Tekst je objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; © Nikola Milošević.
Predano sabirajući brojne beleške što ih je za sobom ostavio naš veliki pisac, njegova supruga, Ljiljana Pekić, izdvojila je i sa lepim smislom za ovu vrstu posla priredila, dve relativno nezavisne celine – jednu pretežno filozofske, drugu pretežno političke prirode.
Kao i u ovom prvom, tako i u ovom drugom slučaju već po prirodi stvari nije reč o dovršenim, do kraja uobličenim pogledima, već samo o obrisima jedne intelektualne građevine, čiji je konačni lik za nas, nažalost, zauvek izgubljen.
Iz zapisa što su pred nama može se, najpre, razabrati da je namera Pekićeva bila da sačini i u obliku jedne knjige izloži svoju političku filozofiju i svoj politički program, kao i taktičke mere pomoću kojih bi se taj program mogao ostvariti.
Ono što je pisac ovih zabeležaka u toj njegovoj nameri pre svega rukovodilo bilo je kritičko odstojanje prema poretku u kome je živeo i čiju je represivnu prirodu na sebi samom surovo iskusio. Valja, međutim, reći da iskustvo o kome je reč nije ni u čemu uticalo na nepristrasnost Pekićevih sudova. Filozofija ne može biti – čitamo na jednom mestu – "osvetnički nož zariven u srca ljudi" niti pak "način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti".U jednoj napomeni Pekić tim povodom kaže da je ta njegova misao bila neka vrsta mementa njemu samom namenjenog. "Ovo je rečeno" – da opet citiramo samog pisca – "zato što je moja filosofija pod stalnom pretnjom da bude izraz nekih mojih ograničenih netrpeljivosti".
Međutim, kakve god te"ograničene netrpeljivosti" bile, od njih u svim ovim zapisima Pekićevim nema ni traga. O svemu onom što pisac kritički sagledava sudi on bez ikakve gorčine ili pak strasti, a svojim osećanjima daje maha samo kroz neke istančane i sa potrebnom merom sročene, jedino valjda njemu svojstvene, ironične opaske.
Posebnu pažnju posvetio je Pekić strukturi i ideologiji onog socijalno-političkog poretka koji je poznat pod imenom socijalizam. O pravoj prirodi tog poretka i njegove ideološke fasade ovaj naš pisac nije imao nikakvih iluzija, za razliku od mnogih drugih ne samo naših nego i stranih intelektualaca među kojima su na svoj način bili i jedan Poper i jedan Aron.
Nisu, dakako, nedostajale kritike onog sistema koji je najpre u Sovjetskom Savezu ustoličen, a potom u Kini i zemljama takozvane narodne demokratije. Međutim, malo ko je video, ili bolje rečeno bio spreman da vidi, onu unutrašnju, ideološko-psihološku vezu između marksističke teorije i marksističke prakse. A Borislavu Pekiću ta veza nije izmakla iz vida, uprkos tome što je u to doba on još uvek mlad čovek koji tek što je zakoračio u drugu polovinu treće decenije.
Za komunistički politički poredak upotrebiće pisac izraz "feudalni socijalizam" kojim se dvostruko pogađa ono što čini njegovu suštinu. Taj poredak je, prvo, strogo hijerarhijski uređen i drugo, kao takav ne predstavlja ništa bitno pod suncem.
Samu pak ideološku fasadu komunizma razobličavao je Pekić i tako što je ukazivao na jaz koji deli kratkoročni i dugoročni program Karla Marksa. Sve one represivne mere što ih je ovaj teoretičar komunizma predviđao u sklopu preuzimanja i očuvanja vlasti bile su ozbiljno mišljenje i u ravni istorije takoreći bez ostatka realizovane.
Nije, međutim, realizovano obećanje da će država odumreti. A nije zato što nije ozbiljno ni mišljeno.
Za razliku, dakle, od tolikih drugih analitičara komunističkog fenomena i njegovih ideoloških pretpostavki u Marksovim spisima sadržanih, mladi Pekić video je onaj filozofsko-politički luk što od pomenutih spisa logično vodi ka režimu koji se u XX veku ustoličio na jednom delu zemaljske kugle. Video je, naime, on da su sve te lepe reči o nekom budućem carstvu slobode i pravde u kome će navodno biti ukinute klasne razlike samo pokriće za uspostavljanje jednog novog oblika hijerarhijskih podela, pritom još dalekosežnijih i pogubnijih od onih koje su tom i takvom društvenom uređenju prethodile.
Za način na koji je Pekić iza fasade komunističke ideologije razotkrivao ono što se iza nje skriva uzorne su neke njegove varijacije na temu sredstava i ciljeva. Devizu "cilj opravdava sredstvo" – po duhu ako ne i po slovu proizašlu iz učenja generala jezuitskog reda Ignacija Lojole – preuzeli su, premda stidljivo i na mala vrata, a za rad sopstvenih političkih projekata, marksisti najrazličitijih boja.
A začetak i ujedno model ovog preuzimanja naći ćemo u Marksovoj teoriji diktature proletarijata – gledištu prema kome prelazni period od kapitalizma ka socijalizmu predstavlja već pomenuta diktatura, ili tačnije jedan oblik despotske uprave – neograničene vlasti na neograničeno vreme. Taj pak represivni poredak trebalo je da vodi budućem komunističkom carstvu božjem na zemlji koje je, opet, sa svoje strane, trebalo da opravda represivnu prirodu prelaznog perioda o kome je reč.
Tu Komunističku verziju Lojoline znamenite devize razotkriva Pekić polazeći od jednog postskriptuma Lukačevog u kome se ovaj marksistički teoretičar osvrće na vreme staljinističkih procesa, pa parafrazirajući jednu poznatu reč kaže: "Pravedna ili nepravedna to je moja partija", što bi po njemu bila formula svakog istinski ubeđenog komuniste. Tim povodom reći će Pekić: "Ne postaje partija pravedna zato što je moja nego se pretpostavlja da sam je izabrao zato što je pravedna, da je postala moja zato što je bila pravedna".
A odmah zatim, polazeći od ove svoje lucidne napomene, pisac izvlači sledeći, teorijski duboko promišljen i za svaku političku filozofiju nezaobilazan zaključak: "Ali je bezmalo uvek prirodno", kaže on, "da cilj biva postepeno modeliran prema sredstvima koja se za njegovo ostvarenje upotrebljavaju".
U jednom drugom, potonjem zapisu, Pekić će otići i dalje pa će zabeležiti da "sredstva nose u sebi prasliku cilja", odnosno da "sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi".
Ako ove refleksije mladog Pekića prevedemo u neki do kraja izvedeni teorijski diskurs, mogli bismo reći da je Marksova ideja diktature proletarijata i sve ono što je potom u istorijskoj praksi na njenom tragu nastalo, bila onaj pravi, skriveni cilj, kako Karla Marksa tako i njegovih sledbenika što su u praksi primenjivali tu njegovu ideju. Komunistička represija nije, dakle, bila neko političko sredstvo za kakav uzvišeni cilj već, jezikom Pekićevim govoreći, samo "praslika" jednog sasvim drukčijeg, daleko prizemnijeg cilja čija je jedna istorijska realizacija bio Gulag.
Međutim, kao što nije imao nikakvih iluzija kada je reč o prirodi komunističkog poretka uopšte, nije ovaj naš pisac imao nikakvih iluzija ni o jugoslovenskoj verziji komunizma na način Josipa Broza. Promene koje su u to vreme nastale, posle sukoba sa Staljinom, za Pekića su bile samo jagnjeća koža koju je jugoslovenski komunistički vuk na sebe navukao kako bi pred opasnošću što mu je od Kominforma pretila, osigurao podršku zapadnih kapitalističkih sila.
A na koji je način pisac, koliko britko toliko i duhovito, skidao tu jagnjeću masku vidi se možda još ponajbolje iz nekih njegovih opaski povodom jedne besede Milana Bogdanovića na kongresu jugoslovenskih pisaca održanom posle raskida sa Sovjetskim Savezom. Poruka ovog književnog ideologa, onako kako ju je Borislav Pekić protumačio, bila je da su književni stvaraoci doduše slobodni, ali samo u granicama jedne i to vladajuće ideje.
Tim povodom Pekić kaže: "Šta znači sloboda pisaca u društvu koje je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao."
Čitaocu, međutim, valja skrenuti pažnju i na ona mesta na kojima je Pekić naznačio konture jednog novog poretka koji po njegovoj zamisli trebalo da dođe posle postojećeg komunističkog režima. Taj novi poredak imenuje pisac kao "aristokratsku oligarhiju".
Da bi se izbegli mogući nesporazumi u pogledu značenja ovakvog jednog termina, Pekić kaže da za njega izraz oligarhija ne znači "zatvorenost" nego "izabranost" i da "ne implicira partiju aristokrata nego princip vladavine najboljih". Drukčije rečeno, za Borislava Pekića aristokrat je onaj ko je to po duhu a ne po socijalnom poreklu.
Teško je reći šta je presudno uticalo na to da se Pekić opredeli za ovakav jedan politički projekat. Moguće je da ga je do takve jedne vizije budućeg društva dovelo i njegovo nezadovoljstvo nekim posledicama praktične primene liberalne ideje u zapadnim državama, nezadovoljstvo onom duhovnom osrednjošću koju ni najbolje uređeni demokratski poredak nije u stanju da eliminiše.
Ko zna.
Najveću nedoumicu pobuđuju ipak oni zapisi Pekićevi posvećeni taktičkim merama pomoću kojih bi taj njegov projekat aristokratske oligarhije trebalo realizovati. Tek toliko se može razabrati da se pisac nosio mišlju da u završnom delu svoje rasprave iz političke filozofije razmotri "neposredne političke probleme" koji se tiču "osvajanja i organizacije vlasti".
A da mladi Pekić nije bio neko ko će ostati samo na rečima, vidi se po tome što je pomišljao na osnivanje jednog intelektualnog kluba koji bi bio, kako on sam kaže, "klica te buduće aristokratske oligarhije".
Ostaje samo da nagađamo zbog čega je pisac odustao od svoje namere da u jednoj knjizi izloži sopstvenu političku filozofiju.
Međutim, ono oko čega nikakvih nedoumica nema i o čemu nedvosmisleno svedoče ove zabeleške, jeste saznanje da smo u Borislavu Pekiću imali i političkog mislioca od velikog dara koji taj svoj dar – jedan od mnogih što ih je imao – nije nikad dospeo da u obliku neke celovite rasprave iskaže.
No comments:
Post a Comment