Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(XIII deo Ovde)
Januar 1970. godine.
64. Nekada sam kritičaru bio cilj, sad sam mu sredstvo. Do juče sam mogao da očekujem da cu mu biti bar tema, danas sam mu tek dosadan i rdjav povod. A sutra?
65. Odbijam da zauzmem stav – unapred. Odbijam da bilo o čemu odlučujem unapred id a moje ponašanje u svakom pojedinačnom slučaju podredjujem jednom opštem, unapred usvojenom regulative, bez obzira da li je on formiran kao religiozni, moralni, filosofski, ili politički sistem.
Hoću da se ispoljavam u neposrednom dodiru sa stvarnošću i ne prihvatam da se izmedju mene i te realnosti nadje bilo kakva misaona barijera. Mogu, dakle, i da budem protivurečan.
Medjutim, to nipošto ne znači, niti je isključeno da se posmatrajući moje ponašanje u pojedinim slučajevima, POST FESTUM u njemu ne otkrije neka logika. Zar se bez sistema, bez prinude preventivnog stava zaista ne može živeti?
66. Poruka Milovanu Djilasu: vi više ne vladate ljudima, vi još ne vladate idejama, a rečima nikad niste stvarno vladali. Ali vi ste vladali ljudima, i ideje su nad vama vladale, pa ćete jednom možda i sa svojim pravim rečima da se nadjete.
67. Reči imaju kontekst, dela ga nemaju. A ako ga imaju šta se pod njim podrazumeva? Kakva je razlika u KONTEKSTU izmedju rečenice: “Ja sam ubio jednog čoveka” i stvarnog ubistva tog čoveka? Svi pravi pisci žele da izbace kontekst iz svojih dela, (kontekst u smislu sposobnosti jedne reči da označava više stvari odjednom), svi državnici žele da ga u svoja dela uvedu.
(Obilje konteksta u postupcima i obeležava suštinu jednog političkog čina. U tom smislu je Djilas verovatno i rekao da Tito nije marksist već političar.)
Svaki pravi pisac želi da bude shvaćen samo na jedan način, onako kako svoje reči SAM shvata. Državnici ne žele da budu shvaćeni – uopšte. Naime, oni žele da njihove reči imaju onoliko značenja koliko ima konteksta stvarnost kojima se obraćaju. (XV deo Ovde)
Poštovana Ljiljana,
ReplyDeleteVerujem da to pouzdano znate, verujem da zbog toga ovo i činite - prenoseći Pekićeve beleške Vi, ustvari, činite da oni koji ih čitaju budu bolji pisci, pesnici, najzad - bolji ljudi. Ono što, možda, ne znate, jeste koliko je zadovoljstvo nas koji ove mudre reči čitamo. koliko je strepnje u nama da li ih možemo razumeti i po njima živeti i koliko (ah, tog ljudkog) sujetnog samozadovoljstva ako u Pekićevim učenjima već prepoznamo neki put kojim smo krenuli... Imala sam potrebu da Vam to kažem.
Rečenica koja me, više od svih u ovom tekstu, ponukala na to, jeste:
"Svaki pravi pisac želi da bude shvaćen samo na jedan način, onako kako svoje reči SAM shvata..."
Draga Todora,
ReplyDeleteAko citaoci ovog bolga imaju isto toliko zadovoljstvo koliko i ja koja ga stalno citam, onda je moja misija uspela. Uvek me Pekic natera na razmisljanje, cesto nasmeje a nekada i rastuzi.
Ja licno mislim da svako cita pisca na svoj nacin i nalazi u njegovim tekstovima nesto sto ga obraduje jer se poklapa sa njegovim misljenjem ili vidjenjem stvari.
Srdacno Vas pozdravlja.