(Borislav Pekić je pisma pisao u duplikatu, mašinom, latinicom, a potpisivao se takodje latinicom. Navedeno pismo je iz zaostavštine. Prim. prir.)
Beograd, 30. 7. 1970.
Dragi Danilo,
veoma me je obradovalo tvoje pismo, pa u izvesnom smislu i dirnulo, i sam znaš šta u ovakvim situacijama znači podrška prijatelja i saosećanje koje inače nije jedna od rasprostranjenih osobina ni našeg društva a ni savremenog sveta uopšte.
Ja sam prvi udarac preboleo i kao ludak se bacio na rad, jer znam iz iskustva sa robije da je u ovakvoj situaciji najvažnije pored nerava i trezvenog prosudjivanja stvari još i aktivan duh, bavljenje nečim drugim osim cmizdrenja nad sopstvenom sudbinom.
Znam takodje da ima ljudi koji bi možda voleli da me vide poremećenog – što jedno vreme bejah, kratko ali teško vreme – ali izdržaću makar i zato da im nikakvo zadovoljstvo ne pružim osim onog koje su sami silom sebi priuštili. Lj. je u Londonu i sjajno se smestila u svakom pogledu osim naravno što nam ova razdvojenost i ova neizvesnost teško pada.
Mi se nikada na duže vreme nismo razdvajali, veoma smo privrženi jedno drugom, najzad volimo se pa to sve malo komplikuje stvar. Medjutim, Lj. je vrlo hrabra i odlučna žena, redak primer trezvenosti. Prava žena za ludog pisca! Za koji dan putuje i A. da bi se malo adaptirala pre škole. Ostajem, dakle, sam.
Ne znam da li znaš da mi je žalba odbijena. Osim toga državni sekretar je negativno odgovorio na pismo Udruženja koje se ovde zaista pokazalo vrlo aktivno, nadajmo se da je to početak vraćanja izvesnog staleškog dostojanstva. Ja naravno ne gubim nadu. Znam da oni SADA ne mogu natrag, ne mogu sebe dezavuisati, pa se nadam da će se to nekako u miru rešiti.
Prosto ne mogu da verujem da imaju nameru silom da me ovde godinama drže. Kao da sam ja neka ličnost! I to kako je u rešenju napisano ličnost kojoj se oduzima pasoš iz "razloga nacionalne bezbednosti". Na zdravlje, neprijatelj naroda. Ja sam stvarno imao nameru da se smirim, ogromne planove sa književnošću sam imao (bar KOLIČINSKI), i sad je privremeno sve palo u vodu.
Da je meni rešenje koje je inače doneto polovinom aprila odmah uručeno Lj. ne bi podnela ostavku i izgubila službu, ne bismo se iz stana iselili itd, itd. Ali meni je rešenje uručeno 15. maja, molim te, kad je sve već bilo gotovo i od polaska me je delilo desetak dana. Možda je tako i bolje.
Lj. je mislila da odustane, a ja sam je nagovorio i sad se ne kajemo. Nikada više se ne bismo na tako nešto odvažili da smo tada odustali. Osim toga ma koliko sam nemoćan i slab neću dozvoliti da moju sudbinu drugi odredjuje, pogotovu sudbinu moje porodice. Mislio sam kad otputujem da dodjem već za Sajam kad mi izlazi knjiga. Ovako sam uštedeo lovu. Ta policija zbilja na sve misli. Sada dosta o tome. Razgovaraćemo kad se vidimo.
Ti ćeš verovatno u Rovinj, nadam se da će te ovo pismo zateći u Francuskoj. U Rovinju je P. kome nedostaješ. On se prema meni silno pokazao u ovoj situaciji i to mu nikada neću moći da zaboravim. D. takodje. Uopšte ljudi su bili prilično ljubazni, osim govana od kojih čovek nikada ništa i ne očekuje osim tzv. hladnih obloga.
Iskreno sam se obradovao kad sam čuo koliko si napisao ali sam se razočarao – o tome sam U. pisao – kada sam video s koliko malo poverenja govoriš o onome što radiš. Ja prosto ne mogu da shvatim da se jedna stvar može ispočetka pisati pa mislim da ti možda ipak menjaš koncepciju a sa njom bacaš novo svetlo na već postojeći tekst, jer bi inače bio čist ludak ako bi uvek ispočetka radio.
Književnost je stvar gume, dopisivanja, precrtavanja, lepka i makaza – kad bih ja radio kao ti nikad ne bih ništa završio mada sam i ja sklon opet beskrajnom, pipavom popravljanju, kažem – nikad ništa ne bih objavio, (ovde bi B. rekao da bih sasvim u pravu bio).
Zamisli da počnem Graditelje ispočetka a imam preko hiljadu strana. Otrov bih popio ali to ponovo ne bih bio sposoban da počnem. Toliko muka, znoja, strasti, čir u stomaku, lupanja glavom o zid, kriza i sada sve da bacim! U božju mater!
Pa šta, jesmo li mi Alimpiji Stolpnici da sedimo na stubu dvadeset godina, a onda kad sidjemo da opet sednemo na stolicu. Ako neko ne bude zadovoljan onim što radim, boli me ... Stvarno me boli ... Medjutim, ovo ja samo tako pričam, a ovamo ne mogu da zaspim ako mi se neka reč, oblik, ideja ili bilo šta ne svidja iako znam da to mogu i sutra da uradim, ili ako ne uradim da zbog toga književnost ništa neće izgubiti.
Medjutim, pisati ispočetka, dakle to ipak prevazilazi sve. Ja ne znam, sećam se, bilo je nekog u istoriji književnosti koji je tako radio, ali to mora da je retka ptica koja je završila u azilu za umobolne! Sasvim sam siguran, mada pisac ipak ima najbolji uvid u sopstvenu stvar, da si prestrog prema sebi i baš jedva čekam da pročitam nešto iz rukopisa ili bar da mi ispričaš u čemu su problemi.
Voleo bih da mi se M. po dolasku u Beograd javi, da čujem nešto o tebi. Moj telefon je sada u Prote Mateje opet, i glasi: 430 242.
Kad dodješ u Rovinj zatraži od U. da ti pokaže jednu radio igru, ništa to nije naročito, ali sam se kroz nju ispraznio. Uradio sam je, što je za mene epohalno, za manje od nedelju dana. Onako besan i sav polu-lud.
Inače radim kao konj. Što ti kažeš – belog Beograda nisam video. Medjutim, to nije šteta, ali reći "belog Pariza" nisam video, to je odista žalosno. To je kao otići u London, a ne videti Britanski muzej ili još bolje Bond Street.
Napiši mi neku kartu iz Rovinja. Ja nigde ne mogu. U finansijskim sam, znaš već čemu ... ne mogu da se adekvatno izrazim, jer se plašim da M. ne vidi pismo, a ja sam uvek polagao na utisak kod supruga mojih prijatelja.
K. sam video pre odlaska u Crnu Goru. Imao je na sebi lak azurno-pamučni džemper, pastelno plave hlače, plavičaste čarape (cipela se ne sećam, nadam se da nisu bile azurne). Oblači se dakle stilski.
Napisao je jedan kratak roman. Ja sam urlao od smeha. Izvrsno. Videćeš. Sutra me on i D. vode negde van grada da se rastresem. Nadam se da se neću mrtvosati, davno nisam pa me sve grlo svrbi. Uostalom ostavio sam viski, jer za njega nemam sredstava, pa pijem tanke špricere. Možeš zamisliti. Prezirem sam sebe.
Bože, kad pomislim da sam već krajem a najdalje iduće godine mislio da se dobro tamo smestim, pa da dodjete kod mene u goste! Lj. je prema dogovoru sa mnom već počela da traži kuću sa obavezne dve gostinske sobe.
Kad se osvrnem oko sebe vidim scenu iz žalosnih filmova o ruskim emigrantima. Pišem na Lj. crtaćoj tabli, spavam u PRAZNOM roditeljskom bračnom krevetu, knjige su svuda unaokolo, boemska atmosfera koju nikada, bar u radu, nisam podnosio.
Zamisli, nedavno sam brojao: napisao sam Lj. koja je u Londonu od 10. juna ravno 24 pisma sa 96 kucanih strana. (Ćuti, ja tu u stvari vodim dnevnik, kopije čuvam, da ako šta negde u roman turim. Ne valja ništa bacati!)
U stvari konstatovao sam da volim da pišem pisma. Ne insistirajući na odgovorima, ubedjen sam da ću kad u London odem često da ti pišem, pa ćemo se tako vidjati zapravo i češće nego ovde.
Mnogo pozdravi M.
tebe voli
tvoj Bora
P. S. Ovo je moja špijunska oznaka (00)
No comments:
Post a Comment