DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA
Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.
Utorak, 2. oktobar 1984. godine.
Septembarska bestseling lista ili politika protivu seksa.
Na bestseler listi "Sandej Tajmsa" od 30. 9. 1984. godine od deset istaknutih knjiga na prvom mestu se nalazi The Fourth Protocol Frederika Forsajta, Džefri Arčer sa First Among Equals nalazi se tek na četvrtom.
Dakle, uprkos boljim kritikama koje je Arčer dobio, jer Forsajt je dobio izuzetno rđave kritike za svoju poslednju knjigu, on se nalazi na četvrtom, a Forsajt vrlo stabilno na prvom mestu. Pravi pisac na listi, jedini pravi pisac u pravom smislu reči, ako zanemarim Balarda, koji se nalazi na trećem mestu i koji je opredeljen u pravcu SF, je u stvari D. H. Lorens i nalazi se na poslednjem. Priče o našem interesovanju za seks prema tome nisu potkrepljene ovakvom jednom listom.
Tema Frederik Forsajtovog romana je pretpostavka o komunističkoj Britaniji koja je, putem ruske zavere, uspostavljena. Sećam se veoma dobro da pre jedno sedam-osam godina, gledajući na televiziji ovakvu pretpostavku razrađenu, kada je u pitanju bio fašizam, došao sam do ideje da bi trebalo napraviti upravo ovo što je danas napravio Frederik Forsajt. Da sam britanski pisac ja bih ovu knjigu napisao nekoliko godina pre Frederika Forsajta.
Nuklearna i mentalna zima.
Šest meseci posle jednog globalnog nuklearnog rata u kome može da eksplodira, ne ceo postojeći stok, već samo 500 raketnih atomskih glava, celokupna severna hemisfera planete biće potpuno uništena. Jedan gusti oblak radioaktivnog smoga i dima biće u gornjoj atmosferi koncentrisan i zakloniće prirodnu svetlost. Temperatura će pasti ispod nule prema nekim ruskim kalkulacijama od 50°C ispod nule u Sibiru, do 30°C ispod nule u Kanadi, dok je prema američkim proračunima svuda otprilike isto.
Rusi su naročito osetljivi zbog svojih vetrova čiji pravci nisu pogodni baš u ovom smislu. U Britaniji će po pretpostavci, optimističnoj po mom uverenju, ostati otprilike 15 do 20 miliona ljudi u prvom udaru, ali je veliko pitanje ko će od tih preživeti. Jedini je način prema Erlihu, jednog od poznatih američkih stručnjaka za biološke posledice nuklearnog rata, profesoru Polu Erlihu – Stanford univerziteta u Kaliforniji, jedini način za spas jeste pravljenje vrlo prostranih i jako dubokih i veoma dobro hermetički zatvorenih enklava u zemlji u možda napuštenim rudnicima.
I ja sam tu pretpostavku koristio u 1999. godini za početak razvoja mutantske civilizacije. Ali kada čovek dobro razmisli – ko će ući u te zaklone? Ući će upravo oni političari i generali koji su nas uvalili u nesreću. Zaista kad čovek pomisli da bi sad trebalo da odvaja neki novac zato da bi se pravila ovakva skloništa u kojima će preživeti jedino Regan ili Černjenko, to ne vidim u tome neki veliki smisao.
Nuklearna zima je samo posledica mentalne zime, sezone leda, diluvijuma, u našim pametima. Kada sam posle prikazivanja "Tred"-a čuo u intervjuu mladog čoveka koji kaže da ga je film zabavio, a ne zgrozio, uplašio sam se više nego da je pala jedna megatonska bomba, jer njegov smeh, njegova nebriga, njegovo neshvatanje, je ona više-megatonska bomba koja je među nas već odavno pala.
Sreda, 3. oktobar 1984. godine.
Jevrejine, ne ljuti se!
Već sam komentarisao vest da je u Nemačkoj jedna žena, bivša policajka, koja je izmislila jednu naročitu antisemitsku igru, osuđena uslovno na nekoliko meseci. Igra je ličila na "Ne ljuti se čoveče!", i sastojala se u tome da čovek što pre dođe do cilja bacanjem kockica. Cilj je bio stavljanje u logor 6 miliona Jevreja.
Da bi čovek došao do cilja, morao je da u logor odvede izvestan broj Jevreja u određeni broj logora iz II svetskog rata. Ponovno govorim o tome zbog toga što sam sad pronašao kako se igra zvala – "Ne ljuti se Jevrejine!".
No comments:
Post a Comment