Odlomak o Krlezi II deo

ODLOMAK IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

(Od kraja 1982. godine Pekić je diktirao dnevnike u magnetofon, pa je ovo transkript teksta skinutog sa trake. Prim. Lj. Pekić)

Subota, 22. januar 1983. godine

Odlomak o Krleži II deo (nastavak) (I deo Ovde)

Zatim:

"(...) Slepa sila ovog balkanskog fašizma ubila je u našoj zemlji red i socijalnu pravdu, sve čak i najprimitivnije elemente gradjanske sigurnosti". I to je tačno. "Stvaraju se kaste, birokratizuje se čitav sistem. Na principu birokratizacije i hijerarhije izgradjuju se nove klase. Davi se sloboda individualnog naprednog mišljenja. Gnjavi se političkom propagandom, teraju se mase na prisilan rad, tržište je potpuno dezorganizovano, finansijalni diletantizam je potpuno uništio banke, obrt i privredu, zaglibili smo se i davimo se u svom vlastitom glubu.

Ima li išta tačnije od te kritike takozvanih opozicionara još 1950. godine? Krleža zatim kaže:

"(...) Takozvani gradjanski, austrougarski prosperitet devedesetih godina prošlog stoleća, platili smo sa pola miliona američke emigracije i milion do dva miliona mrtvih u periodu od 1914. do 1918. a prosperitet gradjanske Jugoslavije sa nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, sa 12 milijardi dinara seljačkih dugova privilegovanoj Agrarnoj banci, a prosperitet Drugog svetskog rata sa 1 700 000 mrtvih i potpuno razorenom i spaljenom zemljom. (...)"

A čime smo platili socijalistički prosperitet osamdesetih godina? Najpre sa tih 1 700 000 mrtvih, koji su doveli komuniste na vlast. Sa koliko stotina hiljada nezaposlenih i sa 19 milijardi ne dinara nego dolara duga medjunarodnom kapitalu.
"(...) A istodobno", kaže Krleža, "imamo u milionima mozgova najcrnju tminu analfabetizma i primitivne autosugestije. (...)"

Naravno da je imamo, ali ona je socijalističke naravi i socijalističkog porekla.
"(...) Imamo", kaže Krleža, "rimski princip privatnog prava, prava svojine i stvari su podjeljene na moje i na tvoje i vladaju barbarske, kanibalske devize: vae victis! (...)"

I tu Krleža ima pravo. I u socijalizmu i u socijalističkoj privredi još uvek vlada rimski princip privatnog prava, prava svojine, i stvari su još uvek podeljene na moje i na tvoje. I vlada još uvek barbarsko kanibalska deviza: vae victis!

"(...) Jedni hoće elektrifikaciju globusa", kaže Krleža, "progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovek marva i da treba da ostane marva. Jedni krepavaju po taljonima i na ladjama, u rudnicima, frontovima i vječno rade, i hoće i dalje da rade samo uz nešto snošljivije higijenske prilike gde bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po berzama, da bi bila što veća anarhija, što više krize, jer je onda konjuktura bolja, konkurencija manja, a profit veći i dividende veće. (...)"

I to se nije izmenilo. Oni koji su radili rade i dalje, a ovi drugi, ovi sede po telefonima, po stolovima, berzi, ispod tih stolova izmenjuju plave koverte, daju se podmititi, čine sve u svojoj moći da pokradu ono što je društveno. Korupcija je dostigla razmere kakve stara Jugoslavija nikada nije poznavala.

I zar ovo nije tačno? Krleža veli:

"(...) Jedni hoće da globus bude galvanski stup, da oko ekvatora budu namotane žice, da zasvjetlimo u kosmosu, da radimo zajedno kao u velikoj zajedničkoj radionici, a drugi ne daju svoje sredovječne suverenitete, ne daju privilegije i neće kontrole i neće centrale i internacionale. (...)"

Ovde bi moglo samo da se mesto sredovečnog suvereniteta stavi socijalistički suverenitet i ratne ili partijske privilegije i dobiće se potpuno ista slika.

Povodom slučaja Keroševića, ubice jednog žandara izmedju dva rata, Krleža kaže:

"(...) U toj atmosferi Kerošević je uzeo u ruke pušku i pucao, onih istih dana pala su dva njegova druga, a petorica su umrla kasnije od uboja. Silovano je nekoliko žena, isprebijane su čitave porodice i porobljeno ne znam koliko kuća, te bi bilo doista dobro da se zna ima li tko medju nama ko bi mogao za sebe da kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekat. (...)"

Kosovo danas pokazuje sve ovo samo u daleko većem obimu i u daleko opasnijem intenzitetu. Krleža veli:

"(...) Mi smo malen, analfabetski, balkanski narod koji, kako danas stoje stvari, živi u vazalskom odnosu naspram evropskog kapitalizma. Ne samo da su nas industrijalno i finansijski zarobili nego nas i blokiraju. (...)"

Tome se ne treba ništa dodati. Sa 19 milijardi duga, sa novim zaduženjima mi ne možemo ništa biti i danas osamdesetih godina, nego analfabetski, balkanski narod u ropstvu evropskog kapitalizma. Razlika je samo u tome što nas je u to ropstvo ovoga puta doveo socijalizam.

Krleža veli:

"(...) Zaokupljeni tim našim glupim, sramotnim kontraverzama tzv. srpsko-hrvatskog sukoba mi smo tipično malogradjanski romantično uhvatili državnu vlast i osjetivši prvi put taj sredjovečni aparatus u svojim rukama mi smo se razvili u sramotne tirane. (...)"

To je tačno. Oni su se razvili u sramotne tirane.

"(...)Ali neka ne misle", kaže Krleža, "naši malogradjani koji nas sramote iz dana u dan da će vječno upravljati lokomotivom našeg etatizma. Još nisu izumrle kod nas generacije koje su po austrougarskim tamnicama stradavale zbog svog uvjerenja ili su krvarile po frontovima mladenački naivno žrtvujući i sve svoje za prve konstruktivne crte svojih planova te sazrevajući polagano još od balkanskih ratova preko Albanije i Soluna, Galicije i Odese, Krasnojarskog i Moskve. Ona i danas postoje. (...)"

Ovo sve Krleža je napisao vrlo davno izmedju dva rata i odnosilo se na kraljevsku Jugoslaviju. Bez ikakve izmene povodom srpsko-hrvatskog sukoba, može se ovo odnositi i na socijalističku Jugoslaviju. Pa i ovo čime on završava taj medjuratni pledoaje:

"(...) Neka razmisle o tome da je još uvek bolje da njihova deca slome štap na njima kao na lošim državnicima, nego da ih se stide kao krvavih i gadnih ubojica. (...)"
(III deo Ovde)