Dnevnik 1970-XVII deo

Dnevnik 1970-XVII deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(XVI deo Ovde)
Januar 1970. godine.

-Intervju V. Ivanovića sa M. Tripalom u Politici od 29. 12. 1969. godine:
“Pomenuli ste komuniste kao manjinu u odredjenim situacijama. Pošto je Savez komunista vladajuća partija, kako treba da se ponašaju pripadnici jedne takve partije sa prerogativima koje to nosi, kada se nadju u manjini?”
Član Izvršnog biroa Predsedništva SKJ odgovara:

“To zavisi od pitanja o kojemu je riječ. Ako bi se radilo o nekim sudbonosnim pitanjima ja ne spadam u one koji bi smatrali da je demokratija cilj kome sve treba žrtvovati”. (U to ne sumnjam – prim. B. P.)



“Ako bi došla u pitanje sudbina socijalizma u Jugoslaviji NARAVNO (podvukao B. P.) da bismo upotrebili sva sredstva da se to spriječi. Ali, ima daleko više pitanja koja nisu te vrste. Prema tome treba ostati u okvirima normalne ideje i političke diskusije”.

-Dnevnik nije ništa manje lažna istorija od drugih. Razlika je jedino u tome što u dnevniku sebe lažemo o sebi, a u istorijama druge lažemo o drugima. Verovatnoća da će jedan dnevnik biti autentična istorija mišljenja ipak je neuporedivo veća, nego da će on uspeti da se približi istoriji osećanja.

Kod profesionalnih pisaca on je uvek na opasnoj ivici literature, dakle i izveštačenosti. Zatim ono što se nekome dogadja uvek je manje od interesa nego kako mu se to dogadja. Ovaj refleks, medjutim, čak i u najslobodnijem dnevniku pod nesvesnim nadzorom autocenzure.

-Nijednoj autoritarnoj vladavini nije potreban sistem dokazanih istina, nego sistem vrednosti u koje se bez rezerve veruje. Stoga ni najbeznačajnija pojedinost u takvom sistemu ne sme biti prepuštena pokušajima opovrgavanja niti i jedna titla JAVNO zamenjena drugom, jer to otvara širok put sumnje i na one druge, a od toga do revizije čitavog učenja, pa i njegove diskvalifikacije in extenso samo je jedan korak.

(Stoga crkva u svom i najmanjem propisu i kanonu brani ukupnu ispravnost celog religioznog učenja, isto onako uporno kao što braneći generalno svoje dogme u zaštitu uzima i neku njenu najsporedniju kanoniziranu posledicu.) Obaranje Staljinovog kulta omogućeno je izmedju ostalog i demistifikaciom Trockog. S Dantonom je i Robespierre zakoračio na giljotinu.

Dnevnik 1970-XVI deo

Dnevnik 1970-XVI deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(XV deo Ovde)

Januar 1970. godine.

73. Nisu reči krive što ih mi upotrebljavamo. Koliko reči s kojima ne znaš šta bi, a koliko onih koje šta bi ne znaju sa sobom?


74. Gde prestaje moje pristajanje, a gde odricanje? Čime sam ja u stanju da vladam, šta da kontrolišem, nad čime uticaj da imam? Gde ću sebi reći: “Gad si zato što ćutiš?”, a gde “Gad si zato što si progovorio?”



75. Toma u “Vremenu vaskrsenja”. (Naslov koji je Pekić imao za II tom “Vremena čuda”, koji je bio planiran, ali nije napisan. Prim. Lj. P.)

On više neće verovati ali će biti ispod krsta na Jordanu i možda opet poverovati? Posle Hristove – zapravo Simonove – smrti vratiće se Toma svojoj porodici koja će u svemu videti jedan mladalački izlet, ali je Toma postao konvertit, razočaran dogadjajem na Golgoti on progoni hrišćane, pa čak i Jevreje, jer je možda u Titovim legijama koje ruše Jerusalim (?).

U svakom slučaju on je dobio zadatak da uništi hrišćanski sabor na Jordanu. Odložio je trenutak napada, jer je video HRISTA KAKO NOSI KRST. On ga je jedini poznao. On opet IDE za njim. On jedini sluti šta se ovde zbiva. Da li je pomogao Hristu? Kako? Ako mu je prisao, da kao Simon krst ponese, morao je grubo biti odbijen.

Neće se više grešna istorija ponoviti. Možda je vikao: “To je Hristos!” – a batinali su ga kao svetogrdnika i smatrali madjioničarevim plaćenikom. Pošto je Hristos umro, šta se dogadja? Da li legija prema dogovoru na koji je Toma žaboravio – napada, nastaje klanje.

Hrišćani se ne brane, a medju njima u odrpanoj odeći (da bi se lakše medju njih uvukao) krsteći se, umire Toma, ljubeći sandal vojnika koji ga je kopljem probo.

76. Odnos izmedju jezika kao umetnosti i filmske a naročito žele-slike kao umetnosti, lapidarno bi se mogao definisati kao odnos sposobnosti za selekciju koju ima dete i zreo čovek. Budući predavan po poreklu, jezik se već razgraničio na onaj kojim se komunicira i onaj kojim se umetnički izražava. Slika još nije dospela dotle. Još se ne može definisati šta je tu znak za komunikaciju jednog novog jezika, a šta umetnost. (XVII deo Ovde)

Dnevnik 1970-XV deo

Dnevnik 1970-XV deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(XIV deo Ovde)

Januar 1970. godine.

68. Skandal ili hrišćanska poslanica Miro Glavurtića.

Ovoj projekciji budućnosti (prema Matiji) prisutni: M. Djilas, gdja Barović, Udovički (hrabri radikalni student koji nema hrabrosti da iz partije izadje), dopisnik Agence-France sa suprugom (otišao neposredno pre Mirovog ludila), Matija Bećković sa suprugom, Mirko Kovač, Desa Trevizan, ja i Ljiljana.



Bilo je reči o jednom katoličkom svešteniku koji je učestvovao u antisrpskim pogromima. Revoltirani Miro je izjavio da je to laž. Prema njemu katolička crkva nije saradjivala sa ustašima ni kao organizacija ni pojedinačno.

Na pominjanje Stepinca, Miro je dobio napad, oborio je sa komode čaše, nazvao nas banditima, majku opsovao Djilasu i Matiji (ja sam u raspravi oko popova mudro ćutao, te bio poštedjen), poobarao sve kapute – ne u potrazi za svojim, već onako - i uprkos mojim smirivanjima, u pratnji svoje konsternirane supruge napustio kuću.

Tome se više nema šta dodati, osim da sam ja, bez ikakvih stvarnih razloga, pokušao da njegov postupak objasnim. Glavurtić je uvek govorio o tome da ludilo vlada svetom. Slažem se. Jedan od njegovih najvitalnijih izvora je u ljudima njegovog kova.

69. Državnik menja poruke kao i pisac – samo ih upućuje preko policije.

70. Teror koji pisci sprovode nad svojom okolinom dokaz je njihove žudnje za moći. Slava je ovde samo zamena za vlast. Neko ko život provodi gradeći imaginarne svetove ne može a da ne oseti potrebu da bude graditelj, i u ovaj stvarni uključi.

71. Povodom razgovora sa M. Djilasom (beležnica od 3. januara).

Neko ko želi vlast samo zato da bi ispravio (ne okajao, jer to je stvar ponašanja pred Bogom a ne pred ljudima!) pogreške svoje bivše politike – tašt je u povratu. U tom novom svetlu ko garantuje da Savle opet neće postati Pavle, ili da Pavle opet neće biti Savle?

Ako takav čovek kaže: “Jednom sam teško pogrešio, ali SAD sam, evo, duboko ubedjen da sam u pravu” – samo ponavlja pogrešku koja ga je i prvi put odvela u greh. Svaka pogreška najpre počinje od čvrstog ubedjenja.

72. Da li RAZUMEVANJE proces, čin ili program? (Čin u smislu otkrovenja.) Koliko mi vremena treba da razumem osobu koju volim, onu koju cenim, onu koju mrzim ili koju prezirem? A koliko će na to razumevanje čekati osoba koju uopšte ne poznajem? Da li je razumevanje oblast akcije ili reakcije? Ili samoakcije? (XVI deo Ovde)

Dnevnik 1970-XIV deo

Dnevnik 1970-XIV deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(XIII deo Ovde)

Januar 1970. godine.

64. Nekada sam kritičaru bio cilj, sad sam mu sredstvo. Do juče sam mogao da očekujem da cu mu biti bar tema, danas sam mu tek dosadan i rdjav povod. A sutra?



65. Odbijam da zauzmem stav – unapred. Odbijam da bilo o čemu odlučujem unapred id a moje ponašanje u svakom pojedinačnom slučaju podredjujem jednom opštem, unapred usvojenom regulative, bez obzira da li je on formiran kao religiozni, moralni, filosofski, ili politički sistem.

Hoću da se ispoljavam u neposrednom dodiru sa stvarnošću i ne prihvatam da se izmedju mene i te realnosti nadje bilo kakva misaona barijera. Mogu, dakle, i da budem protivurečan.

Medjutim, to nipošto ne znači, niti je isključeno da se posmatrajući moje ponašanje u pojedinim slučajevima, POST FESTUM u njemu ne otkrije neka logika. Zar se bez sistema, bez prinude preventivnog stava zaista ne može živeti?

66. Poruka Milovanu Djilasu: vi više ne vladate ljudima, vi još ne vladate idejama, a rečima nikad niste stvarno vladali. Ali vi ste vladali ljudima, i ideje su nad vama vladale, pa ćete jednom možda i sa svojim pravim rečima da se nadjete.

67. Reči imaju kontekst, dela ga nemaju. A ako ga imaju šta se pod njim podrazumeva? Kakva je razlika u KONTEKSTU izmedju rečenice: “Ja sam ubio jednog čoveka” i stvarnog ubistva tog čoveka? Svi pravi pisci žele da izbace kontekst iz svojih dela, (kontekst u smislu sposobnosti jedne reči da označava više stvari odjednom), svi državnici žele da ga u svoja dela uvedu.

(Obilje konteksta u postupcima i obeležava suštinu jednog političkog čina. U tom smislu je Djilas verovatno i rekao da Tito nije marksist već političar.)

Svaki pravi pisac želi da bude shvaćen samo na jedan način, onako kako svoje reči SAM shvata. Državnici ne žele da budu shvaćeni – uopšte. Naime, oni žele da njihove reči imaju onoliko značenja koliko ima konteksta stvarnost kojima se obraćaju. (XV deo Ovde)

Dnevnik 1970-XIII deo

Dnevnik 1970-XIII deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(XII deo Ovde)

Januar 1970. godine.

59. Osećajnost koja pisce uopšte čini nesposobnim za vodjenje politike je i osnova njihovog talenta. Ako izuzmem nekoliko uostalom sumnjivih primera (Gete) deficit ove osećajnosti nije dozvolio Čerčilu ili Djilasu da se bave književnošću, ili im je dozvolio da se njome bave bez uspeha.

Pa ipak talenat za politiku i talenat za književnost, u svojim najvišim izrazima – istog su kova. To je sposobnost da se gradi i ruši bez sposobnosti da se predvide posledice. Pa često i bez osećanja potrebe da se u njih stekne bilo kakav uvid.



60. Jedan dobar deo dogmi od religioznih do ideoloških je obična konvencija, protokolarno pitanje, ponekad i stvar (dobrog) odgoja. K a d j e i v e r a u B o g a postala stvar odgoja i društvenog protokola zašto se to ne bi moglo desiti (i zar se ne dešava) sa dogmama u konstitucionalnoj revolucionarnosti proletarajata?

61. Mi činimo prave podvige da bismo svoje zablude učinili opštim.

62. Gledao jednu rdjavu dramu Arbuzova “Utvara Čehova”. Medjutim, pošto sam je gledao u društvu “komentatora” došao sam do ubedjenja da za pisca nema goreg iskustva nego da nečiju tudju dramu gleda tako na televiziji (ne svoju – jer prisutni tada ili ćute ili hvale). Ali na onoj tudjoj NERAZUMEVANJE je u neposrednom i razarajućem dejstvu.

63. Dok se život na svim nivoima komlikuje, ili je on oduvek takav bio, ali smo mi tek sada stekli mogućnost i sposobnost da ga takvim vidimo i osetimo, dok pred našim očima kao u garderobi posle predstave činjenice svlače svoje lažne kože, svoje trikoe boje stvarnosti, dok ideje i tzv. realnost munjevito menjaju svoja značenja i ugao se saznanja menja tako brzo kao da mu je osovina neki pomahnitali rotor, dok se sve oko nas razgradjuje i gradi kao da je naše materijalne brzine zamenila neka nova, brza, neljudska, i dok sve te dileme počinju da bivaju i naša zbunjena svest o njima – od pisaca se traži da pišu prostoproširenim rečenicama.

U afirmativnim i negativnim konstatacijama. A nije li to zapravo bekstvo u konstatacije?

Konstatovati – to je opisivati. Stav pisca je u selekciji. On je lopovski prokriumčaren u onome što je izabrao da vidi kao i u onome što je odbio da vidi. Laž ortodoksne realističke škole je u tome što ona propoveda jednu lažnu i nemoguću NEUTRALNOST.

Piščev stav je tada kukavičije jaje podmetnuto u gnjezdo stvarnosti. Više polažem na to da zaustavim ionako LAŽNU radnju (koja je stvarna samo ukoliko sadrži elemente MOGUĆE stvarnosti) i da pristupim komentarisanju nego da svoje dileme i svoje mišljenje putem pripovedačkog manira pripišem toj stvarnosti.

Takva realistička stvarnost ne postoji, ona samo liči onome što se stvarno dogadja. Ponegde se lopov lako a negde teže prepoznaje, ali on je tu kao na dečijim grafičkim skrivalicama.
(XIV deo Ovde)

Dnevnik 1970-XII deo

Dnevnik 1970-XII deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(XI deo Ovde)

Januar 1970. godine.

55. Dokle ćemo ljude gurati pred puščane cevi, ubijati im majke pred očima od osam godina, puštati ih da se otimaju o dojku prilikom brodoloma, polagati ih u ljubavni ležaj sa rodjenim bratom, usadjivati im neodoljivu potrebu da znoj ispod kapaka isteraju ubijajući Arape, otvarati im vrata usamljenog provincijskog doma da bi tamo izmasakrirali čitavu familiju, standardnu i nevinu uz to, nagonili ih da vijaju kaludjerice,



prolazeći pored kurvi koje im se, doduše za novac, nude, vešati ih pomalo i sa sopstvenim uživanjem, pogotovu ako smo vlasni da ih sa vešala skinemo kad hoćemo ili da ih bar posthumno rehabilitujemo, dovoditi ih u idiotski položaj da NE ZNAJU za revoluciju koja im je pre više od dve decenije oduzela imovinu, gnječiti ih sve dotle dok ne ispolje neko mišljenje ili osećanje ili ponašanje za koje mi verujemo da bi ga pod datim okolnostima morali ispoljiti, navoditi ih da ubijaju babe lihvarke da bi napravili jednog nenadmašnog islednika (čiji metodi spori ali dostižni, uostalom, nisu u Rusiji našli sledbenike) –

IMA LI SMISLA NAJUZDRŽANIJE NABRAJATI SVE PRIMERE, a jedva da ima po koji suprotan, u kojima književnost nije slikajući zlo, zabludu, glupost, porok, zločin i izopačenost pokušala ovaj svet da učini boljim, istinitijim, mudrijim, zrelijim, nevinijim i prirodnijim.

A ciljevi ostvaruju li sredstva, ili ipak sredstva – ciljeve?

56. Možda će Hristina (ličnost iz nedovršenog romana B. P. “Graditelji”, prim. Lj. P.) koja je došla na Isidorov (glavna ličnost istog romana, prim. Lj. P.) pogreb zauvek ostati ovde, jer je sa mužem nesrećna u braku. Možda će se ovde udati za nekog BLAGOJA na visokom položaju i možda će jednom ipak postati ljubavnica B. P.-a. (Pekić je takodje ličnost tog romana kao prijatelj Isidora Njegovana. Prim. Lj. P.)

57. U raju i vatra hladi.

58. Na večeri bio Besemeres. (B. i Lj. Pekić su venčali John Besemeresa u Beogradu.) On smatra da humanistička inteligencija umesto odbijajuće arogancije mora da pronadje program i sredstva za pridobijanje tzv. tehničke.

Zanimljivo Voberovo objašnjenje Orvelove knjige – bitne osobine jedne dogme o društvu dovedene do svojih IDEALNIH projekcija.

Odlični Mirkovi (autobiografski) “Rodjaci”.
(XIII deo Ovde)

Dnevnik 1970-XI deo

Dnevnik 1970-XI deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(X deo Ovde)

Januar 1970. godine.

51. Povodom mog “Sokrata”. Glumac je u večnoj potrazi za sopstvenom autentičnošću, on bira i svoj pravi život iz duboke korpe ponudjenih. (Gluma nije veština, pa i ako jeste onda je to veština nastala iz razočarenja.) Glumac je oličenje apsurda – njegova dvostrukost ponavlja našu, uzdižući je do sablasne metafore.



Za njega su role samo oklopi, kalupi koji mu stoje na raspolaganju da svoju ličnost spozna. Kao odela koja čovek naizmenično proba da bi našao ono jedino odgovarajuće. Ali šta ako je to kapuljača krvnika, triko akobrate, odežda vrača, maska ubice, kostret pustinjaka?

52. Bedna je uloga savremenog romansijera, ne može se više izmisliti nijedno ludilo koje nije i primenjeno i opisano. U najboljem slučaju može mu se istaći neka boja (nipošto dodati) kao završni retuš u slikarskim školama koje se prepušta revnosnim učenicima.

Učenik senči azur na nebu koga je zajedno sa celom neizmenljivom scenom upravo oturio Majstor pre nego što će se uputiti praznom platnu da i na njega četkom nanese već smišljen prizor nekog novog ludila.

Istorija je piscu oduzela posao da ih nabraja, psihologija da ih tumači, religija da ih reši, nauka da ih opisuje i kadikad da ih leči, filosofija nad njima umuje, a politika da ih KORISTI. Šta ostaje piscu?

53. “Pravo očajanje odmah i uvek PREVAZILAZI svoj cilj”. (Kafka – “Dnevnici”) To je nema sumnje bolesno, ali je tako. Tako je i sa svakom stvari na ovom svetu. I istorija je prava ako prevazilazi svoj cilj, a čovečiji život, naročito.

Moglo bi se kazati, medjutim, da je prava istina ona koja sasvim obuhvata svoj cilj (predmet) ali to bi samo prividno bilo tačno, jer se ni zaista prava istina ne može držati samo svog predmeta, ona ga mora prevazići, ona se naime mora dovesti u odnos, PRODUŽITI do drugih predmeta.

A prava reč? Primena ovog načela na jezik uništila bi očajničku težnju pisaca da njihove reči imaju uvek jedno isto, odredjeno značenje.

54. “Naime, sve stvari koje mi padaju na pamet – ne padaju mi na pamet počev od kolena, nego tek negde počev od njihove sredine”. (Kafka – “Dnevnici”)

Izvanredno zapažanje. Da, uvek ste ubačeni u sredinu neke priče, uvek ste u nekom prokletom zadocnjenju, kao da se po savršenom mraku krećete dugo, beznadežno dugo, a onda se sve svetlosti jarko upale i vi ste usred neke bitke, u ludnici, držite devojku za ruku, prisutvujete u svakom slučaju samo drugom činu od dva ili tri, nikad prvom.

I vaš je rad uvek neka mučna rekonstrukcija. Podizanje Persepolja s onim nejasnim tlocrtom i nekoliko - kamenčura. (XII deo Ovde)

Dnevnik 1970-X deo

Dnevnik 1970-X deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(IX deo Ovde)

Januar 1970. godine.

45. Prasvesna dejstva, presvesna dejstva, nesvesna dejstva, podsvesna dejstva, polusvesna dejstva, svesna dejstva – ah, do djavola!

46. Postupa se uglavnom prema uspomenama, ne i po iskustvu. Iskustvo je organizacija koja zahteva unutrašnji rad, selekciju, odmeravanje, verifikovanje, itd. Iskustvo u dejstvu je organizovan način mišljenja, a uspomena je po svom poreklu običan refleks.

47. Mi smo i od filosofije načinili glumu. Zašto onda ne bi IGRALI Karla Marksa? Kako bi “Kapital” ili “Manifest” izgledali kad bi ga ocenili saveti, adaptirali pisci, retuširali dramaturzi, izrežirali reditelji, odigrali glumci POD VATROM REFLEKTORA NAŠEG DOBA? (Možda “Sokratov” veliki monolog?)



48. Odsustvo, upadljivo odsustvo politike u Kafkinim “Dnevnicima” je sasvim razumljivo ako se ima u vidu njegovo poimanje života kao nečije natprirodne i mračne politike, politike koja se istovremeno vodi za nas, u naše ime ali protivu nas.

Savremeni sistemi manipulacije nigde nisu našli ovako snažnu anticipaciju kao što je “Proces” i “Zamak”. Da, ono što nas zaokuplja su beznačajni simptomi te ahumane opšte politike.

49. Možda mi svi svojim pisanjem nesvesno sprečavamo da nam se život ne uputi neki pogrešnim pravcem, pravcem koga više nećemo biti u stanju da kontrolišemo.

Pisanje je, dakle, pored ostalog i vid kukavičluka. Bez obzira, na primer, što jedan pamflet protivu tiranije može biti ubojitiji od mitraljeskog rafala, zašto se laćamo pera a ne mitraljeza?

50. Nema nikakve sumnje, a o tome često razmišljam, da bavljenje politikom onako kako se ja njome bavim, iz ćoška, samo nanose štetu mom pisanju. Pre svega, ovaj moj dijalog je nemušt, ja sam zapravo mutavac koji uobražava da njegova nema razmišljanja imaju nekog smisla.

Kada bi me ovakav sililokvij odveo do nekog javnog čina (ne mislim na beskorisne afekte) možda bi se ovo protraćeno vreme na “polemike” sa komunistima subjektivno isplatilo. Čina, medjutim, ZA SADA bar neće biti.

Onaj Kafkin monstruozni svet tajnih procesa i neprohodnih zamkova preselio se iz spoljne realnosti u našu unutrašnju realnost, pa možda nije daleko vreme kada ćemo sa gorčinom a možda i sa olakšanjem otkriti da onaj tajni proces sa izvesnom smrtnom presudom bez prava na priziv u stvari SAMI VODIMO PROTIV SEBE, da smo one tajanstvene i neprohodne zamkove SAMI PROJEKTOVALI! (XI deo Ovde)

Dnevnik 1970-IX deo

Dnevnik 1970-IX deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(VIII deo Ovde)

Januar 1970. godine.

43. Telefonirao Dragoslav Mihailović. Pada mi na pamet da bi ona stara narodna poslovica o tikvama valjalo modernizovati da glasi: “Ko s djavolom CRVENE tikve sadi o glavu mu se obijaju”. To bi mogla da bude moja novogodišnja čestitka B. Draškiću.

44. Nedavno ponovno zadovoljstvo u gledanju “Prljavih ruku” – ovog puta na televiziji. Šteta što nije uložen ozbiljniji napor da se ova pozorišna predstava velike izražajne vrednosti na svim linijama, adaptira televiziji umesto što je jednostavno snimljena u toku normalnog izvodjenja.

Mizanscen je, razume se, u novim okolnostima neodgovarajući, krupni plan korišćen manje no što unutrašnje konvulzije Oderera, Igoa pa i Džesike nalažu, a spoljne kojima je obilovala inače dobra interpretacija Janketićeva, delovale su ovde, na uskom vidnom planu, neumesno, pogotovu što se kamere pokatkad nisu interesovale za žižu dramske radnje.

Da budem precizniji: one su se za dramsku RADNU interesovale, one su je dosta uspešno registrovale, ali kako televizija više operiše ličnostima nego radnjom izmedju njih, one su tako zapustile DRAMU LIČNOSTI (problem direkcije, i smene planova). Ljiljana (Pekić, prim. Lj. P.) smatra da se igralo gore nego pre dve godine. Moguće je, razume se, da se cela predstava ponešto izlizala, mada joj je s druge strane, prisustvo kamera moralo dati novu životvornu injekciju, medjutim, ja mislim da je taj utisak proizašao iz nedostatka dodatne televizijske režije.

Drugi aspekt ove predstave me je pobudio na komentar. Od
mah da započnem zaključkom po kome ovu dramu smatram ubitačnom analizom onih najsuštinskijih mehanizama koji pokreću Komunističku partiju kao organizaciju a ne kao ideju, i ne, dabome, samo nju.

Uprkos Odererovoj frazi da je svako sredstvo dobro ako je efikasno, drama u celini dokazuje da ciljevi odredjuju sredstva samo do onog časa dok ta sredstva ne počnu odredjivati ciljeve. Pri tome je presudno da rdjava sredstva ne mogu izabrati dobre ciljeve.

Drama može biti (ako to već nije) ANTIKOMUNISTIČKA u najvećem stepenu u rukama režisera koji programski ne želi da ima razumevanja prema Sartrovim egzistencijalističkim varijacijama, a još manje da kao Draškić bude njihov odani, uostalom, briljantan tumač. Stoga tvrdim da je licemeran svaki onaj koji bi tvrdio da bi ova drama kod nas bila davana da ju je napisao recimo jedan od Mihajlovića.

Po svojim nabedjenim političkim implikacijama “Tikve” su naprosto bezazlene, po sredi je prosto kompleks (krivice?) vlastodržaca prema jednoj epizodi istorije. To je inače česta pojava u političkoj povesti totalitarnih poredaka. Ove beleške su hvatane pri samom gledanju drame, nemaju kontinuiteta, pa bi se jednom opet na njih valjalo vratiti, nartočito na problem PROMENE KURSA i njegovo dejstvo na ljudske egzistencije (uporediti problem IB-a, i drugih zaokreta u politici KPJ).

Pri tome drama skreće pažnju na pitanje INFORMISANOSTI. Ko do članova partije stvarno ZNA šta se zbiva? Samo Luj i Oderer koji se tamo u pozadini bore za vlast, ‘ajmo reći i za svoje koncepte partijske taktike. Kažem taktike, jer cilj strateški (vlast i odredjeni društveni poredak) je isti.

Oderer to izričito kaže kad govori o tome da je konflikt izmedju njega i Luja nastao samo zbog izbora vremena (ne pominje okolnosti, jer ih u njegovo vreme nema, ali kasnije partija koja ga je UBILA KAO IZDAJNIKA preuzima njegovu politiku NA RUSKI PRITISAK, pa je čak pred Igoom kroz večitu Olgu brani ODEREROVIM rečima).

Svi su ostali lutke. A najveća i najtragičnija medju njima je Igo. Za njega je partija najpre Luj, a zatim to bi bio Oderer da je dva minuta ranije ili kasnije otvorio vrata posle svoje hamletovske šetnje po mesečini. Još ću se na to vratiti, da ovu neobaveštenost iz koju nužno proizilaze svakovrsne manipulacije i zloupotrebe poverenja stavim u kontekst recimo 1948-e.

Zamenimo imena drame odgovarajućim, dobićemo stvarnu istoriju. Koliko je Igoa to moralo da plati glavom i dušom? Da, zloupotreba poverenja. Kad Igo, pre no što će pucati u gnjevu kaže da nije ona, Džesika, ga izdala, nego da je Oderer izdao njegovo poverenje, on još ostaje na ličnom planu i partiju ne meša (u prenosnom značenju pošto dramu ljubomore zamenimo dramom izneverenog poverenja, Igo ipak puca u partiju).

Tek kada mu Olga kaže da je partija izmenila kurs i da je on u tom rasporedu figura IZDAJNIK, on doživljava pravi duševni krah. To je ono duševno ubistvo posle kojeg komunisti postaju beslovesna orudja u rukama partijske mašine, ili desperadosa koji kao Igo završavaju u proteštnom samoubistvu.

(U prvom partijskom projektu Oderer je izdajnik, a Igo heroj – egzekutor suda koji zapravo sačinjava samo Luj; u jednom trenutku se oba kao izdajnici poravnavaju, i kao izdajnici i kao heroji u kolebanju izmedju ova dva odredjenja; Oderer umire kao izdajnik – ali herojski umire, a Igo kao heroj odlazi u zatvor – izdajnički; iz zatvora izlazi kao izdajnik i kao izdajnik umire herojski, a Oderer posthumno postaje heroj. Figure u ovoj ogavnoj igri uvek su iste, samo prema položaju na političkoj tabli menjaju vrednosti i značenja.)

Igo, intelektialac, tradicionalni tvorac i uništač partija i ideologija – zapravo princip smrti; Oderer je princip života. Revolucija ima i Odererovo i Igoovo lice, ona je stalna transformacija ovih principa jedan u drugog. Posle odlučujućeg razgovora Igo je ubedjen da je Oderer u pravu, pa njegov zločin gubi politički karakter, iako sa dubokim značenjem.

Igo veli: “Ako me je ubedio, to je razlog više da ga ubijem”. Evo još nekoliko karakterističnih fraza: “Intelektualac ne može postati revolucionar, u revoluciji on može postati samo ubica ... Partija je samo orudje, cilj je vlast” (a njen cilj je uspostavljanje besklasnog društva, samo se ovde ovaj kontunuitet, bojim se, prekida).

“... Kad buržuj dolazi u partiju, oseća potrebu da nešto od starog života sa sobom ponese, neko slobodu misli, neko iglu za kravatu, a ti svoju ženu ... Od onog momenta kada si pod mojom komandom nemaš ništa svoje ...” (Oderer) “Ušao sam u partiju da bih prestao da mislim na sebe”. (Igo) A u partiji je, misleći kako da sa tim prestane, zapravo stalno to činio. On je tamo rešavao SVOJ problem, jednako kao i ona dva Odererova autentična proleterska orangutana, svoje a ne tudje probleme. Društva recimo, ili klase.

“Da si sreo najpre Oderera umesto Luja, onda bi ti NJEGOVE ideje izgledale ispravne”. (Džesika). Najzad, zabeležimo još da na Igoov uzvik: “Taj tip je opasan za partiju!” Džesika sa ubitačnom naivnošću kaže: “Bože, a ja sam mislila da je on njen rukovodilac!” Svojom dobrovoljnom smrću Igo iskupljuje zločin, za uvek utvrdjuje Odererovo ime u listu partijskih heroja, a svoje u crnu listu IZDAJNIKA. On je svoje ruke oprao – A PARTIJA? (X deo Ovde)

Dnevnik 1970-VIII deo

Dnevnik 1970-VIII deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(VII deo Ovde)

Januar 1970. godine.

35. Šest pisaca traže – lice (farsa za radio).

36. Film o vajaru Džamonji; letovanje metalnih nakivaka na spomeniku; izdvojiti monografije o Kršiniću i Meštroviću iz prospekata sa Sajma 1969; “Spomenici revolucije” – izdanje Svjetlost, Sarajevo.



37. Rad pa in as lični život imaju izvesnog smisla samo pod pretpostavkom da je budućnost ljudske vrste osigurana. Pod obrnutom pretpostavkom, pod pretnjom sutrašnjeg neizbežnog Smaka, sve bi unapred izgubilo smisao, sve se srušilo kao kula od karata.

38. Biće individue ne moze se dijalogom, ni bihevioristički interpretirati. Dijalog se, naprotiv, toga bića najmanje dotiče, jer u otudjenom svetu dijalog ne služi SAOPŠTAVANJU, već SAKRIVANJU SEBE.

39. Književnost je svojevrsna politika. Razlika je medjutim u tome što pogreške rdjave literature plaća ograničen broj čitalaca, koji uz to nisu primorani da prihvate smisao i poruku dela, a posledice rdjave politike plaćaju svi gradjani bez mogućnosti da je izbegnu.

Kad političar lamentira nad pogubnim uticajem jedne knjige ili jedne književnosti, to mi liči na onu priču: “Drž’te lopova!”

40. Ovaj naš sneg liči na uprljanu nevinost, on je siv kao prašina, a mestimično oko ovalnih otisaka podseća na bale. Njegovi su refleksi plavi pod njegovim odsjajem sve pati od srca.

Ponekad mi se čini da se i ne radi o nekom pravom snegu već o industrijskoj soli. Ili o belkastom, nikako belom, djubretu kojeg smo izbacili kroz prozor. Jesen ima neku vodenu, mutnu boju, leto je usijano, čak i sa svim bojama pometeno proleće ima neki karakter. Zima ovde, medjutim, izgleda kao hronična bolest.

41. Mesto da tražimo zajedničke SADRŽATELJE, mi trošimo vreme u traganju za beznačajnim zajedničkim IMENITELJIMA.

42. Oni s pravom žele diferencijaciju, s pravom zahtevaju od članova SVOJE partije da deluju u ime nadredjenih (ili kako to oni u savremenom žargonu kažu – dogovorenih) principa.

To je sasvim unutrašnja stvar SKJ. I stvar savesti njenih pripadnika. Neka se koliko god im volja medjusobno diferenciraju. Što se mene tiče, od mene se diferencirati nipošto ne mogu, jer sam se ja OD NJIH diferencirao još 1944. godine. A 1948. i javno. (Pekić je 1948. bio uhapšen kao član tada ilegalne organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije i osudjen na 15 godina robije. Više o tome u njegovoj knjizi “Godine koje su pojeli skakavci” tom I-III. Prim. Lj. P.)
(IX deo Ovde)

Dnevnik 1970-VII deo

Dnevnik 1970-VII deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(VI deo Ovde)

Januar 1970. godine.

32. Odsustvo plavog mastila iz dnevnika svedoči o odsustvu STVARNOG života. (Dnevnik je pisan plavim, črvenim, zelenim i crnim mastilom, zavisno od teme. Prim. Lj. P.) Sve druge boje, a pogotovu isečci dokazuju da se u poslednje vreme, po povratku iz Engleske naročito, ceo moj život odvija više kao KOMENTAR nego kao RADNJA.

(Ovaj deo se odnosi na plan da se porodica Pekić, za izvesno vreme, preseli u Englesku. Ta odluka je doneta posle posete Londonu krajem 1969. godine. Stvar se medjutim iskomlikovala, jer je Pekiću oduzet pasoš aprila 1970, koji mu je vraćen tek posle godinu dana. Za to vreme je bio odvojen od porodice, koja se nalazila u Londonu, i podvrgnut stalnom ispitivanju od strane policije. Prim. Lj. P.)

Uostalom, ja sam to i želeo, bar za neko vreme. Ali, ipak to nije onaj moj manastirski predah, ono samotničko sabiranje, koje sam projektovao. Ne još.


Pa dobro, zabeležimo onda da gospodjici Jan Becer i gospodinu Hamm-u (u čijem se semenu, nota bene, imadjahu da radjaju sluge narodima) treba poslati knjige za prevodjenje; da treba u ovu godinu ući sa umerenim pouzdanjem koje će uglavnom zavisiti od pošte; da treba odbaciti sve one kompromise koji ne proističu iz sopstvene sumnje; da se ni u ime čega ne dati praviti MAMLAZOM; najzad, da ponovo treba čitati više ljude koji misle uzaludno, nego one koji delaju – rdjavo.

33. Danas sam na Slaviji sreo čoveka čije su grudi bile pokrivene kolajnama, medaljama i odlikovanjima. Prolazio je kroz blato čilo i ponosito. A imao je i zašto, sva odlikovanja su bila od pleha. Očigledno je bio gord na svoj rad.

34. Govor M. Popovića, predsednika Savezne skupštine na nedavnoj sednici republičke konferencije SKS.

U prvom redu, ako se možda i primećuju znaci izvesne regeneracije “ideja” koje bih ja sasvim uslovno i van autentičnih ideoloških kriterijuma nazvao informbirovskim, a pre bih ih uvrstio u sasvim subjektivnu nostalgiju onih koji su 1948. ispali s kočijaškog boka kola revolucije, i čijim je nadama krila dala kako brutalna intervencija u Čehoslovačkoj, tako i naša u poslednje vreme veoma fleksibilna politika prema Rusima, dakle, ako se u v r l o ograničenom smislu i obimu može govoriti o “informbirovštini koja traži pravo gradjanstva”, o četništvu se to nipošto ne može govoriti.

(U dnevniku je zalepljen isečak iz novina sa intervjuom. Prim. Lj. P.)

Osim, naravno, ako se pod njim ne podrazumevaju izvesni oblici aktivnog nacionalizma, što je opet krajnje glupo ako se ima u vidu da su mnogi nosioci njihovi komunisti i bivši partizanski borci. Simplifikacija je, medjutim, oduvek bila jedno od najubojitijih orudja političke borbe.

Savremeno liberalno-demokratske snage svesti na četništvo kao istorijski pojam znači optužiti ih za sve što se u svoje vreme pripisivalo pokretu DM, znači o vrat im jednostavno samoubilački kamen i istorijskih zločina i istorijskih grešaka.

Ako se tako misli, ako se, izvesna mišljenja nesaglasna stavu SKJ izjednačuju sa krivičnim delom i nacionalnom izdajom, onda je prirodan Popovićev poziv državnim organima “da preispitaju kriterije i merila, pa i svoju PRAKSU”.

To je otvoren poziv na policijski pritisak. U govoru je tim organima čak skrenuta pažnja na glavne centre te nacionalne izdaje. Sva s reda ona su u oblasti kulture i obrazovanja.

Što se tiče tzv. “nove levice” koju je odista veoma teško okarakterisati nekim istorijskim sramnim žigovima, ona se jednostavno stavlja u položaj nužnog kolaboranta “četničko-informbirovskih” struja, pa time diskvalifikuje kao saučesnik u nacionalnoj izdaji. Medjutim, karakteristično je da se pristalicama te levice ostavljaju odškrinuta vrata za povratak u “lager”. (VIII deo Ovde)

Dnevnik 1970-VI deo

Dnevnik 1970-VI deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(V deo Ovde)

Januar 1970. godine.

29. Da čovek uopšte bio političar (ne onaj koji i politički misli, nego onaj koji politički deluje) povrh svega mora imati djavolski razvijenu samosvest. On jednostavno mora biti dovoljno uobražen i tašt da poveruje u sopstvene sposobnosti rukovodjenja.



On mora smatrati da zna, ume i može više od drugih ljudi, jer inače ne bi ni poželeo da u vladanju sudeluje. On, dakle, mora da poseduje i to neizostavno i u principu jednu od najodvratnijih osobina koje odvajaju čoveka od životinje – SUJETU.

Greh oholosti mora biti njegov prvi greh, a nije poslednji kao što se rado misli. Taština nije posledica već uzrok vladanja. (Uostalom, državnići služe istoriji samo dok se u nju “ne uvale” – onda istorija služi njima.)


30. Savršeno je irelevantno kakvog su porekla (eksploatatorskog ili radnog) i razlike u prihodima i imovini kada su im posledice (socijalni efekti) neizbežno i neotklonjivo KLASNE.

31. Forma je konvencija koja se menja, suština je ono što bi moralo da je iz sebe proizvodi onako prirodno kao što vodena para obrazuje oblak. (Ono što pri tome čini njegovu formu ne zavisi samo od suštine, od, recimo, gustine vodene pare, nego i od vazdušnih struja, spoljašnjih elemenata koji sadejstvuju u njegovom oblikovanju.)

Konvencije su, dakle, ti spoljni faktori koji ravnopravno sa unutrašnjim (prirodnom formom kojoj teži svaka suština) oblikuju i umetnička dela. A činove? Moralne činove? Sadržina jednog moralnog čina je u njegovim posledicama. Forma u načinu na koji se on izvršava, u osećanju koje ga prati.

Da li je BOLJI onaj koji siromašnome “poda”, mada ga prezire, pa to čini često samo zarad okoline, ugleda ili taštine, ili onaj koji za svoje neodazivanje poseduje puno socijalno i moralno opravdanje?

Problem je ovde u sadržini. Ako bi se akt milosrdja merio prema kriterijumima iskrenosti, prema vrednosti motiva, nesumnjivo bi onaj koji je nije udelio, paradoksalno, zar ne? bio milosrdniji od onoga, koji je dao svoj prilog.

Ako bi se, medjutim, kao merilo milosrdnosti uzela stvarna pomoć onome koji je ište, neiskreni darodavac bi uvek bio milosrdniji od savršeno poštenog i iskrenog ali nemilosrdnog – nedarodavca.

Ovde je dakle suština u onome što se vidi, što deluje, U DELU (dakle u formi) a forma kao način, kao oblik je, neočekivano, u onome u čemu smo uvek pogrešno tražili suštinu. Moral je, dakle, kategorija ponašanja, a ne mišljenja i osećanja. Njegovi su kriterijumi u posledicama PO DRUGE A NE PO SEBE. U krajnjoj liniji mogao bi se zamisliti ekstremno neiskren čovek čiji bi život bio uzor moralnosti. (VII deo Ovde)

Dnevnik 1970-V deo

Dnevnik 1970-V deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(IV deo Ovde)

Januar 1970. godine.

21. Pišem o onome što mene boli, a vi pišite o onome što vas boli, ali mene boli stražnjica za ono što vas boli, kao što vas boli stražnjica za ono što mene boli. Taj bol je jedina istina u odnosima medju nama.

22. Neravnopravna borba sa sudbinom (odredjenjem da postane bubašvaba) koju je vodio K. u “Preobražaju” i njegovo očajničko nastojanje da, uprkos ravnodušnosti pa i kasnije i neprijateljstva okoline, što duže sačuva svoju ljudsku prirodu i svoje humane uspomene – koncentrat je onih mučnih, često uzaludnih napora kojima smo podvrgnuti gotovo čitavog života.



23. Posle izdaje, posle obelodanjenja slova pisma koje se na njega odnosi, Juda Iš Cariot kod – majke. Samo je Hristos u “Vremenu vaskrsenja” (II tom “Vremena čuda” koji je bio planiran, ali nije napisan. Prim. Lj. P.) čovek koji uistinu bira.

24. “Koji je najsrećniji dan u vašem životu? Kad usred noći čujete lupu na stepeništu, a zatim neko zakuca na vaša vrata. Kad ih otvorite, jedan od tri uniformisana čoveka vas pita: ‘Jeste li vi Ivan Ivanović?’ – Tada sigurno znate da je to vaš najsrećniji dan. Možete mirno odgovoriti: - ‘Ne. Ivan Ivanović stanuje sprat više!’”

– Eto, to je svet u kome se gradi “svetla budućnost” za našu decu.

25. Nije najveća nesreća u tome što se nemoralno ponašamo već u tome što to ponašanje smatramo normalnim. A to je siguran put da ga jednom smatramo i moralnim.

26. “Konopac i tronožac”; “Zabavljajući gospodina Martina”; “Vrlo poštovani gospodine ministre”; “Čudo u Gadari”; “Generali ili srodstvo po oružju”; “Memoari vojvode od Otranda ili jedno popodne Joseph Fouche-a”. (Sve bi ovo mogle biti pogodne radiodrame.)

27. Da bi čovek shvatio sopstveni život nije neophodno da menja tudje, put koji obično biraju političari. Dovoljno je da izmeni svoj. Svaki čovek koji je to u stanju ima izvesne šanse da život proživi realno, ne samo da ga odsanja.

28. Neizostavno, vrlo precizno ispitati ulogu i njen razvoj (Ljuba Tadić u slučaju “Tikava”) inače bi mu, čak i bez obzira na opštost teme u “Sokratu” mogla biti naneta nepravda. Razgovarati povodom toga sa Radom Djuričin.
(VI deo Ovde)

Dnevnik 1970-IV deo

Dnevnik 1970-IV deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(III deo Ovde)

Januar 1970. godine.

13. Treba pobeći u stvarnost.

14. Kad vas vidim ovakve, sve mi se nekako čini da ste i onu svoju slavnu revoluciju, svoju 1941-u, pa možda, zašto ne, i svoju 1948-u, prosto IZMISLILI.

15. Od monarhije postoji samo jedan skuplji poredak; to je republika.

16. Niko nikome nema pravo da oduzme život, jer mu ga nije ni dao. To pravo poseduju samo roditelji. Samo su majka i otac pozvani da ubiju svoje dete, jer su mu dali život. Za čudo, oni to pravo najmanje koriste.



17. U milanskom bombaškom slučaju sekvestura je ustanovila najpre da je taj zločin delo radikalnih anarhista, a zatim da polovinu te organizacije sačinjavaju bivši fašisti. Ni najmanje se ne bih začudio kada bi se ustanovilo da njihovu dobru polovinu čine opet bivši anarhisti.

18. Vi kažete: prelazimo na ofanzivu. Ako se ona i na mene odnosi, otvoreno vam poručujem, da sam ja otvorio vrata širom. Nemojte uzimati veliki zalet, jer ćete proleteti kroz ta otvorena vrata. Čuvajte snagu. Trebaće vam jednom.

19. Ne ulazeći u pretpostavke zašto je došlo do 1948. godine, sa gledišta vrhova, sa sigurnošću se može zaključiti da su se oni mali, dakle 99% partijskog članstva opredeljivali po sasvim drugim kriterijumima nego što nam danas žele da predstave.

Nijedan se “svesni” pristalica Rezolucije za ovu nije izjašnjavao zbog što je bio ubedjen da je Staljinov koncept socijalizma onaj pravi – nego što je na njemu Staljinov pečat, kao što nema pristalice “jugoslovenskog koncepta” koji se 1948, izjašnjavajući se za njega, opredelio za neku buduću slobodu (ovo objašnjenje došlo je mnogo, mnogo kasnije da jednom nesvesnom izboru pruži alibi svesnog političkog, pa i moralnog opredeljenja) nego je to učinio iz slepe odanosti partiji – ili iz isto tako slepog straha.

U oba slučaja su nedostajale osnovne pretpostavke za izbor. Biralo se izmedju dve vere, dva straha, a ne izmedju dve ideje, ili dva poretka stvari.

20. Zamislimo da Staljin nije umro i da je u miru doživeo onu duboku starost u kojoj se neumitno gase i razaraju sve duhovne i duševne moći, i u kojoj telo na svim linijama otkazuje poslušnost.

(Može se raditi, naravno, i o kome drugom vodji, Hitleru recimo, ili nekome tipa Joseph Fouche-a.)

Taj čovek se u društvu nešto mladje žene ili svoje odane domaćice seća epizoda iz svog života i svoje vladavine. Možda sluša svoje govore snimljene na pločama, opise iz knjiga, ili gleda dokumentarne filmove o sebi. Kakav prizor?!
(V deo Ovde)

Dnevnik 1970-III deo

Dnevnik 1970-III deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(II deo Ovde)

Januar 1970. godine.

12. Povodom beleške pod 8. (vidi OVDE). Ovo, razume se, nije prvi niti će biti poslednji slučaj da “slobodno” izražavanje mišljenja ima za posledicu obračun sve do ataka na egzistenciju.

Medjutim, kanda se još ranije, pre slučaja sa “Predlogom za razmišljanje” i Književnim novinama, sve jasnije i sve izgradjenije počela, u načinu delovanja komunističke centrale, da ispoljava nova, nazovi samoupravna demokratska praksa, njena osnovna načela su:



prikrivanje diktature posredstvom angažovanja masa za ciljeve koji bi se inače prinudom morali ostvarivati (kao da pritisak na mase takodje nije sila);

zatim, prenošenje represivnih instrumenata sa državnih organa na gradjane, pri čemu nije isključeno da ćemo na vrhuncu ove farse imati državne organe kao “odbranu” od demokratskih inicijativa, umesto da im oni budu izvršioci (zar nadzorno osoblje na Golom otoku nije “smirivalo” obračune medju prognanicima!).

Najzad, postupnost u realizaciji cilja. Najpre se, naime, u štampi (članak iz Politike zalepljen u dnevniku: “Odgovori na poslanička pitanja – Predstoji debata o zloupotrebama u visokoškolskoj nastavi – Dekani Filozofskog i Filološkog fakulteta i rektor Univerziteta različito ocenjuju nedavne razgovore u Srpskom filozofskom društvu”. Prim. Lj. P.) odredjena pojava notira i generalno okarakteriše kao neprijateljska (Barbijerivi članci o skupu u Studentskom domu).

Onda jedna formacija SKJ, recimo Gradski komitet Beograda (članak iz Politike zalepljen u dnevniku: “Zaključci Gradskog komiteta”. Prim. Lj. P.) izvrši specifikaciju političke krivice i u vidu cirkulara ovaj materijal sa “egzekucionom listom imena” odašlje na stvarnu nadležnost partijskih organizacija, od koji se, dabome, “s razlogom očekuje da će rasmotriti postojanje ovakvih pozicija u svojim užim sredinama”.

Iza toga, prirodno, komunističko jezgro traži od svojih užih sredina da se preduzmu sankcije.

Sad više nije reč o političkoj nego o profesionalnoj odgovornosti – Živorad Stojković kao urednik ima da dobije nogu (članak iz Politike zalepljen u dnevniku: “’Prosveta’ – Komunisti se ogradjuju od stavova Svete Lukića i Živorada Stojkovića”. Prim. Lj. P.) ... kao i Mihiz u svoje vreme.

U medjuvremenu se već vodi briga i o daljim koracima.

Pritisak “odozdo” formulisaće M. Popović u zahtev da se u ime očuvanja demokratije predje na krivično gonjenje.

Mehanizam je providan. Ali funkcioniše.
(IV deo Ovde)

Dnevnik 1970-II deo

Dnevnik 1970-II deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(I deo Ovde)

januar 1970. godine.

8. Niko komunistima ne odriče pravo da se i na planu kulture bore za svoje ideje, odriče im se, medjutim, pravo da tu borbu nazivaju uzorom demokratskog političkog delovanja, jer ako iz takve “borbe” proizilazi onemogućavanje javnog delovanja, atak na golu egzistenciju, javno žigosanje, crni spiskovi na znanje i ravnanje partijskim organizacijama, hajke, pa čak i hapšenja – onda je to cinično ruganje zdravoj pameti koja bi pod pojmovima, pa i pod pojmom demokratije htela bar da podrazumeva ličnu bezbednost.

Nova ideološka ofanziva, kao i uvek do sada, uostalom, pokazuje konstitucionu nesposobnost komunista da misle i da se ponašaju kao demokrati.

9. Ne biraju ciljevi svoja sredstva, već sredstva biraju svoje ciljeve. Misliti da ciljevi ne mogu biti uprljani prljavim sredstvima, koja se koriste za njihovo ostvarivanje, znači stvarima odricati bilo kakve kauzalne odnose.

10. Despoti zaboravljaju da u borbi za vlast “razobličujući” svoje dojučerašnje najbolje saradnike, partnere i suvladare kao izdajnike, verolomnike ili čak neprijateljske plaćenike, navode ljude na slobodu da i na njih gledaju sa više rezerve.

Neki novi Staljin bar za trajanje jedne generacije ne bi svojim radom razorio toliki broj odanih duša. Pretpostavka da su i bogovi LJUDI, u mnogome pomaže da ih lakše podnesemo, ali isto tako da ih se bezbolnije odreknemo.



11. Sama činjenica da se eventualne razlike u mišljenju mogu kretati u granicama preliminarnog prihavatnja socijalizma kao najboljeg, pa dakle i jedinog društvenog poretka – isključuje svako mišljenje, jer mu ništa bitno ne suprostavlja.

To mi liči na slobodu koju imaju zatvorenici, njima se, naime, dopušta da se sasvim slobodno kreću u zatvorskom KRUGU.

Kad mnoge od svojih “slobodoumnih” prijatelja slušam (kad su na nekoj javnoj tribini, razume se, privatno se ponašaju s nešto više samopoštovanja) liče mi oni svojim kanonskim formulacijama:

“Svi smo mi za socijalizam ...” na putnike koji se na daleki put spremaju, a prva stvar koju čine jeste da se ograde kavezom ili obese okove o noge.

Socijalistička zemlja u kojoj se mora socijalistički misliti da bi se uopšte mislilo – nije socijalistička.
(III deo Ovde)

Dnevnik 1970-I deo

Dnevnik 1970-I deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

Januar 1970. godine.

1. Nema ništa čudnije od pisca. Dok se sav svet ubi radeći, pisac sedi u nekom zabitom ćošku i uporno i s oduševljenjem koje ništa ne može da opravda, slaže reči, ispisujući čistu hartiju. A to što on piše nikoga ne interesuje. Pisanje romana zaista liči na alhemiju, a pisci na sulude alhemičare u potrazi za veštačkim zlatom.



2. Okupira me tema Joseph Fouche-a. Njegova bestrasna poročnost. Sposobnost za političke transformacije, mada su to one bile možda samo u početku, kada je od čoveka u službi Boga – postao sluga naroda. Te narodne sluge obično se pokažu njegovim najtiranskijim gospodarima.

Prema Fouche-ovom talentu i njegovim inicijativama, policajci tipa Himmler-a, a pogotovu Berije, izgledaju nam kao obične mehaničke lutke. Ako bismo kazali da je to razumljivo, imajući u vidu gorostasne figure njihovih gospodara, Hitler-a i Staljina, ne zaboravimo da je u toku svojih pet političkih života (kao da se radilo o inkarnacijama i neprestanom padu na lestvici vrednosti) Fouche iznad sebe, i protivu sebe, imao jednog Robespierre-a i jednog Napoleon-a.

Pa ipak je umro u postelji. U francuskoj istoriji još je jedan Joseph, samo u nerazvijenijem obliku uticaja i amoralnosti, posedovao slične osobine i bavio se politikom na sličan način. To je Richelieu-ova “Siva eminencija” – Opat Joseph.

3. Plan do 1. aprila 1970. godine:
“Vrlo poštovani gospodine ministre” – za RTB;
“Konopac i tronožac” a možda i “Zabavljajući gospodina Martina” – za Radio Koeln;
dramatizacija “Vremena čuda” (jedne priče) za Crnogorsko narodno pozorište u Titogradu;
konačna redakcija “Hodočašća Arsenija Njegovana” i “Genealogija Njegovan-Turjaških” za Prosvetu;
“Dnevnik konfidenta”, “Poslednji Sokratovi dani”, “Izjava Jakova Njegovana” i redakcija “Pada Ikara Gubelkijana” (pod zajedničkim naslovom “Kolaboracionisti”) za Lausanne-u i Nolit;
nastavak rada na “Graditeljima”;
stare dnevnike pripremiti za prekucavanje;
rad na dramaturgiji za jedan film Hajrudina Krvavca.

4. Kao jedan od onih stotinu cvetova koji su pozvani da slobodno rastu, mislim da sam dovoljno izdžikljao. Sada je već krajnje vreme da mi se otkine kruna.

Kada sam već ovde sasvim se pogrešno misli da je Orwell anticipirao budućnost u svojoj “1984” godini. On je samo izvrstan istoričar. Sve što je predmet njegove metafore, već se zbilo (nemački i ruski totalitarizam) kada je njegova knjiga pisana. U njenoj osnovi leže fakta, a ne imaginacija.
(II deo Ovde)

Živa stolica H. Moore-a

Živa stolica Henry Moore-a

(Skica za novelu “Metastaza”). Odabrana dela Borislava Pekića, tom 12, Tamo gde loze plaču, eseji, dnevnici (str. 103-105); Partizanska knjiga, Beograd, 1984.

Izložba crteža H. M. Tate Galery, leto 1978. Ratni crteži 1940-1942. Skloništa – stanice podzemne železnice u vreme vazdušne bitke za Britaniju. Perspektiva podzemne Liverpool Street Extension. Olovka, kreda, voštani krejon, vodena boja.

(Kao i većina iz tog perioda, i u istoj tehnici.) Anticipacija smrti. To nisu živi ljudi koji očekuju prestanak stanja uzbune da bi ponovo izašli na površinu, to su MRTVACI zauvek u zemlju ukopani. Bele linije krede, umesto da sočaravaju pokrivače na ležećim beguncima, obeležavaju gracilne siluete njihovih skeletona. Izvesni crteži podsećaju na fotografije iskopavanja masovne grobnice u Katini…

SLEDEĆA FIGURA IZ 1948. KREDA, PERO, VODENA BOJA. Figura je do zaprepašćujuće mere srasla sa stolicom. Gradivo čoveka i stolice se stopilo. Oblici se izmešali. Ručni nasloni stolice usisali su ruke, a sedište upilo telo. Meso i drvo dobilo je istu sablasnu boju nekog prastanja, u kome živo i mrtvo još nije razlučeno u definitivne oblike. Nemoguće je odrediti gde prestaje čovek a počinje materija…
(Dnevnik, 1978)


Zamislite da ste prvi put u životu seli u fotelju. Udobno vam je. Verujete da uživanje nikad neće prestati, da će vam prijatno biti ma koliko dugo u njoj sedeli. Uzmimo sada da ste, zaista prinudjeni dugo da sedite. Prvih, pa i narednih dvanaest sati, ništa se ne dešava, osim što osećate laku nelagodnost.

Ona je toliko beznačajna da i ne znate odakle potiče. Pogotovu ne sumnjate da je za nju kriva udobna fotelja, napravljena po obličju vašeg tela i postavljena najmekšim jastucima.

Sati prolaze, nelagodnost raste. Postajete sve nervozniji, jer nikako ne uspevate da razaznate razloge pogoršavanju svoga stanja. Kad osetite prvo bolno žiganje u krstima, optužićete najpre sebe, svoje telo, pa ćete tek potom – znajući da ste zdravi – pomisliti najzad da nevolja potiče možda i od fotelje.

Najednom će vam biti mnogo gore nego ranije kad to niste znali. A najgore od svega biće saznanje da će bolovi uskoro postati još jači i da se protiv toga ništa ozbiljno, ništa definitivno, ne može preduzeti. Jer sa stolice se ne može ustati, ne sme se, dakle, učiniti ono jedino što bi vas spaslo muka.

Kad do toga dodje, kad bolovi ojačaju, branićete se promenom položaja tela. Meškoljićete se, izvijati, sedeti na sve moguće načine. Postizaćete privremena olakšanja. Ali posle daljih dvanaest ili dvadeset četiri sata, neće više biti položaja koji bi vas odmorio. Svi će biti podjednako bolni. Tegobe će postati žestoke, nepodnošljive. Podusparićete se, ukočiti, iskriviti. Mišići će trnuti, kosti sevati, koža svrbeti. Obuzeće vas silna razdraženost. Vrištaćete, kleti I udarati po stolici, koja vas ovako mučki kinji. A i malodušnost će vas, izmedju besova obuzimati.

Sve će vam biti svejedno. Živećete u paklenom košmaru. Medju fazmama i fantazmama. Kao da to mučenje u fotelji sanjate, a ne da se zaista u njoj mučite. Dani će proleziti telo će vam postati živa rana, a čula prijemčiva samo za muku.

Misao će znati samo za stolicu, isključivo se njome baviti i za nju brinuti – razgovarajući sa njom kao da je živo biće – sve dok se od vas ne odmetne i postane krvnik u službi stolice, zadužen da vas maltretira divotnim mogućnostima kretanja, koje vam ne stoje na raspolaganju. Ona će vas – vaša sopstvena misao – zamišljati kako stojite, koračate, trčite, predstavljajući vašem izmučenom telu svu lepotu tih nedostižnih stanja.

Padaćete u nesvest, buditi se, i opet obeznanjivati. Protiv stolice više ništa nećete preduzimati, niti se na ma koji način boriti da vam bude bolje. Ali kad se probudite iz jedne od tih košmarnih nesvestica, ustanovićete da se u vašem opštem stanju nešto bitno izmenilo. Bolova, ukočenosti, svraba je nestalo. Ne mučite se više. Ne osećate ni da sedite. Ništa ne osećate. Ni sopstveno telo. Kao da ga nemate. PA I NEMATE GA VIŠE.

U medjuvremenu, ono je sraslo sa stolicom. Pojednačilo se sa materijom. Nije više vaše telo, nije telo uopšte, nego deo stolice. Kao noga, ručka, naslon, sedište. POSTALI STE – STOLICA. I opet vam je udobno i lepo.

Toliko udobno, lepo, toliko prirodno, kao da ste s tom stolicom rodjeni, toliko dobro da nijedno drugo do STOLIČNO STANJE ČOVEKA, nijedan drugi položaj do STOLIČNOG POLOŽAJA, i nijedan drugi oblik do OBLIKA STOLICE, ne možete zamisliti kao savršeniji i ljudima primereniji. Panika vas obuzima i na pomisao da bi vas nešto od nje moglo razdvojiti, nešto iz nje iščupati i naterati da živite kao primitivno stvorenje – bez sopstvenog naslona za glavu, ruke i stražnjicu.

Čas anatomije

Čas anatomije
U traganju za kostima vaskrsenja ili o Svetoj alijansi nauke i zločina
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (321-327)

" Na ekranu BBC-a je profesor, dr Jonathan Miller u društvu animiranog leša. (Ne, nije Nemac iako je pored njega mrtvac.) Dr Miller drži javni čas anatomije. Drži ga pred milionskim televizijskim gledalištem, koje, dok majstorov skalpel s divljim oduševljenjem razara "najsavršeniju Formu postojanja", strasno žvaće TV-obroke i učvršćuje – sopstvenu.

(Formu, dabome.)Krvava posthumna predstava što se pred udivljenim publikumom odvija ne zbunjuje, u međuvremenu, ničiju pretpostavku o vlastitoj besmrtnosti. Niti o besmislenosti bilo kakvog "učvršćivanja" bilo koje Forme u svetu gde nijedna nije održiva. U svetlosti dobrostojećih izgleda da se gledalac, s još nesvarenim sendvičima u stomaku, nađe pod skalpelom nekog drugog dr Miller-a, svaka prognoza o trajnosti Forme postaje pomalo pretenciozna..."
(DNEVNIK, 1979)

Čas anatomije in vivo, slikan robusnim rembrandt-ovskim bojama, koje se još i kreću, igrajući se okrvavljenim ljudskim organima kao s izduvanim loptama neke odigrane i po svoj prilici izgubljene životne utakmice, ovaj savremeni Čas anatomije, praćen melodioznim glasom kompetentnog predavača, jasnom, dakle, i preciznom artikulacijom drevnog nagona za finalnim saznanjima,

Čas našeg profesora Miller-a nema ništa zajedničko sa starim istoimenim Časom profesora Tulpa na Rembrandt-ovom platnu u Muzeju grada Haga. I ne samo stoga što je "platno" majstor- Miller-a – goli život, a ono majstor-Rembrandt-a tek umetnost – dakle, oponašanje, ma kako ga inače dobre volje nazvali (pa profesor Tulp spram kolege profesora Miller-a, deluje kao profinjena, sterilizovana, gotovo dvorski ceremonijalna verzija kasapina) –već što između dva slavna anatoma brojimo nekoliko vekova prosvećenosti, u kojima je Nauka izgubila i ono malo nasleđenih iluzija o Čoveku, što su, kakve da su, oči dr Tulpa ispunjene toplim sjajem saučešća i rezervisanosti, ostavljajući za oči dr Miller-a još jedino ledeni sjaj već poprilično zadovoljene radoznalosti.

Moj prijatelj Danilo Kiš u svom "Času anatomije" opisuje profesora Tulpa ovako: "Profesor Tulp je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vene i arterije kroz koje više ne kola krv, pokazuje im s mirom i pribranošću čoveka KOJI ZNA DA JE LJUDSKO TELO, IZVAN DUHOVNIH FUNKCIJA, IZVAN DUŠE I MORALA, SAMO PROBAVNA MAŠINA, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo što ga je Rembrandt naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešenog naglavce ..." (Podvukao B. P.)

Što se tiče Kišove deskripcije stručne radnje, ne bih imao primedbe, te bih je zadržao i za mog dr Miller-a. S obzirom na njen duh, međutim, napravio bih jednu ispravku. Profesor Miller je, dabome, za stolom radio sve što i profesor Tulp. Jednako mirno, pribrano, samopouzdano. Jedino što je on, za razliku od svog umetnički izobraženog prethodnika, U ISTINI ZNAO DA JE LJUDSKO TELO ZAJEDNO SA SVOJOM BESMRTNOM DUŠOM, SVOJIM KATEGORIČKIM MORALOM I SVIM SVOJIM DUHOVNIM FUNKCIJAMA – ipak, najzad, samo onaj odrani Rembrandt-ov vo iz Luvra.

Ko je u naučnoj prednosti, ne može se znati. Naša humana priča još nije dovršena. A kad bude, nema te istine koja će ikome biti od stvarne koristi.

Zasada, sa sigurnošću možemo reći jedino da je Tulpov anatomski objekt zločinac skinut s vešala i darovan Nauci da posthumno vrati društvu što mu je za života uzeo. U protivnom bi se, posle poziranja, profesor Tulp, zajedno s učenicima i Rembrandt-om, našao u zatvoru. Ovako se našao u Istoriji umetnosti.

Profesor Miller bi za svoje poziranje u srednjem veku bio obešen, raščerečen ili spaljen. U XVIII veku bi otišao na dugogodišnju robiju. U XX odlazi na televiziju.

Napredak je očigledan. Hereditaran spoj Nauke i Kriminala takođe. Premestile su se samo mere na tasu pravde. Nekada bi dr Miller bio zločinac. Sada bi zločincem proglašen bio svako ko bi se usudio da raščereči ili spali dr Miller-a.

(Paradoks koji zovemo "napretkom svesti" opšti je i sreće se u svim oblastima života. Na njemu gradimo ubeđenje da istorija ima nekog smisla, čak i kada ga se ona sama odriče.)

LUZ je na hebrejskom KOST VASKRSENJA, oko koje će se, prema talmudskim spisima o Sudnjem danu, okupiti svi smrću rastureni molekuli ljudskog tela. Anatomija bi, prema tome, trebalo da bude nauka koja se bavi potragom za tom tajanstvenom božanskom zalogom naše besmrtnosti. U neku ruku prologomena za nauku o Drugom životu.

(Bez obzira što se na policijskim akademijama predaje kao nauka o uništenju i ovog prvog – jer da bi se pogodilo nečije srce mora se najpre znati tačno gde se ono nalazi – u najpovoljnijem slučaju kao geografija algezične osetljivosti.) Nekada u Zlatna vremena Medicine, kada se o Duši govorilo kao o nečemu organskom, ona je to i bila. Hiljade godina je trebalo da minu pa da na KOST VASKRSENJA zaboravimo i na njeno mesto kao predmet anatomije ustoličimo Rembrandt-ovog vola iz Luvra.

Ali u vremenu o kojem govorimo da bismo dokazali večnu uniju Nauke i Zločina, tako sjajno demonstriranu za Drugog svetskog rata u nemačkoj Vivisekcionističkoj školi, do zamene teme još nije došlo. Nauka o čoveku još se bavila primarnim pitanjima. Još tragala za izvorima života. Još želela da kao pas kosku zagrize u LUZ koji nam je garantovao večni povratak.

Pa ipak, ako zanemarimo Smitove hirurške papiruse (datirane negde između 3000. i 2500. godine pre Hrista) i one Ebersove (čije se poreklo stavlja u blizini 1600-tih, takođe pre Hrista), a koji sadrže izvesne podatke o anatomiji glave i mozga, sortirane na osnovu iskustva ondašnjih lekara i mumifikatora, stvarno prekopavanje ljudskog tela u potrazi za kostima besmrtnosti počinje, kao i sve uostalom, od starog, dobrog i pomalo dosadno neizbežnog Aristotela. Čast da prvi otvori ljudsko telo, da obavi prvu poznatu disekciju, pripala je, međutim – začudo ako se ima u vidu da je postojao Aristotel – ipak drugome Grku: Herofilosu iz Aleksandrije.

Herofilos iz Aleksandrije uočava sedište inteligencije, odgovorne za život kojim živimo, a zatim i žiže nervnog sistema, odgovorne za našu neosetljivost spram svih vrednosti što nam ih je ta inteligencija ponudila. Kost besmrtnosti nije našao. Ne polazi to za rukom ni Galenu u II veku posle Hrista. Ali nas on izveštava da je otkrio gde nam obitavaju Duh i Duša.

Podozrevam da je u tome uspeo blagodareći pacijentima koji su s reda bili imperatori, konzuli i patriciji Rima. Sa je bio provincijski lekar, da su mu klijenti bili robovi ili seoska sirotinja, a uzimajući i račun ondašnja socijalna shvatanja, jemčim da duša ne bi bila pronađena i Nauka bi već onda bila gde je sada. Kod onog od vola iz Luvra, mislim.

Premda u naučnim krugovima plebiscitarno usvojeni, premda ozakonjeni kao dogma čije je poricanje jeretiku donosilo kaznu, Galenovi pronalasci su tek uz velike muke mogli biti dokazivani svetu koji je za izlizane istine o sebi svejednako iskao sveže potvrde. Humanizam je, još samo hrišćanski i tek na pragu buduće racionalističke prosvećenosti, izrično zabranjivao skrnjavljenje ljudskog tela, iako protiv njegovog razložnog uništenja ništa nije imao.

Čovek se mogao ubiti, ako bi se stekli izvesni uslovi, među kojima su najčešći i najlegalniji bili državni, ali se ni pod kojim uslovima nije smeo secirati. Dok je živeo, jedva da je ikakvu zaštitu uživao. Posle smrti staju iza njega Država i Crkva, Pravo i Običaji, Vera i Moralno osećanje. Njegovo telo, ako ga u međuvremenu nisu razneli psi, postaje sakrosanktno. (Psi ga, naime, mogu otvarati. Ljudi ne.)

Tankoćutnost ondašnjih naravi užasava jedino Nauku koja iza ćoška, na putu za groblje, uzalud čeka s nožem u ruci. U Engleskoj je anatomima i hirurzima naročito teško. Engleska lekarska Gilda može računati na svega četiri leša godišnje od svih obešenih u Londonu i Middlesex-u. Čak i za najkonzervativniju procenu naučnog elana na prelazu XVIII u XIX vek, to je neupotrebljiva cifra.

S druge strane, pod nogama te bespomoćne Nauke, po grobljima, trune dragoceni materijal. I kao i uvek, sam život, zasnovan na starim, dobrim trgovačkim načelima ponude i potražnje, uzima na sebe da stanje sredi. Kriminal i Nauka još jednom se udružuju. Još jednom se pokazuje da sredstva nisu sporna, ako je cilj uzvišen. Javlja se preduzimljiva profesija tzv. v a s k r s i v a č a (Resurrectionist) koji, pored toga što kradu leševe s groblja, dokazuju ostrvski smisao za humor. Jer oni zaista d i ž u ljude iz grobova.

Dižu ih i polažu na stolove anatoma i hirurga. Cenu diktira visoka potražnja i rizik kome se vaskrsivač izlaže prilikom svojih nekrofilskih poduhvata. Ona varira prema sezonama. Leti, kada su visoke škole na raspustu, potražnja leševa je manja, te cene padaju. Zimi je nauka opet u punom poletu, i potražnja je tolika da su izvesni lekari prinuđeni da r e n t i r a j u kopače grobova.

Ugovorni vaskrsivač morao je snabdeti leševima isključivo s v o g naučnika. Za uzvrat je ovaj bio dužan izdržavati partnerovu familiju ako bi se desilo da mu se na poslu dogodi nevolja te bude uhapšen. (To je, uostalom, koliko mi je poznato prva forma privatnog socijalnog osiguranja.)

Do takvih kriza na tržištu leševima, srećom, retko je dolazilo. Epidemije su bile česte. Zločin je cvetao. Siromaštvo, glad i beda izazvana industrijskom revolucijom obnavljali su groblja brže nego što su ih naši nekrofilski partneri iscrpljivali. Kao pravilo je važilo uverenje da se noć smatra propalom ako se tokom nje ne iskopa bar četiri leša.

Sve dovde možemo Nauci i progledati kroz prste. Prsi su joj, doduše, bili umrljani grobljanskom zemljom, ali bez nje bi dobar deo anatomije čoveka još uvek bio zamračen Galenovom anatomijom majmuna, svinje i vola. (U filosofskom smislu, naravno, to ne čini nikakvu bitnu razliku. Razlika nastaje tek kad legnemo na hirurški sto. Čovek bi se osećao prilično neprijatno ako bi sumnjao da operator ne razlikuje njegovu unutrašnju strukturu od strukture jednog govečeta.)

Na ovu nekrofilsku berzu, međutim, godine 1827, stupa jedan genijalni inovator. Zove se William Burke, Irac je, živi u pansionu kompatriote u Edinburgh-u, gospodina William Hare-a. On nema novaca. Srećom po sebe ni skrupula. Ali ima ideja. U Hare-ovom pansionu umire jedan gost. Na inicijativu g. Burke-a, imenjaci i budući poslovni partneri, prodaju njegovo telo glasovitom edinburškom anatomu Robert Knox-u. Dobijaju za njega 7 funti i 10 šilinga. Sasvim lepa suma u doba kad su se nadnice računale na peni.

Doktor Knox, međutim, traži još leševa. Gospodin Burke je spreman da ga i dalje snabdeva, ali nije spreman da svoje noći provodi po grobljima. Reumatičan je i sujeveran. Pa i lenj, reklo bi se. Ali kako smo nagovestili, čovek je od ideja. (Ideje, kao i uvek, sve nadoknađuju.) Za najunosniju pridobija g. Hare-a, njegovu suprugu i izvesnu gospođu Halen McDougall. Dva imenjaka i dve dame domamljuju putnike u pansion, opijaju ih, a zatim dave, jer pretpostavka da će i ovi gosti, kao i onaj prvi pomreti prirodnom smrću, nije zdrava i na nju se nijedan pametan poslovan čovek ne može osloniti. Nekrofilska industrija cveta. U devet meseci, promet od petnaestak mrtvaca, prodatih na medicinskom tržištu za 8 do 14 funti po komadu, donosi kompaniji "Burke & Hare" preko 150 funti čistog profita. Kao dodatak, Burke dobija omču oko vrata. A Hare se spasava imunitetom Krunskog svedoka koji omogućuje partnerovo vešanje. (Podaci uzeti iz knjige jednog trećeg William-a – Roughead "BURKE AND HARE", 1948.)

Zgražate se? Ja takođe. Istrajmo u tom plemenitom osećanju, ali ne zaboravimo da je, barem za nauku, od tih zločina bilo izvesne koristi. Otplata za krvni dug je neznatna, ali postoji. Vaskrsivači su, nema spora, kriminalci, ali je od tog kriminala Anatomija živela sve do prosvećenog preokreta koji je mog profesora Miller-a, s isukanim skalpelom i vampirskim sjajem u očima, doveo pred televizijske kamere da nam javnim obdukcijama podstiče varenje.

Razvedrimo malo ovu zasenčenu sliku naše radoznale civilizacije. Bilo je i veselih slučajeva prekopavanja po starim grobovima. Inicijativa potekla od skrvnitelja piramida nikad stvarno nije napuštena. Njena poslednja bravura je krađa Čaplinovog leša.

Godine 1661. donosi House of Commons jednoglasnu odluku da se obesi Oliver Cromwell. S obzirom da je odluku izglasao Parlament Restoracije, a da je Cromwell vođa Revolucije, vešanje je sasvim prirodno. Njemu se, međutim, suprotstavlja jedna tehnička poteškoća. Cromwell je, naime, već dve godine mrtav. Ono što bi obeshrabrilo i najžešću ličnu osvetoljubivost, ne ometa, srećom, jednu razumnu državu. House of Commons, takođe jednoglasno, odlučuje da se g. Cromwell najpre iz groba izvadi, a potom obesi.

U XVI veku sledbenici i obožavatelji velikog Nostradamus-a iskopavaju prorokov leš s ciljem da ga balzamuju. Nisu ga balzamovali, ali su se još jednom uverili u snagu njegove vidovidosti: za mrtvačeve grudi bila je zakačena tablica sa tačnim datumom ekshumacije.

Godine 1862. sahranjena je na londonskom Highgate-u voljena supruga pesnika Dante Gabriel Rossetti-a, sa svežnjem njegovih neobjavljenih soneta oko vrata, dokazom umetnikove nesebične ljubavi. Sedam godina kasnije, u oskudici svežih stihova za knjigu, Rossetti noću posećuje ženin grob i uzima svoje nadahnuće natrag. Knjiga postiže nezapamćen uspeh, iako niko ne zna da to nežno pojanje potiče iz jednog sedmogodišnjeg groba.

A kakav bi to uspeh bio da se znalo?
(KNJIŽEVNOST, BR. 9, 1979)

Školska nastava

REFORMA ŠKOLSKE NASTAVE
Tekst je objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; © Borislav Pekić.

20. avgust 1955.

Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja.

Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine. src="http://farm4.static.flickr.com/3567/3346991578_babb50fb8a.jpg" width="412" height="500" alt="holyfami" />

Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučni utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.

Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno – ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija, međutim, nije poznavanje prošlosti, nego pre svega prolegomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina "POLITIKE" (u grčkom smislu) i SLIKOVNICA ETIKE.

Što se tiče maternjeg jezike, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prolegomene, morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači SEMANTIKE, vežbanja u LOGICI, DIJALEKTICI (u pozitivnom smislu) i VASPITANJA UMETNIČKOG UKUSA.

Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija?

Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala – sklopu čitave umetnosti čovečanstva – jedan UMETNIČKI OSEĆAJ, a ne bibliografsku enciklopedičnost. U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.

Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.

Potrebno je jednom za svagda – a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjahali Šarca, da objavljuju jugoslovenski rizorđimento i vreme strasburške Evropske skupštine – potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost - koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.

Najzad, da razlika između Betovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha...

Postoji samo jedan predmet, a to je ZANATSTVO. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (do đavola, vrlo važno da se zna da se Šekspir rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu. Slušajte Vagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrojt, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje!

Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj OSEĆAJ će dobiti svoj sopstveni red. Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine i sve to u okviru POLITIKE, sve umetnosti ušle u ZANATSTVO, maternji jezik postao SEMANTIKA – prva i ishodna nauka od svih nauka, da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik FILOSOFIJU. (Jednu praktičnu filosofiju, a ne pogrebno pojanje u visokom registru.)

Onda bi preostala još samo tri predmeta od interesa: MATEMATIKA, PSIHOLOGIJA i GIMNASTIKA. Svaki od njih obuhvatio bi preostale oblasti buduće ljudske delatnosti. Škola jednom mora prestati da bude nekrofil na groblju prošlosti.

Psihologija kao nauka o iskustvu, gimnastika kao nauka o snazi, i matematika kao jedina odista radna nauka.

Naše pred-fakultetsko obrazovanje traje danas ravno 12 godina. Prosečna starost maturanata ne prelazi 20 godina. Danas deca, dvadesetogodišnjaci, još su pre trista godina bili ljudi. Oni su voleli kao ljudi, tukli se kao ljudi, govorili u parlamentu kao ljudi, vladali kao ljudi, bili poslušni kao ljudi i najzad kao ljudi umirali.

Izašavši iz te dvadesetogodišnje španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu špansku čizmu – fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26-toj on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!

Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve – te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Moris Ševaljea.

Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!

Otmenost

REČ JE O OTMENOSTI
Tekst je objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; (str. 60-62). © Borislav Pekić.

15. avgust 1955.

Čudno – nije reč o hrabrosti. Reč je o otmenosti. Gde je sada maršal Francuske koji je pretpostavio da zasluži gnev svog kralja izuzimajući se od Vojnog suda, nego da izrekne smrtnu presudu maršalu Neju "koga neprijatelji Francuske ne mogu da se sete, a da ne zadrhte od poniženja"?



Gde je kralj koji bi na maršalovo pismo odgovorio kao poslednji Burbon, ljupko i bez srdžbe? "Tri meseca zatvora piscu ovog lepog pisma." Gde je Danton čijoj plemenitosti nije mogao da nahudi ni lopovluk, gde Mirabo čije bi se reči skamenile u vazduhu da traju,

gde je Klarens[1] koji je bio udavljen u najboljoj malvaziji, gde je Marija Antoaneta koja je umela zaista bezazleno da narodu koji je bio gladan predloži kolače umesto hleba, gde dani Konventa (koga uzgred ne trpim) u kome su se za jedan dan izgovorile mudrije i lepše reči nego u našem parlamentu za čitavo vreme njegovog izlišnog postojanja?

Mi preziremo aristokrate zbog njihove nemoći. A gde je nama snaga da se friziramo pre nego što će nam glavu odrubiti giljotina? Evo završetka knjige Benoa "Za Don Karlosa" koji na naročito upadljiv način ilustruje razliku između slabašnih plemića i jakih buržuja (recimo sada proletera).

Mladić o kome govori Benoa[2] prolazi kroz nepoznatu oblast. Iz tmine ga pita glas: "Za Don Karlosa ili Don Alfonsa?" (Dva pretendenta na španski presto.) Pre nego što je odgovorio, mladić navlači svoje rukavice i kaže: "Ta Don Karlosa!"

Ne sećam se da li čitalac doznaje ko je bio u zasedi: Karlisti što znači život ili pristalice Don Alfonsa – što znači smrt. Jedan buržuj, po duši, rekao ni: "Ni za jednog ni za drugog", u najboljem slučaju, ili bi pobegao, a uopšte ne dolazi u obzir da bi se setio da pre odgovora navuče svoje rukavice.

Eto razlike. Ona je veća nego između šimpanza i čoveka, jer ona je u duhu koji se ne može prekoračiti, dok je ova u mesu koje nije nikakva prepreka.

"(...) Buržoazija će pružiti još mnogo manje otpora no nekadašnja aristokratija, jer staro plemstvo, čak i bez obzira na svoju bednu nemoć, na svoju mlitavost izazvanu razuzdanim životom, na svoju pokvarenost izazvanu dodvoravanjem, ipak je bilo nadahnuto izvesnim point d'honneur (pitanje časti), kojeg nema kod naše buržoazije. (...)" (Hajne)

Upravo taj potpuni nedostatak point d'honneur, to superiorno odbacivanje časti kao neracionalnog osećanja, svojstvo je kojim se ponosi jedan razuman burger. Poslovne obaveze ne podležu jemstvu časti nego interesa. Čast je jedna staromodna zabava dokonih plemića, koju zaposleni buržuj ne sme da ima, i koja je nestala zajedno sa kadrilima Ramoa[4] i kratkim pantalonama aristokrata.

Ne, Hajne nikako ne potcenjuje ličnu snagu jednog buržuja u otporu koga će on dati proleterskoj revoluciji. On jedino potcenjuje sredstva, bezlična sredstva koja tome buržuju stoje na raspolaganju. U tim sredstvima je i razlog otpora. Kada njih ne bi bilo, uništiti jednu demokratsko-buržujsku državu koja bi za svoju odbranu imala jedino karakterna svojstva građana, bilo bi lakše nego napisati istoriju tog poduhvata.

Zar je materinska ljubav od pre hiljadu godina toliko dobila na snazi, da jedna buržujka više ne može da kaže svom sinu: "Sa štitom ili na njemu"? Zar je Kornelija Grašo manje volela svoju decu od moje majke? Zar je život za hiljadu godina toliko dobio važnosti, da nijedno sredstvo u njegovu odbranu nije zabranjeno?

Zar više nema ruke koja bi se za istinu sama stavila u plamen? Zar je kukavni život jednog kasapina iz predgrađa vredniji od Nejovog, koji samo u toku jedne bitke izmenja više konja ispod sebe nego što jedan buržuj ima misli u toku čitavog života? Zar je smrt postostručila svoju nepopravljivost, kada je se danas plašimo sto puta više nego juče?

Srecan Bozic

SRECAN BOZIC



Svim citaocima bloga koji slave Bozic zelim da ga lepo rovedu u zdravlju i veselju.
Srdacan pozdrav Ljiljana Pekic

Mimikrija i simulacija

PRETVARANJE MASKE U LICE ILI O RIZICIMA SIMULACIJE
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (285--290)


"Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: "niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude..."
(DNEVNIK, 1975)

Darvin je tamniju boju donjih krila izvesnih dnevnih leptirova objasnio samozaštitom upriličenom dugim procesom prirodnog odabiranja. U opasnosti, naročito kada miruju, drže oni krila uspravno, izlažući neprijatelju manje upadljiva donja. Primitivan način samoodbrane unapređen je kod leptira Koprivara sličnošću zatvorenih krila s korom drveća na kome se odmaraju. Indijski listak (Callima) dobio je ime po tome što na žbunju liči na uveli list.

Druge vrste brane se paradoksalnim sredstvima. Živim bojama upozoravaju neprijatelja da za jelo nisu ukusne. "Lepota je" veli Darvin "zadobijena podražavanjem drugih lepih vrsta koje borave u istoj oblasti i uživaju izvesnu imunost od napada zato što su neprijateljima na neki način štetne..."

Mehanizam koji upravlja ovakvim prilagođavanjima ponekad je neobično rafiniran i računa na tradicionalne navike tradicionalnih neprijatelja. Čovek bi kazao da raskošna Traphaena nije mnogo brinula za život kad je sebi dopustila krila raskošnih boja i velikog raspona. Dž. Džener Vir, međutim, nije verovao da je priroda baš tako naivna, pa je krupnu Traphaenu pronubu zatvorio u crvendaćev kavez.

Leptir je uhvaćen i proždran posle šesdeset uzaludnih napada. Ptica je nasrtala na krila koja su privlačila pažnju. Telo je izmicalo dok je ona svakog puta ostajala sa komadićem krila u kljunu. Do gozbe je došlo tek kad leptir više nije imao čime da leti. Očigledno, u prirodnim uslovima on bi umakao, zbog čega se u brazilskim prašumama i na Malajskim ostrvima sreću primerci Traphaene s izlomljenim i izbušenim krilima živih boja.

(Odolećemo iskušenju da opišemo časnog učenjaka Dž. Vira, koji u sakralnoj tišini laboratorijuma, s beležnicom u ruci i jezikom među zubima, komentariše mrcvarenje, broji do šesdeset, a zatim, ostavši sam sa crvendaćem, zaključuje kako je Traphaena bezbedna od ptica blagodareći mudrom dejstvu prilagođavanja uslovima života. I mi mu verujemo. Verujemo da to važi za svaku Traphaenu, osim ovu koja je srela g. Vira. Naoružavajući je, priroda je previdela čovekovu žeđ za saznanjem.)

Hajdemo s poređenjem još korak dalje. Citirajući Bejtsa, Darvin veli: "Primećeno je da izvesni dnevni leptiri u Južnoj Americi, koji spadaju u sasvim različite porodice, tako blisko liče na Heliconidae u svakoj crti i senci boje, da bi ih mogao razlikovati samo iskusan entomolog". Potom je utvrđeno da su podražavane Heliconidae zaštićene od napada naročitim mirisom.

I najzad, zaključeno "da su leptiri koji su podražavali zaštićene vrste zadobili svoj sadašnji prevarni izgled variranjem i prirodnim odabiranjem da bi tako obmanjivali kao da su zaštićena vrsta, i na taj način umicali da ne budu proždrani". Gusenica Sumračnika tzv. Sphinx, čija dužina prelazi deset santimetara, ima duž tela crne i žute pruge, a glava, rep i noge su joj sjajno crveni.

Bez tih opominjućih boja bila bi joj urođena otužnost slaba zaštita. Budući da gusenice imaju veoma nežnu kožu i da im creva lako kroz rane ispadaju, čak i lako proveravanje ptičijim kljunom bilo bi za nju fatalno. Što bi se ptica u međuvremenu zgadila, za mrtvu gusenicu nije nikakva uteha. Boja je, dakle, a ne otužnost, ono što gusenicu Sumračnika stvarno štiti.

Priroda je puna primera mimikrije svih načina i oblika. Bilo bi logički nemoguće da je dar spasonosne simulacije mimoišao jedino njenu krunu, skromnije nazvanu čovekom. Odvojivši se od rođačkih primata, čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom koja je majmunima omogućila bezbedniju drveno-smeđu boju krzna i kože. Za uzvrat, obilno je razvio sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa među njima i one što se smatraju mimikričnim.

Kad sleti na žbun, Callima sa Sumatre postaje njegov list. Uzletevši, vraća prvobitni oblik i ponovo postaje leptir. Gusenice koje liče na grančice drveta, ma koliko dugo provele u stanju prilagođenosti okolini, u samo-zaštitnoj mimikriji kojom se imitira drvo – ne postaju drvo. Iz njih će se sasvim uspešno razviti leptir.

S čovekom se, međutim, često događa da ga podražavanje menja, a mimikrična simulacija konačno pretvara u ono što se podražava.

Radeći na "Crnoberzijancima", iskopao sam iz dnevnika klasičan primer građanske mimikrije. Sa mnom je u VIII razredu gimnazije 'boravio' – taj bi izraz, naime, najbolje odgovarao onome što je za druge bilo školovanje – K. T., uzoran model građanskog deteta, čija je porodica preživljavala za posleratno vreme takođe uzorno građansku sudbinu, koja se kretala između konfiskacije imovine zbog privredne saradnje s neprijateljem i njene nacionalizacije zbog Zakona kojim su industrijska sredstva za proizvodnju preneta u društvenu svojinu za one koji nisu sarađivali.

K. T. je našao da ga pravljenje društva familiji u lamentaciji nad izgubljenom prošlošću nikud neće odvesti. Ni neutralnost, teško uostalom izvodljiva, nije obećavala profit. Iako socijalno, mentalno, duhovno i moralno nepripremljen, iako na svim tim linijama hendikepiran neodgovarajućim odgojem, preduzeo je on da se novim uslovima što brže i bolje prilagodi. Bio je uvek za stopu angažovaniji i nepomirljiviji od drugih, pogotovu od onih što su za to imali jače razloge. U začetku procesa prilagođavanja još mi se poveravao, žaleći se na teškoće, s kojima se u simulaciji nosi.

Teškoće su se odnosile na ljude pre nego na načela. S načelima je nekako i izlazio na kraj, jamačno sto ih je primenjivao na drugima. Ali s ljudima, s kojima ih je morao deliti, vrlo se sporo i mučno srođavao. Kasnije, čim je maska na licu učvršćena, proveravanja su izostala. Ali čak i kad je u simulaciji doterao dotle da njihovom pritisku podvrgava vlastitu porodicu, još uvek je bilo trenutaka opuštanja kada je dozvoljavao da mu se pod maskom vidi i krajičak pravog lica, te da se sav njegov dobošarski angažman primi kao puka igra – svesno prilagođavanje novim pravilima životnih obreda.

Zatim je, u strahu da se mimikrična maska ne skine na pogrešnom mestu ili u pogrešno vreme, svoje pravo lice i svoje racionalne razloge za maskiranje povukao u takve dubine bića, do kojih je i sam retko stizao. I sve ređe, verovatno, ukoliko je otkrivao da ga ti lagumirani alibiji zbunjuju, njegovo ponašanje čine neprirodnim, a masku ranjivom. Sve do tada je, po svoj prilici, razum kontrolisao ovu 'crnu' politiku, kao što je razum glavnog junaka "Crnoberzijanaca" Aleksandra kontrolisao njegovu Crnu berzu.

Sve do tada je simulirao ubeđenja koja intimno nije delio, ali koja su mu donosila izvesnu prednost, kao što ih je njegovom ocu nekada donosilo članstvo u Industrijskoj komori.

Vaspitanje, bazirano na odlučujućoj ulozi profita u životu, donosilo je plodove na sasvim drugoj strani od zamišljene, ali je protivurečnost prividna, jer građansko vaspitanje ne prejudicira oblik profita nego njegovu primarnu važnost, ma kakav inače oblik ovaj uzeo. Razum je, dakle, u toj fazi simulacije još uvek komandovao maskom, jer je još uvek znao zašto je ona zamenila pravo lice, koje se moglo pokazati kad god se htelo.

Ostavimo ga u tom stanju svesne ili možda već polusvesne mimikrije i sretnimo nekoliko godina kasnije. Novi K. T. nije simulirao svoja uverenja. Ne tvrdim to stoga što bih sebe smatrao naročito pronicljivim, sposobnim da lažni dukat od pravog razlikujem, već što su dokazi njegove iskrenosti bili isuviše jaki da bi se i ovog puta smeli pripisati mimikriji. Blagodareći upravo onome na čemu je mislio profitirati, proživeo je na Golom otoku Pedesetih dosta težak život u razmaku između naša dva viđenja. Mimikrija ne bi bila kadra platiti takvu cenu. Za nju je bilo sposobno jedino pravo uverenje.

(U konfuziji prakse skoro da je nemoguće, osim pozivom na žrtve, razlikovati autentične primerke jednog ubeđenja od njegovih uspešnih simulacija. Jedino su pitanja života i smrti kadra da učine ovaj izbor. Pred smrću, naime, svaka igra postaje nesvrsishodna.)

Otkuda ova promena? Kako je maska postala licem, a nekadašnje pravo lice iluzijom građanskog vaspitanja i otežavajuća okolnost biografije?

U mojim dnevnicima, koji se odnose na K. T-a nema o tome ni reči. Očigledno, stvari postaju zamršene tek kad treba da uđu u roman. Do tada se pisac ponaša normalno – ne pravi veliko duševno pitanje od svojih priznanja i osuda, simpatija ili antipatija.

K. T. mi je oduvek bio odvratan. Odvratna mi je bila laž u kojoj je živeo i kojoj je podredio ceo život. Ne tvrdim da pomoćnu ulogu u animoznosti nisu imala i načela što ih je ispovedao i primenjivao, uglavnom na meni ili meni podobnim. Ali nipošto odlučujuću, jer mi novi K. T. nije bio odvratan, iako načela nije promenio. Rekao bih čak i da ih je radikalizovao. Očigledno, razlog je bio u tome što je on promenio odnos prema tim načelima. Što ih više nije simulirao nego duboko i iskreno kao svoja osećao.

Za jedan roman, međutim, nisu od interesa fakta ovakve promene nego njen proces. U tom pravcu bi trebalo da idu moja istraživanja. Bojim se, međutim, da ona neće teći lakše od pokušaja da se ispita poreklo dizajna Heliconidae na krilima leptira koji toj vrsti ne pripadaju, i objasni kako je nagon za preživljavanjem, udružen sa sposobnošću prilagođavanja, jednom nezaštićenom biću dao izgled zaštićenog?

U dnevniku pod kasnim datumom iz 1976. nalazim nagoveštaj razmišljanja čiji me nastavak očekuje:

"Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspelija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava. Niko ne može simulirati neko ubeđenje, igrati pripadnika nekog pokreta, ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste.

Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vrste, da postoji, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti masci. Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika između simulacije i autohtonije ne samo u posledicama po druge, već i u visceralnom doživljavanju tih posledica, pa se, posle perioda duhovnih nedoumica, i kriza, uspostavlja stanje apsolutne harmonije s maskom i za uvek zaboravlja da je ona neprirodna, veštačka, priručna tvorevina ispod koje iščezava pravo i stvarno lice.

Samim zaboravom gubi ona svako pravo na nas i naše mišljenje. Gubi ga čak i ako ga pamtimo, jer ga se sećamo kao zabludu mladosti, nezrelosti, pogrešnog odgoja, neprikladnih životnih uslova i svih onih okolnosti što čoveka i bez njegove volje formiraju. Maska je ovladala umom, a preko njega prvobitnim licem. Ono se postepeno izobličava i pod moćnim pritiskom maske, koja se nikada ne skida, postaje njeno prirodno naličje.

Ono što se toliko dugo govorilo a da se nije mislilo, postaje ono što se misli dok se govori. Odjek preuzima funkciju zvučnog izvora. Senka funkciju tela. Oblik je ovde funkcija lika. Privid preuzima ulogu stvarnosti. Postaje se novi čovek. Na prvi pogled u onom smislu u kome je silueta čoveka koji korača fantomskim gradom na bioskopskom platnu – čovek. Ali pogreška nije u njemu, nego u tom našem brzom, nepromišljenom prvom pogledu. Iluzije nema. To jeste čovek..."

Ne zavaravam se. Ne verujem da poznavanje i priznavanje načela, po kome se ne može prividno biti neko a da se to, na izvestan način, do izvesne mere, stvarno ne bude, pomaže kad čovek pred sobom ima prazan list hartije a u glavi nameru da tu promenu opiše kao postupan proces. Čini mi se, očajnom, da bi mi lakše bilo izaći na kraj s helikonidemorfnim šarama na krilima leptira koji nije iz porodice Heliconidae.
(KNJIŽEVNOST BR. 4, 1979)

Organiyacija vlasti

Organizacija komunističke vlasti
Tekst objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001, str. 33, 39, 40, 54-56; ©Borislav Pekić.

4. maj 1955.

Organizacija komunističke vlasti je po svojoj unutrašnjoj strukturi izvorno aristokratska. trebalo bi da mi ona odgovara. Međutim, pošto ona ne selekcioniše prema sposobnostima nego prema vernosti, ne prema sposobnosti da se vlada nego prema spremnosti da se služi, valja je odbaciti. Aristokratski metod nije ovoj doktrini imanentan.
*****
Narodne želje su stvar vladine propagande. Kad narod ima suprotne težnje, to znači da je zatajila propaganda.
*****
Mitologija je nauka koju svaki političar mora poznavati, jednako kada ruši ili kada stvara mit.
*****
Zahtevi imaju potrebu da se nastavljaju.
*****
Revolucija se sastoji od trenutka. Trenuci se sastoje od volje.
*****
Jedan dan koga izgubi revolucija je 100 izgubljenih godina budućnosti. (Dok su Versajci ubijali Parižane, Komuna je donosila Dekret o prosvećivanju žena.)
*****
Sloboda je predrasuda naroda, ali je narod predrasuda političara.
*****
Dugotrajna opozicija je pogodna za mudrost, ali je štetna za narav.
*****
11. avgust 1955.

Pored muzike i istraživačkog putovanja, još samo politika ima onu čar, koju mogu dati pomešani jedino kocka i čežnja. Politika spada u one pustolovine čije pogreške nemaju prilike da se ponove. Njena veština je od one vrste koju možemo naći kraj dobrih kartaških stolova. Ali bi sasvim neprilično bilo zaključiti da se ona može naučiti. Biti političar kao i biti nitkov – dar je koji nije svakome dat. Ono što je čini čudnom je sposobnost sa kojom ume, ako je najvišeg reda, da spoji uzvišene ciljeve sa najnakaradnijim sredstvima. Štaviše da od najnakaradnijih sredstava načini uzvišene ciljeve, ili od tih ciljeva nakaradna sredstva. Uvek pustolovna, ona je ponekad lepa, neretko zanimljiva, a u izvesnim slučajevima može biti i dobra. Međutim, ima trenutaka kada liči na poeziju i po nadahnuću i po izvođenju. U svakom slučaju stari Kancelar je u pravu: "Die Politik ist keine exakte Wissenschaft." (Politika nije nikakva egzaktna nauka.)
*****
Najpre ne postoji nikakva 'filosofija očajanja' osim u nebeskom svetlošću naseljenim kritičkim glavama marksista, a zatim ta neumesno imenovana filosofija ne oplakuje nikakvu 'propast sveta'.

Prema tome marksistički napor da se ublaže porođajni bolovi iz kojih će on proizvesti nov, potpuno je izlišan i krajnje nametljiv, ako se tako sme reći. Oni se nude tamo gde nisu ni u kom smislu potrebni. Oni, najpre nazivaju jednu filosofiju očajničkom, a odmah zatim predstavljaju svoju kao spasonosnu, i po tome liče na sujetnu ženu, koja zajedno sa haljinom kupuje i njen model.

Ovako opisana njihova podvala bila bi bezazlena, da oni više nego na sujetnu ženu, ne liče na pronalazača novog leka koji, da bi dokazao njegovu vrednost, mora najpre bolešću da zarazi svoje pacijente. (Jer izgleda da je 'marksistički lek' nađen pre nego što je bolest uopšte 'postojala'. Tako postojanje leka mora izazvati priznavanje bolesti.)

Pesimizam je pre svega stvar morala, a ne metafizike. Jedna filosofija kojoj je prethodilo duboko osećanje moralnog bola, ne mora slediti taj bol do 'propasti sveta'. Ona to i ne čini. Ako očajanje postoji, filosofija nije tu da ga opravda nego da ga objasni, ne da ga propoveda nego da ga ispita.

Jedna filosofija koja svuda vidi bol, nije još filosofija koja ga želi. Filosofija nije hrišćanska martirologija, niti cirk u kome profesori mudrosti uživaju da ih komadaju lavovi njihovih vlastitih ideja.

Očajanje kao filosofija ne postoji. Postoji očajanje kao moral, kao izbor. Ne, Lukač ne voli da se tiska sa mnoštvom u raju i svetlosti. On gaji neka duhovno aristokratska osećanja, koja su za pohvalu. Na jednoj strani su marksisti i naravno g. Lukač i to je stranka izabranih koji vide "glavnu liniju po kojoj se kreće čovečanstvo", a na drugoj je strani čitava pethiljadugodišnja civilizacija sa svojim idejama, genijima i delima u potpunom mraku 'filosofije očaja'.

Svetlost i Tmina, Đavo i Dobri Bog, Greh i Nada. Eto alternativa koje nam nude marksisti. No sam Lukačev akušerski napor, jer Lukač zajedno sa svojim istomišljenicima "vidi porođajne bolove novog sveta i pokušava da mu ublaži te trudove", (Eto kako sama reč "ublaži" pokazuje nepristrasnu volju da se pretvori u reč 'umnoži' koja bi bolje odgovarala Lukačevim naporima.)

Sam, kažem, taj napor ne bi me potakao na komentar, jer nije ni prvi ni poslednji u najezdi 'spasilaca' svih boja, da ne ilustruje čitav jedan stil, naduven, dosadan, varvarski samouveren, sveznadarski, koji odlikuje sve marksističke pisce izuzev tri prva i najveća. (Nemoguće je otvoriti ijednu njihovu knjigu, da čovek već na prvoj stranici ne dozna: kako oni jedini su u pravu, kako oni jedini znaju šta hoće, kako oni jedini umeju to što hoće!)