Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 189-193 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
(I deo Ovde)
II deo
S otporom toj "neumitnoj prirodi" vezane su i neke naše, moje i Aleksandrove, zajedničke školske uspomene. U našim se porodicama, a i van njih, nemačko bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941. smatralo svinjskim postupkom. Za nas je uistini svinjski postupak bio što su propustili da njime pogode i našu gimnaziju. (Kako je to pošlo za rukom Drugoj muškoj nisam pametan.)
Potresi su joj jedva ogulili unutrašnju sluzokožu, razgolićujući mestimično električne žice, tanak splet njenih svetlosnih živaca. Ni najmanje nije bilo teško, na povratku iz klozeta, gumom izolovanim kleštima zaviti svaki Raspored časova u crno. Krpljenje zidova nije pomagalo. Dobar čekić se mogao nositi sa svakom zakrpom.Povrh toga, izvesna oštećenja, predviđena za buduće korišćenje, pokrivali smo plakatima domaće izrade koji su najavljivali dobrotvornu priredbu "dana toga i toga", demonstrirajući za javnost bolje strane naše prirode. "Dana toga i toga", naravno, priredba iz tehničkih razloga ne bi bila održana, i pošto bi se u međuvremenu ugasila svetlost, "bolje strane naše prirode" ostale bi u prijatnoj pomrčini.
Tome se retko ko ozbiljno suprotstavljao. Kraj rata je bio na vidiku, ali njegovo značenje još uvek nedokučivo. Svako je marljivo obrađivao vlastiti vrt, ne gledajući preko ograde. Stanje opšte nezainteresovanosti za bližnje bilo je u građanskim krugovima toliko da smo u gimnazijskom dvorištu mogli najaviti i lov na slonove, niko se ne bi obazirao. Niko s puškom ne bi došao ...
Aleksandar se bavio Crnom berzom. U "Crnoberzijancima" sam okupacijsku građansku familiju definisao kao "ljude koje ujedinjuje ista neprilika i koji na Crnoj berzi nastupaju kao jedna firma". Šta je crna berza, zna se. Šta je neprilika, međutim, mada se općenito takođe zna i pod njom podrazumeva obično sve što nam nije od koristi, ipak treba pobliže objasniti.
U prolećnim mesecima 1944. u kojima je svuda unaokolo odjekivao ropac Nove Evrope, ne behu u eksplozivnom previranju samo ratni frontovi već i ljudske pameti. I pojmovi najustaljenijih značenja tražila su pa i nalazili za sebe nove mogućnosti, nova tumačenja.
Nekada se, na primer, bogatstvo ni u kom slučaju nije moglo smatrati neprilikom, čak i da je znatno, osim ako je kradeno, i to jedino kad se za to sazna. Sada se ozbiljno nagoveštavalo vreme u kome će se ono, dok bude trajalo, mada mu niko dug život nije predviđao, osećati kao neprilika, neka vrsta sramnog žiga kojim sudbina s likom istorije pojedine primerke fele obeležava za klanje.
Ukoliko je neko bio bogatiji, neprilika je bila veća. Ali je u krajnjoj liniji zavisila od toga KO će pobediti. Jer u jednoj od varijanata ratnog ishoda, bogatstvo bi opet postalo popularno, a neprilikom bi se smatralo, kao što je građanski red – siromaštvo.
Poreklo je nekada garantovalo izvesne ugodne povlastice. Sada se očekivalo vreme u kome će garantovati samo jednu: da se bude na listi onih kojima će biti oduzete sve ostale. Ime koje je davalo život, moći će ga oduzeti. Drevno magijsko pravilo po kome "što život daje, to ga i ubija", dokazaće se još jednom.
Nekada su se, takođe, naročito velikim neprilikama smatrale takozvane porodične crne ovce. Nije bilo nijedne velike i ugledne familije koju bar jedna nije bacala u očajanje. Dugovi crnih ovaca nisu priznavani, odricano im je pravo na nasleđe i izbegavan svaki dodir s njima. Te Baba-roge porodičnih istorija šunjale su se oko soba u kojima su vaspitavana građanska deca, kao avetinjska oličenja svega što će im se desiti ako se ne drže staleškog i porodičnog koloseka.
Mislilo se da će položaj crnih ovaca ostati isti i ako dođe do revolucije na svim drugim područjima života. Promeniće se jedino zvanje tih crnih neprilika. Od defraudanata, bankrota, kockara i pijanica postaće oni ministri, generali, episkopi i bankari.
Aleksandar je, na primer, samo u užoj familiji raspolagao sa pet takvih "neprilika". Jedan rođak mu je bio neprilika, odnosno ministar u vladi Nacionalnog spasa generala Milana Nedića, drugi je nepriličnost zastupao u štabu generala Mihajlovića, treći je bio njegova neprilika u Londonu.
Jedan je obećavao da će mu neprilike praviti čak iz Amerike, a drugi kod kuće, kao narodni poslanik izvanredno postojanog karaktera i magareće ćudi. Ali, imao je on svoju nepriliku i za slučaj da partizani ne pobede. Ona je, kako se onda pričalo, već bila doterala do čina pukovnika u Narodno-oslobodilačkom pokretu ...
Sve beogradske porodice bile su slične jedna drugoj bar u jednom trenutku tokom dana. Niko se ni od koga nije razlikovao za vreme obeda, koji je proticao u drhtanju, mrzovoljnom žvakanju raznovrsnih erzaca i prepričavanja vesti iz grada i sveta. Za Aleksandrovim porodičnim stolom nije bilo ništa življe. Njegov otac bi obično pitao svog oca šta ima novo. Ovaj bi, takođe, obično, odgovorio da su Rusi uzeli to i to ili došli dotle i dotle.
(Za Angloamerikance bi se najčešće reklo da su za to vreme solidarno dali neku izjavu o tome kako zamišljaju budućnost Evrope i kako ta izjava i nas uzima u obzir sa strane koja se može samo pozdraviti.)
Zatim bi njegov deda pitao svoga sina šta ima novo i dokle je on došao u pripremama za tiho iščezavanje s "buduće pozornice najvećeg istorijskog događaja posle Kosova", kako je jedan kućni prijatelj opisivao predstojeću pobedu Saveznika.
Ovaj bi priznao da nije daleko odmakao, ali da na tome radi. Aleksandrova majka bi uvek pitala "Zašto za ime Boga?", i dobijala neodređen odgovor da bi, sve dok postoji ozbiljna verovatnoća iskrcavanja na Jadranu – po generalu Đorđiju najkasnije poslednje nedelje maja – bilo ne samo preuranjeno već i defetistički praviti planove za povlačenje.
Kad bi gospođa Stefanija završila s degradiranjem porodičnog stratega Đenerala Njegovana u čin "blindiranog kretena", sve troje bi, šta ima novo, pitali Aleksandra i njegovu stariju sestru. Sestra na takva pitanja nikad nije odgovarala. Smatrala ih je besmislenim sve dok im životni ritam propisuju protivavionske sirene.
Njene godine, još od pamtiveka zvane "šašavim", dopuštale su ovakve neuviđavnosti. Vremena su bila naopaka. Svuda unaokolo ležale su, nesnosno zaudarajući, lešine građanskih zakona, obzira i običaja. Preživljavale su samo jake i svirepe ličnosti. A ona je sebe smatrala lepom životinjom na proputovanju kroz humani stadijum orfičkog ciklusa.
Što se tiče Aleksandra kome, s obzirom na godine "predstojeći krah civilizacije kakvu je mi poznajemo" nije pružao dovoljno izvinjenja za bezobrazluk, pogotovu što mu je majka u traženju neke antoanetske odbrambene formule našla "da će nam, čak i ako nam sve drugo uzmu, ostati bar naš dobar odgoj", ni on nije umeo ništa naročito da saopšti, osim s vremena na vreme da je dobio neku novu dvojku.
Gospođa Stefanija je upadljiv nedostatak akademskog ponosa kod sina smatrala gnusnim. "Uskoro ćemo se pretvoriti u majmune," govorila je, odlazeći da privlačnije društvo potraži u srebrom okovanoj prošlosti svojih mladalačkih albuma. Otac mu je, međutim, rezignirano priznavao da to, posle svega, i ne izgleda najgore rešenje.
Podsećao je na slavnog Kir Simeona Njegovana koji je žudeo da se pretvori u konja, i kome je ta metamorfoza, izgledala, na samrti i uspela. "Majmun bi u svakom slučaju lakše prelazio granicu." Jedino je deda nastojao da iz Aleksandrovih školskih neuspeha izvuče optimističke zaključke. Smatrao je da je lenjost, porazna inače u procvatu privatne inicijative, u socijalizmu neka vrsta spontane preventive organizma.
"Idiotima će biti lakše da sve to podnesu," govorio je zavidljivo posmatrajući unuka. "U tom smislu pokazuje naš Aleksandar zaprepašćujuću oštroumnost za svoje doba."
Onaj ko od balkanske mladosti u "Crnoberzijancima" očekuje romantičarsku čistotu i zanesenost, neka je potraži na nekom drugom mestu. Ovde je neće naći. Građanski stalež dočekao je kraj rata s izvesnim političkim iluzijama, ali bez najmanje duševne.
Njegov podmladak nije patio ni od jednih, ni od drugih. Njegov mladalački idealizam već odavno je bio pretopljen u cinične formule, putem kojih se preživljava, pa i prosperira, čak i u društvu čiji mu proklamovani temeljni principi nisu ni najmanje naklonjeni.
Krupna dela i krupne reči bili su sada vlasništvo jedne druge vrste ljudi. Aleksandru je za život ostalo veliko iskustvo jedne trgovačke rase i malo otrovnog humora ...
(KNJIŽEVNOST, BR. 5, 1979)
No comments:
Post a Comment