Srećna nova godina

Svim vernim čitaocima ovog bloga, starim i novim prijateljima, želim sve najbolje u sledećoj 2010 godini. Mnogo sreće, zdravlja i uspeha želi Ljiljana Pekić.

Joneskov intervju

KOMENTARI JEDNOG JONESKOVOG INTERVJUA
Tekst je objavljen u knjizi "Filosofske sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; © Borislav Pekić.

"Književnost ne može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ona ih samo postavlja. Ja se izražavam (...). Svako od nas određen je nepromenljivom ljudskom osnovom, koliko i okolnostima svog doba.

Što se tiče izvesnih rešenja daju ih teologije, morali (religiozni, ateistički, socijalni). Trudim se da kažem kakav mi se svet prikazuje, ne vodeći računa o propagandi, bez namere da upravljam savestima svojih savremenika. (...).

Umetničko delo ne vredi ništa, ako ne ide dalje od privremenih istina ili opsesija istorije, ako ne pristaje uz izvesnu duboku univerzalnost (...).Beketovo delo "Kraj partije" pronašlo je kroz vremena, kroz prolazne običaje istorije jednu UZOR ISTORIJU, manje prolaznu, jedno prvobitno stanje iz kojeg proizilaze druge (...). Što više biva u svom vremenu, to se sve više biva u svim vremenima (ukoliko se probije površinska kora sadašnjosti). (,,,)

Napor istinskog stvaraoca sastoji se u nalaženju jednostavnog jezika koji ukazuje na samu suštinu i tako preporođenim jezikom može on da izražava nove i stare stvarnosti. sadašnjost i prošlost, žive i večne, pojedinačne, a ponekad i uopštene. Malo se trudim da znam da li je moja vizija sveta nadrealistička, ekspresionistička, dekadentna, romantična ili socijalna. Dovoljno je da mislim da ona ne može biti realnija od onoga što jeste. (Iz "NIN"-a)

Verujem da književnost može da odgovori na pitanja od kojih je Jonesko rešava, bar koliko to polazi za rukom bilo kojoj disciplini duha: JER KNJIŽEVNOST JE FILOSOFIJA U SVOM ESTETSKOM KORELATU. Ona je takođe i m o r a l i kad joj je to mrsko, u svakom slučaju jedna nehotimična predstava morala, koja se n a t u r a .

Ako se književnošću izražavam, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja nije samo umetnička, nego time i religiozna, socijalna, moralna, a iznad svega metafizička. KNJIŽEVNOST JE OFARBANI MODEL MOJE FILOSOFSKE PREDSTAVE SVETA. Ovo izražavanje koga Jonesko želi da oslobodi zaključka, zaključak je i po tome što deluje kao SUMA mojih metafizičkih, moralnih, socijalnih iskustava složenih prema nekom estetskom načelu.

ONO ŠTO JE ZA SEBE OVDE IRELEVANTNO, ODISTA JE SAMO TO UREĐIVALAČKO NAČELO, koje može da se menja od pisca do pisca ili od vremena do vremena u jednom piscu, a da ovu promenu o b a v e z n o ne mora pratiti promena celokupne konstelacije iskustva.

Prisustvo uređivačkog načela u mom izražavanju proporcionalno je prisustvu metafizičke predstave u mom mišljenju. Moje izražavanje ne može biti univerzalnije od mog mišljenja. A kad se dogodi da se jednom izrazu prida misao koju on nije hteo ni mogao da sadrži, onda ova univerzalnost ne pripada piscu nego čitaocu ili njegovom kritičaru.

Književnost, verujem, ne može a d a n e o d g o v o r i na suštinska pitanja čovekova. jer su ova samo, u nekojima od svojih oblika i u nekojima od svojih nivoa, predmeti filosofije etike i sociologije.

Naravno da su rešenja koja nudi jedna drama samo estetizirani, stilizovani obrisi one formule koju bi u čistim pojmovima dale neke metafizičke, moralne ili socijalne doktrine. RAZLIKA JE IPAK TERMINOLOŠKA. Stoga namera Joneska da izbegne hotimičan uticaj na savest savremenika, zvuči kao akademsko izvinjenje za stvarni uticaj koga njegova dramaturgija vrši.

Jedna drama, doduše, ne izlaže sistem, ali NE MOŽE DA NE IZLOŽI SVARENE DELOVE NEKOG METAFIZIČKOG SISTEMA kojima će sugerisati rešenje ovim sistemom predviđeno.

Očevidno: dok sistemi imaju na raspolaganju d i r e k t n a sredstva za preobražavanje naših života, umetnost mora da se zadovolji ili u gorem slučaju, DESKRIPCIJOM OVIH PREOBRTA, ili u boljem, stvaranjem KLIME za njih. Ako u tom smislu Jonesko oduzima umetnosti rešavalačku moć, on ima pravo, uostalom, kao i onaj koji tvrdi da se kašikom jede, ali da kašika nikoga ne može nahraniti.

To uostalom važi i za filosofiju: NAS NE MENJA OVA, NEGO NJENO UVOĐENJE U ISKUSTVO. Jedan sociološki sistem imaće u političkoj doktrini i n s t r u m e n t kojim će prepravljati svet; moral će iskoristiti običaje, iskustvo, odgoj, pa i religiozne stimulanse, da bi taj svet održao ili ga uništio za račun nekog drugog. JEDNA KNJIŽEVNOST NEMA DRUGOG INSTRUMENTA IZVAN STEPENA U KOME SAMA SEBE IZRAŽAVA.

Njeno pitanje je: d a l i j e o d g o v a r a j u ć a ! Iza umetnosti ne stoji sila da je proglasi, ovekoveči i otisne u naše živote, kao što sila sankcioniše dejstvo jednog morala ili jedne politike. Jedna drama se gleda ili ne gleda. Ako moral deluje i PRISTAJANJEM i PROTIVLJENJEM, drama deluje samo pristajanjem. ANTIUTICAJ JE NEMOGUĆ kao d e l a t a n .

Usudio bih se da tvrdim da književnost rešava sve neizvesnosti bar koliko (delimično, nesigurno, neefikasno i netačno) uspevaju da ih reše bilo koje discipline duha, i da POGREŠKE UMETNIČKIH REŠENJA NISU DRUGO DO VIDLJIVI OTISCI POGREŠAKA NAŠE FILOSOFIJE, MORALA ILI SOCIOLOGIJE.

Strogo uzev odgovor što ga kroz književnost daje neka filosofija, mora biti zamagljen jednim s i m u l t a n i m ciljem: IZRAŽAVANJEM STVARNOSTI. Ovi ciljevi bi morali da se poklapaju, i u delima najviše vrednosti oni to stvarno čine ("Čekajući Godoa"). U drugima, manje ali nesumnjive vrednosti, oni teže spajanju iako ga uvek ne postižu.

Samo u slabim delima ova su dva cilja d i s p a r a t n a . Izražavanje u okvirima jednog estetskog sistema je tautološko spram filosofije koja ovaj sistem sugeriše. ALI TAUTOLOGIJA BAŠ ZBOG ONOG SIMULTANOG CILJA NIJE UVEK UOČLJIVA, čak i kada se postigne. (Ja to pokušavam u "Mesiji".)

Obe t e r m i n o l o g i j e kao da su uzete iz dva nezavisna sistema činjenica, pa iako služe za obelodanjenje istovrsnih pojmova o svetu, svaka u svojoj sumi obrazuje svoj jezik.

Sa nešto sreće mogli bismo odnos filosofskog i književnog izražavanja uporediti sa odnosom u KOME DVA RAZNA JEZIKA STOJE PREMA MODELU JEDNE ISTE STVARNOSTI. Udar stakla o staklo proizvodi na srpskom ZVEK, na engleskom SOUND, čime je označena jedna ista pojava, jedna ista stvarnost.

JEDNO ESTETSKO REŠENJE NIJE REŠENJE PROBLEMA, NEGO NJEGOVOG ODGOVARAJUĆEG NAJISTINITIJEG IZRAZA.

Ispovest kao metod

ISPOVEST KAO METOD
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (309-311)

PISCIMA ISPOVESTI, DNEVNIKA, MEMOARA I AUTOBIOGRAFIJA

Čovek pokolje porodicu, njih sedmoro na broju. Zatim o tome napiše knjigu. Porodicu zakopamo, knjigu čitamo. Ako je, zahvaljujući nepismenosti ili neshvatanju vremena, ipak ne napiše, naći će se već neki novinar ili književnik. Pri tome nas iskreno zaprepašćuje izvesna neblagodarnost unesrećenih prema onome što ih je u crno zavio. Ta, zar senka njegove slave ne pada pomalo i na njih?

Juda je prodao Hrista, potom se raskajao. Ja pišem knjigu u kojoj objašnjavam njegovu tragediju. Razapet je, međutim bio Hristos. Skretničar zaboravi na skretnicu – žrtava trideset. Ali to je bezličan broj. Jedina ličnost u toj katastrofi je – onaj koji je zaboravio. I ceo se naš posao sastoji u tome da dokučimo zašto?

Jedni su smatrali da Staljin nije bio u pravu. Zato su kažnjeni. Drugi su smatrali da je bio u pravu, zatim su napisali memoare u kojima su časno priznali da nisu bili u pravu. Za to su nagrađeni. Osim toga, ta ispovest je, dovraga, tako lepo sročena da se vi prosto postidite što ste bili u pravu pre njih.

Znate li vi, možda, nešto o udovi koju je ubio Raskoljnikov? Ja ne znam ništa. O Raskoljnikovu znam sve, o starici ništa. Poznate su nam sve osobine, navike jednog Landrija, a znamo li nešto o njegovim ženama? Ne verujem da smo sigurni ni u njihov broj. O Neronu znamo više nego o vlastitom ocu, za hrišćane koje je bacao lavovima znamo samo da ih je bilo – mnogo.

Izdate najboljeg prijatelja. Vi ste junak te žalosne priče. Prijatelj je samo povod. Ako ste oštroumni i sledite duh vremena napisaćete o tome ispovest.
Pošto ste već rđavi, postaćete još i poznati. (Čemu, najzad, služi biti dripac u potaji?) To će vam stvoriti nove prijatelje kojima ćete nadoknaditi izgubljenog.
Možete varati, lagati, obmanjivati, samo kad budete uhvatili malo vremena objasnite vaš sistem, recite nam niste li možda imali kakvih neprilika sa savešću. Dobro je imati ih, ne razume se takve da vas u nepodopštinama ometu, nego tek toliko da vam ove ne polaze za rukom baš sasvim olako. Grehove vaše to će snabdeti dušom nad kojom ćemo, dobar vam stojim, gorko plakati. Jer, ima li išta nepravednije od okolnosti koje prinuđuju čoveka da unesrećuje bližnje. Sami bližnji su sporedni. Oni nemaju dušu. Oni su tu samo da se ispolji vaša.

možete pomalo i ubijati, pod uslovom da nam, kad sredite utiske, potanko opišete kako ste to izveli. Nije na odmet da nam date i neki dobar razlog. Njih ima na pretek gde god se obrnete, a vaš će čin posredstvom razloga postati životan.

Možete biti u zabludi koja će vaš narod dovesti do propasti, samo se na vreme pokajte, pokažite onako iz sveg srca da ste omanuli, eto desilo se, ispovedite se po mogućstvu u obliku višetomnih memoara, sa priloženim dokumentima, biranim rečnikom nam ispričajte kako se to sve slučilo (ako već ne mogu da vas čitaju žrtve vaše omaške, biće to dobra lektira za njihovu decu). Jer, najzad, ta nesrećna omaška, koja najčešće samo ističe vaš idealizam, to je vaša lična tragedija. Vama je najteže, i treba vas žaliti. (Vas nam je i najžalije.) Osim toga vi ste tako časni, tako iskreni, tako srčani. Vaša otvorenost je besprimerna moralna kuraž. Gotovo nam je krivo što niste malo više grešili, da bi se vaša plemenita istinoljubivost ispoljila sa još većom silinom.

Možete biti nekrofil, obijač sefova, razbijač glava, ubijač duša, dostavljač, varalica, najmljeni ubica, makro, tiranin, izdajnik, sadist, krijumčar droga, ucenjivač, seksualni manijak, ukratko sve što vam drago i što najbolje odgovara vašem pogledu na svet, samo nemojte, za ime sveta zaboraviti da to jednom stavite na hartiju. Predlažem vam da izjavite kako je ovaj kurvinski svet bio svirep i pokvaren prema vama, te da niste imali drugog izbora osim da od njega budete i svirepiji i pokvareniji, već prema tome koju nam vrstu zla ispovedate.

U stvari, ne shvatate ovo sasvim doslovno: budite rđavi, ako već morate, samo, kumim vas bogom, ne pravite od toga ni knjige ni doktrine.

Ako baš morate da se ispovedate – eno vam crkva!
(KNJIŽEVNE NOVINE, FEBRUAR, 1969)

Kompromis

Diskretne čari kompromisa
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (291-294)


"Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su neregulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromisi između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ni ljudska zajednica ovom modusu ne izmiče. I ona je kompromis. Kompromis između slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog..."
(DNEVNIK, 1962)

Vaše mesto u tramvaju takođe je kompromis. U ovom slučaju između idealne mogućnosti da ga zauzmete celog i idealne nevolje da u njega uopšte ne možete ući. Primera bi se moglo navesti bezbroj, ali bi oni u načelu uvek ostajali isti, otkrivajući prećutno pogađanje i najzad nagodbu dve antagonističke realnosti.

Nije onda nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program.

Kompromis, koji je bio tek jedan od mogućih modusa našeg bića, postaje biće samo. Forma se pretvara u sadržinu. Način života i život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas. Kod svakog ozbiljnog kompromisa, kompromisa u ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće? (Nema nikakve sumnje da se oko odgovora na to pitanje mučila predsmrtna misao većine boljševičkih revolucionara, koji su svojim sudijama pravili kompromise u interesu zajedničke ideje, ako odbacimo neubedljivu mogućnost da su njima branili isključivo svoje živote.) Kontemplacija na tu temu, uviđanje da svetlost nije vredna utrošene sveće, ili da nas ona koju smo dobili sasvim obeštećuje za sagoreli vosak, bila bi znatno lakša, verodostojnija i celishodnija, kada bi se svođenje konačnog računa, merenje korisne svetlosti i iskorišćene sveće, vršilo u istim uslovima u kojima smo odlučili da je upalimo.

Uslovi su se, nažalost, u međuvremenu izmenili.

Protekao je, a da toga nismo bili svesni, proces koji se, uz nešto korekcija, može upoređivati sa mehanizmom promena kroz koje prolazi klijent nekog elaboriranog policijskog "ispiranja mozga".

Kad god je, dakle, ozbiljan kompromis u pitanju, razlikuju se četiri, ne uvek sasvim jasno razlučene faze, kroz koje prolazimo u svom odnosu prema njemu:

1. Faza kontestacije.
2. Faza racionalizacije, (s odlukom da mu pristupimo).
3. Faza adaptacije, (koja se poklapa s realizacijom kompromisa na raznim nivoima).
4. Faza harmonije, (iza koje slede novi, dalji, dublji kompromisi, ali koji sada mi nudimo).
Proces se zatim ponavlja, a sveća gori, u obliku spirale, s krugovima, uvek istim, ali sve višim – ili, ako na kompromis gledamo rđavim okom – sve nižim, u pravcu sve ozbiljnijih, sve presudnijih kompromisa.

Ali tada mi već i ne znamo da je ono što činimo tek kompromis. Uživamo u prednostima svetlosti, kao da je ne daje dogorevanje naše sopstvene sveće. Cena je zaboravljena, sveća više ne postoji. Nikad nije ni postojala.

Kako je do toga došlo?

U Prvoj, fazi kontestacije, vaš otpor kompromisu je najčešće snažan, reklo bi se preteran za svrhu, naročito ako se uzme u obzir njegovo univerzalno važenje kao "osnovnog modusa postojanja" (Dnevnik, 1962). Taj otpor, mahom, ne počiva samo na odbojnosti prema ovom koji vam se nudi, već prema kompromisnom postupku sa antagonističkim realnostima uopšte. Prema, dakle, bilo kakvoj svetlosti koju bismo dobili paljenje vlastite sveće. Vama se tada čini da nema svetlosti koja bi opravdala njeno načinjanje.

U Drugoj fazi racionalizacije, u kojoj, po pravilu, zahtevi antagonističke realnosti postaju sve uporniji, intenzivniji, pa i neprijatniji, a ono što ona od vas ište tako je malo u poređenju prema svemu što se od vas izričito ne ište (ali se, avaj, podrazumeva ako i ono malo date), počinjete trezveno da uočavate prve prednosti kompromisa, posmatrajući stanje onih koji su ga prihvatili. (U policijskoj paraleli, oni spavaju na postelji, a vi u govnima, ako vam se spava uopšte dozvoli.) Oprezno, s izvesnim ustezanjem – koje u sledećim fazama iščezava – pravite taj mali, još uvek prokleti kompromis. Palite svoju sveću, s prvim pravom računajući na neznatan utrošak voska.

U Trećoj fazi, tzv. adaptacije, koja je samo viša forma racionalizacije, i gde se prvi put vaša predstava kompromisa menja – od nečega što se čini iz nužde, postaje nešto što se možda može činiti i iz koristi, da se položaj demonstrativno popravlja. (U policijskoj paraleli, sada i vi imate postelju.) Vrlo ste malo dali, vrlo mnogo dobili. S vaše tačke gledišta, račun je besprekoran.

I svetlost je tu, i sveća jedva načeta. Kompromis prestaje da bude – proklet. Postaje nešto što možda baš i nije sjajno, ali, uzimajući u obzir život u potpunom mraku, ako čovek već ima sveću, nije ni tako rđavo. Nije, zapravo, uopšte rđavo. Pažljivo upoređujući svetlost sa utroškom sveće, dolazite do optimističkog uverenja da bi vas još par sitnijih – u redu, sitnih po sebi, ali nešto malo krupnijih, od inicijalnog – koji vam se u međuvremenu nude, moglo dovesti u poziciji, nesrazmernu u odnosu na sve što bi za to platili. (U policijskoj paraleli, da bi vas to iz zatvora izvelo.)

Činite i te kompromise, ovaj put s manje ustezanja, ali još uvek nesigurni hoće li vam se isplatiti koliko i prvi, hoće li vaša sveća brže goreti, dajući slabiju svetlost, ili će goreti sve jače, trošeći sve manje? S olakšanjem se uveravate da su vaše bojazni, a s njima i neumesna opreznost, bile izlišne.

I opet, ono što ste dobili daleko prevazilazi ono što ste primorani da ustupite. Činite naredne ustupke, pravite nove kompromise lakša srca, jer vam se čini da ste upoznali tajnu procesa i da sve njegove mere pod kontrolom držite. Možete ih nastaviti, ali i prekinuti kad god želite. Sveća vam je još cela u rukama. Time ste iz faze adaptacije zakoračili u fazu harmonije sa kompromisima.

Četvrta faza, faza harmonije, nastaje, u stvari onda kada srođeni sa kompromisima, svesni svih prednosti što ih oni pružaju, i niske cene za njih plaćene, ubeđeni da njima po svojoj volji i u svoju korist upravljate, počnete sami da ih nudite. (U policijskoj paraleli, kad, na primer, krenete odgovarati na pitanja koja vam nisu postavljena.)

Oni se, razume se, prihvataju. Jer, upoznati prethodnim kompromisima sa potrebama antagonističke realnosti, vi tačno znate šta nudite. (U policijskoj paraleli, na primer, ako kompromis zaista želite, ne priznajete ono što su drugi već priznali, već nešto što se oni trude da prikriju, ili ako vas isleđuju zbog podmetnute bombe, vi ne očekujete kompromis na bazi poštenog priznanja da ste u svoje vreme nekom gimnazijskom profesoru pod tur podmetnuli čiodu. Takav kompromis, bojim se, neće upaliti. Igra samo – podmetanje bombe.)

Događa se tada nešto neobično. Stvari oko vas se više ne rasvetljavaju brzinom na koju ste navikli, a sveća naglo dogoreva. Vaši sledeći pokušaji imaće učinka samo na sveću, nipošto na svetlost. (Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu, ostavljaju praznih šaka.)

Na sreću, mi sve to više ne vidimo. Mi smo sa kompromisom u savršenoj harmoniji. A to znači da za nas ono što činimo više i nije kompromis. Nikada i nije bio. To je način života. To je uvek bio način života. Mogu nas kompromisi ostaviti, najzad, u potpunom mraku, mi ćemo verovati da svoju sveću još uvek u rukama držimo. Staru i nenačetu.

Ne uviđajući da nam je od nje ostao samo izgoreo fitilj. (U policijskoj paraleli da je, najzad, završimo, to će značiti trenutak kad vašem isledniku, kao antagonističkoj stvarnosti, vaša priznanja i vaši kompromisi, ma koliko bili, više nisu potrebni. Potrošili ste svoju sveću. Za njega više ništa ne možete osvetliti. Ugasili ste se. Dok vas vode na vešala vi, dabome, možete osećati čak i nadmoć nad njim – pogotovu ako ste na neku svoju ili tuđu tajnu zaboravili, pa se nje, tek sada, kada je kasno, setili – to je vaše pravo, vaš jedini preostali kompromis. Samo neka me đavo odnese ako znam – između čega!)

Tako smo zaobilaznim putem došli do pitanja sakrivenog u naslovu ovih razmišljanja. Do diskretnih čari kompromisa i zagonetke u čemu se one sastoje, (jer, kako ih steći, svi dobro znamo).

Pobrojimo ih bez reda i dodajmo im adaptirane citate razgovora što ih je autor vodio s nekim poznatim modelima kompromiterstva. (Ova tipologija obuhvata samo modele proizašle iz racionalnog plana u normalnim životnim uslovima, ne one iz ekstremnih, diktirane strahom, golom prinudom i prirodnom borbom za opstanak – s policijom smo, naime završili, a u prašumu se nećemo vraćati. Takođe ćemo preskočiti sve "kombinovane modele", jer ih ima neograničeno mnogo i u svim međusobnim prožimanjima.)

1. U prvoj i presudnoj čari kompromisa, najdiskretnijoj od svih, već je bilo reči. To je da se, bar oni najsavršeniji, kao kompromisi uopšte i ne osećaju. ("Kakav je to, dovraga, kompromis? I sa čime? To je i moje mišljenje. Oduvek je bilo. Ja postupam ovde u savršenom skladu sa svojom savešću".)

2. druga je da čovek može reći kako postupa u harmoniji s bazičnim zakonima postojanja. Kako je sve kompromis, kompromisan je i on. ("Zar ne uviđaš da bi opstanak bez izvesnih kompromisa bio apsolutno nemoguć? I ono, s čime mi kompromise pravimo, pravi kompromise sa nama. Sve je prinuđeno na kompromis, i svi su na kompromis osuđeni".)

3. Treća je čar u tome da se svačiji kompromis može izvući iz kompromisa nekog drugog. On je, naime, zarazan. ("Svi prave kompromise. Ne vidim zašto bih samo ja bio – kreten!")

4. Četvrta je da nas u vlastitim očima čini pametnim, pametnijim i umešnijim od nesklone ili neprijateljske stvarnosti koja nas okružuje. Ova čar ima tendenciju progresije. Ukoliko sve veće kompromise pravi, čini se čoveku da je sve pametniji. ("Moji su kompromisi zapravo, prividni. Prividni, jer su privremeni. Ja sam pametniji od prokletih okolnosti. Ja znam da mi one trenutno nisu naklonjene, da su od mene jače, i da bi me suprotstavljanje uništilo. Zato se prividno s njima mirim, napravim im ovde onde ustupak, čekajući strpljivo svoje vreme".)

5. Peta čar je u izvesnosti da bi nas odbijanje kompromisa uvalilo u neprilike, a da je dobitak od upornosti krajnje neizvestan, u većini slučajeva – tako nam se tada uvek čini – zapravo demonstrativno ništavan. ("Zašto da se izlažem neprijatnostima kad se ionako ništa ne može učiniti?")

6. Šesta čar je iluzija – koja ponekad to i ne mora biti – da se kompromisima postiže pozicija, iz koje se svojoj stvari bolje služi nego iz položaja izolovanosti, čak i progonjenog autsajdera. Ako čovek nikakve svoje stvari nema, uvek ima potrebu za alibijem, a ta potreba će neku svoju stvar već umeti da nađe. ("To zapravo uopšte nisu kompromisi, to je naprosto jedini mogući način da uradim što hoću".)

7. Sedma čar se izvodi iz Šeste, time što se razlog iz sebe premešta u – druge. Kompromisi se, naime, prave zbog drugih i za druge. Poneka da sve ljude – kako se objašnjavaju izvesne nepopularne kolaboracije – ponekad za porodicu, ili čak jedno biće – čime se, opet tumače mnoge naše popustljivosti. Ali u svim slučajevima, nadoknada je gordost žrtvovanja. ("Ta nisam valjda mogao dopustiti da on – ona, oni – stradaju zbog mene? Tolika svinja ipak nisam"

8. Osma, ali, svakako ne i poslednja, čar je osećaj nepristrasnosti, koji za uzvrat, i vlastitom mišljenju daje za pravo. Kompromisima se čini pravda izvesnim vrlinama stvarnosti, koja se, inače, i dalje u celini odbija. ("Nisu sve stvari baš tako crne. Neke su i bele. Moj stav je jasan. Crne odbijam, bele prihvatam". Ali kako stvari u realnosti obično nisu, niti crne, niti bele, već uglavnom sive, prihvataju se na kraju sve.)

Šta je stvarno kompromis, a šta nije, šta je dopušteno a šta nedopušten kompromis, meri na kraju krajeva svako od nas – sam. Jer svako ima svoju sveću i svoje mere.

A one su, opet, kompromis između snage našeg vida (moralnog osećanja) i zamračenosti prostora u kome živimo (stanja u kome se nalazi antagonistička stvarnost).
(KOMENTARI UZ "KAKO UPOKOJITI VAMPIRA", DNEVNIK, 1972)

Čulo za profit

ČULO ZA PROFIT KAO POSLEDICA PRIRODNOG ODABIRANJA

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (318-320)

Preda mnom je sedeo čudesna uzorak stvorenja koje je zapažalo isključivo po njega korisne stvari, poimalo jedino njemu prilagodljive ideje i vodilo računa o ljudima, čak bliskim, samo dok su mu i koliko su mu trebali. On to, očigledno, nije činio iz načela. Načela su mu bila besprekorna i ja nisam imao nikakvih razloga da sumnjam u njegovu ličnu privrženost i najstrožijem, najneudobnijem od njih. Uzrok je, u stvari, ležao u instinktu. Inteligencija, ma kakva da je, ometa nagonsko koristoljublje prinudnim skrupulama i protivurečnim premisama, od kojih prirodna ljudska samoživost ne pati.

Zadivilo me je savršenstvo funkcionisanja sagovornikovog čula za profit toliko da sam u jednom ispadu njegove bezazlene bezobzirnosti poverovao kako to čulo zaista postoji. I to ne više u stanju neodređene, nelokalizovane sposobnosti prilagođavanja sveta sebi i svojim interesima, već biološki organizovano u nekom još neotkrivenom tajnom organu.

Bio sam svojim otkrićem toliko zaprepašćen i razoružan, da sam na predloge našeg uglednog umetnika i javnog radnika, smesta pristao (i naravno, ispao magarac) s uživanjem, pa i ponosom s kojim pronalazač umire od sopstvenog pronalaska ...
(DNEVNIK, 1967)

Verovao sam nekada da je ova sposobnost retka kao platina i da krasi samo izuzetne, najsavršenije, najprilagođenije primerke građanskog staleža. S izvesnim razočarenjem konstatujem da je postala dobro svih slojeva i da nema među nama ni najzaostalijeg primerka vrste, koji njome bar umereno spretno ne bi umeo da barata. Moje razočarenje, kao građanina, veliko je, naravno. Ravno onome što bi ga na kljove ponosni slon osetio u svetu u kome bi njegove raskošne zube imala i domaća kokoška.

Razočarenje, međutim, postepeno ustupa mesto trezvenom uviđanju neizbežnosti ovakvog razvoja. Nijedna korisna osobina ne može zauvek ostati vlasništvo manjine. Pre ili kasnije, postaje ona opšta, a manjina, obično neka druga, prilagođavajući se novom stanju stvari, evoluira u sebi novu izuzetnu osobinu, s kojom će se ubuduće od većine razlikovati.

Neprestano dolazi do biološke adaptacije na promenljive uslove, one iste i slavne, što nas je od majmuna preobrazila u ljude, ali koja time nije preuzela i obavezu da nas štiti od ponovnog pretvaranja u majmune, ako okolnosti života, kojeg smo u međuvremenu sebi udesili, na takvoj promeni budu insistirale.

Trgovačko oko nije više privilegija trgovačkog staleža, niti građanstva koje ono oličava. Svačije oko se naučilo da ne gubi vid na glupostima, već da se zadržava samo na nečemu što donosi profit. Moć percepcije, došavši u potpunu funkcionalnu zavisnost od onoga što se percipira, dostigla je, očigledno, sve limite neorganskog razvitka. Dalje usavršavanje zacelo će biti moguće jedino nastankom nekog organa specijalizovanog za profit. Nekog čula za "interesnu orijentaciju".

Mogu da pretpostavim kakav bi on izgledao u takozvanom svetu kapitala. Imao bi neupadljiv oblik izraštaja, kožne kesice u predelu ušne kosti, nešto nalik rudimentarnim zaušcima. Bio bi spojen sa slušnim kanalom i tananom membranom zaštićen od cerumena koji bi mogao da mu ometa ispravno funkcionisanje i izaziva pogrešne, nekoristoljubive društvene operacije.

Radio bi na principu ekonomskog radara, s dopuštenim odstupanjem manjim od pare, odnosno stotog dela monetarne jedinice uzete na osnovu obračuna osetljivosti. Takav bi mi organ u susretu s vama automatski saopštavao vašu kursnu vrednost, vaš robni položaj na tržištu izražen u gotovom novcu i, što je presudno, vaš značaj po mene i moje poslovne interese, koji bi po prirodi stvari obuhvatali i sve lične.

Organ bi, razume se, bio spojen s okom, i ukoliko bi vaša vrednost za mene bila nikakva, nedostojna ulaganja i jednog pogleda, ja vas, dragi prijatelju, ne bih ni video. Ne stoga što to ne bih želeo. Jednostavno ne bih bio kadar. Vaša nekorisnost za mene prosto bi vas izbrisala iz mog vidnog polja, kao što brisači uklanjaju vodenu prljavštinu s automobilskog stakla.

To bi, doduše, otežavalo kretanje ulicom i izazivalo sudare, ili bi zauzvrat garantovalo savršeno funkcionisanje ljudske sebičnosti, oslobođene danas jedino na nepouzdane lične procene.

Što se tiče drugih društvenih poredaka nisam načisto. To je stvar prirodnog razvoja odlučujućih organa za održavanje.

Sasvim sam, međutim, siguran da bi, da je u Nemačkoj od 1933. do 1945. postojao, jedan organ sličan protivavionskoj sireni, koji bi vas pravovremeno upozoravao na pripadnike Stranke i agente SD-a, bar za početak bio od prilične pomoći.
(KNJIŽEVNOST, BR. 3, 1979)

Dnevnik januar V deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA V deo
(IV deo Ovde)

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

"Komranski rukopisi". Goli otok i literatura.
Nijedna knjiga o Golom otoku, uključujući dokumenta i lična iskustva ili pisana ili usmena u koje spada i, makoliko iscrpno i potresno bilo, iskustvo Dragoslava Mihailovića, ni izdaleka me ne zadovoljava.

U prvom redu zato što su sve te knjige, svi ti dnevnici, sva ta dokumenta i lične ispovesti, pogalvito zbog vezanosti pisaca za doktrinu, čija je realizacija i dovela do Golog otoka, Goli otok tumačili kao regresiju, perverziju, deformaciju doktrine, dok je on bio upravo njeno konsekventno sprovodjenje. Goli otok je prema tome slika idealnog komunizma i kao takav mora biti prikazan u mojim "Komranskim rukopisima".
Sve dok Goli otok ne shvatimo kao nužan, sve dok ne priznamo da je njegovo ustrojstvo, da su postupci u njemu, da je njegova psihologija, kako kod islednika tako i kod zatvorenika, da je ceo njegov teror mravinjaka, onog mravinjaka o kome govori Berdjajev i Dostojevski, samo konsekventno razvijanje jedne ideje, kolektivističke, despotske, dijalektičke ideje o društvu, sve dotle nećemo moći dati njegovu punu sliku.
"Komranski rukopisi" po svojoj formi odgovaraju daleko više od bilo kakvog neposrednog prikazivanja Golog otoka, zato što upravo računaju na njegovo suštinsko poreklo i objašnjavaju njegov suštinski smisao. Način, medjutim, na koji oni to čine iz perspektive jedne buduće civilizacije suprotne od civilizacije Golog otoka, odnosno komranske civilizacije, pridodaje ovom opisu jednu nužnu ironičnu formu, koja je ubistvenija od svake psihologije i od svake emocije.
Ja sam zamislio da komranske rukopise i komransku civilizaciju, komranske artefakte, pronalazi jedna druga civilizacija koja je otišla daleko u individualističkom pravcu i u duhovnom pravcu, u jednom pravcu koji je suprotan materijalističkoj civilizaciji komunizma.

Ali kao i u svakoj civilizaciji ljudi nisu zadovoljni životom kojim žive i uvek idealnim smatraju nešto drugo. U arheološkim iskopinama na Golom otoku pronašli su civilizaciju koja se najedanput naučnicima, svojom savršenošću, svojom nepogrešivošću, učinila upravo idealnom i onom koju treba primeniti na ceo svet.

Dakle kada oni komentarišu pronalaske, kada oni komentarišu odnose koje zaključuju iz onoga što pronadju, a medju njima postoje i zapisnici policijski, odnosno islednički, kao i neki dnevnici onoga što se dogadjalo na Golom otoku, dakle kad ceo taj materijal komentarišu i prikazuju, oni pokazuju jedno sumanuto razumevanje suštine.

Dakle obrnuto od onog koji mi imali i koje mora normalan čovek da ima. Tek tada se osuda jedne ideologije i njene primene, njene realizacije na Golom otoku, podiže na nivo tragedije. Dakle podiže na nivo tragedije koja nosi sa sobom elemente groteske, jer čistih tragedija danas više ne može biti.

Gradjanska klasa i literatura. O inspirativnoj ulozi represije u
razvoju umetnosti.
Ljiljana preslušava moj komentar mišljenja profesora George Steiner-a u jednoj diskusiji na četvrtom kanalu ITV-a, mišljenja koje brani, odnosno iznosi tvrdnju da uspeh, težina i vrednost literature na Istoku nalazi se u direktnoj proporciji sa represijom koja se nad njom vrši.

Dakle govori o inspirativnoj ulozi represije u razvoju umetnosti. Preslušavajući moj negativni komentar toga mišljenja i razmišljanja o opadanju uticaja a i vrednosti literature na Zapadu, gde se ona odvija u relativno slobodnim okolnostima, Ljiljana mojim primedbama i mojim objašnjenjima dodaje jedno na koje ja nisam trenutno bio mislio, a koje svakako stoji.

Neosporno je opadanje interesovanja na Zapadu za ozbiljnu literaturu. Ona razloge za to opadanje izmedju ostaloga vidi i u duhovnoj i moralnoj, splendid isolation gradjanske klase, dakle one klase koja je ranije bila za literaturu, ozbiljnu literaturu, zainteresovana. Radnička klasa za to niti ima vremena, niti obrazovanja, niti volje.

Medjutim, onaj deo gradjanske klase i to prilično veliki deo, kome uprkos recesije ide dobro, nije zainteresovana za stvarne čovekove probleme, pa prema tome i ne može biti zainteresovana za onu književnost koja se tim problemima bavi. Taj deo gradjanske klase, nekad čitač, sada konsumira uglavnom paraliteraturu, jer problemi u paraliteraturi, ma kakvi bili, ma kako teški bili, ma kako na jedan upadljiv poluliteraran način bili iskazani, jesu suštinski prividni.

Paraliteratura već sama sobom, svojom formom ne obavezuje. Dakle gradjanska klasa ne želi istinu, ne želi da se bavi problemima koji bi joj kvarili probavu i dobar san, a istovremeno i najvažnije – ona ne želi da je išta više moralno obavezuje. Zato ona postaje konzument pseudoliterature gde su svi problemi prividni. Samo intelektualna elita održava literaturu još uvek u kakvom takvom životu.

Dnevnik januar IV deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA IV deo
(III deo Ovde)

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

30. januar 1983.
Komunistički disidenti i djavoli. Beleška o disidentima.
Uspomene komunističkih disidenata iz vremena prakticiranja njihove zablude, recimo od 1945, pa i ranije, tokom rata, do šesdesetih godina, liče ne uspomene što bi ih jedan od djavola, koji je iz pakla dezertirao, o tom paklu imao. Te uspomene za nas naravno imaju ogromnu važnost kao opis pakla koji mi spolja osećamo, ali ne primamo iznutra i ne poznajemo njegovu pravu strukturu. Ali mi nikada ne smemo zaboraviti da su ovi izveštači o paklu u njemu bili ne žrtve nego djavoli.

Radio snimak od 30. januara 1933 i večeri u kojoj je Hitler postao
kancelar Nemačke. Paralela sa 20. oktobrom 1944. i osećanjima
Njegovana u "Crvenim i belima".
Snimak sa BBC-a jedne scene, jednog prizora, iz filmovanog romana Lion Feuchtwanger-a "The Oppermans". Ovaj prizor pokazuje trenutak kada radio objavljuje da je Adolf Hitler postao kancelar Nemačke. To je onaj prvi trenutak u kome je Hitler došao na vlast, da je više nikada ne ispusti.

Te večeri i te noći pristalice Nacističke stranke, a naročito SA trupe, cele noći išle su kroz Berlin i kroz druge gradove sa upaljenim bakljama. Priredjena je bakljada, čule su se antisemitske, nacional-socijalističke pesme, ceo grad je bio u haosu.

Ovo što čujem, ovaj glas, glas je spikera koji govori o bakljadi ispred Rajhskancelarije na čijim prozorima stoji Hitler i pozdravlja svoje pristalice. U tom trenutku, koji je svakako jedan od najtežih psiholoških trenutaka za sve demokrate, a naročito za Jevreje u Nemačkoj, Opermanovi sede u svojim kućama. slušaju radio i osećaju da sad počinje istorija koja više neće da im bude naklonjena.

Cela scena, ta muzika, to skandiranje, ti govori, te pesme, uopšte cela atmosfera dočarava i jedan drugi datum koji je za mene od interesa, a to je tzv. oslobodjenje i pobedu Revolucije u Beogradu 20. oktobra 1944. godine. Upravo tako ću ja opisati Njegovane u trenutku kada istorija obrće list i kada se okreće protivu njih. Dok su ulice pune naroda koji slavi oslobodjenje Beograda, oni, onoliko koliko ih je ostalo u svojim bogatim kućama, iza zatvorenih prozora osluškuju prvi glas Revolucije.

Utorak, 1. februar 1983.
O političkom klimakterijumu. (Jedna paralela sa političkim
pubertetom.)
Politički klimakterijum je zapravo zakasneli politički pubertet. Mladi ljudi prolaze prirodno kroz politički radikalizam, njima izvesna neracionalnost dobro stoji. Preterivanja su nužna da bi se stiglo do zrelosti i balansa. Ali ako neko kroz taj period nije prošao, pa se u njemu nadje kasnije u zrelim godinama, onda ta nagla politizacija ima vrlo neugodna klimakterična obeležja.

Ona se odlikuju histerijom, iracionalnošću, netrpeljivošću, arogancijom, samodopadnošću, egocentrizmom i izvesnom moralnom ohološću, koja zahteva od drugih ljudi da se ponašaju isto onako kao što se ponaša čovek koji je politiku u tako kasnim godinama pronašao. Sve što se u kasnim godinama pronadje utiče na nas mnogo dublje i mnogo radikalnije nego ono što smo propustili da pronadjemo i toga se oslobodimo u mladim godinama.

Ova definicija se, nažalost, moram kazati može primeniti i na mog prijatelja (...). On je vrlo kasno otkrio politiku i vrlo kasno otkrio da je živeo bez slobode u komunizmu. (...) Njegov odlazak u desno bio je brz, nagao i neracionalan. No i svetska istorija pruža dosta primera takvog političkog klimakterijuma ili u izvesnim slučajevima jednog političkog puberteta koji nikad nije prevazidjen.

Jedan od primera te vrste svakako je i Jean-Paul Sartre. Njegova uporna potreba da se bavi politikom, javnom politikom, njegova stalno izražena i prakticirana potreba da to bude u okviru svojih levih ideja, a da pri svemu tome zadrži moralan stav, dakle da sačuva svoj moralni integritet, ta potreba je dovodila vrlo često do situacija u kojima je Jean- Paul bio smešan, nedosledan, protivurečan, pa i nemoralan.

Nemoralan uvek onda kada je dozvolio da ideološki obziri ili njegove organizacione obaveze nadvladaju njegovo moralno osećanje.

Tako i moj prijatelj (...) usled svoje nerazumne, ličnim razlozima razvijene i podržavane netrpeljivosti prema levici, on je veoma često kadar da zastupa izvesne ideje, izvesne desne ideje koje same po sebi i kao desne ne bi morale biti ni nemoralne, ni rdjave da to nisu, da nisu nemoralne i rdjave bez obzira jesu li desne ili leve.

Dakle, zato što su pogrešne, bez obzira na kojoj strani političke lestvice stajale.

Pregled štampe.
U Politici od 17. 1. 1983. godine ko zna po koji put izlazi ona poznata slika Titova sa svojim saradnicima na Visu 1944. godine. Ta slika, pre nego što je na njoj izvršeno postepeno orvelovsko sažimanje i preustrojavanje istorije, prikazivala je s desne strane Djilasa, Rankovića i Žujovića, a na levoj strani bili su i ostali, jedino oni ostali, Kardelj, Ivan Milutinović, Bakarić i Tito. Sva četvorica su mrtva, ali je interesantno da su sva ova četvorica koja su ostala na slici sada mrtva, a ona trojica koja su izbačena, zbačena sa vlasti, živa, i Ranković i Djilas i Žujović. Ubija dakle ne samo pad s vlasti, često ubija i vlast. (V deo Ovde)

Dnevnik januar III deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA III deo
(II deo Ovde)

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

Dok sam čitao ovaj intervju, setio sam se jedne vrlo neprijatne epizode vezane za Dušana Radovića, epizode koje se stidim i za koju verujem da sam možda pomalo na putu da je ispravim, ali kada je u pitanju Radović, koji je veliko zlopamtilo, nisam u to siguran. Naime bilo je to dosta davno, ja sam to zabeležio u dnevniku, kada je Dragoslav Mihailović bio moj gost ovde zbog moje kume, koja je imala neprilike s bubrezima. Bilo je to vreme jedne utakmice koju je u Engleskoj igrala Jugoslavija, a slučajno se tu zatekao i Radović, ili je možda došao da prati meč, to ne znam.

Ja i Dragoslav smo u očekivanju utakmice sedeli, to je bilo još u St. Andrews, kad je zazvonio telefon i javio se glas trenutno meni nepoznatog čoveka, koji je rekao: "Ovde Duško Radović". Ja sam rekao: "Koji Radović?" – "Pesnik Radović".

I ja sam se onda zbunio, jer u mojoj svesti to ime je bilo vezano za jednog malog dripca, za jednog portparola i satelita Vaska Pope, pesnika Borislava Radovića. Ja sam u trenutku zamenio te dve osobe, potpuno zapanjen činjenicom da se meni Borislav Radović javlja, jer to "Duško" nisam čuo.


Kasnije kad je Dragoslav, jer on je tražio Dragoslava Mihailovića, javio se na telefon, tek onda sam shvatio svoju zabludu. Naravno, bilo je kasno, već se Radović bio uvredio. Mada bih morao kazati da bih se i ja mogao uvrediti, jer Duško Radović nije tražio mene, pa onda Dragoslava, nego je tražio Dragoslava Mihailovića što pre svega nije učtivo, jer se javlja meni, u mojoj kući.

Mi se poznajemo dovoljno da bi mogao i mene da traži, što je takodje značilo da mene ne bi uopšte tražio da Dragoslav nije bio tu. Ali, do djavola, to nije od značaja.

Slučaj je bio vrlo neprijatan i ja sam se tada veoma postideo svog postupka. Objasnio sam Dragoslavu, nadajući se da će Dragoslav po povratku u Beograd objasniti Radoviću da ja dugo godina Radovića nisam uopšte vidjao.

Sada u novembru mesecu, na književnoj večeri Matije Bećkovića, sreo sam se sa njim i pružio mu ruku. On je sa prilično oklevanja uzvratio ruku, što je bilo vrlo neprijatno. Ja sam stajao, on je sedeo, pružio mi je ruku gledajući me pravo u oči svojim onim mrzovoljnim pogledom, ali najzad je ipak ruku pružio.

U jednom trenutku mislio sam da neće. Dobro. Nije me ponizio, ali je ipak stavio do znanja da pamti, i to na neprijatan način pamti, ono što je smatrao nanetom uvredom. Ja sam prešao preko svega, bio sam nekada kriv i prema tome kažnjen sam i nemam nikakvog prava da se na taj postupak bunim.

Čitajući sada ovaj intervju, setio sam se svega toga. Pitam se da li je prešao ili je ono pružanje ruke bilo eto tek tako, namera da se ne napravi neki mali skandal u prisustvu Matije Bećkovića i njegovih prijatelja nakon književne večeri. (IV deo Ovde)

Dnevnik januar II deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA II deo
(I deo Ovde)

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

O ovoj knjizi sam govorio i sa Dobricom i to još ranije. Dobrica se složio sa mojim primedbama, tvrdeći da je on pokušavao da na neki način utiče na Antonija da knjigu u tom pravcu malo preuredi, no nije uspeo. Iz razgovora sa Dragoslavom Mihailovićem takodje sam shvatio njegove primedbe, koje su se opet kretale u tom pravcu.

U tom pravcu su se kretale na kraju i primedbe Vladete Jankovića, Duška Puvačića, Palavestre. Prema tome moje mišljenje u tom pogledu nije bilo usamljeno i poklapalo se sa ljudima u čiji sud kad su ove stvari u pitanju mogu verovati. U intervjuu koji je dao novinaru lista NIN, Veličkoviću, govori Antonije Isaković kako je bio obradovan mnogobrojnim čestitkama koje je dobio, a medju ljudima koji su mu čestitke poslali bio je i Džadžić.

Taj Džadžić koji je odigrao vrlo sramnu ulogu u odbijanju knjige Antonija Isakovića još pre nekoliko godina i onemogućavanja da se ona pojavi u prvobitnoj formi, koji je jedan od rodonačelnika promena u knjizi, odnosno izvesnih podataka koji ništa nisu pomogli, naprotiv, oni predstavljaju strano telo u knjizi, a to je dnevnik islednikov, taj Džadžić je sada poslao čestitku Antoniju Isakoviću!

To je onaj isti Džadžić zbog koga je Antonije Isaković u svoje vreme kad je Vreme čuda bilo kandidat za Oktobarsku nagradu i kad je on trebalo da odluči, jer su glasovi bili podeljeni u jednom žiriju u kome je bio

Nikola Milošević, Nikša Stipčević, Dušan Kostić, mislim Mišić i još neki, dakle u kome je on trebalo da odluči, jer su glasovi bili podeljeni 3:3, izmedju mene za Vreme čuda i Džadžića za "Predgovor" u knjizi pesama pokojnog Miljkovića, tada je Antonije Isaković rekao da bih ja mogao dobiti NIN-ovu nagradu koja nije politička, ali da je Oktobarska nagrada politička, a da moja prošlost na izvestan način mene diskvalifikuje za tu nagradu.

Možda nije to tako rečeno, ali je značenje onoga što je rečeno bilo to i tako se opredelio za Džadžića. Kasnije sam saznao da je Džadžić tada bio u jednoj privatnoj, porodičnoj krizi, razvodio se od žene, i da mu je to na neki način bila uteha koju mu je pružio njegov tada dobri prijatelj.

Džadžić je naravno, po svom običaju, vratio to na način koji odgovara njegovom karakteru. Sada, medjutim, opet se javlja kao jedan od onih koji čestitaju Isakoviću. Čudne se stvari dogadjaju u Beogradu, čudne medju ljudima koji u sebi nemaju nikakvog etosa.

U tom intervjuu vidim da Antonije govori o tome da je izbegavao autentični materijal i da je samo dva puta razgovarao sa jednim čovekom o Golom otoku i to oba puta po dva sata.

Ja slutim da bi to mogao biti Dragoslav Mihailović, jer je on pri mom boravku u Beogradu prošle godine u novembru mesecu, u stanu kod Vladete Jankovića u dva, tri sata ujutru pričao nam celu svoju sudbinu na jedan divan način, na jedan nezaboravan način. Šteta je što moje pamćenje, a naročito ujutru, nije takvo da bih mogao da to evociram u svom dnevniku, ali ne bih ni smeo zato što je to bila čista literatura, pa ću možda jednom zamoliti Dragoslava da mi to izdiktira u magnetofon kad budem i ako budem uspeo da ga nagovorim na onaj veliki intervju.

U istom NIN-u nalazim intervju Stevana Stanića sa Duškom Radovićem. Radović je tu duhovit kao i uvek, gorak i pomalo ljut. Intervju je dat povodom prestanka njegovih vrlo popularnih i duhovitih emisija "Beograde, dobro jutro" na Studiju B.

Ali u tom intervjuu ima jedan momenat koji baca malu senku na Radovića. Ja se veoma čudim i žalostan sam što on nije shvatio da ono što je rekao nije smeo da kaže. U jednom trenutku rekao je:

"(...) Kod nas ima zgodnih i nezgodnih ljudi. Ja sam taj nezgodan čovek. Čovek koji ih zabrinjava. Ja ih zabrinjavam, pa to je za mene sumnjiva stvar. Menjale su se ličnosti, menjali su se politički stavovi, a Vasko Popa nikada nema nijednu primedbu. Sve se lomi, sve se menja, a ti ćutiš".

Dotle nemam ni ja, ovaj koji komentariše intervju, nikakve primedbe. Vasko Popa ne zaslužuje nikakve obzire. Ali odmah zatim, bez ikakvog povoda, bez ikakvog konteksta, Radović prelazi na Danila Kiša i kaže:

"Danilo Kiš je takodje državni pisac. Za njegovo nezadovoljstvo saznala je skoro cela planeta. Zbog njegove 'ugroženosti' u Jugoslaviji zamalo da cela stvar dodje pred Ujedinjene nacije da ga zaštitte. Kad sam se susreo sa Josipom Brodskim u Njujorku, velikim ruskim pesnikom koji živi tamo kao emigrant, izdiktirao mi je čitav jedan spisak politički ugroženih pisaca kod nas. A tu su sve baš oni koji najbolje žive i koje najpažljivije podržavamo. (...)"

Mislim da je žalosno kada jedan čovek takvih vrednosti ovo kaže. Ima istine u tome da je samodramatizacija Danilova podigla njegov slučaj na jedan stepen nešto veći od svojih pravih razmera, ali ovo što je rekao Radović za Danila graniči se pomalo sa jednom pakosnom inventivom, neću da kažem ništa više i dublje od toga.

Ako bi ovo što je Radović kazao bilo istina, a trenutno neću da ulazim u analizu, mada sam upoznat sa celom situacijom, Radović niukom slučaju nije smeo o tome tako javno i na taj način da govori.

U tom intervjuu ima i jedna vrlo duhovita opaska. Naime Radović se žali na to da mu Beograd, koji je zaista veoma sposoban za stvaranje viceva, možda jedino za to, pripisuje mnoge koje on nije saopštio preko "Beograde, dobro jutro", a koji su verovatno jedan od razloga da odumre emisija.

Dva vica koja su data kao primer: "Ako je jedna policija bila spremna, srećna, što sam otišao, sad mora da razmišlja o tome zašto se ja vraćam". Drugi: "Kod nas su se neki borili četiri godine, da bi vladali četrdeset". (III deo Ovde)

Dnevnik januar I deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA I deo

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

ODLOMAK IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Subota, 22. januar 1983.
Dva intervjua sa komentarima. (A. Isaković, D. Radović)
Danas sam dobio HIH od 16. januara ove godine i saznao da je NIN-ovu nagradu za književnost dobio Antonije Isaković za roman Tren 2.

Moram reći da mi je milo, kako zbog toga što je ta tema dobila ovako zvanično priznanje, ta toliko dugo, ali razumljivo, tabuisana tema, najzad dobila čak i nagradu, dakle kako zbog toga tako i zbog činjenice da je to Antonije Isaković, pošten pisac, pisac koji zna svoj posao i jedan od naših najranijih pisaca koji je otvoren prema nekim dubljim saznanjima iz rata, prosto zabranjenim ostalim piscima. Medjutim ovaj dogadjaj ima za mene još jedan drugi značaj, odnosno jednu drugu poentu.

On naliči prilično na sudbinu moga Kako upokojiti vampira u kojoj je Antonije Isaković ipak odigrao jednu ulogu, koje verujem ne bi voleo ni sada rado da se seća.

Naime, kada je Nolit odbio moju knjigu zajedno sa Ikarom i Odbranom, onda sam ja poslao jedno pismo Antoniju zamolivši ga da vidi može li Prosveta da štampa tu knjigu, ali sam napomenuo da sumnjam, s obzirom na rep koji se vuče za njom nakon Nolit-ovog odbijanja i raskidanja ugovora.

Onda sam dobio od Antonija odgovor u kome me hvata za reč. Naime, kaže: "(...) I sam vidiš kakav se rep vuče, je li? Ipak sad u ovom trenutku ne bih smeo da se izlažem opasnosti da taj roman štampam. (...)"

Izvestan broj godina kasnije njegov vlastiti roman se našao u istoj situaciji i naravno ja ne zavidim mu na tome, ali ipak moram konstatovati da se za taj roman pismenim putem javno založilo jako mnogo pisaca, vrlo uglednih, dok niko nije smatrao potrebnim da jednu reč kaže u korist Kako upokojiti vampira, dakle moje knjige.

Doduše, prošlo je izvesno vreme, situacija možda nešto se izmenila i postala lakša, ali to činjenicu ne menja. I Vampir i Tren 2 dobili su nakon toga priznanja i danas ušla u literaturu na normalna vrata, pokazavši da umetnost i nije tako opasna kao što izvesni ljudi u vrhovima politike misle.

Kad sam bio u Beogradu sa više ljudi sam razgovarao o Trenu 2, a i ovde u Londonu, odmah nakon što sam ga pročitao, sa Duškom Puvačićem. I moje mišljenje o toj knjizi, mada sam se veoma čuvao da ga iskažem ljudima koji ga neće razumeti, bilo je ambivalentno.

Sasvim je očevidno da Antonije ne vlada naročito dobro romansijerskom tehnikom u smislu kompozicije, no ipak je uspeo da to prevlada, naročito s obzirom na to da danas roman ne trpi nikakva pravila i da njegov uspeh ne zavisi isključivo od kompozicione tehnike, a posebno onda ako je taj roman zapravo jedan niz pričanja u smislu ruskoga skaza.

Ja sam nalazio neke druge poteškoće u romanu stilističke prirode, ne uvek, ne na svakom mestu, ali na izvesnim mestima koja su za mene bila izuzetno važna, naročito ona kod opisa Golog otoka. Jedna jako intenzificirana eliptična tehnika saopštavanja činila je neka mesta prilično nerazumljivim bar u prvom čitanju, a roman nije stvar koju treba čitati uzastopce nekoliko puta kao hermetičku pesmu.

Time mislim da je Antonije pokvario utisak nekih epizoda koje su mogle biti znatno upečatljivije i snažnije da ih nije sakrio pod taj jezik, za koji on drži da je jezgrovit i koji i jeste jezgrovit na mnogim mestima, ali na izvesnim i nije, nego je zapravo nejasan.

U tom romanu ima jedna veličanstvena linija za koju opet mislim da nije dovoljno iskorišćena upravo zato što je Antonije ipak pisac psiholog i realista, i plašio se verovatno da ta linija ne odvede ga u jednu fantasmagoriju.

Ali ta metafizička linija je dala takvu jednu divnu perspektivu romanu, da je ipak žalosno što nije više iskorišćena. To je priča o Velikom Vatu, legendarnoj mitskoj ličnosti, jedinoj koja se na Golom otoku dobro držala, ali za koju čitalac do kraja nije uveren da li je uopšte postojala.

Ona svakako nije postojala, kao što ni legende nisu bazirane na potpunoj realnosti, ali nešto od istine sigurno sadrže u sebi. Svaki, naime, čovek na Golom otoku možda je imao neki svoj veliki trenutak hrabrosti, opiranja, i svi ti veliki trenuci sazdani su u tu mitsku ličnost, u tu viziju hrabrosti, morala, kuraži i otpora, koje je predstavljao nevidljivi i neuhvatljivi Veliki Vat.

Kasnije u Beogradu, u jednom razgovoru sa Milom Djukanovićem kad sam te primedbe spomenuo, a govoreći istovremeno o tome da mora dobro shvatiti da ja o tome nikome ne govorim, naprotiv, da ih ne stavljam, kod ljudi koji nisu zainteresovani direktno za umetnost, a u koje se ne može verovati, nikakve primedbe, naprotiv, bezrezervno hvalim i temu i knjigu.

To sam mu morao kazati zbog toga što u toj diskusiji, u tom razgovoru, jer on tih primedbi nije imao, imao sam utisak kao da on smatra da ja nasedam izvesnom triku vlasti, koja sada pokušava da proturi umetničke primedbe na knjigu, da bi sakrila svoje nezadovoljstvo obradom jedne takve teme uopšte. Njemu je bilo jasno da moji motivi nisu takvi.

U poslednjem svom boravku u Beogradu razgovarao sam o knjizi sa Miodragom Pavlovićem. On me je prilikom opraštanja, posle sastanka, direktno pitao, i to u jednom svom stilu – šta mislim o knjizi Antonija Isakovića, ukoliko želim o tome da govorim.

Ja nisam mislio da ne treba da govorim i rekao sam mu da ovo što ću sada da kažem ne kaže nikome, ali da sam imao teškoća oko izvesnih delova knjige upravo zbog te eliptičnosti i da bih ja više voleo da je knjiga napisana u jednom jasnijem, pa čak, hajde da kažem, i realističkom stilu i da nema tih momenata koji pokušavaju da budu poetski na temu koja nije poetska, ali generalno uzevši da je knjiga od velikog značaja i neophodna u ovom trenutku.
(II deo Ovde)

Dnevnik 1984 - V deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

Utorak, 9. 10. 1984. godine.
Otvaranje rana.
Ovde je jedan članak iz "Gardijana" od 8. 10. koji opisuje jedno od najinteresantnijih tekućih suđenja u Americi, gde bivši američki komandant iz Vijetnama general Viljem Vestmorlend tuži NBC televizijsku mrežu
zbog dokumentarnog filma od 23. januara 1982. godine (gde je on optužen za konspiraciju sa visokim vojnim licima Sajgona) da permanentno potcenjuju snagu vijetnamske vojske i Vijetkonga, kako bi u Americi podigli raspoloženje za rat i pružili nadu za brzu pobedu.

Lista najbogatijih androida.
"Sandej Tajms" donosi listu od 100 najbogatijih ljudi na svetu, pa među njima i u Velikoj Britaniji. Na prvom mestu je kraljica, zatim vojvoda od Vestminstera, koji drži više od polovine centralnog Londona, a zatim dolaze velike familije kao što su Senzberu, Goldsmit, itd.

Interesantno je međutim da u Engleskoj najviše bogatstva izgleda donosi hrana. Ako se izuzme kraljica čiji su izvori prihoda raznovrsni, vojvoda od Vestminstera živi od poseda zemljišta u Londonu, ali prvi veliki industrijalci su industrijalci mesa i hrane.

U Americi međutim na prvom mestu je naravno američki Geti, na trećem je Pakard, od onih za koje znam, a tek na devetom je Rokfeler. U Americi za razliku od Engleske, gde posed zemlje, nepokretnina i hrane dominiraju, ako isključimo Pol Makartija koji zarađuje u oblasti muzike i u prvih je deset, u Americi su to kompjuteri i nafta. Geti je nafta, pa onda dolazi peti Hant – nafta, šesti – nafta, sedmi – nafta, i poslednji je – nafta, a zatim kompjuteri takođe visoko stoje.

U Australiji prvi je veliki vlasnik koncerna novinskog Merdok, koji i u Engleskoj ima takođe listove, i Farfaks familija koja je druga a takođe ima novine, a zatim dolazi živina, meso i posed nekretnina.

U Japanu na prvom mestu je farmaceutika, porodica Vehara, zatim Hi-Fi, ali ono što sam ja pretpostavljao – kompjuteristika i visoka tehnologija, izgleda da nije na takvoj ceni.

Zatim dolazi jedna pojedinačna lista lista uz komentar koji je vrlo interesantan i koji sam stavio u svoj pismeni dnevnik.

Sreda, 10. oktobar 1984. godine.
Smrt dinosaurusa i kosmički jo-jo.
Još 1980. godine Luis i Valter Alvarez izneli su teoriju o smrti dinosaurusa prouzrokovanu velikim klimatskim nenadnim i brzim promenama izazvanih padom velike komete na zemlju oko 65 miliona godina ranije. Uništenje tih velikih, moćnih životinja otvorilo je put sisarima i nama i carstvo njihovo zamenilo carstvom amala i najzad čoveka.

Međutim postavlja se pitanje da li ova kataklizma može da se ponovi? Ispitivanja zemljine kore pokazala su da se u nekim pravilnim dužim ili kraćim ritmovima događaju te iznenadne anihilacije.

Veliki krug anihilacije otprilike se događa svakih 250 miliona godina dok se manji krug, kako se u članku "How Our Dinosaurus May Have Been Clobbered by a Galactic Yo-yo", napisan od strane Džon Gribina, konsultanta za fiziku časopisa "Nju Sajantist", događa otprilike svakih 30 miliona godina.

Jedan proces koji se tiče same zemlje ne bi mogao da bude uzrok ovakvih promena i pretpostavlja se naravno da se objašnjenje mora tražiti negde u svemiru. Svakako je osnovni uzrok udarac komete o zemlju ili prolazak zemlje kroz oblak kometske prašine koja zaklanja sunce i na taj način izaziva poremećaje u klimi i oslobađa u slučaju komete energiju koja je ravna iznenadnoj zajedničkoj eksploziji svih nuklearnih oružja na zemlji.

Objašnjenja izneta u članku tiču se i tog dugog i tog kratkog terma anihilacije. Za dug - jedino objašnjenje može se naći u kosmičkom ritmu koji zemlju kroz svemir vodi oko vlastite Galaksije, dakle u vremenu od jedne galaktičke godine koja se poklapa sa 250 miliona godina.

Naša Galaksija, kaže se u članku, je spiralni sistem gde se zvezde i oblaci gasova i prašine šire u obliku diska i dve spiralne ruke koje se okreću oko centra i orbit solarnog sistema je takav da nas nosi kroz tu spiralnu ruku svakih 250 miliona godina.

Tako mi prolazimo kroz oblak prašine i kometa koje izazivaju onda tu tešku planetarnu nesreću. Što se tiče kratkog terma naučnici se ne mogu složiti da li je on zaista 30, 28 ili 32 miliona godina, što naravno za život planete ne znači mnogo, ali za život eventualnog čovečanstva može biti presudna razlika.

Prvo objašnjenje jeste da sunce može imati jednog nevidljivog pratioca, jednu zvezdu čiji je orbit takav da prolazi kroz tzv. "Ort" oblak, to je oblak prašine i kometa, da prolaskom kroz taj oblak uzdrmava komete, oslobađa ih svakih 28 miliona godina.

Nešto bolje objašnjenje koje je dao Smiluhovski sa Univerziteta u Teksasu. On kaže da iako naša Galaksija ima oblik diska kao gramofonska ploča, zvezde kao sunce ne kreću se u planimetrijskoj ravni tog diska nego poput galaktičkog jo-jo-a sličnog igli šivaće mašine prolaze kroz tu ravan gore – dole.

Svaki taj pokret se događa jednom u 30 miliona godina i tada prolazi solarni sistem kroz srednji plan Galaksije, gde su naročito koncentrirani ti oblaci gasova i te skupine kometa, koje se onda oslobađaju i izazivaju nesreću.

I ova teorija ima jednu malu manu. Naime mi smo već prošli pre 11 miliona godina kroz tu srednju ravan naše Galaksije, a geološka ispitivanja zemlje nisu pokazala da je u to vreme došlo do ikakve nesreće.

Paradoksi.
Ako je sve nužno, ni greške nisu slučajne.
*
Umetnost je jedini otpor realnosti koji uspeva. Otpor je, naravno, prividan, jer je i umetnost privid. Ali budući da je privid i realnost, to se ne oseća, pa sva tri privida deluju kao da to nisu.
*
Borba za moć nad planetom koja umire, liči mi na rat oko groblja.
*
Da li mogućnost pravljenja paradoksa dokazuje postojanje paradoksa u realnosti – ne, inače bi tvorevine uobrazilje obavezivale realnost.

Rasa i rasizam.
Koja je prva ljudska misao majmuna? Kada i kako je majmun shvatio da više nije majmun, da je čovek, da je nešto drugo? (Ta prva misao mora biti nešto novo, neko naročito iskustvo.) Ali isto tako shvatanje svoje izdvojenosti iz prirode mora u osnovi biti rasističko.

Rasizam ne odlikuje u prvom redu potreba da se vlada nižima od sebe, nego osećanje izdvojenosti, posebnosti i žudnja za tom izdvojenošću. Potreba za moći može ali ne mora da sledi. (Rasističke teorije o izdvojenom, paralelnom životu crne i bele zajednice, teorije rasnog nemešanja i segregacije.)

Svaka izdvojenost potiče od poređenja (najčešće na tuđu štetu) ali i vodi poređenju, dakle učvršćenju i definisanju razlika.

Svako definisanje razlika učvršćuje samosvest rase (grupe, nacije, vrste).

Iz te samosvesti zatim nužno ističu i vladanja nad onima s kojima su poređenja opet nužno ispala na njihovu štetu.

Rasizam je prošireni oblik pojedinačnog ljudskog egocentrizma, i kao takav neiskorenjiv je bez odricanja od tog egozentrizma.

Koreni rasizma nisu u kolektivnoj svesti nego u pojedinačnoj svesti u našem osećanju da smo bolji i vredniji od drugih ljudi. Rasizam je kolektivna maska za jedno individualno osećanje nadmoći. Bez tog individualnog osećanja nadmoći, bez naše potrebe da budemo od drugih - bolji, mudriji, pametniji, iskusniji, ne bi bilo ni onoga što zovemo rasizmom u kolektivnom smislu.

Rasista je dakle svaki čovek koji sebe smatra nadmoćnijim od bilo kog drugog čoveka, koji smatra svoje pravo na život starijim i vrednijim od prava bilo kog drugog čoveka. Svet je zapravo prepun rasista.

Dnevnik 1984 - IV deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

Subota, 6. oktobar 1984. godine.
Broj kao nada.
Šta neku vladu može navesti da povede nuklearni rat?
1. SAD – slučaj i nesporazum, kompjuterska greška, recimo.
2. Homenija – fanatizam.
3. Gadafija – kliničko ludilo.
4. Sovjetski Savez – bezizlaznost mira.
5. A Kinu – zabluda da broj Kineza predstavlja neku zaštitu.
Kultura đubrišta.
Isekao sam i stavio u svoj pisani dnevnik jednu reklamu koja počinje velikim slovima:
"THERE'S PLENTY OF JUNK CULTURE AT OUR PRICE"
Mislim da bi ovakva vinjeta trebalo da stoji bar na 90% svih naših kulturnih proizvoda.

Najduži građanski rat na svetu.
Beleška za Atlantis.
Peloponeski ratovi bi se mogli u širem smislu smatrati građanskim ratovima, iako su Atina i Sparta bile nezavisne države. Kroz istoriju pamtimo bezbroj građanskih ratova počevši od onih koji se danas u svetu na mnogim tačkama vode, jer bi se i urbana gerila mogla smatrati formom građanskog rata, preko građanskih ratova vezanih za Boljševišku revoluciju, Španskog građanskog rata, građanskog rata u SAD, građanskih ratova u Francuskoj, postrevolucionarnih, Engleska revolucija koja je zapravo bila jedan dugotrajan građanski rat, itd, itd.

Ali još od prapostajanja, još od zore čovečanstva, vodi se na ovoj planeti najpresudniji i najkrvaviji građanski rat koja od ovih sporednih, sekundarnih, nevažnih, niko i ne primećuje. To je rat između ljudi i androida. (Ovo će biti tema jednog od mojih eseja vezanih za Atlantis verovatno osnova za pogovor Atlantisa, jer u tom pogovoru ja ću eliminisati sve elemente fabule i baviću se isključivo svojim shvatanjem da je ova naša civilizacija već hiljadama godina metaforično - androidska.)

Lepota presedentnog prava.
Pročitao sam u novinama da je danas sud oslobodio osobu koja je doviknula predsedniku (Radi se o gospođi Margaret Tačer, prim. prir.): "Ti bogata kravo!" To je presedan i od sada je Englezima dopušteno vređanje svoga premijera i uglednih ljudi, ali čini mi se da se to ne odnosi na kraljevsku kuću, ovim rečima. Da li to znači da je svaka uvreda od sada dopuštena po presedentnom pravu ili samo određena uvreda, kao što je – ti bogata kravo – to ostaje neizvesno.

Nedelja, 7. oktobar 1984. godine.
Jedan Homerov ispisnik.
"Gardijan" od 5. 10. 1984. godine. Članak "Man from Iron Age Died by Garrotting" (Garrotte - garota (šp. garrotte, fr. garrotte, ital. garretto) zavrtanj za davljenje, sprava kojom se nekada izvršavala smrtna kazna u Španiji i njenim nekadašnjim kolonijama; smrtna kazna davljenjem. Prim. prir.). To je vest o tome da je napravljeno jedno vrlo značajno arheološko otkriće na tlu Britanije.

U jednoj dubokoj jami u Češajru otkriven je savršeno sačuvan leš čoveka koji je tu morao stajati od između 2 400 i 2 800 godine, dakle nešto kasnije nego što je Homer napisao Ilijadu o padu Troje. Sasvim je sigurno da je ovaj čovek bio udavljen zbog nekog svetogrđa, garotiran u stvari, jer konopac garote još uvek je nađen oko njegovog vrata.

Ono što mene lično zaprepašćuje tu su njegovi manikirani nokti, jer ja nisam pretpostavljao da je u to vreme u Britaniji bilo ikakve civilizacije. Hoću da kažem da je neke civilizacije bilo, ali da su se u njemu manikirali nokti, odnosno da je ovaj stepen kultivizacije tela bio poznat, to meni opet poznato nije bilo.

Beleška – I to je način
Čitam u "Gardijanu" da je gospođa Pegi Barlou, nalazeći se u teškoj finansijskoj situaciji, pokušala s lažnim revolverom da opljačka banku i uzme taoce. Stvar ne bi bila interesantna, jer to je pojava koja je veoma česta, da gospođa nema preko 70 godina i da ne hramlje, odnosno da hoda pomoću štapa.

Zabeležio sam nedavno slučaj francuskog udžbenika gde se jezik, odnosno sintaksa, uči preko uputstava kako se pljačkaju banke. Reč je bila o deci od desetak godina, sada evo na scenu stupaju i stare dame iz "Arsenika i starih čipki", dame koje su invalidi, a koje pljačkaju banke.

Ponedeljak, 8. 10. 1984. godine.
Paralela: nauka i ideologija.
Nauka odbacuje metode koje ne daju rezultate; ideologija odbacuje rezultate, a metode zadržava.
*
Nauka ne može, ideologija može, živeti od svojih neuspeha. Čini se čoveku da većina ideologija i žive upravo od svojih neuspeha.
*
Nauka se zasniva na faktima, ideologija na prividima. Prva je stvar spoznaje, druga je – nade. Nauka započinje spoznajom, a završava nadom u nove spoznaje. Ideologija započinje nadom, a završava redovno spoznajom svojih zabluda.
*
Izvesne ideologije bi želele da budu naučne, ali i izvesne nauke da postanu ideologije. Za prvu žudnju primer je marksizam, za drugu neke eugeničke teorije.
*
"Pete Marsh".
Nastavak od 7. 10, a ovo je takođe od 7. 10. samo iz "Sandej Tajmsa", jedan članak o otkriću prvog poznatog Engleza, odnosno pretka engleskog u Češajru, koji je star 2 500 godina. Ovde ima nekoliko novih momenata koje treba zabeležiti. Pored njega zapravo iz tog doba ostale su samo od te kulture ostaci nekih razbacanih utvrđenja na vrhovima brda.

Upravo neka od njih umao sam prilike da snimim na videu u jednoj od emisija o Keltima. Nema izgleda da on bude Kelt zbog toga što su se prvi Kelti pojavili nešto kasnije na terenu Britanije. Ovaj čovek živeo je u vreme kad su Kambis i Kirus Veliki osnivali Persijsku imperiju, kada su još uvek postojali Viseći vavilonski vrtovi, i kada je grčki rob Ezop pisao svoje basne.

Drugi momenat koji je od značaja jeste da njegova kosa ime jedan jedinstveni stil, da su mu nokti manikirani i da zapravo ovaj fotorobot koji je naslikan treba otprilike da da izgled (čini mi se da je malo optimističkiji napravljen ovde) dakle ovako je optimistički izgledao čovek - budući Englez - od pre 2 500 godina u vreme osnivanja Persijskog carstva pod Kembisom i Kirom. To što je garotiniran jer je počinio verovatno neki delikt, neko svetogrđe, ne mora ništa da znači.

Dnevnik 1984 - III deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA
Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

Četrvrtak, 4. oktobar 1984. godine.
Idologija i utopija ili ideološki raj izvesnosti.
Nema te totalitarne ideologije koja ne bi želela i koja u svojoj praksi ne pokušava da ostvari situaciju u kojoj bi njena istorija bila izvesna isto onako kao što je izvesna u mom "Danu šestom" 1999. godine, pod uslovom, naravno, da prvobitni program, bazični program, bude njen. Marksistička teorija istorijske nužnosti nije zapravo ništa drugo nego kompjuterska izvesnost prenesena na našu istoriju. Shvatiti i tumačiti istoriju, a istovremeno se i ponašati kao da je ovo tumačenje bezuslovno istinito, shvatiti dakle istoriju kao sistem povezanih nužnosti, kao sistem u kome određeni uzroci dovode do određenih, uvek istih posledica, znači shvatati svet onako kao što je on realizovan u mom "Danu šestom" 1999. godine, a kako život u tom danu izgleda mislim da sam dovoljno ubedljivo pokazao.

Rad kao ludilo.
Čitam u "Gardijanu" od 29. 9. o jednoj studiji koja je napravljena u Japanu povodom takozvane neuroze odmora, koja se u Japanu javlja izgleda u mnogo većem broju nego u drugim zemljama u kojima je već uvedena petodnevna radna nedelja.

Japan, naime, graduelno pokušava da uvede tu radnu nedelju, ali se tome protivi s jedne strane japanska vrednoća koja se pretvorila već u jedan prinudni rad, a s druge strane praznina ljudi koji su navikli da svoj život ispunjavaju isključivo profesionalnim radom i koji nemaju nikakvih drugih interesa.

Ističe se primer jednog egzekutivnog činovnika značajnih dužnosti u Japanu, u čijem preduzeću je uvedeno takvo radno vreme. I taj čovek, najzad se javio psihijatru, počeo je da oseća stomačne bolove, patio je od nesanice, jednostavno nije znao šta će sa sobom, dolazio je u sukob sa porodicom.

On je pokušavao svoj problem da reši time što je donosio stvari da radi kod kuće, ali je, kada je porodica protestvovala, pribegao lukavstvu. Odlazio je u kafanu i tamo radio. Nosio je svoje papire i satima sedeo i radio kao u kancelariji.

Mene ovo na šta se žale egzekutivi japanski po malo podseća na način na koji ja radim i na moje nesposobnosti da se, bar u trenucima kada pišem ozbiljno knjigu, odvojim od te knjige i posvetim nekom odmoru. Moj odmor se sastoji zapravo u nekom drugom radu, radu na drami, pisanju eseja, razmišljanju, beleškama u dnevnik ili u čitanju knjiga koje po svojoj težini ne predstavljaju u stvari pravi odmor.

Petak, 5. oktobar 1984. godine.
Britanska rasprodaja slobode i istorije.
Na bazi ovog isečka iz "Gardijana" od 29. 9. pod naslovom "Magna Carta Goes to US" napraviću za BBC jedan mali prilog koji će obrađivati prodaje istorijskih vrednosti u Britaniji i njihova prebacivanja u SAD. Članak govori o prodaji jedne kopije Magne karte (u privatnom posedu porodice erla od Kardigana) koja je otišla izvesnom Ros Perotu, bilionaru u Dalasu.

Ona je plaćena 1,5 miliona dolara. To nije original, naravno, to je kopija verzije koju je 1215. godine kralj Džon bio prinuđen da potpiše. Ovo je jedna od 17 poznatih verzija Magna karte, koju su disidentski baroni sastavili. Kopija je izdata od strane Edvarda I, 12. oktobra 1297. godine. Srećni vlasnik jednog dela britanske istorije kaže: "Ja sam bio zaprepašćen da sam uopšte uspeo to da kupim.

To je otprilike kao kad bi neko prodavao 'Mona Lizu'". Eto, međutim, engleski aristokrati, i to je porodica koja je imala u svom posedu skoro 700 godina ovu kopiju, ne misle tako kao što misli ovaj tek rođeni Amerikanac.

Lojalnost ili neodgovornost, i politika i laž.
U "Gardijanu" čitam od 24. 9. 1984. godine o govoru što ga je Denis Hili održao na laburističkoj nedavnoj konferenciji. Reč je bila o novoj strategiji Laburističke partije u vezi sa odbranom. Poznato je da je Denis Hili, kao spoksmen za spoljne poslove i odbranu, u prvom redu odbrane, ranije ministar u senci, bio izraziti multilateralist i protivnik onih tendencija, vrlo jakih u Laburističkoj partiji koja je konačno pobedile i uspele da Laburističku partiju pretvori u partiju unilateralističkog razoružanja.

Međutim na poslednjoj sednici gde je ova strategija ponovno nešto izmenjena, nešto ublažena, jer je između ostalog dovela do laburističkog poraza 1980. godine, i nedavno na nedavnim izborima, uprkos dakle tog svog stava on je zastupao tu novu strategiju kao da je njegova. Evidentno je da on tako ne misli.

Sad čovek postavlja pitanje do koje mere ide lojalnost jednog političara prema svojoj partiji i do koje mere on tu lojalnost stavlja iznad suštinske lojalnosti prema naciji kojoj ga upućuje njegova savest i njegovo slobodno mišljenje.

Jer kada jedan tako renomirani političar u stanju je da sa javne govornice dolazi u koliziju sa svojim vlastitim mišljenjem da bi sačuvao jedinstvo partije, onda se čovek pita šta bi on sve za svoju partiju mogao da učini i da li za njega ta partija znači više nego istina i više nego njegova nacija.

Paradoksalno je, međutim, da je on branio jedan dokument u čijem sastavljanju uopšte nije učestvovao iako u parlamentarnoj laburističkoj grupi jeste ministar za odbranu u senci. Dakle on pokriva ono područje koje je ovom strategijom obeleženo a o njegovom definisanju, u definisanju politike Laburističke partije ne učestvuje.

To je još jedan apsurd te unutrašnje reorganizacije partijske koja je bila inspirisana još davno Benovim (Antoni Ben, laburistički prvak, prim. prir.) naporima da se smanji moć parlamentarne grupe. No osnovno je pitanje tu šta je politika ako ona više ne predstavlja izraz savesti političara.

Dnevnik 1984 - II deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA
Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

Utorak, 2. oktobar 1984. godine.
Septembarska bestseling lista ili politika protivu seksa.
Na bestseler listi "Sandej Tajmsa" od 30. 9. 1984. godine od deset istaknutih knjiga na prvom mestu se nalazi The Fourth Protocol Frederika Forsajta, Džefri Arčer sa First Among Equals nalazi se tek na četvrtom.

Dakle, uprkos boljim kritikama koje je Arčer dobio, jer Forsajt je dobio izuzetno rđave kritike za svoju poslednju knjigu, on se nalazi na četvrtom, a Forsajt vrlo stabilno na prvom mestu. Pravi pisac na listi, jedini pravi pisac u pravom smislu reči, ako zanemarim Balarda, koji se nalazi na trećem mestu i koji je opredeljen u pravcu SF, je u stvari D. H. Lorens i nalazi se na poslednjem. Priče o našem interesovanju za seks prema tome nisu potkrepljene ovakvom jednom listom.

Tema Frederik Forsajtovog romana je pretpostavka o komunističkoj Britaniji koja je, putem ruske zavere, uspostavljena. Sećam se veoma dobro da pre jedno sedam-osam godina, gledajući na televiziji ovakvu pretpostavku razrađenu, kada je u pitanju bio fašizam, došao sam do ideje da bi trebalo napraviti upravo ovo što je danas napravio Frederik Forsajt. Da sam britanski pisac ja bih ovu knjigu napisao nekoliko godina pre Frederika Forsajta.

Nuklearna i mentalna zima.
Šest meseci posle jednog globalnog nuklearnog rata u kome može da eksplodira, ne ceo postojeći stok, već samo 500 raketnih atomskih glava, celokupna severna hemisfera planete biće potpuno uništena. Jedan gusti oblak radioaktivnog smoga i dima biće u gornjoj atmosferi koncentrisan i zakloniće prirodnu svetlost. Temperatura će pasti ispod nule prema nekim ruskim kalkulacijama od 50°C ispod nule u Sibiru, do 30°C ispod nule u Kanadi, dok je prema američkim proračunima svuda otprilike isto.

Rusi su naročito osetljivi zbog svojih vetrova čiji pravci nisu pogodni baš u ovom smislu. U Britaniji će po pretpostavci, optimističnoj po mom uverenju, ostati otprilike 15 do 20 miliona ljudi u prvom udaru, ali je veliko pitanje ko će od tih preživeti. Jedini je način prema Erlihu, jednog od poznatih američkih stručnjaka za biološke posledice nuklearnog rata, profesoru Polu Erlihu – Stanford univerziteta u Kaliforniji, jedini način za spas jeste pravljenje vrlo prostranih i jako dubokih i veoma dobro hermetički zatvorenih enklava u zemlji u možda napuštenim rudnicima.

I ja sam tu pretpostavku koristio u 1999. godini za početak razvoja mutantske civilizacije. Ali kada čovek dobro razmisli – ko će ući u te zaklone? Ući će upravo oni političari i generali koji su nas uvalili u nesreću. Zaista kad čovek pomisli da bi sad trebalo da odvaja neki novac zato da bi se pravila ovakva skloništa u kojima će preživeti jedino Regan ili Černjenko, to ne vidim u tome neki veliki smisao.

Nuklearna zima je samo posledica mentalne zime, sezone leda, diluvijuma, u našim pametima. Kada sam posle prikazivanja "Tred"-a čuo u intervjuu mladog čoveka koji kaže da ga je film zabavio, a ne zgrozio, uplašio sam se više nego da je pala jedna megatonska bomba, jer njegov smeh, njegova nebriga, njegovo neshvatanje, je ona više-megatonska bomba koja je među nas već odavno pala.

Sreda, 3. oktobar 1984. godine.
Jevrejine, ne ljuti se!
Već sam komentarisao vest da je u Nemačkoj jedna žena, bivša policajka, koja je izmislila jednu naročitu antisemitsku igru, osuđena uslovno na nekoliko meseci. Igra je ličila na "Ne ljuti se čoveče!", i sastojala se u tome da čovek što pre dođe do cilja bacanjem kockica. Cilj je bio stavljanje u logor 6 miliona Jevreja.

Da bi čovek došao do cilja, morao je da u logor odvede izvestan broj Jevreja u određeni broj logora iz II svetskog rata. Ponovno govorim o tome zbog toga što sam sad pronašao kako se igra zvala – "Ne ljuti se Jevrejine!".

Dnevnik 1984 - I deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

Ponedeljak, 1. oktobar 1984. godine
Zašto uvek Nemci?
U „Sandej Tajmsu" od 30. prošlog meseca, 30. septembra, piše da je ministar odbrane Majkl Heseltajn objavio, odnosno da će ove nedelje objaviti plan o podizanju kompletne replike jednog nemačkog sela u solsbergskoj ravnici. To selo će biti upotrebljeno za intenzivne treninge britanske armije u urbanom ratovanju.

Nema sumnje da su se deca u starom Beogradu igrala pre 1806. godine, pa i pre Predaje gradova 1867. i Balkanskih ratova 1912. godine - Turaka i Srba. Kao što je izvesno da su se ahajska deca igrala Trojana i Grka, a deca Atine i Sparte - Persijskih i Peloponeskih ratova. Posle 1914. godine ušli su Nemci – kao i u sve uostalom – i u maštu naše dece. (Oni izgleda uvek negde ulaze; ja se lično nadam da njihov ulazak u NATO i Varšavski pakt poslednji je ulazak negde.) Ali ova je igra zapalila i starije. Kad vojske vežbaju, one uvek vežbaju da ubijaju Nemce! Nemci su postali univerzalni protivnik. (To se može shvatiti i kao kompliment, jer niko ne zamišlja da se bije sa Italijanima, već sa njima da sastavlja orkestar.)

To ide tako daleko da se i Nemci vežbaju isključivo u ubijanju Nemaca. Istočni – Zapadnih, i Zapadni – Istočnih. Naravno da je to, ako šalu ostavimo na stranu, izazvano činjenicom da glavni generalštabi obeju mogućih protivnika zamišljaju rat kako započinje na teritoriji granica Zapadne i Istočne Nemačke.

U ovoj istorijskoj paraleli takođe je nesumnjivo da su deca Amerike u svoje vreme igrala se građanskog rata Juga i Severa, da su se francuska i nemačka deca igrala Prusko-Francuskog rata, da su se deca u vreme Kromvela igrala revolucije Kavaljera i Okrugloglavih, jedino se pitam: zašto smo se mi između dva rata igrali lopova i žandara?

O seksualnosti Hrista.
Iz „Sandej Tajmsa" od 30. 9. isekao sam jedan članak koji će mi biti potreban kao građa za „Srebrnu ruku", naročito ono poglavlje u kome Gregoras Skopas pokušava da nađe scenu, biblijsku scenu, jevanđeosku scenu, u kojoj bi naslikao Majku božiju Mariju Teotokos, Bogorodicu, i kao suštinski čovek mesa, ponavljajući gledanje na Svete živote zbog kojih je iz manastira Studiona kao dečak bio isteran.

On traži Bogorodicu u jednoj situaciji koja kada bude naslikana neće odgovarati kanonskom, vizantijskom slikarstvu. I možda će izabrati Bogorodicu koja u rukama drži golog Hrista sa vrlo istaknutim penisom. To se događa gotovo šest vekova pre Renesanse. Naravno da ja ne verujem da se jedan od Štajnbergovih primera, o kome će biti reči, može naći u vizantijskoj ikonografiji. Knjiga o kojoj govori ovaj članak zove se The Sexsuality of Christ in Renaissance Art and Modern Oblivion izdata je kod Fabera, košta 25 funti, ima 222 strane sa ilustracijama, i napisana je od strane profesora Štajnberga.

Renesansna umetnost i južno i severno od Alpa producirala je veoma mnogo slika na kojima su genitalije Hrista – deteta, ili mrtvog Hrista dobile vrlo demonstrativnu istaknutost. Ova istaknutost prema Štajnbergu može se uporediti sa isticanjem čoveka – žalosti, odnosno sa situacijom u kojoj čovek – tuge (the man of Sorrows) predstavlja svetu svoje teške rane.

Meni se ovo što Štajnberg piše na neki način približava gnostičkim tekstovima koji između ostaloga govore o njegovom venčanju sa Marijom Magdalenom, a zatim se sve to nastavlja na teorije iznete u knjizi The Holy Blood and the Holy Grail koja govori o potomcima Hrista u Francuskoj i nastavljanju njihovom kroz dinastiju Merovinga. Međutim ova teorija ima očevidno jedno dublje antropološko značenje koje je za mene od interesa.

U knjizi Štajnbergovoj, koji je očevidno Jevrejin, ima 246 izvanrednih ilustracija koje njegovu tezu podupiru. Tu se nalaze čak i one na kojima se Hristove genitalije ne vide, ali su veoma istaknute na jedan naročit način. Štajnberg daje ilustracije flamanskih i germanskih vaskrsenja na kojima umetnici kao što su Van der Vajden, Lukas Kranah, ili Direr, obavijaju Hristova muda s ogromnom količinom platna, na taj način ističući njegove genitalije, koje se inače ne vide, kao da je to belo platno neka zastava pobede. Time se dobija, naravno, metafora.

Nevini Hristos koji je u religiji figurirao kao polubožanstvo, Bogočovek, lišen seksa i uziman od strane crkve dugo vremena kao protivnost seksualnosti, najedanput kroz sve ove slike i slikarske vizije postaje gotovo srodan kamenom omfaloju u Delfima ili Ozirisu čije je telo posle smrti, rastureno telo, njegova Izida pokupila, sastavila, ali penis nije mogao biti nađen i iz njega je rođen Horus.

Drugi jedan slikar Marten van Hemskerk je naslikao sliku "Ecce Homo" sa vrlo istaknutim genitalijama što dovodi do mogućnosti timačenja o vaskrsenju Hrista koje kaže – on je ustao u telu (na engleskom kaže: "He is risen in the flesh"), kao tumačenje razvoja, odnosno isticanja njegove seksualnosti, svega onoga dakle što je crkva do tada odbacivala.

Ima još jedna stvar koja je karakteristična u slikanju zapravo Hrista, kad čovek dobro razmisli, to je njegova golotinja. Posle grčke Venere svakako je Hristos objekat koji je najviše slikan nag.

Štajnberg uzgred u svojoj knjizi raspravlja i pitanje Hristovog obrezanja. Nema nijedne slike na kojoj se vidi Hristos da je obrezan, što je vrlo karakteristično u pokušaju crkve da se sakrije njegovo jevrejsko poreklo. (Godine 1550. Papa Pavle IV izdaje naređenje po kome se Jevreji zatvaraju u rimski geto.)

Što se tiče golotinje, ne samo Hrista nego i Svetih uopšte i ljudi koji ne pripadaju Svetoj porodici ili prorocima ili svecima, proroci su već ređe to, nego koji idu na Poslednji sud, na primer, najčešće su nagi. To je verovatno u vezi sa biblijskim predstavama o tome da se odlaskom na nebo gubi sve što pripada zemaljskoj materiji.

U hrišćanskoj ikonografiji još od najranijih dana golotinja zapravo predstavlja ponovno rađanje i nevinost, tako su duše mrtvih na svom putu u raj - gole. Na nekim portalima crkava iz XII veka blagosloveni patrijarsi koje Hristos spasava iz pakla su goli. Heruvimi, na primer, Donatela, De la Robija i Rafaela su takođe goli. (Treba obratiti pažnju i na jedan prilično feminin izgled Hrista na mnogim slikama.)

Za komentar:
1. Seksualnost u vizantijskoj ikonografiji od VIII do IX veka.
2. Hristos i Marija Mgdalena.
3. Kameni omfaloji u Delfima.
4. Ozirisov penis.
5. "Podigao se u telu".
6. Ceremonija obrezanja.
7. Goli Hristos i gola Venera.
8. Problem femininosti Hrista.

Pismo Danilu Kišu

Pismo Danilu Kišu
(Borislav Pekić je pisma pisao u duplikatu, mašinom, latinicom, a potpisivao se takodje latinicom. Navedeno pismo je iz zaostavštine. Prim. prir.)

Beograd, 30. 7. 1970.
Dragi Danilo,
veoma me je obradovalo tvoje pismo, pa u izvesnom smislu i dirnulo, i sam znaš šta u ovakvim situacijama znači podrška prijatelja i saosećanje koje inače nije jedna od rasprostranjenih osobina ni našeg društva a ni savremenog sveta uopšte.

Ja sam prvi udarac preboleo i kao ludak se bacio na rad, jer znam iz iskustva sa robije da je u ovakvoj situaciji najvažnije pored nerava i trezvenog prosudjivanja stvari još i aktivan duh, bavljenje nečim drugim osim cmizdrenja nad sopstvenom sudbinom.

Znam takodje da ima ljudi koji bi možda voleli da me vide poremećenog – što jedno vreme bejah, kratko ali teško vreme – ali izdržaću makar i zato da im nikakvo zadovoljstvo ne pružim osim onog koje su sami silom sebi priuštili. Lj. je u Londonu i sjajno se smestila u svakom pogledu osim naravno što nam ova razdvojenost i ova neizvesnost teško pada.

Mi se nikada na duže vreme nismo razdvajali, veoma smo privrženi jedno drugom, najzad volimo se pa to sve malo komplikuje stvar. Medjutim, Lj. je vrlo hrabra i odlučna žena, redak primer trezvenosti. Prava žena za ludog pisca! Za koji dan putuje i A. da bi se malo adaptirala pre škole. Ostajem, dakle, sam.

Ne znam da li znaš da mi je žalba odbijena. Osim toga državni sekretar je negativno odgovorio na pismo Udruženja koje se ovde zaista pokazalo vrlo aktivno, nadajmo se da je to početak vraćanja izvesnog staleškog dostojanstva. Ja naravno ne gubim nadu. Znam da oni SADA ne mogu natrag, ne mogu sebe dezavuisati, pa se nadam da će se to nekako u miru rešiti.

Prosto ne mogu da verujem da imaju nameru silom da me ovde godinama drže. Kao da sam ja neka ličnost! I to kako je u rešenju napisano ličnost kojoj se oduzima pasoš iz "razloga nacionalne bezbednosti". Na zdravlje, neprijatelj naroda. Ja sam stvarno imao nameru da se smirim, ogromne planove sa književnošću sam imao (bar KOLIČINSKI), i sad je privremeno sve palo u vodu.

Da je meni rešenje koje je inače doneto polovinom aprila odmah uručeno Lj. ne bi podnela ostavku i izgubila službu, ne bismo se iz stana iselili itd, itd. Ali meni je rešenje uručeno 15. maja, molim te, kad je sve već bilo gotovo i od polaska me je delilo desetak dana. Možda je tako i bolje.

Lj. je mislila da odustane, a ja sam je nagovorio i sad se ne kajemo. Nikada više se ne bismo na tako nešto odvažili da smo tada odustali. Osim toga ma koliko sam nemoćan i slab neću dozvoliti da moju sudbinu drugi odredjuje, pogotovu sudbinu moje porodice. Mislio sam kad otputujem da dodjem već za Sajam kad mi izlazi knjiga. Ovako sam uštedeo lovu. Ta policija zbilja na sve misli. Sada dosta o tome. Razgovaraćemo kad se vidimo.

Ti ćeš verovatno u Rovinj, nadam se da će te ovo pismo zateći u Francuskoj. U Rovinju je P. kome nedostaješ. On se prema meni silno pokazao u ovoj situaciji i to mu nikada neću moći da zaboravim. D. takodje. Uopšte ljudi su bili prilično ljubazni, osim govana od kojih čovek nikada ništa i ne očekuje osim tzv. hladnih obloga.

Iskreno sam se obradovao kad sam čuo koliko si napisao ali sam se razočarao – o tome sam U. pisao – kada sam video s koliko malo poverenja govoriš o onome što radiš. Ja prosto ne mogu da shvatim da se jedna stvar može ispočetka pisati pa mislim da ti možda ipak menjaš koncepciju a sa njom bacaš novo svetlo na već postojeći tekst, jer bi inače bio čist ludak ako bi uvek ispočetka radio.

Književnost je stvar gume, dopisivanja, precrtavanja, lepka i makaza – kad bih ja radio kao ti nikad ne bih ništa završio mada sam i ja sklon opet beskrajnom, pipavom popravljanju, kažem – nikad ništa ne bih objavio, (ovde bi B. rekao da bih sasvim u pravu bio).

Zamisli da počnem Graditelje ispočetka a imam preko hiljadu strana. Otrov bih popio ali to ponovo ne bih bio sposoban da počnem. Toliko muka, znoja, strasti, čir u stomaku, lupanja glavom o zid, kriza i sada sve da bacim! U božju mater!

Pa šta, jesmo li mi Alimpiji Stolpnici da sedimo na stubu dvadeset godina, a onda kad sidjemo da opet sednemo na stolicu. Ako neko ne bude zadovoljan onim što radim, boli me ... Stvarno me boli ... Medjutim, ovo ja samo tako pričam, a ovamo ne mogu da zaspim ako mi se neka reč, oblik, ideja ili bilo šta ne svidja iako znam da to mogu i sutra da uradim, ili ako ne uradim da zbog toga književnost ništa neće izgubiti.

Medjutim, pisati ispočetka, dakle to ipak prevazilazi sve. Ja ne znam, sećam se, bilo je nekog u istoriji književnosti koji je tako radio, ali to mora da je retka ptica koja je završila u azilu za umobolne! Sasvim sam siguran, mada pisac ipak ima najbolji uvid u sopstvenu stvar, da si prestrog prema sebi i baš jedva čekam da pročitam nešto iz rukopisa ili bar da mi ispričaš u čemu su problemi.

Voleo bih da mi se M. po dolasku u Beograd javi, da čujem nešto o tebi. Moj telefon je sada u Prote Mateje opet, i glasi: 430 242.

Kad dodješ u Rovinj zatraži od U. da ti pokaže jednu radio igru, ništa to nije naročito, ali sam se kroz nju ispraznio. Uradio sam je, što je za mene epohalno, za manje od nedelju dana. Onako besan i sav polu-lud.

Inače radim kao konj. Što ti kažeš – belog Beograda nisam video. Medjutim, to nije šteta, ali reći "belog Pariza" nisam video, to je odista žalosno. To je kao otići u London, a ne videti Britanski muzej ili još bolje Bond Street.

Napiši mi neku kartu iz Rovinja. Ja nigde ne mogu. U finansijskim sam, znaš već čemu ... ne mogu da se adekvatno izrazim, jer se plašim da M. ne vidi pismo, a ja sam uvek polagao na utisak kod supruga mojih prijatelja.

K. sam video pre odlaska u Crnu Goru. Imao je na sebi lak azurno-pamučni džemper, pastelno plave hlače, plavičaste čarape (cipela se ne sećam, nadam se da nisu bile azurne). Oblači se dakle stilski.

Napisao je jedan kratak roman. Ja sam urlao od smeha. Izvrsno. Videćeš. Sutra me on i D. vode negde van grada da se rastresem. Nadam se da se neću mrtvosati, davno nisam pa me sve grlo svrbi. Uostalom ostavio sam viski, jer za njega nemam sredstava, pa pijem tanke špricere. Možeš zamisliti. Prezirem sam sebe.

Bože, kad pomislim da sam već krajem a najdalje iduće godine mislio da se dobro tamo smestim, pa da dodjete kod mene u goste! Lj. je prema dogovoru sa mnom već počela da traži kuću sa obavezne dve gostinske sobe.

Kad se osvrnem oko sebe vidim scenu iz žalosnih filmova o ruskim emigrantima. Pišem na Lj. crtaćoj tabli, spavam u PRAZNOM roditeljskom bračnom krevetu, knjige su svuda unaokolo, boemska atmosfera koju nikada, bar u radu, nisam podnosio.

Zamisli, nedavno sam brojao: napisao sam Lj. koja je u Londonu od 10. juna ravno 24 pisma sa 96 kucanih strana. (Ćuti, ja tu u stvari vodim dnevnik, kopije čuvam, da ako šta negde u roman turim. Ne valja ništa bacati!)

U stvari konstatovao sam da volim da pišem pisma. Ne insistirajući na odgovorima, ubedjen sam da ću kad u London odem često da ti pišem, pa ćemo se tako vidjati zapravo i češće nego ovde.

Mnogo pozdravi M.
tebe voli
tvoj Bora
P. S. Ovo je moja špijunska oznaka (00)

Odlomak o Krlezi IV deo

ODLOMAK IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

(Od kraja 1982. godine Pekić je diktirao dnevnike u magnetofon, pa je ovo transkript teksta skinutog sa trake. Prim. Lj. Pekić)

Odlomak o Krleži IV deo (nastavak) (III deo Ovde)
Subota, 22. januar 1983. godine

Beleška o Zlatnom runu VI i VII.

Izvesni kritičari proglasili su Runo broj V uspešno završenim tomom čitave serije romana. Osećam se kao trkač koji je u pogledu dužine staze u nesporazumu sa sudijama. Sudije drže da je trka završena, a ja još uvek trčim. To je stoga što ja trčim na jednoj stazi, a oni sude na nekoj imaginarnoj.

Potpuno mi je nejasno odakle im ideja da je trka koju trčim sa ovim Runom predvidjena za pet krugova, kad je potpuno jasno da u njoj mora imati sedam krugova i da je to obeleženo u unutrašnjoj kompoziciji knjige. Ali čak i da nije, čak i da ne postoje tefteri iz kojih se jasno vidi, za razliku od omota, da sam u stvari pred završetkom tek i da nedostaje VI i VII krug, čak i da toga nema, unutrašnja kompozicija, arhitektura romana, sadržina, apsolutno nije završena i zahteva završetak, bez koga bi čitav roman ostao torzo.

Nepojamno je kako to ljudi koji sebe zovu poznavaocima literature ne mogu da vide iz same strukture romana. Moderan roman možda ih je dekuražirao u tom pogledu. Učinio da pomisle kako sve može započeti bilo gde se hoće i završiti bilo gde se hoće.

Možda je to ponegde moguće. Možda je to u slučaju jednog Milan Oklobdžića, tog mladog pisca moguće, ali u mom slučaju, u slučaju Zlatnog runa to bi bilo ogrešenje o zdravu pamet, o estetiku, o literaturu i o sve ideje koje sam uneo u Zlatno runo.

Bez vraćanja u stvarni mit, u legendu, u Jazonovu argonautiku, to bi bilo telo bez glave. Bez požara, bez pretvaranja u Crnog konja, nestalo bi iz romana duše. Bez toga ne bi ga vredno bilo ni pisati.

Nedelja, 23. januar 1983. godine
Nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine.
Ne mogu odoleti, a da ne citiram još nekoliko momenata iz govora Krležinog 1950. godine pod naslovom "O parlamentarizmu i demokraciji kod nas" koji je preštampan u Književnosti br. 12 od 1982. g. i koji sam komentarisao juče. Krleža na jednom mestu kaže:

"(...) 33 godine minule su od Lenjinske provale vulkana godine 1917, a da se do danas nije još pojavio pjesnik tog imena i tog perioda. (...)"

Ja držim medjutim da se pojavio. Pojavilo se dosta pesnika, ali su svi oni umrli ili u progonu ili u emigraciji. Bili su ubijeni ili su izvršili samoubistvo. Krleža zatim veli:

"(...) Pa ipak eto danas nakon dugih šest godina te teške i krvave borbe, Lenjinovo ime uzdiže se nad Evropom kao sunčana ploča, krvava još i mutna od tmine svitanja, ali nesuzdrživo gigantski raste kao jutarnja svjetlost iz minute u minutu. Iz naše mladalačke romantične perspektive", komentariše Krleža svoj nekrolog nad mrtvim Lenjinom iz borbe januara 1924. godine, "Lenjin je u jednom jedinom trenutku bacio ad acta sveukupnu evropsku političku i kulturnu tematiku i u svetlosti lenjinske logike sve su nam naše vlastite bjedne politikantske socijalno-demokratske i liberalne provincijalne pojave postale smiješne i bespredmetne. I koliko god je to grubo treba da se kaže – glupe. (...)"

Eto, kako ideologija jednu takvu pamet, jednu takvu logičku prodornost, koju je Krleža inače uvek pokazivao kad god politika nije bila u pitanju, može da pretvori u retoričnu fanfaru, koja ne samo da je prazna, već i duboko, opasno, nemoralno pogrešna, jer sva ta kulturna tematika koju je Lenjin bacio ad acta bila je zapravo sve ono najbolje i najplemenitije što je gradjanska civilizacija dala. Lenjin nije bacio ad acta njene mane, bacio je njene vrline. Krleža zatim kaže:

"(...) Nikada se još dva svijeta nisu tukla sa tako jasno otvorenim vizirima, čelom u čelo, licem o lice, kao što se u naše dane biju s jedne strane burza, kapital, zlato, dionice i personalni gospodin Bog, a s druge strane naučni principi i istina jasnih kao dva puta dva su četiri. (...)"

To u svom govoru od pedesete navodi Krleža članak u Novoj Evropi od 1. 12. 1922. godine povodom slučaja Juri Kerešovića. Krleža govori o Lenjinskoj istini kao istini koja dokazuje da su dva puta dva četiri, o istini na bazi naučnih principa koja se bori protivu laži, berze, kapitala, zlata, deonica i personalnog gospodina Boga, kojeg negde u toku tog članka naziva u stvari židovskim bogom.

A pravu istinu o toj istini dva puta dva je četiri, dao je Orvel, kada je svog junaka naterao da kaže da je dva puta dva pet. O toj istini, o toj novoj socijalističkoj istini, po kojoj je dva puta dva pet, bez obzira što je inače u normalnom životu dva puta dva obično četiri, o toj istini Krleža je tek počeo govoriti u svojim kasnim danima, kada ga je toj istini približila smrt i njegovo vlastito razočarenje. Čovek se pita zašto uvek smrt treba da otvara ljudima oči i zašto se razočaranost čuva samo za one godine kada se više od nje ne može ništa učinit? Krleža dalje kaže:

"(...) U pitanju samoodredjenja jednog naroda, nas po Lenjinu interesuje ili bolje trebalo bi da nas interesuje prije svega i jedno samoodredjenje proletarijata unutar jednog naroda. (...)"

Dakle trebalo bi da nas interesuje, odnosno komuniste da interesuje, jedino interes jedne manjine. I to on govori onda 1935. godine navodeći to u svom govoru od pedesete kada je taj proletarijat sačinjavao zanemarljivu manjinu u Jugoslaviji. On govorito u ime demokratije, komunističkog shvatanja demokratije, a zapravo u ime despotije u kome se pitanje samoodredjenja svodi na najuži interes jedne apsolutne manjine unutar jedne nacije. To je Lenjinov, dakle, princip koga Krleža 1935, pa ponovo 1950. godine podržava.

I najzad Krleža se podseća da je:

"(...) Na inauguralnoj adresi Prve internacionale Marks u pitanjima vanjske politike preporučivao direktivu moralnu, tj. da bi najbolje bilo kada bi se narodi pridržavali načela da se proglase jednostavni zakoni morala i prava kakvi upravljaju u odnosima pojedinaca koji bi isto tako trebalo da budu osnovnim zakonima u odnosima medjunarodnim. (...)"

I sada u kakvoj moralnoj vezi, u kakvoj logičkoj vezi, u kakvoj zdravopametnoj vezi stoji sve ovo što je Krleža do sada branio, prema ovoj Marksovoj tezi? Ako je moral to što Marks kaže, onda nije moral ono što Krleža brani.