Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(VI deo Ovde)
Januar 1970. godine.
32. Odsustvo plavog mastila iz dnevnika svedoči o odsustvu STVARNOG života. (Dnevnik je pisan plavim, črvenim, zelenim i crnim mastilom, zavisno od teme. Prim. Lj. P.) Sve druge boje, a pogotovu isečci dokazuju da se u poslednje vreme, po povratku iz Engleske naročito, ceo moj život odvija više kao KOMENTAR nego kao RADNJA.
(Ovaj deo se odnosi na plan da se porodica Pekić, za izvesno vreme, preseli u Englesku. Ta odluka je doneta posle posete Londonu krajem 1969. godine. Stvar se medjutim iskomlikovala, jer je Pekiću oduzet pasoš aprila 1970, koji mu je vraćen tek posle godinu dana. Za to vreme je bio odvojen od porodice, koja se nalazila u Londonu, i podvrgnut stalnom ispitivanju od strane policije. Prim. Lj. P.)
Uostalom, ja sam to i želeo, bar za neko vreme. Ali, ipak to nije onaj moj manastirski predah, ono samotničko sabiranje, koje sam projektovao. Ne još.
Pa dobro, zabeležimo onda da gospodjici Jan Becer i gospodinu Hamm-u (u čijem se semenu, nota bene, imadjahu da radjaju sluge narodima) treba poslati knjige za prevodjenje; da treba u ovu godinu ući sa umerenim pouzdanjem koje će uglavnom zavisiti od pošte; da treba odbaciti sve one kompromise koji ne proističu iz sopstvene sumnje; da se ni u ime čega ne dati praviti MAMLAZOM; najzad, da ponovo treba čitati više ljude koji misle uzaludno, nego one koji delaju – rdjavo.
33. Danas sam na Slaviji sreo čoveka čije su grudi bile pokrivene kolajnama, medaljama i odlikovanjima. Prolazio je kroz blato čilo i ponosito. A imao je i zašto, sva odlikovanja su bila od pleha. Očigledno je bio gord na svoj rad.
34. Govor M. Popovića, predsednika Savezne skupštine na nedavnoj sednici republičke konferencije SKS.
U prvom redu, ako se možda i primećuju znaci izvesne regeneracije “ideja” koje bih ja sasvim uslovno i van autentičnih ideoloških kriterijuma nazvao informbirovskim, a pre bih ih uvrstio u sasvim subjektivnu nostalgiju onih koji su 1948. ispali s kočijaškog boka kola revolucije, i čijim je nadama krila dala kako brutalna intervencija u Čehoslovačkoj, tako i naša u poslednje vreme veoma fleksibilna politika prema Rusima, dakle, ako se u v r l o ograničenom smislu i obimu može govoriti o “informbirovštini koja traži pravo gradjanstva”, o četništvu se to nipošto ne može govoriti.
(U dnevniku je zalepljen isečak iz novina sa intervjuom. Prim. Lj. P.)
Osim, naravno, ako se pod njim ne podrazumevaju izvesni oblici aktivnog nacionalizma, što je opet krajnje glupo ako se ima u vidu da su mnogi nosioci njihovi komunisti i bivši partizanski borci. Simplifikacija je, medjutim, oduvek bila jedno od najubojitijih orudja političke borbe.
Savremeno liberalno-demokratske snage svesti na četništvo kao istorijski pojam znači optužiti ih za sve što se u svoje vreme pripisivalo pokretu DM, znači o vrat im jednostavno samoubilački kamen i istorijskih zločina i istorijskih grešaka.
Ako se tako misli, ako se, izvesna mišljenja nesaglasna stavu SKJ izjednačuju sa krivičnim delom i nacionalnom izdajom, onda je prirodan Popovićev poziv državnim organima “da preispitaju kriterije i merila, pa i svoju PRAKSU”.
To je otvoren poziv na policijski pritisak. U govoru je tim organima čak skrenuta pažnja na glavne centre te nacionalne izdaje. Sva s reda ona su u oblasti kulture i obrazovanja.
Što se tiče tzv. “nove levice” koju je odista veoma teško okarakterisati nekim istorijskim sramnim žigovima, ona se jednostavno stavlja u položaj nužnog kolaboranta “četničko-informbirovskih” struja, pa time diskvalifikuje kao saučesnik u nacionalnoj izdaji. Medjutim, karakteristično je da se pristalicama te levice ostavljaju odškrinuta vrata za povratak u “lager”. (VIII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment