Gladijatorske intelektualne igre
Meni je oduvek naš javni intelektualni život ličio na rimske gladijatorske igre, manje više zabavne, manje više prljave, manje više krvave. Poređenje, međutim, nije potpuno i u izvesnim razlikama treba tražiti prirodu našeg doba i naše stvarnosti, koja se razlikuje od rimskog doba i rimske stvarnosti.
Što se tiče borbenih pravila igara, ona su, osim osnovnog, da se mora pobediti, izmenjena u toliko što danas pobeda ne donosi uvek i šansu da se preživi. Nekada ste savladali svog protivnika i očekivali od publike znak koji je odlučivao o njegovoj sudbini. Publika vam je mogla dati znak palcem gore i zahtevati da ga poštedite, što ste vi bili obavezni da učinite, ili, što je bilo češće, znakom palca dole, određivala da ga morate dotući, što ste opet morali učiniti.
Danas, bez obzira kakav znak vi dobijali od publike, on se može odnositi i na vas, ili protivnik može dobiti znak da, ako mu je što od života još ostalo, uzme ga vama. Zatim može se dogoditi da dobijete zadatak, odnosno odobrenje da dotučete protivnika, a da vi pobednički izlazeći iz arene sami budete dočekani i iza leđa ubijeni.Intelektualne, duhovne pobede ne obezbeđuju vam i onu stvarnu pobedu. Naprotiv, sve više izgleda da će one za vas da budu smrtonosne. Veliki broj ovakvih pobeda u javnim gladijatorskim, intelektualnim igrama, naročito ako ne zastupate carske boje i nemate iza sebe carsku naklonost, završavaće se vašom smrću u nekom mraku neke sporedne uličice.
Nauk bi, dakle, bio – ne učestvovati. Međutim, po neki put vi morate jednostavno učestvovati zbog toga što vas uhvate na ulici i ubace u arenu.
Tada, naravno, trebalo bi da, s obzirom na našu stvarnost po kojoj važi pravilo da se ne borite, i od vas se iz carske lože, naročito ako se borite sa carskim zastupnicima, očekuje da ne upotrebite svako svoje oružje, i da budete svesni da vas on mora pobediti, i da samo ako ste pobeđeni možete eventualno da očekujete neki oproštaj, koji se obično sastoji u tome što vam se život produžuje, ne čuva konačno, ali ipak produžuje.
Vi se sada u toj intelektualnoj, duhovnoj areni borite, iako imate trozubac, na primer, ili mrežu, borite se samo trozupcem, a mrežu upotrebljavate isključivo za mahanje. Dakle za fingiranje borbe. Od vas se zapravo očekuje da budete pobeđeni, ali tako da publika ne vidi kako je sve to namešteno.
Vaš protivnik, naravno, niti ima takvih skrupula, niti se od njega traži da ne upotrebi svu svoju snagu i svako svoje oružje, pa ako postoje i neka specijalna pravila i ograničenja, da i njih prekrši i da se to, iako javno vidi, ne uzima u obzir prilikom prosuđivanja pobede.
Tako tamo na pesku arene vi se možete dogovoriti, ili vam može biti rečeno da ćete, kao borac naoružan mrežom i trozupcem imati posla sa, recimo, jednim Tračaninom koji će biti naoružan malim, okruglim štitom i kratkim mačem. I tako će u početku i biti.
Međutim, vi ćete otkriti, pošto budete priterali Tračanina uza zid, pa čak i, ako ste toliko smeli, nabacili mu mrežu na telo, otkrićete da su pravila igre izneverena, jer će u tom trenutku pojaviti se iza vaših leđa jedan drugi Tračanin koji uopšte nije dogovoren i koji će vas napasti, a zatim treći, četvrti i peti, i vi ćete se na kraju te igre naći opkoljeni s pet Tračana s kojima svakako nećete moći izaći na kraj.
Carska loža će otvoreno navijati za vaše protivnike, pa premda je to bilo i u rimsko doba, nikada nije bilo dopušteno da se u areni bore slobodni građani, a to znači nije se moglo očekivati da pošto izađete i pošto se vidi zapravo da ćete izaći i sa pet Tračana na kraj, biti dozvoljeno gardistima, pretorijancima da uskoče u arenu i da vas i oni napadnu.
U međuvremenu publika, sa izvesnim opravdanim ogorčenjem, ali shvatajući pravila igre i shvatajući prirodu, možda će u duši biti za vas, možda to pokazati i glasnim navijanjima, ali ništa neće učiniti kolektivno da se izmene ovakva nepravedna pravila igre, trpeće ih i jednako će uživati u toj igri, još više uživati ukoliko se vi nalazite u nepravednijem položaju, ukoliko, dakle, taj vaš nepravedni položaj njoj daje mogućnost da za vas navija i da na taj način stiče neki duhovni alibi.
Pretorijanci će u međuvremenu da obave posao, i dok vaš krvav leš bude čakljama vučen preko arene, publika će se žvačući sendviče udaljiti iz cirkusa i razgovarati o borbama na način na koji se govori o boks meču, priznajući vam sve kvalitete, i sve mogućnosti, ali u pogledu načina na koji ste umrli reći će, otprilike – šta vam je trebalo da ulazite u arenu ako za to niste bili sposobni. Odnosno, kad ste već ušli morate primiti i njena pravila, ma koliko bila nepravedna.
Ima se utisak da se u našim gladijatorskim borbama, u tim intelektualnim arenama, aktuelnim, danas i sada, ne može uopšte pobediti i da jedinu pobedu, jedino priznanje pobede možemo dobiti kasnije, može nam ga dati intelektualna istorija ovoga doba i reći da smo stvarno pobednici bili mi, i da nam je ta pobeda bila uskraćena. Ali sada, sada nam ona nikada neće biti priznata.
Što se mene tiče ja imam nameru, koliko dugo budem mogao, izbegavati da se u takvoj areni nađem, naravno to ništa ne garantuje da se u njoj neću naći. Svakoga časa može me neko uhvatiti na ulici i odvući tamo gde su borci u izvesnom deficitu.
Međutim, ja ću pokušati, koliko mogu, da izbegnem tu arenu. Ne samo zato, da ne bih pružao zadovoljstva publici, i više od zadovoljstva, da joj budem intelektualni alibi, već da ne bih omogućio političkom patricijatu, koji opkoljava carsku ložu, da vuče izvesne koristi iz mojih nevolja u areni. Jer evidentno je da za razliku od rimskog cirkusa, gde je čovek mogao profitirati, osim zadovoljstva, isključivo klađenjem na ovog ili onog borca, ovde to klađenje ima jedan sasvim drugi smisao.
Ovde borci direktno donose korist određenim političkim, patricijskim grupama i na leševima tih boraca oni se penju u toj skali vlasti. Jedna grupa zastupa vašeg protivnika glasnije od druge grupe, druga grupa iz vlastitih razloga, vi ste opet manipulisani, ima prema vama blagonaklon stav, i sad zavisi od naklonosti carske lože koja od ovih grupa će profitirati. Vi svakako nećete. Vi možete samo preživeti. To je sve što možete eventualno dobiti kao nagradu do neke iduće arene, do neke iduće borbe. Ali oni koji stvarno dobijaju - to su oni koji se na vas klade.
U rimskom cirkusu plebs je tražio zabavu. U našem cirkusu on traži nešto više, traži da mu budete zamena za purgatorijum. U rimskom cirkusu patricijat je zapravo bio isto što i plebs i na tom nivou, na nivou ponašanja i odnosa prema igrama, nije bilo velike razlike. Naš patricijat, a pod njim se podrazumevaju oni ljudi koji su na vlasti, traže od vas u areni da mu donesete svojom borbom izvesnu stvarnu korist, da nakon vaše borbe ili niza ovakvih borbi, on dobije mesto u carskoj loži.
Što se tiče položaja te lože i njenog odnosa prema igrama, danas je on daleko dublji nego što je bio ranije. Rimski car je bio na nivou plebsa kao i patricijat. Vrlo retko rimski car direktno se usuđivao da se meša u odluke naroda, i da se suprostavi odlukama naroda.
Danas carska loža ne vodi o tome računa i carska loža donosi svoje presude. Diže ili spušta svoje palčeve nezavisno od onoga što vidi oko sebe i nezavisno od toga kakvu će odluku doneti narod, koji posmatra carsku predstavu. A to je i prirodno. Ja ne vidim zašto bi se carska loža obazirala na narodne odluke, kad narod ništa ne čini da potkrepi svojom voljom te odluke, odnosno da se za njih bori.
No comments:
Post a Comment