Dnevničke beleške IV deo

DNEVNIČKE BELEŠKE BORISLAVA PEKIĆA IV deo

Sreda, 6. april 1983. godine
O diluvijalnoj savremenosti

Ono što smo od diluvijuma naučili do danas je kako da svoje animalne instinkte racionalizujemo, a ponekad i da im obezbedimo uzvišene razloge.

Tako je ono što je u našem prirodnom protoistorijskom razdoblju bila antropofagija kao nužna borba za opstanak, sada sada je postala racionalna, partiotska, čak i humanitarna strategija preživljavanja i nadživljavanja.

Neovlašćeno ubistvo jednog čoveka i sada je zločin, ali je iskorenjavanje čitavih naroda u međuvremenu postalo objektivnom, istorijskom nužnošću i važnom zalogom za napredak.

Subota, 9. april 1983. godine.
Optimisti

Optimista je čovek koji premda veruje u nemoguće, ne misli da se ono i njega tiče.

Optimista je opasan ne zato što veruje u dobar završetak nego što ga to, ta vera, sprečava da išta čini da do njega stvarno i dođe.

Optimista je čovek za koga je pravilo tek nesrećan slučaj, a srećan slučaj pravilo.
Optimista je čovek koji se nada da će naučiti da pliva, tek kad padne u vodu.

Optimista je onaj koji na samrtnoj postelji veruje da će drugom prilikom biti bolje sreće.

Optimista je onaj koji na putu kroz pustinju nosi ubeđenje da će preživeti, pesimista u međuvremenu nosi vodu i grumenje soli, iako veruje da će umreti.

S optimistom se živi lakše i kraće, s pesimistom teže, ali duže. Korisni optimizam u životu pojedinaca može postati ubitačan ako ga gaje - narodi.

Petak, 15. april 1983. godine
Apsurd kao alibi

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost.

Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za takozvane prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije, jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropozentrizma.

Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda uvek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna.

Dakle, u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost.

Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao.

Apsurd ne može smisla imati. To nije samo pojmovni nego i sadržajni contradictio in adjecto.

Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konsekvencija filosofije apsurda.

Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofija apsurda napravi neka druga filosofija, dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju.

Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.