Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(III deo Ovde)
Januar 1970. godine.
13. Treba pobeći u stvarnost.
14. Kad vas vidim ovakve, sve mi se nekako čini da ste i onu svoju slavnu revoluciju, svoju 1941-u, pa možda, zašto ne, i svoju 1948-u, prosto IZMISLILI.
15. Od monarhije postoji samo jedan skuplji poredak; to je republika.
16. Niko nikome nema pravo da oduzme život, jer mu ga nije ni dao. To pravo poseduju samo roditelji. Samo su majka i otac pozvani da ubiju svoje dete, jer su mu dali život. Za čudo, oni to pravo najmanje koriste.
17. U milanskom bombaškom slučaju sekvestura je ustanovila najpre da je taj zločin delo radikalnih anarhista, a zatim da polovinu te organizacije sačinjavaju bivši fašisti. Ni najmanje se ne bih začudio kada bi se ustanovilo da njihovu dobru polovinu čine opet bivši anarhisti.
18. Vi kažete: prelazimo na ofanzivu. Ako se ona i na mene odnosi, otvoreno vam poručujem, da sam ja otvorio vrata širom. Nemojte uzimati veliki zalet, jer ćete proleteti kroz ta otvorena vrata. Čuvajte snagu. Trebaće vam jednom.
19. Ne ulazeći u pretpostavke zašto je došlo do 1948. godine, sa gledišta vrhova, sa sigurnošću se može zaključiti da su se oni mali, dakle 99% partijskog članstva opredeljivali po sasvim drugim kriterijumima nego što nam danas žele da predstave.
Nijedan se “svesni” pristalica Rezolucije za ovu nije izjašnjavao zbog što je bio ubedjen da je Staljinov koncept socijalizma onaj pravi – nego što je na njemu Staljinov pečat, kao što nema pristalice “jugoslovenskog koncepta” koji se 1948, izjašnjavajući se za njega, opredelio za neku buduću slobodu (ovo objašnjenje došlo je mnogo, mnogo kasnije da jednom nesvesnom izboru pruži alibi svesnog političkog, pa i moralnog opredeljenja) nego je to učinio iz slepe odanosti partiji – ili iz isto tako slepog straha.
U oba slučaja su nedostajale osnovne pretpostavke za izbor. Biralo se izmedju dve vere, dva straha, a ne izmedju dve ideje, ili dva poretka stvari.
20. Zamislimo da Staljin nije umro i da je u miru doživeo onu duboku starost u kojoj se neumitno gase i razaraju sve duhovne i duševne moći, i u kojoj telo na svim linijama otkazuje poslušnost.
(Može se raditi, naravno, i o kome drugom vodji, Hitleru recimo, ili nekome tipa Joseph Fouche-a.)
Taj čovek se u društvu nešto mladje žene ili svoje odane domaćice seća epizoda iz svog života i svoje vladavine. Možda sluša svoje govore snimljene na pločama, opise iz knjiga, ili gleda dokumentarne filmove o sebi. Kakav prizor?!
(V deo Ovde)
No comments:
Post a Comment