Čas anatomije

Čas anatomije
U traganju za kostima vaskrsenja ili o Svetoj alijansi nauke i zločina
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (321-327)

" Na ekranu BBC-a je profesor, dr Jonathan Miller u društvu animiranog leša. (Ne, nije Nemac iako je pored njega mrtvac.) Dr Miller drži javni čas anatomije. Drži ga pred milionskim televizijskim gledalištem, koje, dok majstorov skalpel s divljim oduševljenjem razara "najsavršeniju Formu postojanja", strasno žvaće TV-obroke i učvršćuje – sopstvenu.

(Formu, dabome.)Krvava posthumna predstava što se pred udivljenim publikumom odvija ne zbunjuje, u međuvremenu, ničiju pretpostavku o vlastitoj besmrtnosti. Niti o besmislenosti bilo kakvog "učvršćivanja" bilo koje Forme u svetu gde nijedna nije održiva. U svetlosti dobrostojećih izgleda da se gledalac, s još nesvarenim sendvičima u stomaku, nađe pod skalpelom nekog drugog dr Miller-a, svaka prognoza o trajnosti Forme postaje pomalo pretenciozna..."
(DNEVNIK, 1979)

Čas anatomije in vivo, slikan robusnim rembrandt-ovskim bojama, koje se još i kreću, igrajući se okrvavljenim ljudskim organima kao s izduvanim loptama neke odigrane i po svoj prilici izgubljene životne utakmice, ovaj savremeni Čas anatomije, praćen melodioznim glasom kompetentnog predavača, jasnom, dakle, i preciznom artikulacijom drevnog nagona za finalnim saznanjima,

Čas našeg profesora Miller-a nema ništa zajedničko sa starim istoimenim Časom profesora Tulpa na Rembrandt-ovom platnu u Muzeju grada Haga. I ne samo stoga što je "platno" majstor- Miller-a – goli život, a ono majstor-Rembrandt-a tek umetnost – dakle, oponašanje, ma kako ga inače dobre volje nazvali (pa profesor Tulp spram kolege profesora Miller-a, deluje kao profinjena, sterilizovana, gotovo dvorski ceremonijalna verzija kasapina) –već što između dva slavna anatoma brojimo nekoliko vekova prosvećenosti, u kojima je Nauka izgubila i ono malo nasleđenih iluzija o Čoveku, što su, kakve da su, oči dr Tulpa ispunjene toplim sjajem saučešća i rezervisanosti, ostavljajući za oči dr Miller-a još jedino ledeni sjaj već poprilično zadovoljene radoznalosti.

Moj prijatelj Danilo Kiš u svom "Času anatomije" opisuje profesora Tulpa ovako: "Profesor Tulp je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vene i arterije kroz koje više ne kola krv, pokazuje im s mirom i pribranošću čoveka KOJI ZNA DA JE LJUDSKO TELO, IZVAN DUHOVNIH FUNKCIJA, IZVAN DUŠE I MORALA, SAMO PROBAVNA MAŠINA, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo što ga je Rembrandt naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešenog naglavce ..." (Podvukao B. P.)

Što se tiče Kišove deskripcije stručne radnje, ne bih imao primedbe, te bih je zadržao i za mog dr Miller-a. S obzirom na njen duh, međutim, napravio bih jednu ispravku. Profesor Miller je, dabome, za stolom radio sve što i profesor Tulp. Jednako mirno, pribrano, samopouzdano. Jedino što je on, za razliku od svog umetnički izobraženog prethodnika, U ISTINI ZNAO DA JE LJUDSKO TELO ZAJEDNO SA SVOJOM BESMRTNOM DUŠOM, SVOJIM KATEGORIČKIM MORALOM I SVIM SVOJIM DUHOVNIM FUNKCIJAMA – ipak, najzad, samo onaj odrani Rembrandt-ov vo iz Luvra.

Ko je u naučnoj prednosti, ne može se znati. Naša humana priča još nije dovršena. A kad bude, nema te istine koja će ikome biti od stvarne koristi.

Zasada, sa sigurnošću možemo reći jedino da je Tulpov anatomski objekt zločinac skinut s vešala i darovan Nauci da posthumno vrati društvu što mu je za života uzeo. U protivnom bi se, posle poziranja, profesor Tulp, zajedno s učenicima i Rembrandt-om, našao u zatvoru. Ovako se našao u Istoriji umetnosti.

Profesor Miller bi za svoje poziranje u srednjem veku bio obešen, raščerečen ili spaljen. U XVIII veku bi otišao na dugogodišnju robiju. U XX odlazi na televiziju.

Napredak je očigledan. Hereditaran spoj Nauke i Kriminala takođe. Premestile su se samo mere na tasu pravde. Nekada bi dr Miller bio zločinac. Sada bi zločincem proglašen bio svako ko bi se usudio da raščereči ili spali dr Miller-a.

(Paradoks koji zovemo "napretkom svesti" opšti je i sreće se u svim oblastima života. Na njemu gradimo ubeđenje da istorija ima nekog smisla, čak i kada ga se ona sama odriče.)

LUZ je na hebrejskom KOST VASKRSENJA, oko koje će se, prema talmudskim spisima o Sudnjem danu, okupiti svi smrću rastureni molekuli ljudskog tela. Anatomija bi, prema tome, trebalo da bude nauka koja se bavi potragom za tom tajanstvenom božanskom zalogom naše besmrtnosti. U neku ruku prologomena za nauku o Drugom životu.

(Bez obzira što se na policijskim akademijama predaje kao nauka o uništenju i ovog prvog – jer da bi se pogodilo nečije srce mora se najpre znati tačno gde se ono nalazi – u najpovoljnijem slučaju kao geografija algezične osetljivosti.) Nekada u Zlatna vremena Medicine, kada se o Duši govorilo kao o nečemu organskom, ona je to i bila. Hiljade godina je trebalo da minu pa da na KOST VASKRSENJA zaboravimo i na njeno mesto kao predmet anatomije ustoličimo Rembrandt-ovog vola iz Luvra.

Ali u vremenu o kojem govorimo da bismo dokazali večnu uniju Nauke i Zločina, tako sjajno demonstriranu za Drugog svetskog rata u nemačkoj Vivisekcionističkoj školi, do zamene teme još nije došlo. Nauka o čoveku još se bavila primarnim pitanjima. Još tragala za izvorima života. Još želela da kao pas kosku zagrize u LUZ koji nam je garantovao večni povratak.

Pa ipak, ako zanemarimo Smitove hirurške papiruse (datirane negde između 3000. i 2500. godine pre Hrista) i one Ebersove (čije se poreklo stavlja u blizini 1600-tih, takođe pre Hrista), a koji sadrže izvesne podatke o anatomiji glave i mozga, sortirane na osnovu iskustva ondašnjih lekara i mumifikatora, stvarno prekopavanje ljudskog tela u potrazi za kostima besmrtnosti počinje, kao i sve uostalom, od starog, dobrog i pomalo dosadno neizbežnog Aristotela. Čast da prvi otvori ljudsko telo, da obavi prvu poznatu disekciju, pripala je, međutim – začudo ako se ima u vidu da je postojao Aristotel – ipak drugome Grku: Herofilosu iz Aleksandrije.

Herofilos iz Aleksandrije uočava sedište inteligencije, odgovorne za život kojim živimo, a zatim i žiže nervnog sistema, odgovorne za našu neosetljivost spram svih vrednosti što nam ih je ta inteligencija ponudila. Kost besmrtnosti nije našao. Ne polazi to za rukom ni Galenu u II veku posle Hrista. Ali nas on izveštava da je otkrio gde nam obitavaju Duh i Duša.

Podozrevam da je u tome uspeo blagodareći pacijentima koji su s reda bili imperatori, konzuli i patriciji Rima. Sa je bio provincijski lekar, da su mu klijenti bili robovi ili seoska sirotinja, a uzimajući i račun ondašnja socijalna shvatanja, jemčim da duša ne bi bila pronađena i Nauka bi već onda bila gde je sada. Kod onog od vola iz Luvra, mislim.

Premda u naučnim krugovima plebiscitarno usvojeni, premda ozakonjeni kao dogma čije je poricanje jeretiku donosilo kaznu, Galenovi pronalasci su tek uz velike muke mogli biti dokazivani svetu koji je za izlizane istine o sebi svejednako iskao sveže potvrde. Humanizam je, još samo hrišćanski i tek na pragu buduće racionalističke prosvećenosti, izrično zabranjivao skrnjavljenje ljudskog tela, iako protiv njegovog razložnog uništenja ništa nije imao.

Čovek se mogao ubiti, ako bi se stekli izvesni uslovi, među kojima su najčešći i najlegalniji bili državni, ali se ni pod kojim uslovima nije smeo secirati. Dok je živeo, jedva da je ikakvu zaštitu uživao. Posle smrti staju iza njega Država i Crkva, Pravo i Običaji, Vera i Moralno osećanje. Njegovo telo, ako ga u međuvremenu nisu razneli psi, postaje sakrosanktno. (Psi ga, naime, mogu otvarati. Ljudi ne.)

Tankoćutnost ondašnjih naravi užasava jedino Nauku koja iza ćoška, na putu za groblje, uzalud čeka s nožem u ruci. U Engleskoj je anatomima i hirurzima naročito teško. Engleska lekarska Gilda može računati na svega četiri leša godišnje od svih obešenih u Londonu i Middlesex-u. Čak i za najkonzervativniju procenu naučnog elana na prelazu XVIII u XIX vek, to je neupotrebljiva cifra.

S druge strane, pod nogama te bespomoćne Nauke, po grobljima, trune dragoceni materijal. I kao i uvek, sam život, zasnovan na starim, dobrim trgovačkim načelima ponude i potražnje, uzima na sebe da stanje sredi. Kriminal i Nauka još jednom se udružuju. Još jednom se pokazuje da sredstva nisu sporna, ako je cilj uzvišen. Javlja se preduzimljiva profesija tzv. v a s k r s i v a č a (Resurrectionist) koji, pored toga što kradu leševe s groblja, dokazuju ostrvski smisao za humor. Jer oni zaista d i ž u ljude iz grobova.

Dižu ih i polažu na stolove anatoma i hirurga. Cenu diktira visoka potražnja i rizik kome se vaskrsivač izlaže prilikom svojih nekrofilskih poduhvata. Ona varira prema sezonama. Leti, kada su visoke škole na raspustu, potražnja leševa je manja, te cene padaju. Zimi je nauka opet u punom poletu, i potražnja je tolika da su izvesni lekari prinuđeni da r e n t i r a j u kopače grobova.

Ugovorni vaskrsivač morao je snabdeti leševima isključivo s v o g naučnika. Za uzvrat je ovaj bio dužan izdržavati partnerovu familiju ako bi se desilo da mu se na poslu dogodi nevolja te bude uhapšen. (To je, uostalom, koliko mi je poznato prva forma privatnog socijalnog osiguranja.)

Do takvih kriza na tržištu leševima, srećom, retko je dolazilo. Epidemije su bile česte. Zločin je cvetao. Siromaštvo, glad i beda izazvana industrijskom revolucijom obnavljali su groblja brže nego što su ih naši nekrofilski partneri iscrpljivali. Kao pravilo je važilo uverenje da se noć smatra propalom ako se tokom nje ne iskopa bar četiri leša.

Sve dovde možemo Nauci i progledati kroz prste. Prsi su joj, doduše, bili umrljani grobljanskom zemljom, ali bez nje bi dobar deo anatomije čoveka još uvek bio zamračen Galenovom anatomijom majmuna, svinje i vola. (U filosofskom smislu, naravno, to ne čini nikakvu bitnu razliku. Razlika nastaje tek kad legnemo na hirurški sto. Čovek bi se osećao prilično neprijatno ako bi sumnjao da operator ne razlikuje njegovu unutrašnju strukturu od strukture jednog govečeta.)

Na ovu nekrofilsku berzu, međutim, godine 1827, stupa jedan genijalni inovator. Zove se William Burke, Irac je, živi u pansionu kompatriote u Edinburgh-u, gospodina William Hare-a. On nema novaca. Srećom po sebe ni skrupula. Ali ima ideja. U Hare-ovom pansionu umire jedan gost. Na inicijativu g. Burke-a, imenjaci i budući poslovni partneri, prodaju njegovo telo glasovitom edinburškom anatomu Robert Knox-u. Dobijaju za njega 7 funti i 10 šilinga. Sasvim lepa suma u doba kad su se nadnice računale na peni.

Doktor Knox, međutim, traži još leševa. Gospodin Burke je spreman da ga i dalje snabdeva, ali nije spreman da svoje noći provodi po grobljima. Reumatičan je i sujeveran. Pa i lenj, reklo bi se. Ali kako smo nagovestili, čovek je od ideja. (Ideje, kao i uvek, sve nadoknađuju.) Za najunosniju pridobija g. Hare-a, njegovu suprugu i izvesnu gospođu Halen McDougall. Dva imenjaka i dve dame domamljuju putnike u pansion, opijaju ih, a zatim dave, jer pretpostavka da će i ovi gosti, kao i onaj prvi pomreti prirodnom smrću, nije zdrava i na nju se nijedan pametan poslovan čovek ne može osloniti. Nekrofilska industrija cveta. U devet meseci, promet od petnaestak mrtvaca, prodatih na medicinskom tržištu za 8 do 14 funti po komadu, donosi kompaniji "Burke & Hare" preko 150 funti čistog profita. Kao dodatak, Burke dobija omču oko vrata. A Hare se spasava imunitetom Krunskog svedoka koji omogućuje partnerovo vešanje. (Podaci uzeti iz knjige jednog trećeg William-a – Roughead "BURKE AND HARE", 1948.)

Zgražate se? Ja takođe. Istrajmo u tom plemenitom osećanju, ali ne zaboravimo da je, barem za nauku, od tih zločina bilo izvesne koristi. Otplata za krvni dug je neznatna, ali postoji. Vaskrsivači su, nema spora, kriminalci, ali je od tog kriminala Anatomija živela sve do prosvećenog preokreta koji je mog profesora Miller-a, s isukanim skalpelom i vampirskim sjajem u očima, doveo pred televizijske kamere da nam javnim obdukcijama podstiče varenje.

Razvedrimo malo ovu zasenčenu sliku naše radoznale civilizacije. Bilo je i veselih slučajeva prekopavanja po starim grobovima. Inicijativa potekla od skrvnitelja piramida nikad stvarno nije napuštena. Njena poslednja bravura je krađa Čaplinovog leša.

Godine 1661. donosi House of Commons jednoglasnu odluku da se obesi Oliver Cromwell. S obzirom da je odluku izglasao Parlament Restoracije, a da je Cromwell vođa Revolucije, vešanje je sasvim prirodno. Njemu se, međutim, suprotstavlja jedna tehnička poteškoća. Cromwell je, naime, već dve godine mrtav. Ono što bi obeshrabrilo i najžešću ličnu osvetoljubivost, ne ometa, srećom, jednu razumnu državu. House of Commons, takođe jednoglasno, odlučuje da se g. Cromwell najpre iz groba izvadi, a potom obesi.

U XVI veku sledbenici i obožavatelji velikog Nostradamus-a iskopavaju prorokov leš s ciljem da ga balzamuju. Nisu ga balzamovali, ali su se još jednom uverili u snagu njegove vidovidosti: za mrtvačeve grudi bila je zakačena tablica sa tačnim datumom ekshumacije.

Godine 1862. sahranjena je na londonskom Highgate-u voljena supruga pesnika Dante Gabriel Rossetti-a, sa svežnjem njegovih neobjavljenih soneta oko vrata, dokazom umetnikove nesebične ljubavi. Sedam godina kasnije, u oskudici svežih stihova za knjigu, Rossetti noću posećuje ženin grob i uzima svoje nadahnuće natrag. Knjiga postiže nezapamćen uspeh, iako niko ne zna da to nežno pojanje potiče iz jednog sedmogodišnjeg groba.

A kakav bi to uspeh bio da se znalo?
(KNJIŽEVNOST, BR. 9, 1979)