Odlomak o Krlezi IV deo

ODLOMAK IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA

(Od kraja 1982. godine Pekić je diktirao dnevnike u magnetofon, pa je ovo transkript teksta skinutog sa trake. Prim. Lj. Pekić)

Odlomak o Krleži IV deo (nastavak) (III deo Ovde)
Subota, 22. januar 1983. godine

Beleška o Zlatnom runu VI i VII.

Izvesni kritičari proglasili su Runo broj V uspešno završenim tomom čitave serije romana. Osećam se kao trkač koji je u pogledu dužine staze u nesporazumu sa sudijama. Sudije drže da je trka završena, a ja još uvek trčim. To je stoga što ja trčim na jednoj stazi, a oni sude na nekoj imaginarnoj.

Potpuno mi je nejasno odakle im ideja da je trka koju trčim sa ovim Runom predvidjena za pet krugova, kad je potpuno jasno da u njoj mora imati sedam krugova i da je to obeleženo u unutrašnjoj kompoziciji knjige. Ali čak i da nije, čak i da ne postoje tefteri iz kojih se jasno vidi, za razliku od omota, da sam u stvari pred završetkom tek i da nedostaje VI i VII krug, čak i da toga nema, unutrašnja kompozicija, arhitektura romana, sadržina, apsolutno nije završena i zahteva završetak, bez koga bi čitav roman ostao torzo.

Nepojamno je kako to ljudi koji sebe zovu poznavaocima literature ne mogu da vide iz same strukture romana. Moderan roman možda ih je dekuražirao u tom pogledu. Učinio da pomisle kako sve može započeti bilo gde se hoće i završiti bilo gde se hoće.

Možda je to ponegde moguće. Možda je to u slučaju jednog Milan Oklobdžića, tog mladog pisca moguće, ali u mom slučaju, u slučaju Zlatnog runa to bi bilo ogrešenje o zdravu pamet, o estetiku, o literaturu i o sve ideje koje sam uneo u Zlatno runo.

Bez vraćanja u stvarni mit, u legendu, u Jazonovu argonautiku, to bi bilo telo bez glave. Bez požara, bez pretvaranja u Crnog konja, nestalo bi iz romana duše. Bez toga ne bi ga vredno bilo ni pisati.

Nedelja, 23. januar 1983. godine
Nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine.
Ne mogu odoleti, a da ne citiram još nekoliko momenata iz govora Krležinog 1950. godine pod naslovom "O parlamentarizmu i demokraciji kod nas" koji je preštampan u Književnosti br. 12 od 1982. g. i koji sam komentarisao juče. Krleža na jednom mestu kaže:

"(...) 33 godine minule su od Lenjinske provale vulkana godine 1917, a da se do danas nije još pojavio pjesnik tog imena i tog perioda. (...)"

Ja držim medjutim da se pojavio. Pojavilo se dosta pesnika, ali su svi oni umrli ili u progonu ili u emigraciji. Bili su ubijeni ili su izvršili samoubistvo. Krleža zatim veli:

"(...) Pa ipak eto danas nakon dugih šest godina te teške i krvave borbe, Lenjinovo ime uzdiže se nad Evropom kao sunčana ploča, krvava još i mutna od tmine svitanja, ali nesuzdrživo gigantski raste kao jutarnja svjetlost iz minute u minutu. Iz naše mladalačke romantične perspektive", komentariše Krleža svoj nekrolog nad mrtvim Lenjinom iz borbe januara 1924. godine, "Lenjin je u jednom jedinom trenutku bacio ad acta sveukupnu evropsku političku i kulturnu tematiku i u svetlosti lenjinske logike sve su nam naše vlastite bjedne politikantske socijalno-demokratske i liberalne provincijalne pojave postale smiješne i bespredmetne. I koliko god je to grubo treba da se kaže – glupe. (...)"

Eto, kako ideologija jednu takvu pamet, jednu takvu logičku prodornost, koju je Krleža inače uvek pokazivao kad god politika nije bila u pitanju, može da pretvori u retoričnu fanfaru, koja ne samo da je prazna, već i duboko, opasno, nemoralno pogrešna, jer sva ta kulturna tematika koju je Lenjin bacio ad acta bila je zapravo sve ono najbolje i najplemenitije što je gradjanska civilizacija dala. Lenjin nije bacio ad acta njene mane, bacio je njene vrline. Krleža zatim kaže:

"(...) Nikada se još dva svijeta nisu tukla sa tako jasno otvorenim vizirima, čelom u čelo, licem o lice, kao što se u naše dane biju s jedne strane burza, kapital, zlato, dionice i personalni gospodin Bog, a s druge strane naučni principi i istina jasnih kao dva puta dva su četiri. (...)"

To u svom govoru od pedesete navodi Krleža članak u Novoj Evropi od 1. 12. 1922. godine povodom slučaja Juri Kerešovića. Krleža govori o Lenjinskoj istini kao istini koja dokazuje da su dva puta dva četiri, o istini na bazi naučnih principa koja se bori protivu laži, berze, kapitala, zlata, deonica i personalnog gospodina Boga, kojeg negde u toku tog članka naziva u stvari židovskim bogom.

A pravu istinu o toj istini dva puta dva je četiri, dao je Orvel, kada je svog junaka naterao da kaže da je dva puta dva pet. O toj istini, o toj novoj socijalističkoj istini, po kojoj je dva puta dva pet, bez obzira što je inače u normalnom životu dva puta dva obično četiri, o toj istini Krleža je tek počeo govoriti u svojim kasnim danima, kada ga je toj istini približila smrt i njegovo vlastito razočarenje. Čovek se pita zašto uvek smrt treba da otvara ljudima oči i zašto se razočaranost čuva samo za one godine kada se više od nje ne može ništa učinit? Krleža dalje kaže:

"(...) U pitanju samoodredjenja jednog naroda, nas po Lenjinu interesuje ili bolje trebalo bi da nas interesuje prije svega i jedno samoodredjenje proletarijata unutar jednog naroda. (...)"

Dakle trebalo bi da nas interesuje, odnosno komuniste da interesuje, jedino interes jedne manjine. I to on govori onda 1935. godine navodeći to u svom govoru od pedesete kada je taj proletarijat sačinjavao zanemarljivu manjinu u Jugoslaviji. On govorito u ime demokratije, komunističkog shvatanja demokratije, a zapravo u ime despotije u kome se pitanje samoodredjenja svodi na najuži interes jedne apsolutne manjine unutar jedne nacije. To je Lenjinov, dakle, princip koga Krleža 1935, pa ponovo 1950. godine podržava.

I najzad Krleža se podseća da je:

"(...) Na inauguralnoj adresi Prve internacionale Marks u pitanjima vanjske politike preporučivao direktivu moralnu, tj. da bi najbolje bilo kada bi se narodi pridržavali načela da se proglase jednostavni zakoni morala i prava kakvi upravljaju u odnosima pojedinaca koji bi isto tako trebalo da budu osnovnim zakonima u odnosima medjunarodnim. (...)"

I sada u kakvoj moralnoj vezi, u kakvoj logičkoj vezi, u kakvoj zdravopametnoj vezi stoji sve ovo što je Krleža do sada branio, prema ovoj Marksovoj tezi? Ako je moral to što Marks kaže, onda nije moral ono što Krleža brani.