Dnevnik januar IV deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA IV deo
(III deo Ovde)

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

30. januar 1983.
Komunistički disidenti i djavoli. Beleška o disidentima.
Uspomene komunističkih disidenata iz vremena prakticiranja njihove zablude, recimo od 1945, pa i ranije, tokom rata, do šesdesetih godina, liče ne uspomene što bi ih jedan od djavola, koji je iz pakla dezertirao, o tom paklu imao. Te uspomene za nas naravno imaju ogromnu važnost kao opis pakla koji mi spolja osećamo, ali ne primamo iznutra i ne poznajemo njegovu pravu strukturu. Ali mi nikada ne smemo zaboraviti da su ovi izveštači o paklu u njemu bili ne žrtve nego djavoli.

Radio snimak od 30. januara 1933 i večeri u kojoj je Hitler postao
kancelar Nemačke. Paralela sa 20. oktobrom 1944. i osećanjima
Njegovana u "Crvenim i belima".
Snimak sa BBC-a jedne scene, jednog prizora, iz filmovanog romana Lion Feuchtwanger-a "The Oppermans". Ovaj prizor pokazuje trenutak kada radio objavljuje da je Adolf Hitler postao kancelar Nemačke. To je onaj prvi trenutak u kome je Hitler došao na vlast, da je više nikada ne ispusti.

Te večeri i te noći pristalice Nacističke stranke, a naročito SA trupe, cele noći išle su kroz Berlin i kroz druge gradove sa upaljenim bakljama. Priredjena je bakljada, čule su se antisemitske, nacional-socijalističke pesme, ceo grad je bio u haosu.

Ovo što čujem, ovaj glas, glas je spikera koji govori o bakljadi ispred Rajhskancelarije na čijim prozorima stoji Hitler i pozdravlja svoje pristalice. U tom trenutku, koji je svakako jedan od najtežih psiholoških trenutaka za sve demokrate, a naročito za Jevreje u Nemačkoj, Opermanovi sede u svojim kućama. slušaju radio i osećaju da sad počinje istorija koja više neće da im bude naklonjena.

Cela scena, ta muzika, to skandiranje, ti govori, te pesme, uopšte cela atmosfera dočarava i jedan drugi datum koji je za mene od interesa, a to je tzv. oslobodjenje i pobedu Revolucije u Beogradu 20. oktobra 1944. godine. Upravo tako ću ja opisati Njegovane u trenutku kada istorija obrće list i kada se okreće protivu njih. Dok su ulice pune naroda koji slavi oslobodjenje Beograda, oni, onoliko koliko ih je ostalo u svojim bogatim kućama, iza zatvorenih prozora osluškuju prvi glas Revolucije.

Utorak, 1. februar 1983.
O političkom klimakterijumu. (Jedna paralela sa političkim
pubertetom.)
Politički klimakterijum je zapravo zakasneli politički pubertet. Mladi ljudi prolaze prirodno kroz politički radikalizam, njima izvesna neracionalnost dobro stoji. Preterivanja su nužna da bi se stiglo do zrelosti i balansa. Ali ako neko kroz taj period nije prošao, pa se u njemu nadje kasnije u zrelim godinama, onda ta nagla politizacija ima vrlo neugodna klimakterična obeležja.

Ona se odlikuju histerijom, iracionalnošću, netrpeljivošću, arogancijom, samodopadnošću, egocentrizmom i izvesnom moralnom ohološću, koja zahteva od drugih ljudi da se ponašaju isto onako kao što se ponaša čovek koji je politiku u tako kasnim godinama pronašao. Sve što se u kasnim godinama pronadje utiče na nas mnogo dublje i mnogo radikalnije nego ono što smo propustili da pronadjemo i toga se oslobodimo u mladim godinama.

Ova definicija se, nažalost, moram kazati može primeniti i na mog prijatelja (...). On je vrlo kasno otkrio politiku i vrlo kasno otkrio da je živeo bez slobode u komunizmu. (...) Njegov odlazak u desno bio je brz, nagao i neracionalan. No i svetska istorija pruža dosta primera takvog političkog klimakterijuma ili u izvesnim slučajevima jednog političkog puberteta koji nikad nije prevazidjen.

Jedan od primera te vrste svakako je i Jean-Paul Sartre. Njegova uporna potreba da se bavi politikom, javnom politikom, njegova stalno izražena i prakticirana potreba da to bude u okviru svojih levih ideja, a da pri svemu tome zadrži moralan stav, dakle da sačuva svoj moralni integritet, ta potreba je dovodila vrlo često do situacija u kojima je Jean- Paul bio smešan, nedosledan, protivurečan, pa i nemoralan.

Nemoralan uvek onda kada je dozvolio da ideološki obziri ili njegove organizacione obaveze nadvladaju njegovo moralno osećanje.

Tako i moj prijatelj (...) usled svoje nerazumne, ličnim razlozima razvijene i podržavane netrpeljivosti prema levici, on je veoma često kadar da zastupa izvesne ideje, izvesne desne ideje koje same po sebi i kao desne ne bi morale biti ni nemoralne, ni rdjave da to nisu, da nisu nemoralne i rdjave bez obzira jesu li desne ili leve.

Dakle, zato što su pogrešne, bez obzira na kojoj strani političke lestvice stajale.

Pregled štampe.
U Politici od 17. 1. 1983. godine ko zna po koji put izlazi ona poznata slika Titova sa svojim saradnicima na Visu 1944. godine. Ta slika, pre nego što je na njoj izvršeno postepeno orvelovsko sažimanje i preustrojavanje istorije, prikazivala je s desne strane Djilasa, Rankovića i Žujovića, a na levoj strani bili su i ostali, jedino oni ostali, Kardelj, Ivan Milutinović, Bakarić i Tito. Sva četvorica su mrtva, ali je interesantno da su sva ova četvorica koja su ostala na slici sada mrtva, a ona trojica koja su izbačena, zbačena sa vlasti, živa, i Ranković i Djilas i Žujović. Ubija dakle ne samo pad s vlasti, često ubija i vlast. (V deo Ovde)