(IV deo Ovde)
FRÖLICH: Pa to bar danas nije teško. Eto, pljunite po Zastavi i...
FROST: Ne bi funkcionisalo, Frölich, ja ne mrzim ovu Državu.
FRÖLICH: Ko bi to znao ako bi vas uhvatili da je pljujete?
FROST: Ne bi znao. Ali bi logično zaključio. Jednako logično kao što se za vas uopšte ne mora znati da je mrzite, pa da to bude prirodno. Uostalom, ko je ovde okrivljeni, vi ili ja?
FRÖLICH: Ja, naravno...
FROST: Eto, i za vas je čak to "naravno". Zbog čega bi sad to za mene trebalo biti manje "naravno"... I kad je već to i vama tako "naravno" (viče) što se toga ne držite nego ovde izigravate islednika, naterujete me na ispovest i podvrgavate me nezakonitoj psihičkoj torturi?!
FRÖLICH: Ja zbilja nisam imao nameru...
FROST: Dabome, kod vas je sve slučajno. Uspravite se krvopijo! Gore glavu, ruke na leđa. Iz želje da sa g. Konradom još češće razgovarate proizilazi logički da u njega imate poverenje. Imate li ga?
FRÖLICH: Imam, ali mi ono za poslovne razgovore nije potrebno...
FROST: (Sve brže) I da li se u tim razgovorima slažete?
FRÖLICH: Uglavnom da.
FROST: Kako se zovu ljudi koji se u mišljenju slažu?
FRÖLICH: Jednomišljenici.
FROST: Kad ste i gde poslednji put vodili razgovore sa svojim jednomišljenikom?
FRÖLICH: (Naglo) Molim, ja nisam "vodio" nikakve razgovore sa
jednomišljenikom, ja sam s g. Konradom samo malo porazgovarao...
FROST: Ćuteći?
FRÖLICH: Kako ćuteći?
FROST: I ja se pitam kako? Razgovara li, dakle, čovek koji vodi nekakav
razgovor?
FRÖLICH: Razgovara. Samo to zvuči onako obično. Samo važni ljudi vode
razgovore, a onda iz toga svašta ispadne...
FROST: Je li g. Konrad važan čovek?
FRÖLICH:Naravno da jeste.
FROST: Onda možemo zapisati da je on sa vama vodio razgovore...
FRÖLICH: Tako može. On je sa mnom vodio razgovore, a ja sam samo malo s njim, u crkvenoj porti, razgovarao...
FROST: O, vi odlazite u Crkvu, verujete u Boga?
FRÖLICH: Sačuvaj Bože – Ne!
FROST: Pa šta ste tražili u Crkvi? Besumnje, pogodnu priliku za tajni razgovor sa g. Konradom?
FRÖLICH: Ja sam se tamo molio, gospodine!
FROST: Zašto?
FRÖLICH: Pa, da mi pomogne, zašto se inače ljudi mole?
FROST: Logično. Samo kako da vam pomogne ako u njega ne verujete?
FRÖLICH: Ko kaže da ne verujem?
FROST: Vi ste rekli. Rekli ste da ne verujete u Boga, lažove! Zašto?
FRÖLICH: Zato... zato što se na religiozne dobro ne gleda...
FROST: A kako se to gleda na religiozne?
FRÖLICH: Sa nepoverenjem...
FROST: Po čemu to zaključujete?
FRÖLICH: Po tome što ih nema u nekim službama.
FROST: Ma nemojte, a u kojim?
FRÖLICH: Pa u vojsci, policiji, diplomatiji...
FROST: U svim državnim službama, dakle?
FRÖLICH: Nisam kazao svim...
FROST: A od čega se država sastoji nego od vojske i policije?
FRÖLICH: Ja mislim da ima i drugih državnih zanimanja...
FROST: Recimo – đubretara?
FRÖLICH: Pa i đubretara.
FROST: Vernicima bi, prema tome, bilo dopušteno da se bave đubretarstvom. Dobro. A kako se to zove kada se nekim ljudima zabranjuje ono što se drugima dopušta?
FRÖLICH: Nepravda, gospodine.
FROST: Nepravda je ako se stolaru ne dâ da operiše, recimo...
FRÖLICH: To nije nepravda... samo mi i ne želimo da nas operiše...
FROST: Tako? Vernici, znači, žele da ljudi umiru...
FRÖLICH: Tako ispada, ali to nije istina. Mi jedino želimo da radimo nešto korisno...
FROST: Ne možete, međutim, jer ste diskriminisani?
FRÖLICH: Ako bi bili dobri da mi kažete šta to znači, ja bih...
FROST: To je kad ja ne smem ono što vi smete.
FRÖLICH: Ja ništa ne smem.
FROST: Ako sam vas dobro razumeo, vi tvrdite da kod nas postoji diskriminacija prema izvesnim slojevima stanovništva.
FRÖLICH: Ja sam tako čuo, o tome pričaju čak i članovi Stranke.
FROST: Koje Stranke?
FRÖLICH: Pa ima samo jedna, gospodine. Naša stranka.
FROST: Dakle, kod nas vlada diktatura jedne Stranke?
FRÖLICH: Ne vlada, naravno...
FROST: Kako, ako postoji samo ona?
FRÖLICH: (Zbunjeno) Ne postoji samo ona...
FROST: Ima, znači, više stranaka?
FRÖLICH: Ima.
FROST: Koje su?
FRÖLICH: Pa rekao sam već... naša Stranka...
FROST: Zatim? (Pauza) Nabrajajte dalje! (Pauza) Rekli ste da kod nas ne
vlada jedna Stranka. Koje su, dakle, te druge?
FRÖLICH: (Prasne) Ja ih ne znam, ali to ne znači da ih nema! Ja sam samo
neobavešten. Logično ih ima ako ne vlada diktatura!
FROST: Ne budite prokleti idiot, Frölich! Pa, naravno, da vlada diktatura jedne Stranke. Diktatura na osnovu narodnog ovlašćenja. Ili se vi zbog nečega stidite toga, a?
FRÖLICH: Ja se time ponosim, gospodine!
FROST: Ili vi, Frölich, znate za neku stranku, za koju ja ne znam?
FRÖLICH: Ja znam samo za našu Stranku, gospodine...
FROST: Onda ne bulaznite. Saberite se, prestanite da dajete nesuvisle odgovore za koje bi čovek pomislio da su samo najprobranijim mukama bili iznuđeni. Jesam li vas mučio?
FRÖLICH: Ni takli, gospodine.
FROST: Jesam li vas terao satima da stojite?
FRÖLICH: Ne, gospodine, stalno sam sedeo. Svih sedam dana...
FROST: Što me onda panjkate? Zašto ste takav dripac, Frölich?
FRÖLICH: (Zajeca) I ja se pitam? I ja se pitam?!
FROST: Jeste li o toj diskriminaciji s nekim govorili?
FRÖLICH: Samo sa ženom.
FROST: Širili ste, dakle, neprijateljsku propagandu?
FRÖLICH: Ne!
FROST: A šta je to kad jedno lice ubeđuje drugo u postojanje nepravde u
njihovoj zemlji?
FRÖLICH: Neprijateljska propaganda.
FROST: Koju ste vršili ubeđujući u to svoju ženu?
FRÖLICH: Nisam ja nju ni u šta ubeđivao?
FROST: Onda je ona ubeđivala vas!
FRÖLICH: Kunem se da nije!
FROST: Čujte, Frölich, iz toga se tako nećete izvući! Logički, neko je nekoga MORAO ubeđivati! Ili ste se ubeđivali međusobno, ili vi nju? Ko je, dakle, koga?
FRÖLICH: (Tiho) U tom slučaju...
FROST: Vi nju, naravno...
FRÖLICH: Ne, ona je ubeđivala mene!
FROST: Potpišite. Napišite na cedulji njeno ime i adresu. Jeste li videli,
gospođice, ni ruka mu nije zadrhtala...
DAKTILO: "Zadrhtala". Tačka.
FROST: Okoreli ste vi, moj Frölich, okoreli – sam kamen! Pretpostavljam da ćete tvrditi kako ste, u međuvremenu, vi nju u to razuveravali, zar ne?
FRÖLICH: Da.
FROST: A to, šta je?
FRÖLICH: Takođe neprijateljska propaganda...
(VI deo Ovde)
No comments:
Post a Comment