Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.
ODLOMAK IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Subota, 22. januar 1983.
Dva intervjua sa komentarima. (A. Isaković, D. Radović)
Danas sam dobio HIH od 16. januara ove godine i saznao da je NIN-ovu nagradu za književnost dobio Antonije Isaković za roman Tren 2.
Moram reći da mi je milo, kako zbog toga što je ta tema dobila ovako zvanično priznanje, ta toliko dugo, ali razumljivo, tabuisana tema, najzad dobila čak i nagradu, dakle kako zbog toga tako i zbog činjenice da je to Antonije Isaković, pošten pisac, pisac koji zna svoj posao i jedan od naših najranijih pisaca koji je otvoren prema nekim dubljim saznanjima iz rata, prosto zabranjenim ostalim piscima.
Medjutim ovaj dogadjaj ima za mene još jedan drugi značaj, odnosno jednu drugu poentu.On naliči prilično na sudbinu moga Kako upokojiti vampira u kojoj je Antonije Isaković ipak odigrao jednu ulogu, koje verujem ne bi voleo ni sada rado da se seća.
Naime, kada je Nolit odbio moju knjigu zajedno sa Ikarom i Odbranom, onda sam ja poslao jedno pismo Antoniju zamolivši ga da vidi može li Prosveta da štampa tu knjigu, ali sam napomenuo da sumnjam, s obzirom na rep koji se vuče za njom nakon Nolit-ovog odbijanja i raskidanja ugovora.
Onda sam dobio od Antonija odgovor u kome me hvata za reč. Naime, kaže: "(...) I sam vidiš kakav se rep vuče, je li? Ipak sad u ovom trenutku ne bih smeo da se izlažem opasnosti da taj roman štampam. (...)"
Izvestan broj godina kasnije njegov vlastiti roman se našao u istoj situaciji i naravno ja ne zavidim mu na tome, ali ipak moram konstatovati da se za taj roman pismenim putem javno založilo jako mnogo pisaca, vrlo uglednih, dok niko nije smatrao potrebnim da jednu reč kaže u korist Kako upokojiti vampira, dakle moje knjige.
Doduše, prošlo je izvesno vreme, situacija možda nešto se izmenila i postala lakša, ali to činjenicu ne menja. I Vampir i Tren 2 dobili su nakon toga priznanja i danas ušla u literaturu na normalna vrata, pokazavši da umetnost i nije tako opasna kao što izvesni ljudi u vrhovima politike misle.
Kad sam bio u Beogradu sa više ljudi sam razgovarao o Trenu 2, a i ovde u Londonu, odmah nakon što sam ga pročitao, sa Duškom Puvačićem. I moje mišljenje o toj knjizi, mada sam se veoma čuvao da ga iskažem ljudima koji ga neće razumeti, bilo je ambivalentno.
Sasvim je očevidno da Antonije ne vlada naročito dobro romansijerskom tehnikom u smislu kompozicije, no ipak je uspeo da to prevlada, naročito s obzirom na to da danas roman ne trpi nikakva pravila i da njegov uspeh ne zavisi isključivo od kompozicione tehnike, a posebno onda ako je taj roman zapravo jedan niz pričanja u smislu ruskoga skaza.
Ja sam nalazio neke druge poteškoće u romanu stilističke prirode, ne uvek, ne na svakom mestu, ali na izvesnim mestima koja su za mene bila izuzetno važna, naročito ona kod opisa Golog otoka. Jedna jako intenzificirana eliptična tehnika saopštavanja činila je neka mesta prilično nerazumljivim bar u prvom čitanju, a roman nije stvar koju treba čitati uzastopce nekoliko puta kao hermetičku pesmu.
Time mislim da je Antonije pokvario utisak nekih epizoda koje su mogle biti znatno upečatljivije i snažnije da ih nije sakrio pod taj jezik, za koji on drži da je jezgrovit i koji i jeste jezgrovit na mnogim mestima, ali na izvesnim i nije, nego je zapravo nejasan.
U tom romanu ima jedna veličanstvena linija za koju opet mislim da nije dovoljno iskorišćena upravo zato što je Antonije ipak pisac psiholog i realista, i plašio se verovatno da ta linija ne odvede ga u jednu fantasmagoriju.
Ali ta metafizička linija je dala takvu jednu divnu perspektivu romanu, da je ipak žalosno što nije više iskorišćena. To je priča o Velikom Vatu, legendarnoj mitskoj ličnosti, jedinoj koja se na Golom otoku dobro držala, ali za koju čitalac do kraja nije uveren da li je uopšte postojala.
Ona svakako nije postojala, kao što ni legende nisu bazirane na potpunoj realnosti, ali nešto od istine sigurno sadrže u sebi. Svaki, naime, čovek na Golom otoku možda je imao neki svoj veliki trenutak hrabrosti, opiranja, i svi ti veliki trenuci sazdani su u tu mitsku ličnost, u tu viziju hrabrosti, morala, kuraži i otpora, koje je predstavljao nevidljivi i neuhvatljivi Veliki Vat.
Kasnije u Beogradu, u jednom razgovoru sa Milom Djukanovićem kad sam te primedbe spomenuo, a govoreći istovremeno o tome da mora dobro shvatiti da ja o tome nikome ne govorim, naprotiv, da ih ne stavljam, kod ljudi koji nisu zainteresovani direktno za umetnost, a u koje se ne može verovati, nikakve primedbe, naprotiv, bezrezervno hvalim i temu i knjigu.
To sam mu morao kazati zbog toga što u toj diskusiji, u tom razgovoru, jer on tih primedbi nije imao, imao sam utisak kao da on smatra da ja nasedam izvesnom triku vlasti, koja sada pokušava da proturi umetničke primedbe na knjigu, da bi sakrila svoje nezadovoljstvo obradom jedne takve teme uopšte. Njemu je bilo jasno da moji motivi nisu takvi.
U poslednjem svom boravku u Beogradu razgovarao sam o knjizi sa Miodragom Pavlovićem. On me je prilikom opraštanja, posle sastanka, direktno pitao, i to u jednom svom stilu – šta mislim o knjizi Antonija Isakovića, ukoliko želim o tome da govorim.
Ja nisam mislio da ne treba da govorim i rekao sam mu da ovo što ću sada da kažem ne kaže nikome, ali da sam imao teškoća oko izvesnih delova knjige upravo zbog te eliptičnosti i da bih ja više voleo da je knjiga napisana u jednom jasnijem, pa čak, hajde da kažem, i realističkom stilu i da nema tih momenata koji pokušavaju da budu poetski na temu koja nije poetska, ali generalno uzevši da je knjiga od velikog značaja i neophodna u ovom trenutku.
(II deo Ovde)
No comments:
Post a Comment