Dnevničke beleške III deo

DNEVNIČKE BELEŠKE BORISLAVA PEKIĆA III deo

Sukcesivno od četvrtka 24. mart 1983. do petka, 1. april 1983. godine
Umetnost kao nova dimenzija stvarnosti.

Jedan trodimenzionalni predeo postaje sadržaj jednog dvo-dimenzionalnog platna, ali ono što transport omogućuje i što, samo ako alatka u platno ulazi, nova je treća dimenzija koja prostornu dubinu zamenjuje stvaralačkom dubinom. Budući da se transcedentalna stvaralačka dubina ne može definisati, može se samo odrediti oblast u kojoj se ona dodiruje s realniošću i ovu transformiše u delo.

Može se odrediti oblast u kojoj ona presecajući čvorove prostorno-vremenskog kontunuuma ostvaruje neku vrstu četvoro-dimenzionalnosti. Može se takođe uvideti ponekad i način na koji ona to postiže. Ova nova dimenzionalnost ne može se prikazati kockom u vremenu kao što se stara dimenzionalnost mogla prikazivati piramidom u vremenu. Ona je zapravo lopta u vremenu, ali lopta sa naročitim značenjem. Stvaralačka dimenzija razbija vremensko prostorni kontinuum i u simbol uvodi jednu sasvim novu dimenziju, dimenziju značenja u kojoj i vreme i prostor gube svoje stare empirijske funkcije. Pri tome se značenja ne shvataju kao empirijske vrednosti koje iskustvo povezuje u funkcionalnu celinu, već kao smisao koji prethodi svakom iskustvu i stojeći iza i iznad svih značenja povezuje ova u neku svrhu.

Stoga je u nekom umetničkom delu, recimo romanu, moguće ostvariti nemoguću stvarnost u svim kombinacijama, vezujući moguće i nemoguće, stvarno i nestvarno, prividno napuštajući uzete modele, dotaći najvišu realnost na planu njenog značenja. Umetnost je i ideja o svetu, ne samo njegova slika.

Jer ako bi samo slika bila na platnu smisla ostala bi neartikulisana, mutava, jalova, pa i slike što bi ih iskazivala bile bi nerazumljive. Misao je, zapravo, takođe i pokušaj da se rekreira u empiriji zagubljeno, zabačeno, razbijeno jedinstvo. A ono se može povratiti isključivo smislom i svrhom.

Ahasferos je bio osuđen na besmrtnost kao na pakao. Na večno lutanje kao na pakao. Na saznanje kao na pakao. Da bi se oslobodio kazne morao je umreti, a to mu je po definiciji kazne bilo nemoguće. Tu leži i paradoks umetnosti. Umetnost je osuđena na život kao na pakao, na večno traganje kao na pakao, na saznanje kao na pakao. Da bi se oslobodila kazne morala bi stići do istine, a to joj je po definiciji kazne nemoguće.

Odlivkom stvarnosti dobija se njen pojavni nivo. Samo svrsishodnom prekombinacijom fakata dobija se i njen smisao. Pojavni nivo nije samo niži oblik umetničkog saznanja zato što joj slepo veruje, već i stoga što je nužno reducira.

Ja ne razbijam vreme da bih razbio biće, nego da bih ga ponovo sastavio. Samo sa ponovo sastavljenim bićem, onako kako je majka Tetida sastavljala Ahilove ostatke, moguće je razbiti mrtvački kovčeg vremena.

Makako je da je, u našem delu uvek se ogleda ograničenost vremena u kome stvaramo. ograničenosti medijuma sa kojim radimo, ograničenosti našeg talenta i naše ličnosti i najzad, ograničenosti trenutka u kome sve te ograničenosti daju bolju ili goru kombinaciju stvaralačkih uslova.

Plač i smeh su dva osnovna vida našeg spajanja sa svetom. Plač i smeh su takođe dva najdublja vida ulaska i prodiranja sveta u nas. Otuda su tragedija i komedija dve najbitnije forme enozisa sveta koji postoji i sveta koji se saznaje.

Očigledno je, tako mi se bar čini, da bitniji nesporazumi potiču iz različitog tumačenja slobode u praksi, nego što su oni manje više otvoreni, aktuelni ili virulentni u tim pojmovima, kada su oni tek oruđe u jednoj akademskoj debati.

Premda je takođe očigledno da praktični nesporazumi zapravo proističu iz teorijskih, čak i kada se na prvi pogled čini da ta teorija odobrava, usvaja, priznaje, dopušta, omogućuje, mnogo više slobode nego što praksa te teorije dozvoljava.

U teorijskom prometu su raznovrsne sintagme za slobodu. Spomenuću samo nekoliko. Na primer: realna sloboda, u praksi je to ona do koje se eventualno ide. Potom je tu apstraktna sloboda, u praksi je to ona koja se ne dopušta. Istinska sloboda, u praksi je to stvar daleke budućnosti, ako so do ove ikada stigne.

Buržoaska sloboda, to je ona koju smo odbacili da bismo dobili u zamenu onu istinsku, koju nemamo, i koju ćemo eventualno, mada sumnjam, imati u budućnosti. Tako zapravo uprkos svih tih teoretskih sintagmi, mi slobode nemamo u praksi.

Neobično je da pojam slobode sam sebe ne određuje čak ni u onoj meri u kojoj to polazi za rukom suprotnom pojmu, pojmu ropstva. Šta je ropstvo, najčešće znamo. Nije potrebno, osim ako čovek nije hegelijanac, da ropstvo objašnjava na komplikovan način, da bi eventualno stigao do onog tipa ropstva u kome će se prepoznati najviša sloboda.

Mi ne znamo šta znači sloboda kad o njoj govorimo, stoga verovatno i nismo u stanju da je ostvarimo. Možda je to zato što je ropstvo stvar osećanja, a sloboda stvar shvatanja. Ropstvo osećamo, slobodu poimamo.

Čak i ako ste marksist, i mislite da znate šta je istinska sloboda, u njenom društvenom smislu, naravno, kad sednete za svoj pisaći sto i suočite se sa knjigom na kojoj radite, to vaše uverenje, zbog koga ste kao građanin pristali na izvesna ograničenja, neće vam ni najmanje pomoći da kao pisac, i u ime te iste slobode, pristanete na neka druga ograničenja koja se tiču vaše knjige i vašeg dela. Ako pristanete bićete slabiji pisac nego što biste možda mogli biti.

Kada je sam sa svojim delom, pisca se ne tiče nijedna sloboda koju ne određuje to delo. Svi ideali moraju ustupiti tada težnji da se postigne ona najviša estetička sloboda, sloboda forme, u kojoj će vaš sadržaj, slobodno izabran, najprirodnije i najslobodnije da se oseća i izrazi.

Ja time ne tvrdim da se jedan društveni ideal ne može izraziti jednim književnim delom. Ja samo hoću da kažem, da bi se on izrazio kako valja na estetičkom nivou mora taj društveni ideal biti, ne samo deo građanske ličnosti pisca, nego i njegove književne ličnosti. Mora kroz tu književnu ličnost naći svoju formu.

Iza Adornove ideje da će u jednom smirenom i zadovoljnom društvu nestati umetnosti, jer umetnost zapravo i nije ništa drugo do estetizirani, neurotičan odgovor na prikraćenosti kojima nas osiromašuje stvarnost kojom nismo zadovoljni i u kojoj nismo srećni, otprilike neka vrsta revolucionarnog terorističkog akta, neke duhovne bombe.

Iza takve ideje stoji jedno duboko platonističko nezadovoljstvo umetnošću uopšte, kao s nečim što se otima racionalnosti, pa s time i redu, opštoj svrsi i organizaciji. A iza toga se opet krije tradicionalno nepoverenje pozitivističkog marksizma prema svemu čemu se efekat ne može izračunati i koji se ne može programirati kao što se misli da se to može uraditi s čitavom ljudskom istorijom.

Zar onda ne bismo i religiju proglasili neurotičnom kolektivnom tvorevinom? Zar onda ne bismo i za mitotvorce rekli da je posledica kolektivne neuroze, pa čak i psihoze? Zašto onda ne bismo i filosofiju, kao našu poslednju odbranu od nepoznanica sveta proglasili delom, odnosno posledicom, jedne kroz istoriju vertikalno sprovedene, a horizontalno izvedene psihoze u svakoj generaciji uzastopce?

Šta bi onda ostalo, zapravo, od svih naših stvaralačkih strahova, strepnji, sumnji? Ostala bi možda samo nauka, koja bi trebalo da ovaj život, koga Adorno pretpostavlja, život u kome umetnost ne bi bila potrebna, unapredi. Da umetnost zajedno s filosofijom, religijom, mitom i svim drugim elementima našeg stvarnog i racionalnog, veličanstvenog života, sve to da ode i da ostane samo srećni čovek i njegova nauka.

Moderni marksistički estetičari, ako takvi postoje, ja mislim da ne postoje, da je to jedan termin koji je za nevolju izabran, da pokrije apsolutnu rupu u marksističkoj doktrini na planu estetike, dakle, ti takozvani moderni marksistički estetičari su srećni što se pojavio jedan Ždanov i što se lično Staljin nezgrapno umešao u umetnost, jer da njih nije bilo morali bi svoj revizionizam dokazivati na Lenjinu, Engelsu i Marksu.

Ovako su Ždanov i Staljin, iako ortodoksi, postali revizionisti, a revizionisti - ortodoksi slobode. Celokupni teoretski fond književne levice je otpad kapsule jedne ubojne municije, što se potrošila na probijanje umišljenih vrata. Vrata već odavno otvorenih duhovnim silama koja se nisu delile kroz istoriju na leve i desne.

Mene takvi estetičari podsećaju na decu koja u igri izmišljaju prepreke da bi ih preskakali, i na to posle bili ponosni. To što prepreka osim vlastitih nema – šta mari. Važno je da se nešto preskače i bude ponosan. Drugim rečima prepreka ima, ali one pripadaju doktrini tih estetičara.

Postoji izvesna olakšica za nas koji o ovoj temi govorimo danas 1983. godine u Jugoslaviji, nad onima koji o toj temi ne govore na Istoku zato što ne smeju, i nad onima koji o ovoj temi ne govore na Zapadu, zato što za tim nemaju potrebe.

Prva je olakšica da smo tradicijom ovog društva, od njegovog ustanovljenja 1944. godine, pa na ovamo, a pri čemu se ovom prilikom ne govori o tom društvu kao ovakvom ili onakvom uslovu, nego o uslovu kao takvom, dakle tehničkom uslovu, uvedeni u jedan odnos prema stvarnosti koji nije neposredan i koji nikada ne može računati da bude neposredan, mada je on to za umetnika u onom najdubljem smislu takav, međutim, on ne može računati da ostane takav. Jer će se u njega uvek, unapred, zavisno od toga da li se radi o marksisti ili ne, ili naknadno takođe umešati jedan određen i organizovan svet koga u našem slučaju zovemo Komunističkom partijom.

Sada mi nešto pada na pamet, vrlo neobično. Nedavno je ta Partija postala Savezom, ali u razgovorima, u praksi, Savez se jedva pominje i ostaje to ipak Partija. Ima li to neki dublji značaj?

Dakle, kadgod govorimo o odnosu pisca i stvarnosti, mi na neki način govorimo još i o odnosu Partije prema toj stvarnosti, odnosu Partije prema piscu te stvarnosti, i odnosu pisca prema Partiji sa takvim odnosom prema stvarnosti. Podrazumeva se, naravno, da govorimo i o odnosu Partije prema piščevoj stvarnosti.

Druga srećna okolnost je u tome što za razliku od Zapada, gde postoji više partija koje su uvek ili sad na vlasti ili će na vlasti biti, i gde bi pokušaj da usaglasite vaše viđenje stvarnosti sa njihovom bedno propao, najpre, jer bi vam to tehnički bilo nemoguće, a zatim što se to nikoga ne bi ticalo, naime vaš pogled na svet je vaša lična stvar, čak i kad ga imate u milionskim kopijama, i što bi ubrzo uvideli da se vas politika tiče, ali da se vi savršeno politike ne tičete.

Dakle, umesto takvih nesrećnih okolnosti, mi imamo okolnost da imamo jednu Partiju sa kojom možemo računati, moramo računati, i sa kojom možemo, pa poneki put i želimo da usaglasimo svoje poglede na stvarnost.

Tu zablude ne može biti, a osim toga ta Partija se svakako brine za vas, mnogo više nego što to čini ijedna partija u demokratskom Zapadu. Naročitu, vrlo često nepoželjnu, brigu prema umetnosti pokazuju samo oni poreci, da ne kažem režimi, koji ne upravljaju društvom da bi ono preživelo, nego da bi ga menjali, pa od te umetnosti očekuju da im koristi.

Velika i neželjena čast koju totalitarni režimi ukazuju umetnosti, pored očevidne nebrige takozvanih demokratija, dovela je izvesne eksperte, ne lične već teorijske eksperte, danas do toga da tvrde, kao na primer njujorkškog esejiste Štajnera, da je za veliku umetnost potreban veliki pritisak, da se pod udarcima najbolje stvara, da se u ograničenjima rađaju velika dela, mada osim Epikteta, roba, koji je lepo živeo, za to nema nikakvih dokaza.

A to nas onda konzekventno vodi marksisti Adornu, njegovom srećnom društvu kome umetnost neće biti potrebna, jer će sreća tog društva već po sebi biti umetnička. Hoću da kažem da se Dostojevski nije rodio uz stub i iz stuba za streljanje, kao što se Prust nije rodio iz sobe zatvorene plutom.

Ali ako je tačno to, ako je Štajner u pravu onda sam ja najebao. Nikada se nijedna ideologija kao marksizam nije suočila sa takvom praksom da bi ta ideologija istovremeno morala i sebe da opravdava i tu praksu da odbacuje. Vere su to činile, ali su vere po definiciji iracionalne. Otkuda sada da najracionalnija doktrina koju je svet smislio i koja ga svodi na mehanički kauzalitet, deluje u istoriji tako očajno iracionalno, odnosno neracionalno?

Imam utisak da sam pozvan da igram u jednom kolu u kome se lično do mile volje mogu naskakati, dok se stvarno kolo odvija negde drugde. Ovo kolo u kome ja intelektualno igram, avetinjsko je kolo, ono ne postoji, ono se igra samo za mene i za meni slične. Takvo kolo ne vrti ništa izvan mene, ono vrti samo mene.

Takvo kolo ne služi ničemu izvan mene, ono služi za moja intelektualna i duhovna zavaravanja. Jedino mesto na kome moje ideje o odnosu umetnosti i stvarnosti imaju nekakve šanse da se suprotstave, čak i savladaju one antagonističke, jesu prostor, literarni prostor mojih knjiga. Sve ostalo je intelektualno, avetinjsko kolo o kome sam govorio.