(I deo Ovde)
Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.
O ovoj knjizi sam govorio i sa Dobricom i to još ranije. Dobrica se složio sa mojim primedbama, tvrdeći da je on pokušavao da na neki način utiče na Antonija da knjigu u tom pravcu malo preuredi, no nije uspeo. Iz razgovora sa Dragoslavom Mihailovićem takodje sam shvatio njegove primedbe, koje su se opet kretale u tom pravcu.
U tom pravcu su se kretale na kraju i primedbe Vladete Jankovića, Duška Puvačića, Palavestre. Prema tome moje mišljenje u tom pogledu nije bilo usamljeno i poklapalo se sa ljudima u čiji sud kad su ove stvari u pitanju mogu verovati.
U intervjuu koji je dao novinaru lista NIN, Veličkoviću, govori Antonije Isaković kako je bio obradovan mnogobrojnim čestitkama koje je dobio, a medju ljudima koji su mu čestitke poslali bio je i Džadžić.Taj Džadžić koji je odigrao vrlo sramnu ulogu u odbijanju knjige Antonija Isakovića još pre nekoliko godina i onemogućavanja da se ona pojavi u prvobitnoj formi, koji je jedan od rodonačelnika promena u knjizi, odnosno izvesnih podataka koji ništa nisu pomogli, naprotiv, oni predstavljaju strano telo u knjizi, a to je dnevnik islednikov, taj Džadžić je sada poslao čestitku Antoniju Isakoviću!
To je onaj isti Džadžić zbog koga je Antonije Isaković u svoje vreme kad je Vreme čuda bilo kandidat za Oktobarsku nagradu i kad je on trebalo da odluči, jer su glasovi bili podeljeni u jednom žiriju u kome je bio
Nikola Milošević, Nikša Stipčević, Dušan Kostić, mislim Mišić i još neki, dakle u kome je on trebalo da odluči, jer su glasovi bili podeljeni 3:3, izmedju mene za Vreme čuda i Džadžića za "Predgovor" u knjizi pesama pokojnog Miljkovića, tada je Antonije Isaković rekao da bih ja mogao dobiti NIN-ovu nagradu koja nije politička, ali da je Oktobarska nagrada politička, a da moja prošlost na izvestan način mene diskvalifikuje za tu nagradu.
Možda nije to tako rečeno, ali je značenje onoga što je rečeno bilo to i tako se opredelio za Džadžića. Kasnije sam saznao da je Džadžić tada bio u jednoj privatnoj, porodičnoj krizi, razvodio se od žene, i da mu je to na neki način bila uteha koju mu je pružio njegov tada dobri prijatelj.
Džadžić je naravno, po svom običaju, vratio to na način koji odgovara njegovom karakteru. Sada, medjutim, opet se javlja kao jedan od onih koji čestitaju Isakoviću. Čudne se stvari dogadjaju u Beogradu, čudne medju ljudima koji u sebi nemaju nikakvog etosa.
U tom intervjuu vidim da Antonije govori o tome da je izbegavao autentični materijal i da je samo dva puta razgovarao sa jednim čovekom o Golom otoku i to oba puta po dva sata.
Ja slutim da bi to mogao biti Dragoslav Mihailović, jer je on pri mom boravku u Beogradu prošle godine u novembru mesecu, u stanu kod Vladete Jankovića u dva, tri sata ujutru pričao nam celu svoju sudbinu na jedan divan način, na jedan nezaboravan način. Šteta je što moje pamćenje, a naročito ujutru, nije takvo da bih mogao da to evociram u svom dnevniku, ali ne bih ni smeo zato što je to bila čista literatura, pa ću možda jednom zamoliti Dragoslava da mi to izdiktira u magnetofon kad budem i ako budem uspeo da ga nagovorim na onaj veliki intervju.
U istom NIN-u nalazim intervju Stevana Stanića sa Duškom Radovićem. Radović je tu duhovit kao i uvek, gorak i pomalo ljut. Intervju je dat povodom prestanka njegovih vrlo popularnih i duhovitih emisija "Beograde, dobro jutro" na Studiju B.
Ali u tom intervjuu ima jedan momenat koji baca malu senku na Radovića. Ja se veoma čudim i žalostan sam što on nije shvatio da ono što je rekao nije smeo da kaže. U jednom trenutku rekao je:
"(...) Kod nas ima zgodnih i nezgodnih ljudi. Ja sam taj nezgodan čovek. Čovek koji ih zabrinjava. Ja ih zabrinjavam, pa to je za mene sumnjiva stvar. Menjale su se ličnosti, menjali su se politički stavovi, a Vasko Popa nikada nema nijednu primedbu. Sve se lomi, sve se menja, a ti ćutiš".
Dotle nemam ni ja, ovaj koji komentariše intervju, nikakve primedbe. Vasko Popa ne zaslužuje nikakve obzire. Ali odmah zatim, bez ikakvog povoda, bez ikakvog konteksta, Radović prelazi na Danila Kiša i kaže:
"Danilo Kiš je takodje državni pisac. Za njegovo nezadovoljstvo saznala je skoro cela planeta. Zbog njegove 'ugroženosti' u Jugoslaviji zamalo da cela stvar dodje pred Ujedinjene nacije da ga zaštitte. Kad sam se susreo sa Josipom Brodskim u Njujorku, velikim ruskim pesnikom koji živi tamo kao emigrant, izdiktirao mi je čitav jedan spisak politički ugroženih pisaca kod nas. A tu su sve baš oni koji najbolje žive i koje najpažljivije podržavamo. (...)"
Mislim da je žalosno kada jedan čovek takvih vrednosti ovo kaže. Ima istine u tome da je samodramatizacija Danilova podigla njegov slučaj na jedan stepen nešto veći od svojih pravih razmera, ali ovo što je rekao Radović za Danila graniči se pomalo sa jednom pakosnom inventivom, neću da kažem ništa više i dublje od toga.
Ako bi ovo što je Radović kazao bilo istina, a trenutno neću da ulazim u analizu, mada sam upoznat sa celom situacijom, Radović niukom slučaju nije smeo o tome tako javno i na taj način da govori.
U tom intervjuu ima i jedna vrlo duhovita opaska. Naime Radović se žali na to da mu Beograd, koji je zaista veoma sposoban za stvaranje viceva, možda jedino za to, pripisuje mnoge koje on nije saopštio preko "Beograde, dobro jutro", a koji su verovatno jedan od razloga da odumre emisija.
Dva vica koja su data kao primer: "Ako je jedna policija bila spremna, srećna, što sam otišao, sad mora da razmišlja o tome zašto se ja vraćam". Drugi: "Kod nas su se neki borili četiri godine, da bi vladali četrdeset". (III deo Ovde)
No comments:
Post a Comment