete nogu u tur, čoveče, nogu u tur, i ako sebi umišljate da će to biti moja čizma, grešite usled vaše poznate grandomanije! Budite srećni ako vas i stražar na kapiji udari, vi ništavilo!
FRÖLICH: Gde da potpišem?
FROST: Bez žurbe. Ovde. Tako. Hvala.
FRÖLICH: Mogu li sad da krenem?
FROST: Trenutak... Par sitnica još. Gde je to? Da, tu smo. Kad ste pljunuli, kakvim ste rečima to prokomentarisali?
FRÖLICH: Nisam ništa rekao, samo sam pljunuo.
FROST: Možda niste kazali, ali nešto ste svakako pomislili?
FRÖLICH: Zar bih pljunuo da sam nešto mislio?
FROST: Čekajte, Frölich, saberite se. Na 87. strani našeg Protokola
– nemate, nadam se ništa protiv da ga NAŠIM zajedničkim delom nazovem – izjavili ste da ste Zastavu pljunuli u smeranju da je ruglu izvrgnete. Sad, međutim, tvrdite da ništa niste mislili prilikom pljuvanja. Pa na osnovu čega zaključujete da time vređate Državu?
FRÖLICH: Kad sam ugledao Zastavu, znao sam da sam je uvredio.
FROST: Budalaština! Pa zar vi držite da svako ko ispod nekog
prokletog simbola pljune, mora nužno o njemu rđavo misliti? Ako pljunete u čašu vode, znači li to da prezirete more?
Zar vam nikad nije na pamet palo da čovek može pljunuti i grlo da pročisti? Zar na umu uvek morate imati najgadnije, najmorbidnije sumnje? Zar ste izgubili svaku veru u bolje mogućnosti ljudske prirode? Pa gde su granice vašem razornom pesimizmu, vi vukodlače!
Ne cmizdrite! To je odvratno. I licemerno. Jer vi niste za suze! Suze su najveće i najplemenitije čovečije blago, bez obzira izražavaju li radost, tugu, ili pak gnjev! Dakle, niste vi po položaju pljuvačke to zaključili nego po nekoj gadosti koju ste u tom času mislili... No, dakle? Jel' to možda bila psovka? Uz to idu psovke...
FRÖLICH: (Sa olakšanjem) Jeste, bila je psovka, mislim da je bila.
FROST: Dabome. Konciznost je žargon nezadovoljnika. Uostalom,mislite li ili znate? Jer, ako samo mislite, ima još dosta prostora za mogućnost da je to bio neki opsežniji zaključak o prirodi našeg državnog ustrojstva...
FRÖLICH: Bila je psovka, siguran sam... i to kratka.
(IV deo Ovde)
No comments:
Post a Comment