Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.
Četrvrtak, 4. oktobar 1984. godine.
Idologija i utopija ili ideološki raj izvesnosti.
Nema te totalitarne ideologije koja ne bi želela i koja u svojoj praksi ne pokušava da ostvari situaciju u kojoj bi njena istorija bila izvesna isto onako kao što je izvesna u mom "Danu šestom" 1999. godine, pod uslovom, naravno, da prvobitni program, bazični program, bude njen. Marksistička teorija istorijske nužnosti nije zapravo ništa drugo nego kompjuterska izvesnost prenesena na našu istoriju.
Shvatiti i tumačiti istoriju, a istovremeno se i ponašati kao da je ovo tumačenje bezuslovno istinito, shvatiti dakle istoriju kao sistem povezanih nužnosti, kao sistem u kome određeni uzroci dovode do određenih, uvek istih posledica, znači shvatati svet onako kao što je on realizovan u mom "Danu šestom" 1999. godine, a kako život u tom danu izgleda mislim da sam dovoljno ubedljivo pokazao.Rad kao ludilo.
Čitam u "Gardijanu" od 29. 9. o jednoj studiji koja je napravljena u Japanu povodom takozvane neuroze odmora, koja se u Japanu javlja izgleda u mnogo većem broju nego u drugim zemljama u kojima je već uvedena petodnevna radna nedelja.
Japan, naime, graduelno pokušava da uvede tu radnu nedelju, ali se tome protivi s jedne strane japanska vrednoća koja se pretvorila već u jedan prinudni rad, a s druge strane praznina ljudi koji su navikli da svoj život ispunjavaju isključivo profesionalnim radom i koji nemaju nikakvih drugih interesa.
Ističe se primer jednog egzekutivnog činovnika značajnih dužnosti u Japanu, u čijem preduzeću je uvedeno takvo radno vreme. I taj čovek, najzad se javio psihijatru, počeo je da oseća stomačne bolove, patio je od nesanice, jednostavno nije znao šta će sa sobom, dolazio je u sukob sa porodicom.
On je pokušavao svoj problem da reši time što je donosio stvari da radi kod kuće, ali je, kada je porodica protestvovala, pribegao lukavstvu. Odlazio je u kafanu i tamo radio. Nosio je svoje papire i satima sedeo i radio kao u kancelariji.
Mene ovo na šta se žale egzekutivi japanski po malo podseća na način na koji ja radim i na moje nesposobnosti da se, bar u trenucima kada pišem ozbiljno knjigu, odvojim od te knjige i posvetim nekom odmoru. Moj odmor se sastoji zapravo u nekom drugom radu, radu na drami, pisanju eseja, razmišljanju, beleškama u dnevnik ili u čitanju knjiga koje po svojoj težini ne predstavljaju u stvari pravi odmor.
Petak, 5. oktobar 1984. godine.
Britanska rasprodaja slobode i istorije.
Na bazi ovog isečka iz "Gardijana" od 29. 9. pod naslovom "Magna Carta Goes to US" napraviću za BBC jedan mali prilog koji će obrađivati prodaje istorijskih vrednosti u Britaniji i njihova prebacivanja u SAD. Članak govori o prodaji jedne kopije Magne karte (u privatnom posedu porodice erla od Kardigana) koja je otišla izvesnom Ros Perotu, bilionaru u Dalasu.
Ona je plaćena 1,5 miliona dolara. To nije original, naravno, to je kopija verzije koju je 1215. godine kralj Džon bio prinuđen da potpiše. Ovo je jedna od 17 poznatih verzija Magna karte, koju su disidentski baroni sastavili. Kopija je izdata od strane Edvarda I, 12. oktobra 1297. godine. Srećni vlasnik jednog dela britanske istorije kaže: "Ja sam bio zaprepašćen da sam uopšte uspeo to da kupim.
To je otprilike kao kad bi neko prodavao 'Mona Lizu'". Eto, međutim, engleski aristokrati, i to je porodica koja je imala u svom posedu skoro 700 godina ovu kopiju, ne misle tako kao što misli ovaj tek rođeni Amerikanac.
Lojalnost ili neodgovornost, i politika i laž.
U "Gardijanu" čitam od 24. 9. 1984. godine o govoru što ga je Denis Hili održao na laburističkoj nedavnoj konferenciji. Reč je bila o novoj strategiji Laburističke partije u vezi sa odbranom. Poznato je da je Denis Hili, kao spoksmen za spoljne poslove i odbranu, u prvom redu odbrane, ranije ministar u senci, bio izraziti multilateralist i protivnik onih tendencija, vrlo jakih u Laburističkoj partiji koja je konačno pobedile i uspele da Laburističku partiju pretvori u partiju unilateralističkog razoružanja.
Međutim na poslednjoj sednici gde je ova strategija ponovno nešto izmenjena, nešto ublažena, jer je između ostalog dovela do laburističkog poraza 1980. godine, i nedavno na nedavnim izborima, uprkos dakle tog svog stava on je zastupao tu novu strategiju kao da je njegova. Evidentno je da on tako ne misli.
Sad čovek postavlja pitanje do koje mere ide lojalnost jednog političara prema svojoj partiji i do koje mere on tu lojalnost stavlja iznad suštinske lojalnosti prema naciji kojoj ga upućuje njegova savest i njegovo slobodno mišljenje.
Jer kada jedan tako renomirani političar u stanju je da sa javne govornice dolazi u koliziju sa svojim vlastitim mišljenjem da bi sačuvao jedinstvo partije, onda se čovek pita šta bi on sve za svoju partiju mogao da učini i da li za njega ta partija znači više nego istina i više nego njegova nacija.
Paradoksalno je, međutim, da je on branio jedan dokument u čijem sastavljanju uopšte nije učestvovao iako u parlamentarnoj laburističkoj grupi jeste ministar za odbranu u senci. Dakle on pokriva ono područje koje je ovom strategijom obeleženo a o njegovom definisanju, u definisanju politike Laburističke partije ne učestvuje.
To je još jedan apsurd te unutrašnje reorganizacije partijske koja je bila inspirisana još davno Benovim (Antoni Ben, laburistički prvak, prim. prir.) naporima da se smanji moć parlamentarne grupe. No osnovno je pitanje tu šta je politika ako ona više ne predstavlja izraz savesti političara.
No comments:
Post a Comment