Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(IV deo Ovde)
Januar 1970. godine.
21. Pišem o onome što mene boli, a vi pišite o onome što vas boli, ali mene boli stražnjica za ono što vas boli, kao što vas boli stražnjica za ono što mene boli. Taj bol je jedina istina u odnosima medju nama.
22. Neravnopravna borba sa sudbinom (odredjenjem da postane bubašvaba) koju je vodio K. u “Preobražaju” i njegovo očajničko nastojanje da, uprkos ravnodušnosti pa i kasnije i neprijateljstva okoline, što duže sačuva svoju ljudsku prirodu i svoje humane uspomene – koncentrat je onih mučnih, često uzaludnih napora kojima smo podvrgnuti gotovo čitavog života.
23. Posle izdaje, posle obelodanjenja slova pisma koje se na njega odnosi, Juda Iš Cariot kod – majke. Samo je Hristos u “Vremenu vaskrsenja” (II tom “Vremena čuda” koji je bio planiran, ali nije napisan. Prim. Lj. P.) čovek koji uistinu bira.
24. “Koji je najsrećniji dan u vašem životu? Kad usred noći čujete lupu na stepeništu, a zatim neko zakuca na vaša vrata. Kad ih otvorite, jedan od tri uniformisana čoveka vas pita: ‘Jeste li vi Ivan Ivanović?’ – Tada sigurno znate da je to vaš najsrećniji dan. Možete mirno odgovoriti: - ‘Ne. Ivan Ivanović stanuje sprat više!’”
– Eto, to je svet u kome se gradi “svetla budućnost” za našu decu.
25. Nije najveća nesreća u tome što se nemoralno ponašamo već u tome što to ponašanje smatramo normalnim. A to je siguran put da ga jednom smatramo i moralnim.
26. “Konopac i tronožac”; “Zabavljajući gospodina Martina”; “Vrlo poštovani gospodine ministre”; “Čudo u Gadari”; “Generali ili srodstvo po oružju”; “Memoari vojvode od Otranda ili jedno popodne Joseph Fouche-a”. (Sve bi ovo mogle biti pogodne radiodrame.)
27. Da bi čovek shvatio sopstveni život nije neophodno da menja tudje, put koji obično biraju političari. Dovoljno je da izmeni svoj. Svaki čovek koji je to u stanju ima izvesne šanse da život proživi realno, ne samo da ga odsanja.
28. Neizostavno, vrlo precizno ispitati ulogu i njen razvoj (Ljuba Tadić u slučaju “Tikava”) inače bi mu, čak i bez obzira na opštost teme u “Sokratu” mogla biti naneta nepravda. Razgovarati povodom toga sa Radom Djuričin.
(VI deo Ovde)
“Koji je najsrećniji dan u vašem životu? Kad usred noći čujete lupu na stepeništu, a zatim neko zakuca na vaša vrata. Kad ih otvorite, jedan od tri uniformisana čoveka vas pita: ‘Jeste li vi Ivan Ivanović?’ – Tada sigurno znate da je to vaš najsrećniji dan. Možete mirno odgovoriti: - ‘Ne. Ivan Ivanović stanuje sprat više!’”
ReplyDeleteSjetih se "Godina koje su pojeli skakavci".U stanu Pekica, izgleda, nije bilo greske.
Uvijek me fascinirala distanca s kojom je uspio opisati to, pretpostavljam, uzasno traumaticno i vrlo licno iskustvo
Dragi Gundjalo,
ReplyDeleteImate pravo. Pekic je uvek pokusavao da stvari opisuje sa distance. To je bilo u njegovoj prirodi. O cemu god da je pisao uvek je posmatrao sve sa raznih pozicija, jer nikada nista nije prosto. Biti objektivan je veoma tesko, ali potrebno ako je neko pisac.
Srdacan pozdrav.