Pages

Tuesday, December 22, 2009

Dnevnik januar III deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA III deo
(II deo Ovde)

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

Dok sam čitao ovaj intervju, setio sam se jedne vrlo neprijatne epizode vezane za Dušana Radovića, epizode koje se stidim i za koju verujem da sam možda pomalo na putu da je ispravim, ali kada je u pitanju Radović, koji je veliko zlopamtilo, nisam u to siguran. blackspace33Naime bilo je to dosta davno, ja sam to zabeležio u dnevniku, kada je Dragoslav Mihailović bio moj gost ovde zbog moje kume, koja je imala neprilike s bubrezima. Bilo je to vreme jedne utakmice koju je u Engleskoj igrala Jugoslavija, a slučajno se tu zatekao i Radović, ili je možda došao da prati meč, to ne znam.

Ja i Dragoslav smo u očekivanju utakmice sedeli, to je bilo još u St. Andrews, kad je zazvonio telefon i javio se glas trenutno meni nepoznatog čoveka, koji je rekao: "Ovde Duško Radović". Ja sam rekao: "Koji Radović?" – "Pesnik Radović".

I ja sam se onda zbunio, jer u mojoj svesti to ime je bilo vezano za jednog malog dripca, za jednog portparola i satelita Vaska Pope, pesnika Borislava Radovića. Ja sam u trenutku zamenio te dve osobe, potpuno zapanjen činjenicom da se meni Borislav Radović javlja, jer to "Duško" nisam čuo.


Kasnije kad je Dragoslav, jer on je tražio Dragoslava Mihailovića, javio se na telefon, tek onda sam shvatio svoju zabludu. Naravno, bilo je kasno, već se Radović bio uvredio. Mada bih morao kazati da bih se i ja mogao uvrediti, jer Duško Radović nije tražio mene, pa onda Dragoslava, nego je tražio Dragoslava Mihailovića što pre svega nije učtivo, jer se javlja meni, u mojoj kući.

Mi se poznajemo dovoljno da bi mogao i mene da traži, što je takodje značilo da mene ne bi uopšte tražio da Dragoslav nije bio tu. Ali, do djavola, to nije od značaja.

Slučaj je bio vrlo neprijatan i ja sam se tada veoma postideo svog postupka. Objasnio sam Dragoslavu, nadajući se da će Dragoslav po povratku u Beograd objasniti Radoviću da ja dugo godina Radovića nisam uopšte vidjao.

Sada u novembru mesecu, na književnoj večeri Matije Bećkovića, sreo sam se sa njim i pružio mu ruku. On je sa prilično oklevanja uzvratio ruku, što je bilo vrlo neprijatno. Ja sam stajao, on je sedeo, pružio mi je ruku gledajući me pravo u oči svojim onim mrzovoljnim pogledom, ali najzad je ipak ruku pružio.

U jednom trenutku mislio sam da neće. Dobro. Nije me ponizio, ali je ipak stavio do znanja da pamti, i to na neprijatan način pamti, ono što je smatrao nanetom uvredom. Ja sam prešao preko svega, bio sam nekada kriv i prema tome kažnjen sam i nemam nikakvog prava da se na taj postupak bunim.

Čitajući sada ovaj intervju, setio sam se svega toga. Pitam se da li je prešao ili je ono pružanje ruke bilo eto tek tako, namera da se ne napravi neki mali skandal u prisustvu Matije Bećkovića i njegovih prijatelja nakon književne večeri. (IV deo Ovde)

No comments:

Post a Comment