Kako razlikovati engleske klase?

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KAKO RAZ­LI­KO­VA­TI EN­GLE­SKE KLA­SE?

Po­sto­je raz­ličite de­fi­ni­ci­je kla­sa i kla­snog društva. od ko­ji­h je isto­rij­ski-mark­si­stička tre­nut­no naj­produk­tiv­ni­ja, ali ćemo se iz ličnih raz­lo­ga ovom pri­li­kom uzdržati od bav­ljen­ja tim pro­duk­ti­ma. Ume­sto toga, pokušaćemo da iznađemo ka­kva bi bila en­gle­ska de­fi­ni­ci­ja, da En­gle­zi s istim žarom pri­zna­ju po­sto­jan­je kla­sa s ko­jim žarom to po­sto­jan­je upražnja­va­ju.

Tada bi ona ot­pri­li­ke ova­ko gla­si­la: kla­se su isto­rij­ski for­mi­ra­ne dru­stve­ne for­ma­ci­je koje izražavaju strast za igrom, pri čemu je, ako se ona is­pol­ja­va pre­ma kri­ke­tu, reč o višoj, a ako je fud­ba­lu okre­nu­ta – o nižoj kla­si.

Po­sto­je, raz­u­me se, i neke dru­ge raz­li­ke, u po­re­klu, od­go­ju, bo­gat­stvu, so­ci­ja­l­nom sta­tu­su, po­gle­du na svet itd, ali su one, spram osnov­ne de­o­be na po­klo­ni­ke kri­ke­ta i obožava­tel­je fud­ba­la, krajn­je ire­le­vant­ne. Neko će možda reći da gra­ničnu li­ni­ju čini i je­zik. Tvr­diće da u En­gi­e­skoj više kla­se go­vo­re bol­ji en­gle­ski od nižih. (Kod nas, po­sto kla­snih raz­li­ka nema, svi go­vo­re rda­vim.) To je isti­na.



Samo, ne voli En­glez kri­ket zato što go­vo­ri bolji en­gle­ski, a fud­bal što go­vo­ri rđav, već go­vo­ri bol­je što ide na kri­ket, a gore što gle­da je­di­no fud­bal. Ako, da­kle, kao me­ri­lo uzme­te raz­u­me­van­je kri­ke­ta, s ko­jim se mora početi ­još u ge­ni­ma, inače vam je sve uza­­lud, ono neće En­gle­ze po­de­li­ti na po­što­va­o­ce igre i ig­no­ran­te, već i na višu kla­su koja ga igra i raz­u­me, i nižu što ga ne igra i ne raz­u­me.

(To je i glav­ni raz­log što stran­ci, koji ga ne igra­ju jer ga ne raz­u­me­ju, spa­da­ju u nižu kla­su, bez ob­zi­ra šta bi o sebi mi­sli­li u vla­sti­toj zem­lji.) Fud­bal će ići istom li­ni­jom, samo u obr­nu­toj funk­ci­ji: deliće nižu od više. (I opet stran­ce, jer ga većina raz­u­me, osta­vi­ti u nižoj.)

Zna­ti sve o kri­ke­tu, uživa­ti u nečemu što je većini lju­di čista mi­ste­ri­ja – u tome i je­ste bar pola za­do­voljstva od po­zna­van­ja kri­ke­ta – znači da ste ga igrali već u ko­ledžu, jer u In­di­ji više ni­ste mo­gli, ali i iz­ve­snu pre­di­spo­zi­ci­ju uma za gnja­va­tor­ske za­ple­te, savršeno ne­po­jam­ne za sve dru­ge lju­de. Po­zna­van­je fud­ba­la, čak i ako ga lično ni­ste igra­li, de­fi­ni­tiv­no vas svr­sta­va u niži društve­ni red, a po iz­ve­snim strožijim ovdašnjim au­to­ri­te­ti­ma, i u niži red lju­di uop­šte, prem­da vam se to ni­kad otvo­re­no ne kaže.

Ne­po­zna­van­je ni jed­ne od ovih kla­snih iga­ra ostav­lja vas u in­te­lek­tu­al­nom bes­kla­snom lim­bu, uka­zu­jući us­put na iz­ve­snu per­verz­nost ka­rak­te­ra, koja, ako slučajno do­bro igra­te šah, po­sta­je de­fi­ni­tiv­no utvrđena.

Kri­ket vam ne mogu ob­ja­sniti. Igra se na igra­li­štu sličnom fud­bal­skom, ali dok se na ovom trči, tamo se sto­ji. Po­ne­kad čak i leži. Od tu­ce­ta u svečano, belo ode­ve­nih igrača, samo tro­ji­ca čine iz­ve­sne, uvek iste po­kre­te. Je­dan čovek gađa dru­gog lop­tom koju ovaj na­sto­ji ba­ti­nom što dal­je u pol­je da ote­ra.

Tu je i treći. On pra­vi čudne po­kre­te te­lom i udo­vi­ma, koje ni­kad ni­sam sa­svim raz­u­meo. Mi­slio sam naj­pre da je on tu lop­tu da uhva­ti ako se ba­tom ne od­ba­ci, ali kako ga u tome ni­kad ni­sam uhva­tio, pret­po­stav­ku mo­ram da od­ba­ci­m. Osta­li se igra­ci šeta­ju, raz­go­va­ra­ju ili, kako re­koh, sunčaju, iz­va­lje­ni u tra­vi. Da neko čita knji­gu, ni­sam vi­deo.

Rečeno mi je da se i to događa. Utak­mi­ca se igra me­se­ci­ma. Ni­sam si­gu­ran za­vr­ša­va li se uopšte. Ili je to uvek ta jed­na utak­mi­ca, prva s ko­jom je sport po­čeo, da za­vr­ši kao naj­važniji dar što ga je Bri­tan­ska Im­pe­ri­ja osta­vi­la svo­jim bivšim ko­lo­ni­jama. Su­di­je su, takođe, u be­lom i liče na ber­be­re bez po­sla. Bez po­sla, ve­lim, jer ni­kad ni­sam vi­deo da se u igru me­ša­ju.

Naj­važnija je veština s ko­jom se lop­ta pro­trl­ja o be­dro pre nego što se baci, i ona s ko­jom na zem­lju pa­da­te a da ne is­prl­ja­te ode­lo. Ta­ko­de je važno ne do­bi­ti za­palj­en­je pluća na kiši. Neko dru­go umeće ni­sam za­pa­zio.

Fud­bal je na ostr­vu znat­no živ­lji, iako pri­pa­da rad­ničkoj kla­si koja je pri­lično mr­tva. U sva­kom slučaju, u vre­me ovo­li­kog pro­spe­ri­te­ta ne­o­bično je vi­de­ti 22 od­ra­sla čove­ka ka­ko ­ju­re­ jed­nu lop­tu, iako je sva­ki od njih do­vol­jno imućan da može ima­ti svo­ju.

Pro­te­ri­van­je lop­te kroz ne­ka­kvu ka­pi­ju isključivo no­gom, jer ruke su do­pu­šte­ne je­di­no u tuči, takođe je ce­pi­dlačenje koje je samo en­gle­ska morbidna ma­šta mo­gla iz­mi­sli­ti. Na Kon­ti­nen­tu igra zva­nično tra­je čas i po. Ovde tra­je ku­di­ka­mo duže, ako se računa vre­me za po­li­cij­ske int­er­ven­ci­je i odnošenje žrta­va.

Naj­važnija raz­li­ka, osim kla­sne, između kri­ke­ta i fud­ba­la, ba­rem u En­gle­skoj, u to­me ­je što se kri­ket igra, od­no­sno ne igra, isključivo na te­re­nu, a fud­bal pre­težno na tri­bi­na­ma za gle­da­o­ce. Naj­važnija je sličnost u tome što obe igre služe kl­a­snoj di­fe­ren­ci­ja­ci­ji.

Kod nas se, po­sle po­be­do­no­sne re­vo­lu­ci­je, kla­sna di­fe­ren­ci­ja­ci­ja iz­vo­di­la na nešto dukčiji način. Naše je po­i­man­je kla­sa bilo drukčije, a ni­smo ni imali kla­su koja igra kri­ket i time se od­mah iz­dva­ja kao viša, pa su često stra­da­li i lju­bi­tel­ji fud­ba­la, koji bi, u načelu, mo­ra­li biti pošte­đe­ni. Re­vo­lu­ci­ja u En­gle­skoj, bar u tom smi­slu, imaće po­sao, prem­da će joj u sve­mu osta­lom biti teže.

En­gle­zi su, kao što je po­zna­to, iz­mi­sli­li i kri­ket i fud­bal, pa se može reći da su iz­mi­sli­li kla­se, i da, bar u tom po­gle­du, Mar­ksa možemo oslo­bo­di­ti kri­vi­ce. Pi­tan­je je samo šta je bilo prvo.

Da li su se naj­pre raz­li­ko­va­li, pa zbog toga iz­mi­sli­li ra­zličite igre, ili su ih iz­mi­sli­li da bi se raz­li­ko­va­li i međusob­no, pošto su odva­jan­je od sve­ta već uve­li­ko po­sti­gli?

Uloga brade u medjunarodnom pravu

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ULO­GA BRA­DE U MEĐUNA­ROD­NOM PRA­VU

Is­pričaću vam jednu isti­ni­tu i jednu izmišlje­nu priču.

Prva počinje u Bri­ta­ni­ji. Lon­do­nac se ženi Sko­pljan­kom i s njom do­bi­ja bli­zan­ce, Džona i Džo­a­nu, bri­tan­ske držav­lja­ne. Po­sle ne­ko­li­ko godina su­pru­ga od­vo­di decu u Ju­go­sla­vi­ju da ih upo­zna sa de­dom i ba­kom. Iz raz­lo­ga samo njoj po­zna­tih, odlučuje da se u Lon­don ne vra­ti, ali da ne vra­ti ni decu.

Pre­krštava ih u Živo­ra­da i Živan­ku i na­stan­ju­je se u Sko­plju. Otac, En­glez, go­di­na­ma na­sto­ji da, u svo­je ime, dođe do očin­skih, a u ime dece, do nji­ho­vih građan­skih pra­va. Ju­go­slo­ven­ski su­do­vi, pred ko­ji­ma se spor vodi, uvek iz­no­va odlučuju u ko­rist maj­ke i do­no­se pre­su­de po ko­ji­ma deca, dvo­je bri­tan­skih građana, ima­ju da osta­nu u Ju­go­sla­vi­ji.

En­glez ne pro­la­zi bol­je ni kod svo­jih vla­sti, svo­je države. Otvo­re­no mu se kaže: „Nećemo da se svađamo s Ju­go­sla­vi­jom zbog vaše dece.“ Dru­gi mu vele: „Dobićete decu kad im po­ra­stu bra­de.“ Otac je po­do­zriv. Džo­a­na je de­vojčica. Obećanje, bar nje što se tiče, zvuči sum­nji­vo. I tako je ovaj En­glez, uz možda ra­zum­lji­vo ne­ra­zu­me­van­je naših vla­sti ali i ne­ra­zum­lji­vu ra­zum­nost sop­stvenih, već treću go­di­nu bez dece i bez nade, osim u bra­de i nji­ho­vu ulo­gu u međuna­rod­nom pra­vu.



Nešto u priči ne zvuči ube­dlji­vo, zar ne? Ne­ka­ko se ne čini pri­rod­nim da En­gle­ska, koja je ne­ka­da i čita­ve gra­do­ve zna­la op­se­da­ti zbog uvre­de na­ne­se­ne nje­nim držav­lja­ni­ma, ova­ko rav­no­dušno, da ne kažemo baš i cinično, gle­da na ­jav­nu krađu svo­jih građana. U pra­vu ste.

Priča nije do­bro is­pričana. Sadržina ­je isti­ni­ta ali su ulo­ge iz­men­je­ne. Ukra­de­ni su naši držav­lja­ni, a rav­no­dušna naša država. I još ne­što nije ist­ma. Nisu au­ten­tične one dve rečeni­ce, iz­go­vo­re­ne od stra­ne držav­nih funk­ci­o­ne­ra ko­ji­ma se otac obra­tio za pomoć u od­bra­ni svo­jih ro­di­teljs­kih pra­va i pra­va ju­go­slo­ven­ske države. Nije mu rečeno: „Nećemo da se svađamo s En­gle­zi­ma zbog vaše dece.“ Rečeno mu je: „Nećemo da se svađamo s En­gle­zi­ma zbog tvo­je dece.“

I nije mu rečeno: „Dobićete decu kad im po­ra­stu bra­de.“ Rečeno mu je: „Dobićes decu kad im po­ra­stu bra­de.“ To je, uvođenje dru­gar­ske in­timnosti u od­no­se između države i nje­nog gra­da­ni­na, in­tim­no­sti ali ne i lo­jal­no­sti, sva raz­li­ka u izmišlje­nim po­stup­ci­ma bri­tan­ske i stva­rnim po­stup­ci­ma naše vla­sti.

Sve ovo go­vo­rim s iz­ve­snom re­zer­vom, ra­do­sno spre­man na po­vlačenje i iz­vin­jen­je ako bu­dem de­man­to­van. Po­vrh sve­ga, ne po­zna­jem me­đu­narod­no pra­vo – i s bra­dom i bez bra­de – ni na­ci­o­nal­na pra­va po­me­nu­tih država. Ne zna­m je li isti­na sve što sam na­pi­sao, jer sam se oslo­nio samo na je­dan naš list. Zašto samo na je­dan? Zato što dru­gi o tome nisu pi­sa­li. Bili su pre­ma slučaju isto to­li­ko rav­no­du­šni i di­plo­mat­ski uzdržani ko­li­ko i nasi državni funk­ci­o­ne­ri sa svo­jim „ber­ber­skim“ ute­ha­ma.

U državi, međutim, i je­ste po­en­ta radi koje sam ovu žalo­snu priču is­pričao. Učili su nas svim mogućim de­fi­ni­ci­ja­ma države, čak i nekima čija je je­di­na svr­ha da što pre od­u­mre. (U ovom slu­ca­ju, od­u­mrla je ona znat­no pre vre­me­na.) Po­la­ga­lo se uvek naj­više na one de­fi­ni­ci­je koje su nas čini­le oba­ve­znim pre­ma njoj, sum­nji­vo malo pro­sto­ra ostav­lja­jući za nje­ne oba­ve­ze pre­me nama.

Us­klađujući ih, naj­pre međusob­no a onda sa is­ku­stvom, došao sam do za­ključka da je prva i osnov­na – po­ne­gde i je­di­na – oba­ve­za države, zaštita te države. S tim sam mo­rao da se po­mi­rim. Isti­na ­je da je prva bri­ga države vla­sti­ta zaštita, ali državu ne čini samo nje­na prošlost, već i nje­na sadašnjost, ne jed­ino u toj sadašnjo­sti, nje­ne fa­bri­ke, nji­ve, ho­te­li, šume, dru­mo­vi, gro­bo­vi i de­vi­zni računi, nego pre i iz­nad sve­ga – nje­ni građani.

Kakve to veze ima sa ka­rak­te­rom ovih ko­men­tara, po­svećenih ka­rak­te­ru En­gle­ske i En­gle­za, a po­ma­lo, na zad­nja vra­ta, i našem ka­rak­te­ru, videćemo kad prvu, izmišlje­nu priču is­pričamo ona­ko kako bi se u En­gle­skoj stva­rno de­si­la. Čim bi Ju­go­slo­ven­ka dvo­je ma­lih Bri­ta­na­ca od­bi­la u nji­ho­vu zem­lju da vra­ti, pro­tiv nje bi bile angažova­ne sve ovdašnje insti­tu­ci­je moći, od Par­la­men­ta do Mi­ni­star­stva spol­jnih po­slo­va, sa iz­u­zet­kom Mi­ni­star­stva rata, za čije je us­lu­ge, iz­gle­da, prošlo vre­me.

Uz pomoć štam­pe, ra­di­ja i te­le­vi­zi­je, koji bi o tome da­ni­ma tru­bi­li, po­zi­va­jući u pomoć ko­mu­ni­zam, bal­kan­sku haj­dučiju, ba­can­je kral­jev­skog para Obre­no­vić kroz pro­zor, Obi­lića koji je iz po­ta­je ras­po­rio sul­ta­na Mu­ra­ta, deca bi, ova­ko ili ona­ko, bila vraćena i pre nego što bi im iz­ra­sla bra­da. Ne bi mo­ra­la čeka­ti da bra­da iz­ra­ste međuna­rod­nom pra­vu.

Ta­kvi su En­gle­zi, ta­kvi mi. Biti kid­napo­van ne­u­god­no je u sva­kom slučaju, ali ako se već desi, čini se da je bol­je biti ukra­de­ni En­glez nego ote­ti Ju­go­slo­ven. En­gle­ska država bri­nuće se o En­gle­zu i kad nije u njoj. Naša samo za one koji su joj pod no­som, i to, najčesće, ako ne­sto ura­de.

Ali, da se ne po­mi­sli kako su domaće vla­sti baš uvek rav­no­dušne pre­ma ono­me što je u ino­stranstvu naše, izneću i je­dan su­pro­tan, ohra­bru­jući pri­mer. Gra­du Su­bo­ti­ci je u na­sleđe ostav­lje­na ve­li­ka suma no­va­ca, zarađena u Bri­ta­ni­ji. Ju­go­sla­vija se lju­ba­zno po­nu­di­la da se o pre­no­su nov­ca po­sta­ra, uz pro­ce­nat u ta­kvim pri­li­ka­ma uobičajen. Što uspe­la nije, kri­vi su lon­don­ski advo­ka­ti. U međuvre­me­nu su po­je­li celo na­sled­stvo.

A i pro­ce­nat nije bio bog­zna ka­kav. Su­bo­tičanin je bio imućan, ali nije bio mi­li­jar­der. Možda bi se i u slučaju dece naše vla­sti više za­in­te­re­so­va­le, i spor na vre­me do­bi­le, da su bli­zan­ci bili mi­li­jar­der­ski na­sled­ni­ci.

Gde su jugoslovenski milijarderi

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GDE SU JU­GO­SLO­VEN­SKI MI­LI­JAR­DE­RI?

Ko su i gde su bri­tan­ski mi­li­jar­de­ri ma­hom se zna i čovek se može pre­va­ri­ti­ je­di­no u bro­ju mi­li­jar­di. U sva­kom slučaju, nećete ih naći gde i naše. Gde ćete te naše naći, pokušaću da ob­ja­snim. Za to se mo­ram vra­ti­ti tra­go­m jed­ne moje po­se­te do­mo­vi­ni.

Bi­lo­ je nečeg osvet­nič­kog u želji da En­gle­ze vi­dim na ula­sku u mo­ju zem­lju. Jer i ja sam u En­gle­sku ula­zio ne­kad uz lju­ba­zne ali znat­ne teškoće. Uvek iz­no­va mo­rao sam da­va­ti ob­ja­šnjen­ja šta ću u Bri­ta­ni­ji. Pi­tan­je nije bilo ne­pri­rod­no. I sam sam se to često pi­tao.

U avi­o­nu za Ja­dran, s mno­go Bri­ta­na­ca i ne­ko­li­ko Ju­go­slo­ve­na, re­kao sam zlob­no: „Sad je došao tvoj čas!“ Bri­tan­ci su, međutim, ležerno pro­šli kroz pa­so­šku kon­tro­lu, a ja sam opet mo­rao da­va­ti bes­kraj­na ob­ja­šnjen­ja šta u Ju­go­sla­vi­ji tražim. I šta ću, u av­gu­stu, na moru. Ne­haj­no pro­pu­štan­je stra­na­ca, srećom, bio je trik koji su oni ka­sni­je sku­po pla­ti­li.



Red na pa­so­škom spo­ro je od­mi­cao. Tada se po­ja­vi­la stju­ar­de­sa s četom mo­jih us­pla­hi­re­nih su­građana i pre­ko reda ih spro­ve­la u fo­a­je, objašnja­va­jući pri­vi­le­gi­ju be­o­grad­skim avi­o­nom koji ih je čekao.

To smo svi raz­u­me­li. Ni­smo raz­u­me­li zašto su oni osta­li na ae­ro­dro­mu i kad smo mi već uve­li­ko bili na putu za more.

U međuvre­me­nu su nama od­u­ze­ti pasoši, pa smo sa­te­ra­ni u ca­rin­ski ćošak, pružajući stran­ci­ma poučan pri­zor kri­jumčara uhvaćenih na delu. Počeh da­va­ti značajne sa­ve­te o uređenju ae­ro­dro­ma, države, sve­ta.

Su­pru­ga iz­ja­vi da će se na licu me­sta od mene raz­ve­sti. Došla je, na­i­me, u po­se­tu našem moru, a ne na­sem za­tvo­ru. Za­tim mi ca­ri­nik za­i­ska ko­fe­re. Re­koh mu da ne znam gde su. On mi reče gde bi ih, even­tu­al­no, mo­gao naći.

Otišao sam na to even­tu­at­no me­sto. U ne­o­sve­tlje­nom hod­ni­ku nekoliko sto­ti­na ko­fe­ra pra­vi­li su tri Ke­op­so­ve pi­ra­mi­de i iz­i­ski­va­li rop­ski rad da bi se do svo­ga došlo. Vra­tih se bled i lju­ba­zno mu pred­ložih da ih, ako ga za­ni­ma­ju, sam po­traži. Lju­ba­zno pri­sta­de, ali se i on vra­ti bled.

Pre­zi­rući ne­sna­lažlji­ve muškar­ce, moja žena uze stvar u svo­je ruke. Stvar ali ne i ko­fe­re. I ona se vra­ti ble­da. Ble­da i be­sna. Sad je ona počela uređiva­ti ae­ro­drom, državu, svet, a ja se od nje raz­vo­di­ti.

Pro­gre­siv­na hi­ste­ri­ja put­ni­ka ni naj­man­je ni­je uti­ca­la na pro­gre­siv­nu rad­ničku kla­su što se u liku četi­ri mla­da, zdra­va, snažna tran­sport­na rad­ni­ka, sedeći na ban­ku is­pred državne gra­ni­ce, sil­no metežom za­bav­lja­la. Za­pi­ta­ni su hoće li iz­ne­ti ko­fe­re bar na pla­to da bi sva­ki put­nik lakše našao svoj. Od­go­vo­ri­li su da neće, i ob­ja­sni­li da to nije nji­ho­va stvar.

Nji­ho­va je samo da ih iz­ne­su iz avi­o­na. Logički, bili su u pra­vu. Ko­fe­ri nisu bili nji­ho­vi. Zašto bi ih no­si­li? Po­na­dah se da je reč o štraj­ku s ko­jim hu­ma­ni­stički pi­sac mora da sarađuje čak i ako ga vraća u var­var­stvo. Ali, ni­sam bio u En­gle­skoj. Lju­di nisu ra­di­li zato da bi time ne­sto od­bra­ni­li ili za­do­bi­li, već što im se nije ra­di­lo.

Naši se no­vi­na­ri na­la­ze u hro­ničnom lovu na 40 000 ju­go­slo­ven­skih mi­li­jar­de­ra. Ne znam gde su pre­o­sta­lih 39 996, ali se četvo­ri­ca sva­ka­ko na­la­ze na ovom ae­ro­dro­mu. Pitaćete kako sam to sa­znao? Po­nu­dio sam im no­vac da mi pro­na­đu ko­fe­re i oni su ga od­bili. A za­ra­du od­bi­ja­ju samo vrlo bo­ga­ti lju­di.

O si­tu­a­ci­ji sam se ras­pi­tao kod tri ae­ro­drom­ska službe­ni­ka koji su sa­svim isto iz­gle­da­li, pa je samo moja kri­vi­ca što sam pret­po­sta­vio da rade na istom po­slu, udob­nom i bez­bed­nom pre­vo­zu lju­di s me­sta na me­sto.

Lju­ba­zni car­inik mi je re­kao da, osim pre­gle­da, s mo­jim ko­fe­ri­ma nema ništa. Lju­ba­zna de­voj­ka na šal­te­ru za infor­ma­ci­je takođe o nji­ma nije ništa zna­la, ali se po­nu­di­la da me oba­ve­sti kako ću naj­brže do­spe­ti na Island. Lju­ba­zni službe­nik kon­tro­le le­ten­ja re­kao mi je da su moji ko­fe­ri ze­maljs­ki pro­blem, a da se on bavi ne­be­skim.

Nel­ju­ba­znog mi­li­ci­o­ne­ra na pa­so­škom ni­sam pi­tao. Taj mi je već jed­nom uzeo pasoš. Shva­tio sam naj­zad da, osim bes­po­moćnih i une­zve­re­nih put­ni­ka, niko na tom ae­ro­dro­mu, ae­ro­dro­mu ne pri­pa­da. Svi su pri­pa­da­li ne­kom ili nečem dru­gom.

Prošla je ponoć. Ja sam ostao na ca­ri­ni kao ta­lac, a su­pru­ga otišla po tak­si, ko­jeg, raz­u­me se, više nije bilo. Jer su kod nas tak­si­sti, iz­gle­da, ta­ko­de mi­li­jar­de­ri. U međuvre­me­nu su moji sa­put­ni­ci Bri­tan­ci, koje su čeka­li au­to­bu­si, videći da ko­fe­ra nema, sami po njih oti­šli, raz­de­li­li ih vla­sni­ci­ma, une­li u au­to­bu­se i od­ve­zli se bez ijed­ne pri­med­be na uređenje ae­ro­dro­ma, države, sve­ta.

Na pla­tou su osta­la moja dva ko­fe­ra, i nešto osvet­ničkog za­do­voljstva što su se En­gle­zi oko njih mu­či­li. Pri­zna­jem da je to malo za sva moja ne­za­do­voljstva, ali je i to bol­je nego da su En­gl­e­zi pri­med­be stav­lja­li, a ja teg­lio nji­ho­ve ko­fe­re.

Tak­si do gra­da koštao me je mi­li­on di­na­ra. Jef­ti­no za sve što sam od tak­si­ste čuo o uređenju ae­ro­dro­ma, države, sve­ta. Za ovu emi­si­ju dobiću mno­go više. Sve u sve­mu, da­kle, za­ra­dio sam. Zašto se onda lju­tim?

Zato što ni­sam za­pad­njak i što ne znam da računam. A što to ne znam, ni­kad neću biti ju­go­sl­o­ven­ski mi­li­jar­der. I ni­kad se­de­ti na ban­ku, od­bi­ja­jući da no­sim tuđe ko­fe­re.

Ne go­vo­rim sve ovo što želim pomoći da se po­sao na našim ae­ro­dro­mi­ma, i uop­šte, u državi, sve­tu, bol­je or­ga­ni­zu­je. Što se En­gle­za tiče, to i nije nužno. En­gle­zi ne do­la­ze na ju­go­slo­ven­sko more zbog do­bre or­ga­ni­za­ci­je – jer to ima­ju kod kuće – nego zato što smo jef­ti­ni. I do­la­ziće, ma kako smo or­ga­ni­zo­va­ni, sve dok bu­de­mo jef­ti­ni.

A ja do­la­zim što ne­mam kud.

Fair-play

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

FAIR-PLAY AND FOUL-PLAY

Ma ko­li­ko to bilo ne­u­me­sno i ne­pra­ved­no, na­vi­kli smo da na­ro­de po­i­sto­većuje­mo s oso­bi­na­ma koje za njih držimo ka­rak­te­ri­stičnim. Ame­ri­kanci su pred­u­zim­lji­vi, Nemci di­sci­pli­no­va­ni, Ita­li­ja­ni ve­se­li, Špan­ci po­no­sni, Kinezi mar­lji­vi, Ja­pan­ci ra­to­bo­rni.

A na stra­ni su­mji­vi­jih od­li­ka, pošto po­no­vi­mo ja­pan­sku ra­to­bo­rnost, pro­gla­siv­ši je ovog puta kr­vo­ločnošću, ima na­ci­ja koje sma­tra­mo lenj­im, po­tul­je­nim, ne­po­u­zda­nim, pa i pri­tu­pim. Je­vre­ji su, na pri­mer, bez ika­kve sum­nje, spo­sob­ni, no da li je to do­bra ili rđava oso­bi­na, za­vi­siće od toga vo­li­mo li ih ili ne.

Srbi sebe sma­tra­ju hra­brim, a što se Živo­rad time po­no­si, a ja sebe iz­u­zi­mam, sa­mo­pošto­van­ju mog na­ro­da ni naj­man­je ne sme­ta. Iz­u­ze­ci uvek po­sto­je. Hoćemo li u nji­ma vi­de­ti iz­ro­de ili uzo­re, za­vi­siće od slučaja ko­jim se ova tema ne bavi.



En­gle­zi su po­zna­ti po fair-play-u, zbog ko­jeg je, više nego zbog zdra­ve pa­me­ti, ka­pe­tan Ti­ta­ni­ka po­to­nuo sa svo­jim bro­dom dok je en­gle­ski or­ke­star svi­rao val­ce­re, i zbog ko­jeg je, više nego zbog prav­dol­ju­bi­vo­sti, ne­pra­vično osum­njičeni ka­det, dečak Vin­slou, do­bio pro­ces pro­ti­vu Kral­jev­ske mor­na­ri­ce. Fair-p!ay je, da­kle, ono što u očima ne­kom­pe­tent­nih stra­na­ca obe­ležava En­gle­ze, a u očima kom­pe­tent­ni­jih En­gle­za – pra­vi­lo društve­ne igre od koga ne tre­ba očeki­va­ti čuda.

Encyclo­pa­e­dia Bri­tan­ni­ca ne de­fi­ni­se ni fair, ni su­pro­tan foul-play. Rečnici se slažu da pod pr­vim poj­mom val­ja pod­ra­zu­me­va­ti čistu, časnu, po­šte­nu, a pod dru­gim prl­ja­vu, nečasnu, nepoštenu igru. Igru ili zbil­ju, pod­jed­na­ko. Ove en­gle­ske reči do­bi­le su da­nas op­šte značenje i nji­ma obe­ležava­mo tip od­no­sa među lju­di­ma, pri­državan­je ili od­stu­pan­je od pra­vi­la život­ne igre, koja smo to­kom po­ve­sti pri­hva­ti­li kao ne­op­ho­dan uslov ci­vi­li­zo­va­nog op­stan­ka.

Kada je u fe­u­dal­nom boju za­ro­blja­van ple­mić, nije ubi­jan nego za ot­kup zadržavan. Bilo je nečasno umo­ri­ti ga, jer je pošteda plem­stva bila deo fair-play-a tadašnjih ra­to­va. Šta se ra­di­lo s pro­stim na­ro­dom, nije od značaja. Ovu pri­vi­le­gi­ju u naše pro­svećeno doba uživa­ju samo uspešni špi­ju­ni, pošto se pokaže da baš i nisu to­li­ko uspešni ko­li­ko se ve­ro­va­lo.

Go­vo­rićemo o fair-play-u u spor­tu i umet­no­sti, ne dotičući se isto­ri­je, ne­po­god­nog pol­ja za me­ren­je časti i pošten­ja.

Mo­de­ran boks, na­stao u Lon­do­nu, nije s početka imao ni­ka­kva pra­vi­la, osim što su bor­ci, sle­deći bol­ju stra­nu ljud­ske prirode, uda­ra­li i obo­re­nog pro­tiv­ni­ka, ali mu nisu zu­bi­ma ki­da­li grk­ljan. U tu mlat­nja­vu za no­vac, što će, upr­kos sve­mu, boks osta­ti sve do da­nas, uvo­di osmi mar­kiz od Kvinsberija, Ser Džon Da­glas, isto­i­me­ne zakone.

Na stra­nu to što je­dan pri­lično mračan čovek, rečeni Džon D­a­glas – koga ovde više vole da sma­tra­ju eks­cen­tričnim nego mrač­nim – čisto­tu uvo­di u do­ta­da prl­jav sport, više ne sme­te lu­pa­ti part­ne­ra gde i kako hoćete. Mi, na­sled­ni­ci doba pro­svećeno­sti, na taj smo na­pre­dak po­no­sni za­bo­rav­lja­jući da to nisu sme­li čini­ti ni Grci, hi­l­ja­da­ma go­di­na pre mar­ki­za od Kvinsberija.

Po­li­de­uk, spar­tan­ski kral­je­vić, mit­ski sin Zev­sa i Lede, nije olim­pij­skim ven­cem bio ovenčan zato što je pro­tiv­ni­ke oba­rao udar­cem noge is­pod pre­po­na. Grci koji se nisu fer bo­ri­li, koji su kršili sve­te olim­pij­ske za­ko­ne, bi­va­li su prog­na­ni iz Grčke, da­kle i – iz sve­ta. Biti kažnjen neučestvo­van­jem na Ol­im­pi­ja­di beše rav­no smr­ti.

Da­nas sjaj­ni Meken­ro do­bar deo igre pro­vo­di u bi­ra­nom mal­tre­ti­ran­ju part­ne­ra, su­di­ja i pu­bli­ke. Ova ga ne trpi, no u toj ne­tr­pelj­i­vo­sti ima i opa­sne lju­ba­vi pre­ma božan­skom daru kome je sve dopušteno. Ne bi inače bilo moguće da fer pu­bli­ka Vim­bl­do­na ona­ko bezočno ome­ta ser­vis Na­vra­tilove u match-lop­ti sa po­pu­la­rnom Kris Lojd.

U svo­je vre­me En­gle­zi su iz Au­stra­li­je vra­ti­li kri­ket-pe­har pri­me­nom okru­tne tak­ti­ke, koju pra­vi­la nisu za­bran­ji­va­la, ali koja je tra­di­ci­o­nal­no bila iz­van smi­sla i duha ove uspav­lju­juće, sko­ro mo­ri­bund­ske igre. Pe­har ­je vraćen, ali po koju cenu? Takođe pre rata, po­raz en­gle­ske re­pre­zen­ta­ci­je u meču s Ju­go­sla­vi­jom ovde je oprav­dan ćevapčićima s lu­kom, što su ih go­sti­ma pret­hod­ne večeri pod­met­nu­li lu­ka­vi bal­kan­ski domaćini.

Fair-play iz­nad sve­ga pod­ra­zu­me­va pri­sta­jan­je na častan po­raz i pri­znan­je pro­tiv­ni­ku ako ga ovaj časno za­služi. Toga ima sve man­je i ovde, u ko­lev­ci fair-play-a. Su­vi­še je toga na koc­ki. To su­vi­še je no­vac i pre­stiž, opet da­kle no­vac. Još uvek se tru­bi da je važno učestvo­va­ti, ali je to ui­sti­nu važno je­di­no ako se po­vrh toga i – po­be­di.

Evo i pri­me­ra s boj­nog po­lja umet­no­sti. Mno­go vre­me­na po­sle Ku­ro­sa­ve, prvi put jed­no­gla­sno, do­bit­nik u Kan­u je­dan je Ju­go­slo­ven, Emir Ku­stu­ri­ca. Lon­don­ska kri­ti­ka ­je u pot­pu­no­sti ovaj uspeh ig­no­ri­sa­la. A kad bi ga po­me­nu­la, objašnjavala ga je mal­te­ne – ćevapčićima s lu­kom.

Ulo­gu ali­bi­ja za en­gle­ski fi­ja­sko igrao je pred­sed­nik žiri­ja For­man, koji je izašao iz iste film­ske škole kao i ju­go­slo­ven­ski re­di­telj. Bri­tan­ski film, dugo u kri­zi, u­pra­vo ovih go­di­na po­no­vo je u re­ne­san­si i beleži značajne međuna­rod­ne uspe­he. Zašto bi mu sme­tao tuđ uspeh, kad već ima to­li­ke svo­je?

I zašto je građanin zem­lje fair-play-a, g. Ha­ri­son, spi­ker BBC-a za vre­me rata, mene po­zi­vao na usta­nak pro­tiv Ne­ma­ca, a nje­gov ko­le­ga sta­nov­ni­ke oku­pi­ra­nog ostr­va Džer­si, svo­je su­građane, na po­kor­nost tim istim Nem­ci­ma?

I šta je konačno s tim fair-play-om koji se ni u mo­joj zem­lji baš slav­no ne pro­vo­di? Iz­gle­da da zah­te­va težak uslov: mo­ra­te naj­pre po­be­di­ti, pa tek onda za­služiti po­hva­lu što ste učestvo­va­li, i tek onda biti ve­li­ko­du­šan pre­ma oni­ma koje ste po­be­di­li.

Traktat o paucima

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TRAK­TAT O PA­U­CI­MA I ČINOV­NI­CI­MA

Počet­kom prošle go­di­ne jav­lje­no je o in­va­zi­ji otrov­nih pa­u­ka koji su na­pa­dali lju­de i usmr­ti­li šezde­set oso­ba. Ni­je­dan od njih nije bio En­glez, pa pa­u­ke niko nije naročito osuđivao. Istog dana no­vi­ne su do­ne­le ku­di­ka­mo uz­bu­dlji­vi­ji izveštaj Međuna­rod­nog mo­ne­tar­nog fon­da, po kome, u od­no­su na veličinu i bo­gat­stvo, Bri­ta­ni­ja ima više činov­ni­ka od ijed­ne dru­ge zem­lje, dva puta više nego što iz­i­sku­je broj sta­nov­ni­ka i život­ni stan­dard.

U tome je, iz­me­du 83 an­ke­ti­ra­ne države, part­ner Južnoj Koreji. (Ka­ko ­je Ju­go­sla­vi­ja prošla, ne znam. U spi­sku je činov­nič­kih ra­je­va nema. Za njen pri­vred­ni haos na­la­zi valj­da MMF ozbil­jni­je kriv­ce od činov­ni­ka koji ga tek čine sku­pljim.) Bri­ta­ni­ja, veli dal­je izveštaj, ima ele­fan­ti­ja­zično pre­na­sel­je­nu ad­mi­nistra­ci­ju, tri puta veću od po­treb­ne, a u finan­si­ja­ma i pla­ni­ran­ju čak i četi­ri puta zamašniju nego što je nužno da bi država nor­mal­no funk­ci­o­ni­sa­la.

S dru­ge stra­ne, bri­tan­ski činov­nik za­ra­du­je samo 90% za­ra­de evrop­skog ko­le­ge, što, ako se upo­re­di s raz­li­ka­ma u ne­kim dru­gim za­ni­man­ji­ma, i nije neki naročiti man­jak. (U Ju­go­sla­vi­ji je pro­duk­ci­ja sla­ba, pa su i rad­ni­ci, logično, sla­bo plaćeni. činov­ni­ci, međutim, do­bro pra­te sla­bu pro­duk­ci­ju, pa je, opet, logično da do­bro budu i plaćeni.)



Raz­li­ka iz­me­du pa­u­ka i činov­ni­ka ni­kad naučno nije iz­ve­de­na, ma­da ­je pa­ko­sno su­ge­ri­sa­na, pa ćemo pokušati da je ot­kri­je­mo, da bi­smo pomoću nje ob­ja­sni­li jul­sku od­lu­ku bri­tan­ske vla­de o krup­nom povećanju pla­ta svo­jim vi­so­kim funk­cio­ne­ri­ma.

Od­lu­ka je iza­zva­la snažno ne­za­do­voljstvo štam­pe, par­la­men­ta i građana, uko­li­ko su pi­sa­li li­sto­vi­ma, jer na dru­gi način sa­zna­ti šta običan En­glez o nečemu mi­sli nije mogućno.

(No, ako se pri­hva­ti mišljen­je da se s novi­na­ma do­pi­su­ju samo ne­o­bični lju­di, mišljen­je običnog En­gle­za i dal­je osta­je taj­na.)

Pauk može ubi­ti, ali to često može i činov­nik. Vi­de­smo da i jed­nih i dru­gih ima suviše. Pa­u­ci ma­hom ima­ju crno­si­vu boju koja od­go­va­ra tra­dici­o­nal­noj boji činov­ničkog sta­leža.

Pa­u­ci su, osim kad love, kao i činov­ni­ci, spo­ri, len­ji, rav­no­dušni, ne­ak­tiv­ni i bez ini­ci­ja­ti­ve. Pa­u­ke niko ne voli ali ni činov­ni­ke. Naj­zad, ma šta o nji­ma mi­sli­li, i jed­ni i dru­gi su po­treb­ni. Pa­u­ci eko­lo­skoj rav­no­teži pri­ro­de, činov­ni­ci or­ga­ni­za­ci­o­noj rav­no­teži države.

Ali, dok bi bez pa­u­ka pri­ro­da funk­ci­o­ni­sa­la, država bez činov­ni­ka bi sta­la, što za neke države i ne bi bila naročita šteta.

U čemu je onda raz­li­ka između pa­u­ka i činov­ni­ka? U tome što pa­u­ci ne­ma­ju zah­te­va, a činov­ni­ci često – ništa dru­go do zah­te­va. Je­dan od najčešćih je za povećan­jem pla­ta. Za naj­vi­še bri­tan­ske ci­vilne i voj­ne službe­ni­ke nje­mu je u julu ove go­di­ne udo­vol­je­no.

Pla­te će naj­od­go­vor­ni­ji­ma među nji­ma, u dva sko­ka, do mar­ta 1986, biti povećane i za 48%. U sve­tlu kr­sta­ških na­po­ra kon­zer­va­tiv­ne vla­de da ob­u­zda in­fla­ci­ju držan­jem za­ra­da, u naj­go­rem slučaju, u nje­nim okvi­ri­ma, u požel­jnom i is­pod 3 do 5 %, ova mera je s pra­vom dočeka­na na nož. Vla­da se bra­ni dvo­stru­kim argumen­tom.

Pr­vi­ je da se povećanje tiče samo ne­ko­li­ko sto­ti­na naj­viših ad­mi­ni­stra­to­ra države, voj­ske i sud­stva. Dru­gi, da je to je­di­ni način ko­jim se činov­nički ta­len­ti mogu sprečiti da se ne pre­se­le u pri­va­tan sek­tor, gde su za­ra­de mno­go veće.

U iz­ve­šta­ju ko­mi­si­je, na osno­vu koga je od­lu­ka do­ne­ta, kaže se da je, usled ne­do­vol­jne za­ra­de, mo­ral i mo­ti­va­ci­ja držav­nih službe­ni­ka na obes­poko­ja­va­juće ni­skom ni­vou, i da je na kon­ku­rent­nom tržištu mo­zgo­va, koje po­sta­je sve inter­na­ci­o­nal­ni­je, sve teže naj­bol­je u držav­noj službi zadržati.

(Jugosla­vi­ja bi se možda mog­la oslo­bo­di­ti većine svo­jih činov­ni­ka kad bi im dra­stično sman­ji­la pla­te i tako ih in­spi­ri­sa­la da svo­je pro­ve­re­ne ne­spo­sob­no­sti u no­sen­ju s kri­zom po­nu­de ne­koj dru­goj državi, takođe u kri­zi.)

Sem su­ge­sti­je da bi se efi­ka­sni ad­mi­ni­stra­to­ri i okret­ni činov­ni­ci usko­ro mo­gli uvo­zi­ti sa stra­ne, pre­te­žno iz sa­mu­raj­skog Ja­pa­na, gde je di­sci­pli­na naj­vi­ši ob­lik slo­bo­de, ovde je naj­poučnija dra­ma-tična pro­me­na po­gle­da na Moć, ko­joj smo po­klo­ni­li to­li­ko svo­jih ne­za­do­voljs­ta­va.

Bez činov­ni­ka se ne može. I pre Rima. Od Rima po­go­to­vu. Oni su zdra­vi krvni su­do­vi države, kao što su in­te­lek­tu­al­ci nje­ni bo­le­sni ner­vi, a rad­ni­ci njen me­ta­bo­li­zam. Ali u re­pu­bli­kan­skom Rimu služiti državu bila je čast i pa­tri­ot­ska dužnost, prem­da ne pre­te­ru­je­mo i ne tvr­di­mo da se mu­dar se­na­tor, po­stavši gu­ver­ner neke pro­vin­ci­je, i tako nije mo­gao obo­ga­ti­ti.

No, niko jav­no nije go­vo­rio da od­la­zi u Špa­ni­ju, Si­ri­ju ili Ju­de­ju da bi ih opljačkao. Plen je bio tek nečasna mogućnost jed­nog časnog po­sla. Sama moć bila je do­volj- na na­gra­da, a po­ne­kad i po­nos da se za Rim nešto ko­ri­sno učini­lo.

Da­nas moć sama po sebi više nije do­vol­jna na­gra­da. Nužno je i nešto da zvek­ne u go­to­vom. Da bi čovek imao za­do­voljstvo u moći, ne­ka­da ­je bilo do­vol­jno da ima vlast. Da­nas je to malo za pra­vo uživan­je. Vlast očeku­je i da je do­bro pla­ti­te.

Ne­kad se pa­tri­o­ti­zam lju­di do­bi­jao na dar. Da­nas se i on plaća. Mo­glo bi se po­mi­sli­ti da se ne plaća i ne is­plaćuje samo bunt. Po­ne­kad, ako preživi i nije ne­str­pljiv, i naj­o­ko­re­li­ji bun­tov­nik može doći do svo­je pla­te.

Ovde je reč samo o en­gle­skom činov­niku g. Džo­nu. O našem činov­ni­ku, dru­gu Živo­ra­du, nije. Mi još ne­ma­mo državne tu­to­re s pla­tom od ne­ko­li­ko mi­li­jar­di go­di­šnje da bi nas nje­no povećanje za ne­ko­li­ko mi­li­jar­di uz­ne­mi­ra­va­lo. Niti smo, kao En­gle­ska, u osku­di­ci činov­ni­ka, spo­sob­nih za sve moguće čino­ve, nego nam ne­do­sta­ju rad­ni­ci sprem­ni za sva­ki rad.

A ni pa­u­ci se u većem bro­ju još nisu po­ja­vi­li.

Nostalgija

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
AS SOON AS POS­SI­BLE, ILI NO­STAL­GI­JA ZA SPO­ROŠĆU

Sećam se s užasom jed­nog ju­tra u Nemačkoj. Po­sle žive noći za­spah u ho­te­lu mr­tvim snom. Oko se­dam nešto me pro­bu­di. Po­gl­e­dah kroz pro­zor i ugle­dah je­ziv pri­zor. Sre­di­nom sjaj­ne uli­ce, do­di­rujući se fa­rovima, kli­zi­li su sjaj­ni au­to­mo­bi­li u ko­ji­ma su se­de­li lju­di sjaj­na lica. U svim prav­ci­ma kre­ta­li su se dru­gi si­ja­jući lju­di svih ob­li­ka, uz­ra­sta, po­lo­va. U ru­ka­ma su no­si­li ta­šne za akta, đačke tor­be, ce­ge­re, kor­pe, pla­stične kese.

Dečija ko­le­na bila su mo­dra od zime, lica žena kao da su tek iz gro­ba usta­le, a sve­tlu­ca­ve oči muška­ra­ca izražava­le su odlučnost očaj­ni­ka koji ovim da­nom ne­ma­ju šta da iz­gu­be. Ar­mi­ja nečuj­nih sen­ki leb­de­la ­je uli­com s au­to­ma­ti­zmom živih mr­tva­ca, de­mon­stri­ra­jući samrt­ničku re­še­nost da se ne­gde stig­ne na vre­me. Shva­tih i šta me je pro­bu­di­lo.

Nisu to bili gla­so­vi, ni buka mo­to­ra. Bi­la ­je to sa­vest. Ubr­zo se, od nje na uli­cu izbačen, i ja nađoh u ono­me što se sada zove ur­ba­nim živo­tom, a ne­ka­da se zva­lo – kon­cen­traci­o­nim lo­go­rom.



Kad sam se pre­se­lio u En­gle­sku, sat u mom telu na­vi­jen na nemačko vre­me ne­u­mol­ji­vo me je prog­nao iz kre­ve­ta. Otvo­rih pro­zor i po­gle­dah na uli­cu. Bila je pot­pu­no pra­zna, ako se za­ne­ma­ri jed­na vra­na ko­ja ­je do­sto­jan­stve­no ka­sa­la tro­toarom u istom času u kome je u Nemačkoj bo­dro marširao čita­v je­dan na­rod. Vra­tih se u kre­vet i oko osam po­no­vo kroz pro­zor po­gle­dah.

Sad je na­pol­ju već bilo živ­lje. Dole ih je bilo dvo­je, dve vra­ne. Ubr­zo su im se pri­družili poštar na no­ga­ma i raz­no­sač štam­pe na bi­ci­klu koji je kroz otvo­re na vra­ti­ma uba­ci­vao po­gre­šne li­sto­ve. Tek u de­vet po­ja­vi­lo se i nešto Lon­do­na­ca, koji su se, u ne­doumici šta bi sa so­bom, ne­o­dlučno oko sebe osvr­ta­li.

Ništa nema utešnije od ju­tarn­je pu­sto­ši en­gle­ske uli­ce. Ona vam vraća veru u život u kome je sva­ki dan ne­del­ja. Tek oko pod­ne po­kul­ja­ju sa svi­ju stra­na ne­mi­lo­srd­ni bul­ju­ci tu­ri­stičkih en­tu­zi­ja­sta da vas uve­re kako En­gle­ska još nije mr­tva, kako se i u ovoj zem­lji nešto kreće.

Po­sle še­sna­est go­di­na la­dan­jske oba­mr­lo­sti, pre­ki­da­ne po­vre­me­nim štraj­ko­vi­ma, kada se iz kuće ne iz­la­zi ni u de­vet nego tek oko pod­ne, jer onda se krčme otva­ra­ju, si­tu­a­ci­ja se ni naj­man­je nije izmenila, ba­ca­jući u vik­to­ri­jan­sko očajan­je bri­tan­skog pre­mi­je­ra, gđu Tačer, koja bi, iz­gl­e­da, za raz­li­ku od svo­jih man­je tem­pe­ra­ment­nih birača, va­zda nešto ra­di­la.

Raz­u­mem za­bri­nu­tost vla­de u sve­tu opšte ju­rnja­ve i utak­mi­ce. Stići na vre­me više nije do­vol­jno. Mora se stići pre vre­me­na. Mora se biti uvek pre dru­gih. A ovde po­stižu to ­je­di­no la­ko­a­tletičari i po neki konj na tr­ka­lištu. Svi osta­li i sve osta­lo ka­sni. Po­rudžbine kao i po­ru­ke.

Vla­de kao i na­rod. En­gle­zi i nji­ho­va isto­ri­ja. Dok su, na pri­mer, osta­li evrop­ski na­ro­di Evro­plja­ni bili od pam­ti­ve­ka, En­gle­zi su u Evro­pu ušli tek ne­dav­no. A nama, Ju­go­slo­ve­ni­ma, pomoć koju su nam go­di­ne 1941. obećali da bi­smo u rat ušli, jos nisu pružili.

Ne znam kako ova čarob­na en­gle­ska spo­rost, ovo go­spod­sko za­ne­ma­ri­van­je Kro­no­sa, boga vre­me­na koje nas na Kon­ti­nen­tu ne­za­si­to ždere, de­lu­je na bri­tan­sku pro­iz­vod­nju do­ba­ra opšte po­tro­šnje ili pri­nu­de – kako hoćete – ali na ka­kvoću živo­ta, ponašanje lju­di i sve ono što zo­ve­mo ci­vi­li­zo­vanošću i bez cega bi život bio pra­šum­ski, de­lu­je kao me­lem.

Na­rav­no, u ta­kvom uspo­re­nom, ležernom živo­tu, ne možete očeki­va­ti da sve do­bi­je­te na vre­me i kad vam tre­ba. Najviše čemu se možete na­da­ti je da će to biti „as soon as pos­si­ble“, od­no­sno, čim bude moguće.

To može i po­tra­ja­ti, pa se po­ne­kad ni­kad i ne zbi­ti. Ali, ako ste En­glez, vi ćete to raz­u­me­ti. Rečeno je „čim bude moguće“, a En­gle­zi zna­ju da po­sto­je i stva­ri koje su ne­mo­guće. Ako ste Živo­rad, za koga, kao što zna­mo, ništa nije ne­mo­guće, onda ćete po­be­sne­ti.

Ako Evro­plja­ni­na ­jav­no za­pi­ta­te šta je naj­važnije u živo­tu, reći će vam da su to lju­bav, raz­u­me­van­je, lo­jal­nost, pošten­je, ili ma koja od vr­li­na ko­ji­ma se po­kri­va čin­je­ni­ca da se u me­đu­vre­me­nu često ponašamo kao svin­je.

Ako pi­tan­je po­sta­vi­te u četi­ri oka, sva­ko će vam reći da su naj­važniji no­vac i vre­me. Ako para ima, čovek se i bez lju­ba­vi snađe. Lo­jal­nost i raz­u­me­van­je se ku­pu­ju. A poštenje je, kad mu vi­di­te po­sle­di­ce, po­sled­nja stvar koju bi pa­me­tan čovek poželeo. Je­di­no se vre­me ničim ne na­dok­nađuje i zato ve­li­mo da je ono – no­vac.

Osim toga, reći će vam naš Živo­rad, dis­kret­no na sat gle­da­jući, da bi se nečija lju­bav, za­služena gu­bit­kom vla­sti­tog vre­me­na, is­ko­ri­sti­la, opet je nužno trošiti vre­me.Tako će vam ili nešto slično reći, pa, iz­vi­nivši se grd­nim zakašnjen­jem, od­ju­ri­ti u ma­glu so­ci­ja­li­stičke stvar­no­sti.

Jer, naš se Živo­rad uvek ne­ku­da žuri, uve­k je u ne­koj hit­nji, čiji cilj nije ni­kad ja­san, samo je hi­tan. Po­sao se i ne mora svršiti, samo je važno da se brzo – ne svrši.

Ako ima svoj dan iskre­no­sti, možda će vam i En­gl­ez nešto tako reći, ali ni­kud neće od­ju­ri­ti. On će se u svo­ju ka­pi­ta­li­stičku stva­rnost pro­sto odšeta­ti, sko­ro bih re­kao – ušun­ja­ti. Ako ga pri tome za­u­sta­vi­te i upi­ta­te za neku uli­cu, neće vas lak­tom za zid za­le­pi­ti, nego će vam put do nje ob­ja­sni­ti, pa i ne­što vre­me­na po­trošiti da pri tome bude srdačan.

Možda vam on uvek i neće dati is­prav­no objašnjen­je, po­ne­kad možda nje­go­va pred­u­sre­tljivost i neće biti sa­svim iskre­na, ali šta mari!

Da bi­ste lepo počeli svoj lon­don­ski dan, vama više od toga i ne tre­ba.

Engleske novine

Engleske novine
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

JE­DAN DAN U JED­NIM EN­GLE­SKIM NO­VI­NA­MA

En­gle­zi nisu lako uz­bu­dljiv svet i nisu, kao naši Živo­ra­di, stal­no u ne­ka­kvom som­nabul­nom transu, koji se na no­vom cr­kve­no­slo­ven­skom je­zi­ku zove – fr­kom. Pa­ko­sni­ci, kao Ne­mac Hajne, vele da se zbog toga u En­gle­skoj sve događa sa zakašnjen­jem od sto­ti­nu go­di­na. Je­di­no što se ovde žuri, što i is­pred vre­me­na ide, bri­tan­ska je štam­pa. Sudeći po njoj, svet je već odav­no otišao do đavo­la, i nji­me se ima malo raz­lo­ga ba­vi­ti, a ono što je zabrin­ja­va, pro­pa­dan­je je En­gle­ske.

Mračni pe­si­mizam bri­tan­ske štam­pe je­di­na je rav­no­teža tra­di­cional­nom op­ti­mi­zmu vla­de koja drži da ni­ka­kvo stan­je nije to­li­ko rđavo da bi se po­vo­dom nje­ga nešto mo­ra­lo pred­u­ze­ti. Ni ka­d je očaj­no­ jer i tada je samo očajno ali nije ozbil­jno. Iz toga sle­di eng­le­sko uve­ren­je da je naj­bol­ji dan onaj u kome se ništa ne dešava, naj­bol­ja vest ona koje nema, a naj­bo­lja vla­da ona koja ništa ne radi da taj dan ne­kom vešću po­kvari.



Bri­tan­ska štam­pa, međutim, ne sma­tra da je do­bra vest ona koje nema. Čak ni da je do­bra vest do­bra. Do­bra ­je­ za nju samo rđava vest. Uko­li­ko su ve­sti gore, utoli­ko je list bol­ji.

Naj­bol­ji su li­sto­vi koji do­no­se samo naj­go­re ve­sti. Za do­kaz ću pročita­ti na­slo­ve iz „Gar­di­a­na“ od 9. maja 1985, upo­zo­ra­va­jući slušaoce da je list, kao li­be­ra­lan, oba­ve­zan na na­iv­nu veru u pro­gres vr­ste, pa pre­ma tome op­ti­mi­stičan u meri u ko­joj se to ra­zum­no može biti:

Smrt­nost rase kako se bo­lest širi. Štrajk koji je sta­jao dva­de­set četi­ri mi­li­o­na fun­ti obo­gal­jio je sin­ditkat ru­da­ra. Re­gan i Gor­bačev tr­gu­ju hlad­no­ratov­skim uvre­da­ma. Nema para za Olim­pi­ja­du. Ru­dar optužen za ubi­stvo.

Je­vre­ji mi­sle na šest mi­li­o­na mrtvih. Iz­grad­nja pre­ti lon­don­skom ze­le­nom po­ja­su. Ne­sta­nak istočno­ne­mačkog trom­bo­ni­ste. Ženi pri­pa­lo bo­gat­stvo muža ko­jeg je ubi­la. Mi­ste­ri­o­zna smrt u pla­ni­na­ma Škot­ske.

Ro­di­tel­ji plaćaju zločine svo­je dece. U Se­la­fi­l­du zagađenje šest pula veće od dopušte­nog. U Bej­ru­tu se na­stav­lja­ju bor­be. Osu­đen biv­ši za­me­nik mi­ni­stra od­bra­ne Sje­din­jenih Država. Ka­i­ro stra­hu­je od Su­da­na. U južno­a­fričkim ne­re­di­ma osmo­ro mr­tvih. Lo­gor Ib­net čeka žrtve gla­di. Ko­lombo zatva­ra no­vi­na­re.

Na­pad mor­skih gu­sa­ra. Smrt u jami. Bom­be po­zdrav­lja­ju ame­ričkog pred­sed­ni­ka. Kako se može od­bra­ni­ti de­ve­to­go­dišnje dete. Pro­past No­vog Ze­lan­da. Zem­lja – pla­ne­ta koja ne­sta­je.

Po „Gar­di­a­nu“ sudeći, u opštoj ka­ta­stro­fi dana 9. maja 1985, je­di­no nije pro­pa­la fa­bri­ka au­to­mobila Fijat. Šta je spa­si­lo g. A­nje­li­ja? Pre­ma fa­bričkoj re­kla­mi, jed­no­stav­na fi­lo­so­fi­ja. „Naša je fi­lo­sofi­ja­ jed­no­stav­na“, veli Fi­ja­to­va re­kla­ma. „Mi pra­vimo au­to­mo­bi­le da po­sta­vi­mo nove stan­dar­de, a ne da za­do­vol­ji­mo sta­re.“

Možemo samo da zažali­mo što i mi ne­ma­mo ovu jed­no­stav­nu auto-fi­lo­so­fi­ju nego se pe­tlja­mo s kom­pli­ko­va­nom mo­ra­l­nom i so­ci­jal­nom fi­lo­so­fi­jom, koja do­vo­di do pret­nji lon­don­skom ze­le­nom po­ja­su, smr­ti po ja­ma­ma, di­na­mi­tu za pred­sed­ni­ke, pro­pa­sti No­vog Ze­lan­da i toga da se Ka­i­ro pla­ši Su­da­na.

Što sve­tu ide gore, to je no­vi­na­ma bol­je. U novi­nar­stvu je po­zna­to da je smrt čove­ka koji se oma­kao niz ste­pe­ni­ce teška ne­sreća, ali da je tek po­gi­bi­ja hil­ja­du lju­di od ura­ga­na – vest. Ne­krofil­ni men­ta­li­tet u pri­ro­di­ je po­zi­va koji živi od tuđih ne­vol­ja, kao što le­ka­ri žive od na­ših bo­le­sti, advo­ka­ti od naših po­grešaka, a po­li­tičari često od naših glu­po­sti. U tom po­ma­lo sa­bla­snom smi­slu ovdašnja štam­pa sjaj­no obav­lja svoj po­sao.

Ne­prilike koje ona slučajno pro­pu­sti, naći ćete na te­le­viziji ili ra­di­ju, ali si­gur­ni možete biti da ih pošteđeni nećete biti. Ni­po­što vam se neće do­pu­sti­ti da mi­sli­te kako živi­te u naj­bol­jem od svih mogućih sve­to­va, kad je očigled­no da svet u kome se Ka­i­ro plaši Su­da­na, a pla­ne­ta ne­sta­je može biti samo naj­go­ri.

Po­stav­lja se, međutim, načelno pltan­je da li je od ova­kve, en­gle­ski mi­zan­trop­ske štam­pe bol­ja neka koja služi ume­sto sred­sta­va za uspav­lji­van­je? Koja piše samo o le­pim događaji­ma, uspesima vaše zem­lje, do­brim iz­gle­di­ma za budućnost, padu cena i smrt­no­sti, o povećanju bla­go­stan­ja, slo­bo­de i prav­de? Jer, ima i ta­kve štam­pe. Uglav­nom tamo gde je op­ti­mi­zam državna po­li­ti­ka, a pe­si­mi­zam je ostav­ljen čove­ku s uli­ce.

Raz­li­ka iz­me­du En­gle­za i čita­tel­ja op­ti­mi­stičkih no­vi­na ­je u tome što se prvi, kad iz kuće iza­đe, neće iz­ne­na­di­ti ako naiđe na bom­bu. O bom­bi je oba­ve­šten i pre nego što je mon­ti­ra­na. Dru­gi će od­le­te­ti u va­zduh i ne zna­jući što se do­go­di­lo. Raz­li­ka ide u ko­rist En­gle­za. On može osta­ti kod kuće. Ko želi da ga ubi­je, mora mu doći u po­se­tu. Onaj dru­gi otićiće na me­sto svog strel­jan­ja sam.

Ovo je tužni aspekt raz­li­ke. Po­sto­ji i vred­ni­ji. U Bri­ta­ni­ji je, na pri­mer, ne­mo­guć ova­kav vic. Građanin kaže dru­gom građani­nu: „Pročitao sam u no­vi­na­ma da će na kra­ju pe­to­go­dišnjeg pla­na sva­ki sta­nov­nik naše zem­lje ima­ti svoj he­li­kop­ter.“ „Šta će nam he­li­kop­ter?“ pita drugi i do­bi­ja od­go­vor: „Onda ćemo, kad god hoćemo, moći od­le­te­ti u grad u kome se mogu ku­pi­ti ci­pe­le.“

Ja sam za štam­pu u ko­joj ova­kav vic nema ni­ka­kvog smi­sla, niti ga iko zdra­ve pa­me­ti može raz­u­me­ti, čak i da se štam­pa, pa ma­kar se sva­kog ju­tra pre­pa­dao što pla­ne­ta ne­sta­je i učestvo­vao u stra­hu Ka­i­ra od Su­da­na.

Slo­bod­nu štam­pu i spo­ko­jan život isto­vre­me­no je ne­mo­guće ima­ti. Moguće je, na­rav­no, bez slo­bod­ne štam­pe ima­ti spo­koj­ni­ji život. Samo, ko­li­ko će on tra­ja­ti ako ni­ko­ga nema da nas na vre­me oba­ve­sti o sve­mu što ga ugrožava?

Pa i o stra­hu Kaira od Su­da­na.

Dan pobede

DAN PO­BE­DE ILI DAN OPO­ME­NE
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

U uto­rak, 8. maja 1945. go­di­ne, „Gar­di­an“ je ob­ja­vio: „Rat u Evro­pi je završen bez­u­slov­nom ka­pi­tu­la­ci­jom Nemačke. Po­be­du će zva­nično progla­si­ti pre­mi­jer ra­dio-po­ru­kom u tri sata po­sle pod­ne, a u de­vet uve­če go­vo­riće kralj. Da­na­šnji dan sma­traće se Da­nom evrop­ske po­be­de.“

I za­i­sta, u tri sata po­sle pod­ne pred­sed­nik bri­tan­ske vla­de Čerčil uve­rio je svo­jim po­let­nim go­vo­rom i po­sled­njeg skep­ti­ka na Ostr­vu da je rat u Evro­pi završen. Ali, on je pokušao da Bri­tan­ce i sve nas ube­di i u nešto dru­go, na šta ga ni­ka­kva po­be­da nije mo­gla ovla­sti­ti: „Si­gu­ran sam“, re­ka­o ­je on, „da su time čovečan­stvu otvo­re­ne mno­go bol­je mogućno­sti nego ikad u isto­ri­ji. Sve­tlost pred nama gori snažnije i sija sve­tli­je nego ikad. Pođimo k njoj svi za­jed­no!“

Ne tre­ba trčati pred rudu i ovu priču pa reći da je, čim je nje­gov glas utih­nuo u ete­ru, sva­ko k toj sve­tlo­sti pošao sam za sebe, i da je većina put­ni­ka u sve­tlost, sve­tli­ju nego ikad, vrlo brzo pri­me­ti­ta da ova ilu­mi­na­ci­ja budućno­sti nije baš ta­ko ­ja­ka i tako sve­tla kako je sta­ri držav­nik pret­po­stav­ljao.



U času kad je Čerčil tog slav­nog po­po­dne­va stao pred mi­kro­fon da ob­ja­vi početak no­vog zlat­nog veka, sve­tlost je većem delu čovečan­stva možda tako i iz­gle­da­la, gle­da­na iz rat­ne tmi­ne, pa ni­ka­kvo čudo nije što je taj vi­tle­jem­ski dan, dan no­vog rađanja sve­ta, do­če­kan i pro­slav­ljen veličanstve­nim ve­sel­jem, tek nešto skrom­ni­jim od onog ko­jim su Ame­ri­kan­ci is­pra­ti­li pro­hi­bi­ci­ju, i kome su jedi­no sta­ri,

pre­do­strožni lju­di mo­gli pre­ba­ci­ti da ni bli­zu nije ona­ko ve­seo kao dan mira 1918, od koga su se po­ma­lo uzdržava­li samo oni čija će po­ro­dična ime­na, sa azij­skog ratišta, jos neko vre­me pu­ni­ti čitul­je li­sto­va, i pri­seb­ni­ji od vla­di­nih činov­ni­ka koji su zna­li da će za ge­o­graf­ski ma­le­ro­zne na­ro­de početak opšte slo­bo­de biti i početak nji­ho­vog dru­gog i znat­no du­go­traj­ni­jeg rop­stva.

Oni­ma koji su go­vo­ri­li da je osam­na­e­ste sve bilo uzvišeni­je, čis­ti­je, lepše i ra­do­sni­je, mo­gli smo ka­za­ti: „Tri puta ob­ma­nu­ti ne možemo biti.“ Oni­ma čiji su dra­gi na Da­le­kom is­to­ku još umi­ra­li, mo­gli smo reći: „I vi ćete ima­ti svoj Dan po­be­de.“ Oni­ma koji će po dru­gi put biti po­ro­blje­ni, ni­smo mo­ra­li ništa ka­za­ti. Oni nas se nisu ti­ca­li.

Ota­da je prošlo četri de­ce­ni­je. Ovog maja je u Evro­pi svečano pro­sl­avljena četr­de­se­to­go­di­šnji­ca Dana po­be­de, za koji smo žele­li, ma kako di­vo­tan bio, da se više ni­kad ne po­no­vi, no ko­ji ­je slav­ljen s jed­nim okom širom otvo­re­nim za mogućnost da se usko­ro opet može požele­ti. Jer svi go­vo­ri, što su po­vo­dom tog dana održani, više su se bo­ja­li budućeg rata nego što su se mi­ri­li s uspo­me­na­ma na pro­te­kli. Afe­ra Bit­burg to je samo po­tvr­di­la.

Šlam­pa­vošću ad­mi­ni­stra­ci­je, ču­ve­ne po tome što sve što radi čini su­ma­rno i od­o­ka, više slučajno nego ho­ti­mič­no, pred­sed­nik je Re­gan do­ve­den u ne­u­god­nu si­tu­a­ci­ju da opra­štan­je rata no­vom sa­ve­zni­ku Nemačkoj počne po­smrt­nim po­zdra­vom četr­de­se­to­ri­ci sta­rih SS-ova­ca sa Ar­den­a, po­tenci­jal­nih rat­nih zločina­ca, na voj­nom gro­blju u Bit­bur­gu.

Čin po­mir­be nije spo­ran. Očigled­no­ je da ne možete večno svo­je po­be­de sla­vi­ti s no­gom na vra­tu poraženo­me, po­go­to­vu ako je ovaj po­stao u međuvre­me­nu vaš naj­o­da­ni­ji i naj­po­u­zda­ni­ji sa­veznik. Ne možete ga ne­pre­sta­no pod­sećati da je grešnik, naj­pre što je rat otpočeo, a po­tom – jos više – što ga je iz­gu­bio.

I mi sma­tra­mo da je u pra­vu, ma šta mu je deda to­kom rata počinio, se­dam­na­e­sto­go­dišnji Ne­mac iz Lan­da­ua, koji je re­kao: „Sit sam te nemačke kri­vi­ce! Ja ne mogu biti od­go­vo­ran za stva­ri koje su se do­go­di­le kad su i moji ro­di­tel­ji bili deca.“ Raz­u­me se da ne može. Raz­u­me se da ne sme. Međutim, da li je opraštan­je rat­nih gre­ho­va nje­go­vom dedi i ce­re­mo­ni­jal­no pre­da­van­je isto­ri­je za­bo­ra­vu mo­ra­lo početi baš od SS-a?

Kad je pred­sed­nik Mit­e­ran s kan­ce­la­rom Ko­lom odao nemačkim i fran­cu­skim žrtva­ma bit­ke kod Ver­dena poštu, niko nije pro­te­sto­vao. Ubi­ce i po­bi­je­ni s obe stra­ne do­bi­li su jed­na­ke počasti. S Bit­bur­gom je pla­nu­la afe­ra. Re­­gan je ostao ne­po­ko­le­biv i u Bit­burg otišao. Neka mi bude do­pu­ste­no reći, možda man­je zbog pro­šlog ko­li­ko zbog budućeg rata, u kome će Nem­ci za­jed­no s mla­dićem iz Lan­da­ua opet biti po­treb­ni.

To je prva opo­me­na.

Dru­ga se od­no­si na zem­lje za koje kraj rata nije bio i kraj rop­stva. Držav­lja­nin ­jed­ne­ zem­lje ko­ja ­je 8. maja 1945, takođe po­bedila, re­kao mi je opo­ro: „Ja ne­mam šta da sla­vim. Nemačka je pobeđena pre četr­de­set go­di­na, a ja još uvek ni­sam oslo­bođen čak se za mene više i ne ra­tu­je.“

Do­daj­mo alar­mant­nim mo­men­ti­ma pro­sla­ve i onaj naj­gro­zni­ji: ot­ka­ko smo, u tri sata po­sle pod­ne 8. maja 1945, ugle­da­li šansu ka­kvu kroz čita­vu isto­ri­ju ni­smo ima­li, ot­ka­ko na­s je pre­ko BBC-a tog po­po­dne­va za­blje­snu­la sve­tlost budućno­sti ka­kvu do tada ni­smo vi­de­li, vo­di­li smo 130 ra­to­va i po­bi­li 35 mi­li­o­na Iju­di. A mno­gi na­ro­di još sten­ju pod tuđom ili vla­sti­tom ti­ra­ni­jom.

To­ko­m ra­ta ­i­ od­mah ­po­sle n­je­ga ­još je ­i ­bi­lo­ ja­sno zašto smo se bo­ri­li. Rat­ni su cil­je­vi, bar oni o ko­ji­ma se jav­no mo­glo go­vo­ri­ti, rel­jef­no bili def­ini­sa­ni. S vre­me­nom, međutim, kao da se taj rel­jef s cil­je­va iz­li­zao i oni su uto­nu­li među one cil­je­ve o ko­ji­ma se ni­je jav­no mo­glo go­vo­ri­ti.

Cil­je­vi su iščezli, ostao je samo je­dan be­smi­slen rat. Jed­nom je od­go­vo­re­no na pi­tan­je zašto smo se bo­ri­li. Došlo je vre­me da se oka­ne­mo slav­lja ne­is­ko­rišćenih po­be­da i pi­tan­je po­no­vi­mo.

Sport i rat

Sport i rat
RAT KAO SPORT I SPORT KAO RAT
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

U isto­ri­ji ci­vi­li­za­ci­je bilo je na­ci­ja koje su ra­to­ve tre­ti­ra­li kao ma­sov­ne mo­ral­ne pre­pa­ran­di­je. Dru­gi su na neke od njih gle­da­li kao na ple­me­nit sport. Tome olim­pij­skom ide­a­lu prvi su se pri­ma­kli Rim­lja­ni, koji su svo­je ra­to­ve počeli iz po­tre­be, na­sta­vi­li iz spor­ta, aza­vršili iz nužde. Ima­nu­el Kant je re­kao da, i kada ga ne bi bilo, čovečan­stvo bi rat mo­ra­lo iz­mi­sli­ti.

Fri­­drih Ve­li­ki vi­deo je u nje­mu za­ma­jac raz­vo­ja svih mo­ral­nih, ma­te­ri­jal­nih i dušev­nih oso­bi­na Iju­di i na­ro­da, a ge­ne­ral Lu­den­dorf ga je pro­gla­sio gran­di­o­znom te­ko­vi­nom isto­ri­je koja daje najširi pro­stor bli­sta­vom stva­ralaštvu. Sva tro­ji­ca lju­bi­telja opšte mlat­nja­ve Nem­ci su, pa nas je to, naročito po­sle svet­skih ra­to­va, uve­ri­lo da Nem­ci obožava­ju da se biju, kao što Ita­li­ja­ni vole da pe­va­ju, Grci da tr­gu­ju, a Je­vre­ji da se pre­pi­ru.



Kao ugod­nom spor­tu, tek malo opa­sni­jem od lova na li­si­ce, eko­no­mični En­gle­zi mo­gli su prići samo iz­ve­snim od svo­jih ra­to­va, uglav­nom oni­ma što su ih vo­di­li pro­tiv div­ljih afričkih ple­me­na, prem­da, opet, kad ta­kav sport po­te­raše s na­ro­dom Zulu, nisu do­bro pro­sli.

Da­nas ubi­jan­je kao za­ba­vu obav­lja­ju samo iz­ve­sne sek­te Bli­skog is­to­ka. Osta­li na­ro­di, stre­peći od atom­skog, tre­ti­ra­ju rat kao rat, pa i kad više na igru liči, kao što je bio slučaj sa fol­kland­skim suko­bom. U tome se ide tako da­le­ko da se i pre­go­vo­ri o raz­o­ružanju uzi­ma­ju kao ob­lik rata, i kao ta­kvi se, na po­be­du računa­jući, ni­kad ne za­vr­ša­va­ju.

Da­nas, da­kle, rat više nije sport, ali je sport, iz­gle­da, po­stao – rat. I kako se koji sport­ski ma­sa­kr završi, kad se mr­tvi sa­hra­ne a ne­si­gur­no pri­mir­je pot­piše, do­la­ze is­to­ričari da istražuju njegove to­ko­ve i na­rod­ni psi­ho­lo­zi da is­pi­tu­ju nje­go­ve uzro­ke.

Rat ko­jim ćemo se mi ba­vi­ti vo­dio se 29. maja 1985. na Hejsel Sta­di­o­nu u gra­du Briselu, u simp­to­ma­tičnom su­sed­stvu Vo­ter­lua, gde su počet­kom prošlog veka En­gle­zi po­tu­kli Fran­cu­ze.

Ove go­di­ne po­ra­zi­li su Ita­li­ja­ne. Gre­na­di­ri, na­vi­jači Li­ver­pu­la, bri­tan­skog učesni­ka u fina­lu Evrop­skog fud­bal­skog kupa, osta­vi­li su na bri­sel­skom bojištu tri­de­set osam mr­tvih, dve­sta pe­de­set ran­je­nih, smrt­no ozleđeni evrop­ski no­go­met i oštećen ugled En­gle­ske kao jed­ne od naj­ci­vi­li­zo­va­ni­jih ze­mal­ja sve­ta.

Bri­tan­ski sport­ski ra­to­vi da­ti­ra­ju­ još iz 1962, kad su na­vi­jači Glas­gou Ren­džer­a kr­va­vu po­be­du od­ne­li nad gra­dom Bar­se­lo­nom. Go­di­ne 1974. navijači lon­don­skog Tot­e­n­ha­ma sređuju Rot­er­dam. Go­di­nu dana ka­sni­je pri­sta­li­ce Lid­sa tri­jum­fa­lno ula­ze u Pa­riz, a Man­če­ster Junajte­da u St. Eti­e­n.

Go­di­ne 1980. obožava­tel­ji Vest-Hema li­sti do­da­ju potučeni Ma­drid. Go­di­ne 1981. pada Ba­zel. Iste se go­di­ne od stra­ne en­gle­skih na­vi­jača za­vo­de osmanski običaji šeri­jat­skih dana paleži i pljačke u osvo­jenom Oslu. Lju­bi­tel­ji fud­ba­la ru­i­ni­ra­ju Am­ster­dam, An­der­leht, Va­len­ci­ju, Ko­pen­ha­gen. Pod sport­sku se­ki­ru opet do­la­zi Ro­ter­dam, pa Luk­sem­burg, koji se bra­ni ce­lo­kup­nom oružanom si­lom, i pro­šle godine Brisel prvi put. čini se, međutim, da se bel­gij­ska pre­stol­ni­ca po­ka­za­la ne­po­ko­rnom, te se ovo­ga maja ka­zne­na eks­pe­di­ci­ja po­nav­lja.

En­gle­ska je, kako samo ona to ume, bez ika­kvih re­zer­vi pri­hva­ti­la kri­vi­cu za bri­sel­ski po­kolj. U osećanju sti­da učestvo­va­la je cela zem­lja, s iz­u­zet­kom ko­men­ta­to­ra „Gar­di­ana“, ko­ji ­je mu­dro sa­ve­to­vao da se na tri­de­set osam en­gle­skih žrta­va gle­da u od­no­su na hil­ja­de žrta­va ci­klo­na u Ban­gla­de­šu, za­bo­rav­lja­jući da su prvo zlo­de­lo iz­vr­si­li ra­zum­ni Iju­di, a dru­go ne­ra­zum­na pri­ro­da. Mi­ni­star za sport, g. MakFar­len, tvr­di­o ­je, u međuvre­me­nu, da se ne zna ko je kriv, kada je to svi­ma, oso­bi­to mr­tvi­ma, bilo već sa­svim ja­sno.

Po­sle osećajne re­ak­ci­je počele su ra­spre o uzrocima i pro­tiv­me­ra­ma. Vla­da je za ne­sreću okri­vi­la od­su­stvo di­sci­pli­ne kod građana, i za iz­gred­ni­ke, te mo­de­me kr­staše, pred­ložila oštre ka­zne, za­bo­rav­ljajući, u ma­ni­ru svog mi­ni­stra za sport, da su Red i Za­kon pro­dukt ci­vi­li­za­ci­je, a ne da je ci­vi­li­za­ci­ja pro­iz­vod Reda i Za­ko­na.

Opo­zi­ci­ja je, iz na­vi­ke, optužila ne­za­po­sle­nost i nje­nog uzročnika vla­du, za­bo­rav­lja­jući da je 1930. masa na sta­dio­nu bila veća, ne­za­po­sle­nost kao da­nas, a na­sil­ja nisu zabeležena. Kri­vi­ca je ba­ca­na i na kse­no­fo­bi­ju i nje­ne pa­tro­ne iz Na­co­nal­nog fron­ta, ali nije ob­ja­šnje­no kako je moguće da se bez­načajna man­ji­na u do­mo­vi­ni za de­vet mi­nu­ta pre­tvo­ri u značajnu većinu u ino­stran­stvu.

Naj­zad je okriv­lje­na gru­bost same igre i raz­u­me se, al­ko­hol, a za­bo­ra­vi­lo se da su ame­rički fud­bal i ho­kej na ledu ne­u­po­re­di­vo ubi­tačniji, da pu­bli­ka pije više nego igde, da po ne­ki­ma Ame­ri­kan­ci još nisu ni sa­svim ci­vi­li­zo­va­ni, a tamo se ništa slično ne zbi­va.

U osu­di nad En­gle­zi­ma, pra­ved­noj, uo­stalom, za­bo­rav­lja se, takođe, da je utak­mi­ca, upra­vo na in­si­sti­ran­je današnjih in­dig­ni­ra­nih su­di­ja, igra­na ume­sto ot­ka­za­na, pre­no­še­na ume­sto ig­no­ri­sa­na, i da je iste noći, ume­sto pobožnog oda­van­ja po­šte mr­tvi­ma, na uličama To­ri­na pri­ređeno bučno slav­lje u čast Ju­ven­tu­so­ve Pi­ro­ve po­be­de.

A sva­ko ko može smrt da sla­vi, umeće i da je na­ne­se.

Pra­vi raz­lo­zi za ove prve u povesti ui­sti­nu na­rodne ra­to­ve, u ko­ji­ma se pre­po­zna­je sa­di­zam rim­skog cir­ka uje­din­jen s hi­ste­ri­jom na­ci­stičkih uličnih linčova, još nisu ot­kri­ve­ni, a možda ih to­li­ko ima da je jedan teško iz­dvoj­iti.

Kao što mu­dro veli Um­ber­to Eko: „Tek smo na početku. Mno­go go­di­na pažlji­vog vas­pi­tan­ja nam je tre­ba­lo da na­rod do­ve­de­mo do Brisela. Ve­lik je još put pred nama. Ali, ne bri­ni­mo, tak­mičenje una­pređuje rasu.“

A ja bih, s Fri­­dri­hom Ve­li­kim, do­dao: jačaje i tak­mičenje u ubi­jan­ju. Zato ubi­jaj­mo, pa ćemo biti sve jači!

Upoznavanje Engleza

Upoznavanje Engleza
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PRI­RUČNIK ZA UPO­ZNA­VAN­JE EN­GLE­ZA

Ima na­ro­da koje brzo upo­zna­te, ni­kad ka­sni­je ne­ma­jući raz­lo­ga da ih men­ja­te. Ve­ru­jem da je ta­kav i naš. Kod nje­ga ­je možda tek isto­ri­ja mal­ko ne­o­bjašnji­va, on sam ja­san je i ra­zum­ljiv. Po­sto­je, takođe, na­ro­di, raz­vi­ja­ni na dru­gim načeli­ma od evrop­skih, koji nam za­u­vek osta­ju ne­ra­zum­lji­vi. Ali ima i onih koje brzo upo­zna­te, da bi­ste po­sle niza go­di­na shva­ti­li da ih uopšte ne po­zna­je­te, da o nji­ma isto tako malo zna­te kao i o Ki­ne­zi­ma, s ko­ji­ma ni­kad ni­ste žive­li. Među ta­kve na­ro­de spadaju i En­gle­zi.

Mi­sli­te da su jed­no­stav­ni, a iz­ne­na­de vas ne­o­bicnom kom­pli­ko­va­nosću, za koju ste držali da je osobina Ger­ma­na kad mi­sle, ili Slo­ve­na kad osećaju.

Mi­sli­te da su stro­gi, ozbil­jni, pa i tm­urni, a za­prepa­ste vas de­tin­ja­stom na­iv­nošću, pa i obe­snom bezbrižnosću.

Mi­sli­te da su – bar kod kuće – skrom­ni, a za­pra­vo su svu­da, po­ka­zi­va­li to ili ne, nad­me­ni.

Mi­sli­te, upra­vo na osno­vu te nad­me­no­sti, da su si­gu­rni u sebe, a ot­kri­va­te da je većina ne­si­gu­ma, ko­le­blji­va i bez po­ve­ren­ja u vla­sti­te spo­sob­no­sti, cak i onda kada ih de­mon­stri­ra.

Kad su uzdržani, mi­sli­te da su hlad­ni, a oni su samo. sra­mežlji­vi. Kad su otvo­re­ni­ji, mi­sli­te da su to­pli­ji, a oni su tek – lu­ka­vi.

Mi­sli­te da su to­le­rant­ni, a oni su učtivi. Uhva­ti­te li ih u ne­to­le­ran­ci­ji, mi­sli­te da su ne­do­ra­sli do­ka­zima, a oni su oba­zri­vi.

Mi­sli­te da su ne­pri­stu­pačni, a oni su uplašeni. Ako se pri­sni­ma pokažu, za­ključite da su osećajni, a oni su ko­ri­stol­ju­bi­vi.

Mi­sli­te da su len­ji, a oni su spo­ri. Kad shva­ti­te da su spo­ri, is­po­sta­vi se da su te­mel­jni. Kad i u to po­ve­ruje­te, ot­kri­je­te da su vrlo često alj­ka­vi. Ali, kad na­slu­ti­te da to potiče od ne­o­zbil­jno­sti, pro­nađete da je to usled oho­lo­sti. (Nećete po­go­di­ti ni ako oho­lost pret­po­sta­vi­te, jer će se po­ka­za­ti da je ipak – ne­o­zbil­jnost.)

Mi­sli­te da o nečemu ništa ne zna­ju – po­ne­kad i ni o čemu ništa – a oni vam, po­sle ne­ko­li­ko go­di­na vaših uo­braženih so­li­lo­kvi­ja na neku temu, pokažu da o njoj zna­ju mno­go više nego vi, a naročito više od našeg Živo­ra­da;

Mi­sli­te da su dis­kret­ni, a u stva­ri su ra­do­zna­li. Kad vas pi­tanji­ma oba­spu, pa po­mi­sli­te da su ra­do­zna­li, shva­ti­te da su, za­pra­vo, rav­no­dušni i da ih se uopšte ne tičete.

Uviđate naj­zad da je sve što ste o nji­ma mi­sli­li po­grešno. Po­cin­je­te ispočetka, s dru­ge stra­ne i ne­kim su­protmm mi­sljen­jem, da po­sle iz­ve­snog bro­ja go­di­na usta­no­vi­te kako ste se opet pre­va­ri­li.

Na kra­ju dižete ruke i vraćate se po­pu­lar­nim i aneg­dot­skim ilu­zi­ja­ma o nji­ma. Po­grešne su ali bar su opšte. Ne ula­zi­te u ličnu, de­li­te za­jed­ničku za­blu­du. Uvek je lak­se biti ob­ma­onut u društvu nego sam. (Osim u isto­ri­ji kada društvo, u za­blu­du do­ve­de­no – kao mi go­di­ne 1941. – samo otežava vašu osob­nu glu­post.)

Ima naučnih i ne­naučnih načina da se dođe do bazičnog ka­rak­te­ra jed­nog na­ro­da, ako tako nešto uopšte po­sto­ji. Ja sam došao do trećeg – tu­ri­stičkog.

Knjižica koja mi je u po­gle­du En­gle­za konačno otvo­ri­la oči, zove se „Col­lin­so­va knji­ga grčkih fra­za“ i na­men­je­na je kao pri­ručnik bri­tan­skim po­se­ti­o­ci­ma Grčke. Ako se za­ne­ma­re naj­pro­sti­je fra­ze, kur­to­a­zne ili one što is­ka­zu­ju naj­nužnije po­tre­be, kao što su „Do­bar dan“ i „Gde je ovde klo­zet?“ po­sto­ji je­dan viši ko­mu­ni­ka­ci­o­ni jezički sloj koji de­mi­sti­fi­ku­je za­go­net­ni ka­rak­ter jed­nog na­ro­da.

Reč je o fra­za­ma ne­op­hod­nim En­gle­zu da preživi ino­stran­stvo. Koje od tih fra­za mora En­glez oba­ve­zno naučiti, po­ka­zu­je šta od živo­ta u Grčkoj, a ve­ro­vat­no i od živo­ta uop­ste, očeku­je. A šta se od živo­ta očeku­je, bit­no utiče na nje­go­vo shva­tan­je i formi­ran­je ka­rak­te­ra, kojim se on preživ­lja­va. Izneću one koje se najčešće jav­lja­ju:

Ja sam En­glez. Zna li neko ovde en­gle­ski? Da li vas uz­ne­mi­ra­vam? Sil­no mi je žao. Iz­vi­ni­te, molim vas. Hva­la. Ko­li­ko ovo ko­sta? To je vrlo sku­po. O čemu je rec? Ne raz­u­mem vas. Šta želi­te? Ko ste vi? Ja vas ne po­zna­jem. Do­sta mi je toga! Od­la­zi­te! Po­grešili ste. Ja to ni­sam ura­dio. To sa mnom nema veze. Ništa vam ne dam. To sam već pla­tio. Ne znam. Za­bo­ra­vio sam. Zvaću po­li­ci­ju! Moj ko­fer je ukra­den! Gde je bri­tan­ska am­ba­sa­da?

Naj­veći deo knjižice nosi pod­na­slov „Ge­ne­ral­ne poteškoće“, iz čega za­ključujem da Bri­ta­nac od ostat­ka sve­ta ge­ne­ral­no očeku­Je po­te­škoće, da se za njih spre­ma i da mu se one, iz­gle­da, ug­lav­nom i događaju. Iza­bra­ne fra­ze, gru­pi­sa­ne oko bit­nih život­nih te­ma ­zaštite lično­sti i imo­vi­ne, po­ka­zu­ju ko je čovek, kome na­ro­du pri­pa­da, od čega pre­za i šta mu se tamo događa. Iz mog iz­bo­ra proi­zi­la­zi da je čovek En­glez, da u Grčkoj hoće nešto da kupi, da se plaši svih mogućih ne­pri­li­ka i da mu se naj­zad jed­na i događa – kra­du mu ko­fer.

Posto­ji ­jo­š jed­na fra­za na koju En­gle­zi, i u zem­lji i u ino­stran­stvu, ne znam zašto, mno­go polažu:

„Mogu li vam biti od pomoći?“

Smet­nuo sam je s uma jer ni­sam na nju na­vi­kao. Te fra­ze nema u pri­ručni­ci­ma što ih ja i Živo­rad, moj ćutlji­vi sa­be­sed­nik u ovim ko­men­ta­ri­ma, spre­ma­mo za stra­ne po­se­ti­o­ce Ju­go­sla­vi­je.

A čega nema, bez toga se može.

O kompromisu

KOM­PRO­MIS KAO NAČIN ŽIVO­TA
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

Toga da­ria vre­me ­je bilo en­gle­sko. I bilo je i nije bilo hlad­no. I pa­da­la je kiša, i nije. Ve­tra nije bilo, iako je du­va­lo. Ne­bom se vu­kla ble­da mrlja koju me­di­te­ran­ski me­ga­lo­ma­ni zovu sun­cem i za koju se na Kon­ti­nen­tu tvr­di daje okru­glo, žuto i vre­lo. Pod njim je sve iz­gle­da­lo de­li­mično.

De­li­mično ja­sno i ne­ja­sno, vi­dlji­vo i ne­vidljivo, lepo i ružno. I lju­di su iz­gle­da­li kao ge­ne­tički eks­pe­ri­me­nt na pola puta između uspe­ha i ne­u­spe­ha; ni sa­svim mr­tvi, ni pot­pu­no živi. Izašao sam iz kuće između je­dan i dva. Ni­sam bio ode­ven ni do­bro ni rđavo. Ni­sam se osećao naj­bo­ilje ali mi ni loše nije bilo.

Sve, da­kle, kao što je red u zem­lji ko­ja ­je izmisli­la kom­pro­mis da bi pod nje­go­vom za­šti­tom ne­go­va­la svo­je jed­no­stra­no­sti, kraj­no­sti i ne­po­mirlji­vo­sti.

Da­tum na­stan­ka kom­pro­mi­sa nije po­znat. Tvr­di se da je čovek zlat­na sre­di­na iz­me­du božan­stva i živo­tin­je, i da je to prvi uspe­li kom­pro­mis iz ko­jeg su pro­i­zašti svi osta­li. Kako su En­gle­zi na­sta­li, ne­što je ja­sni­je: kao sim­bi­o­tič­ki kom­pro­mis ne­pri­ja­teljskih ple­me­na koja su pre­la­zi­la Ka­nal, tečni kompro­mis između mora i reke.

En­gle­ska isto­ri­ja i sama je kom­pro­mis između žud­nje da se u njoj uopšte ne bude, i nužde da se njo­me vla­da. Ge­o­po­li­tički između vo­de i kop­na, Bri­tan­ce­ je srce vu­klo.vo­da­ma Za­pa­da, ra­zum zem­lja­ma Is­to­ka, a osta­li su na sre­di­ni – u vodi, no bli­zu kop­na.

Ka­da ­je Ju­li­je Ce­zar – kom­pro­mis između kral­ja i re­pu­bli­kan­ca – osvo­jio Bri­ta­ni­ju, tada kom­promis iz­me­du šume i močvare, uta­načio je s me­snim tri­bu­nal­nim po­gla­vi­ca­ma niz po­li­tičkih kom­promisa, i tako, valj­da i ne­ho­tično, usta­no­vio je­dan nje­gov eks­klu­ziv­ni tip koji se i da­nas zove en­gle­skim, i čiju de­fi­ni­ci­ju nećete naći m u jed­noj en­ci­klo­pe­di­ji.

Načelno, kom­pro­mis označava srednje rešenje od dva m­o­guća i ma­hom bol­ja. Rav­notežu iz­me­du krajn­jih mogućno­sti i ogra­ničenih uslo­va da se one po­stig­nu. U isto­ri­ji je to po­ku­saj da se pobeđena stra­na za­do­vol­ji osećan­jem da joj nije ote­to sve što se moglo.

U fi­lo­so­fi­ji je to često isti­na koja naj­be­zbol­ni­je ujed­mju­je sve nase za­blude, a u na­u­ci način da se od neke za­go­net­ke na­pra­vi od­go­net­ka koja će opet jed­nom po­sta­ti za­go­net­na. Ali, ma kako bi­blij­ski pre­zi­ra­li kom­pro­mi­se, zbog ko­jih ništa nije ni vruće ni hlad­no, već je sve otužno mla­ko, bez njih ci­vi­li­zo­van život nije moguć. Bez iz­ve­snih kom­pro­mi­sa ni uli­com ne bi­smo mo­gli proći. Svi bi, na­i­me, dr­zali da je uli­ca samo nji­ho­va.

Ali šta je to – en­gle­ski kom­pro­mis?

U pro­me­tu su dva mišljen­ja. En­gle­zi drže da je to naj­bol­je od rđavih rešenja. Više zato što vole da nešto i po­lo­vično funk­ci­o­niše, nego da, u očeki­van­ju op­ti­mal­nog rešenja, ne funk­ci­o­niše uopšte. Sli­ko­vito rečeno, i spor­ je voz bol­ji nego ni­ka­kav. Ne uvek, da­bo­me.

Ne za onog koji spo­rim vo­zom za­ka­sni. Samo, i kašnjen­je je po­vol­jan kom­pro­mis između do­la­ska na vre­me i pot­pu­nog od­su­stva. Dru­go je mišljen­je evrop­sko i pa­ko­sno. Evro­plja­ni tvr­de da, dok na Kon­ti­nen­tu kom­pro­mis pod­ra­zu­me­va dogovo­re­no stan­je od koga sve stra­ne ima­ju pri­bližno jed­na­ke, de­li­mične ko­ristl, na Ostr­vu je to stan­je koje tek pri­vid­no ko­ri­sti svi­ma, a stva­rno je­di­no En­gle­zi­ma.

Ja se, lično, ne opre­del­ju­jem. Znam da bi svi vo­le­li kada bi mo­gli za­ključiva­ti samo en­gle­ske ko­ro­pro­mi­se i da to, kad god možemo, bes­kom­promi­sno činir­no. A što je, do po­lo­vi­ne ovog veka, Brita­ni­ja u nji­ma naj­vi­se uspe­va­la, opet je kom­pro­mis između mogućeg i ne­do­stižnog.

Fran­cu­ska i ru­ska re­vo­lu­ci­ja niti su po­zna­va­le, niti pri­zna­va­le kom­pro­mis. Kad su ga pri­zna­va­le, nisu ga po­zna­va­le; kad su ga upo­zna­le, nisu ga pri­zna­le. En­gle­ska je re­vo­lu­ci­ja, međulim, obo­ri­la mo­nar­hi­ju da bi je učvr­sti­la na vla­sti. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja je, uo­sta­lom, i sama je­dan kom­pro­mis. Iz­me­du kon­sti­tu­ci­je koje nema i or­ga­ni­zo­va­ne anar­hi­je, mo­nar­hi­je s re­pu­bli­kan­skim in­sti­tu­ci­ja­ma i re­pu­bli­ke s mo­nar­hi­stičkom tra­di­ci­jom.

An­gli­kanska cr­kva­ je uspeo kom­pro­mis između or­to­dok­si­je i bez­božništva. Dun­ker­que, opet, tipičan en­gl­e­ski kom­pro­mis između čin­je­ni­ce da su u nje­mu stra­ho­vi­to tučeni i isti­ne da su upra­vo kod Dun­ker­qu­ea od­ne­li možda naj­veću po­be­du svo­je isto­ri­je. (S tim, jamačno, da prvi put u po­ve­sti kom­pro­mis nije bio baš sa­svim en­gle­ski i ceo u nji­ho­vu ko­rist.)

Ova sta­ra, srećna En­gle­ska, koju je je­dan ne­str­plji­vi nemački gost na­zvao plo­većim mu­ze­jem, jer mu frižider nije oprav­ljen istog dana nego već po­sle dva me­se­ca, može nas jos ponečemu naučiti.

U pr­vom redu – str­pljen­ju, kom­pro­mi­su između im­be­cil­ne rav­no­du­šno­sti što u nečemu ni­smo uspe­li i im­be­cil­nog be­sni­la što nam to nije pošlo za ru­kom.

Kod nas u Ju­go­sla­vi­ji, ma­hom se igra na sve ili ništa. Jed­nom se do­bi­je sve, dru­gi put niš­ta. Ovde se igra­ na­ bro­je­ve, pa se do­bi­ja – uvek i ovde –to je Ijud­ski – sva­ko hoće sve. Ali se miri s tim da do­bi­je i po­lo­vi­nu. A naš Živo­rad, ako sve ne do­bi­je, drži da je opljačkan.

Kom­pro­mis, kao i sva­ki hi­brid, sa­zdan od ra­znih pa i pro­ti­vreč­nih ten­den­ci­ja, ni­kad, na­rav­no, ne iz­gle­da naročito pri­vlačno. Nipošto lepo kao čisti ob­li­ci krajno­sti, od ko­ji­h je, si­lom pri­li­ka i ra­zu­ma, sklo­pljen. Na­pro­tiv, često iz­gle­da na­ka­zno, kao ne­do­nošče svo­jih kraj­no­sti. Ali, po­gle­da­mo li isto­ri­ju, videćemo pa­ra­doks: ružno je sve što je od le­pih, čistih kraj­no­sti sa­zda­no, a ružni kom­pro­mi­si čine njen lep­si deo.

Da, ne­u­gi­ed­ni, na­ka­zni, ružni kom­pro­mi­si. A od isto­ri­je se ne ište da bude lepa nego pod­nošiji­va.

O starosti

O STA­RO­STI KOJA JE I BOGU TEŠKA
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

Živi­mo u vre­me­nu br­zi­ne. Krećemo se, mi­sli­mo, men­ja­mo sve brže. Da­nas je više nego u bilo koje doba po­treb­no man­je vre­me­na da nešto pro­nađemo, pri­me­ni­mo, na to se na­vik­ne­mo, a onda, jed­na­ko na­pra­sno, sve to.za­bo­ra­vi­mo i od­ba­ci­mo. Da se po­mi­ri­mo sa zem­ljom koja nije cen­tar va­si­o­ne, tre­ba­lo nam je hil­ja­de go­di­na, da shva­ti­mo kako je možemo uništiti – ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, a da je uništimo – sve­ga ne­ko­li­ko mi­nu­ta.

1 sta­ri­mo brže, ia­ko ­je pro­sečan Sta­ro­e­gipćanin u mo­jim go­di­na­ma bio već mr­tav. Brže sta­ri­mo, upr­kos tome što je naš fizički život­ni vek pro­dužen za naj­man­je dva puta ot­ka­ko ­je, van Sta­rog za­ve­ta, me­ren. Te­le­sno se ne­pre­sta­no pod­mla­du­jući, na užas mal­tu­zi­ja­na­ca sta­ri­mo – upo­treb­no. Za­sta­revamo, opso­le­scent­ni po­sta­je­mo brže nego ijed­na ge­ne­ra­ci­ja u po­ve­sti vr­ste. Dok su se stva­ri spo­ro men­ja­le, is­ku­stvo ota­ca mo­glo je važiti po­kol­jen­jima pre nego što dođe u su­kob sa is­ku­stvom po­to­ma­ka.



Da­nas se bes­po­šted­ni rat is­ku­sta­va, rat, u stva­ri, za živo­tni pro­stor, vodi već sa si­no­vi­ma. Uko­li­ko nas ima sve više, a sve duže živi­mo, sve brže ćemo sta­ri­ti. U sve mlađoj dobi de­lat­na me­sta moraćemo ustu­pa­ti oni­ma koji tek tre­ba da žive, rade, mi­sle, uprav­lja­ju i gre­še. Mla­do­li­ki svet biće is­pun­jen star­ci­ma s ko­ji­ma nećemo zna­ti šta da ra­di­mo, ne man­je nego što to ni­smo zna­li kada nas je, iz po­kol­jen­ja u po­kol­jen­je, za­brin­ja­va­la ne­mi­rna mla­dost.

A za­tim, sta­ro­st je, bla­go­da­reći raz­vo­ju so­ci­jal­nih ide­ja, od lične ne­vol­je po­sta­la op­šta. I sto­ga, raz­u­me se, sve sku­plja. Jer za ono što s pra­vom do­bi­ja, ništa s istim pra­vom ne uz­vraća. Ne što ne bi mo­gla ili hte­la, već što joj se za­bran­ju­je. Antički i in­dijan­ski star­ci se­de­li su u sa­ve­ti­ma i uprav­lja­li ple­me­ni­ma i na­ro­di­ma, kad više za njih nisu mo­gli da ra­tu­ju ili rade.

Pro­to­a­fri­kan­ci, po­sled­nji no­mad­ski Bušmani pu­stin­je Ka­la­ha­ri, sve do smr­ti na­la­ze svo­jim star­ci­ma za ple­me ko­ri­sne ra­do­ve. Na Za­pa­du da­nas, po­sle četr­de­set go­di­na, čovek je star i ne može se za­po­sli­ti. Naša ci­vi­li­za­ci­ja star­ce pre­pu­sta ho­bi­ju, od ko­jih je u En­gle­skoj, ako ni­ste član Doma lor­do­va, naj­po­pu­larni­ji dre­man­je po par­kovima. Ako je­ste, dre­ma­te u Par­la­men­tu.

Sta­rost je pre sve­ga umna, fizička i osećajna usam­lje­nost, a što se po­vo­dom nje po­min­ju En­gle­zi, to je zato sto sam ste­kao uti­sak da je na lu­te­ranskom Za­pa­du biti star, usam­ljen i nemoćan jedva nešto bol­je nego biti mlad, de­beo i ne­o­pre­zan medu Iju­dožde­ri­ma.

Na prvi po­gled ovo iz­gle­da pro­ti­vu­rečno. Bri­ta­ni­ja­ je zem­lja sta­rih običaja, sta­rih ide­ja, sta­rih pred­me­ta i sta­rih Iju­di. Sta­rost bi se ovde mo­ra­la lepo pro­vo­di­ti. A ne pro­vo­di se. U če­mu je stvar?

Možda u tome što se o običaji­ma ne mi­sli jer se pod­ra­zu­me­va­ju, ide­ja­ma se malo ko bavi jer je bes­ko­ri­sno – uo­sta­lom, sve su ih već pri­gra­bi­li Ger­ma­ni i Slo­ve­ni – s pred­me­ti­ma se tr­gu­je ako ih nije spa­sao ka­kav mu­zej, a o smr­ti se ne go­vo­ri­ jer je neučtivo. A ako se o smr­ti ne go­vo­ri, kako da se za sta­rost zna? Kako da se ona učini man­je nepo­treb­nom, man­je ne­snošlji­vo­m, man­je – sta­rom?

Ovo je, takođe, zem­lja čija se po­ro­di­ca – ono što u Evro­pi ne­spo­ji­ve Iju­de spa­ja man­je-više ube­di­ji­vim krv­nim ni­ti­ma i mi­to­vi­ma – sa­sto­ji ma­hom od ro­di­tel­ja i dece is­pod šesna­est go­di­na. Pu­ri­tan­ski od­goj zah­te­va da dete na noge sta­ne čim do­vol­jno ojačaju da ga u trku od­ve­du na­ju­no­snijem po­slu, od koga se, krup­ne reči ako od­ba­ci­mo, život ove ci­vi­li­za­ci­je i sa­sto­ji.

Šesna­e­sto­go­di­šnja­ci za­sni­va­ju po­ro­di­ce pre nego sto naš mla­di Živo­rad, po­go­to­vu ako je po­vlašćeni pri­pad­nik so­ci­ja­li­stičkog građan­stva, uop­ste shva­ti da je rođen i da ga taj srećni fa­kat oba­ve­zu­je i na nešto dru­go, a ne samo na mučko zlo­u­po­tre­blja­van­je ro­di­teljs­ke Iju­ba­vi.

Pre vre­me­na u „svet svih mogućno­sti“ prog­na­ni, kad u nje­mu, če­sto bez ro­di­teljs­ke pot­po­re, sa­zru, ne osećaju oni pre­ma tim, u međuvre­me­nu pre­ra­no osta­re­lim ro­di­tel­ji­ma, ni­ka­kvu oba­ve­zu, koja nas na dušev­nom Bal­ka­nu pri­nuđuje da našim maj­ka­ma, po­sle muka oko nas, dopuštamo da se muče i oko naše dece.

Dva sve­ta, onaj mla­dih i pro­iz­vod­nih, i onaj sta­rih i ne­pro­i­zvod­nih, raz­dvo­je­ni su bi­o­lo­skim zi­dom ne­pro­boj­ni­jim od so­ci­jal­nog ili ra­snog. Dok mla­di sta­re, sta­ri umi­ru po držav­nim ili do­bro­tvornim re­zer­va­ti­ma ili ren­ti­ra­nim so­ba­ma opu­sto­še­nih grad­skih kvar­to­va. Imućniji obez­beđuju sebi bol­je azi­le. Usam­lje­nost je ista ali je po­zlaćena. U svim sluča­je­vi­ma, me­đu­tim, naša to­li­ko hval­je­na po­tre­ba za slo­bo­dom, ne­za­vi­snošću i pri­vat­nošću, plaća sada svo­ju tešku ali pra­ved­nu cenu.

Rav­no­dušnost je od­li­ka en­gle­ske građan­ske kla­se kod koje je, usled društve­nih am­bi­ci­ja, smi­sao za budućno­st jači od osećan­ja ­za prošIost. Ari­sto­kratska po­ro­di­ca, u ko­joj se po tra­di­ci­ji živi više od pro­šlo­sti nego od budućno­sti, bliža je na­šoj, uljuđenoj me­sa­vi­ni pa­tri­jar­hal­ne za­dru­ge i si­ci­li­jan­ske ma­fi­je. Rad­ničke fa­mi­li­je su na sre­di­ni, kao i kla­sa, uostalom.

Poštuje se prošlost od koje se beži, a pre­zi­re budućnost ko­joj se teži, ali su star­ci tu i biće tu sve dok rad­nik ne po­sta­ne građanin kome pro­slost više neće biti po­treb­na. Zato ćete samo po radmčkim i ari­sto­krat­skim do­mo­vi­ma, po zaštićenim ćoško­vi­ma, sre­ta­ti lju­ba­zne sta­ra­maj­ke koje pam­te ge­ne­ral­ni štrajk i bur­ski rat ili osta­re­le tet­ke koje su došle u po­se­tu a osta­le da umru. Na tim me­sti­ma u većini do­bro sto­jećih građan­skih kuća videćete samo pse i mačke.

Zato je moja iskre­na po­ru­ka Živo­ra­du, ako bez po­sla osta­ne, a odluči ovde da ga po­traži:

Živi ovde, ali sta­ri u svo­joj zem­lji!

Izlet u prirodu

IZ­LET U EN­GLE­SKU PRI­RO­DU
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

Ako za­ne­ma­ri­mo no­vac, našu za­jed­nic­ku Iju­bav, En­gle­zi, iz­gle­da, naj­više vole pri­ro­du. Zato Lon­donac ne­del­jom ne od­la­zi svo­joj maj­ci, nego pri­ro­di, Maj­ci svih stva­ri. Ko po­se­du­je kućicu na selu, još bol­je iz­van na­sel­ja, a naj­bol­je „in the mid­dle of now­he­re“ (usred ničeg), gde­ je smr­to­no­sna opa­snost da sret­ne­te neko dru­go živo biće sve­de­na na nulu, već u pe­tak predveče od­la­zi ne­kud.

Ko kućice nema, a ima znat­no ne­ko­ri­sni­ju po­ro­di­cu, tr­pa ­je u auto i nji­me juri pri­ro­du po ta­jan­stve­nim me­sti­ma gde se ona ­još može sre­sti. Ko, avaj, ni to ne može, pre­mešta se, s ćebe­tom pod mi­skom, u par­ko­ve Hyde, Ham­pste­ad, Ric­hmond, gde pu­šta zma­je­ve ili duši na vol­ju, na večno ze­le­noj en­gle­skoj tra­vi i pod večno si­vim en­gle­skim ne­bom.

A koga čak ni po par­ko­vi­ma nema, taj je stra­nac, a ako se slučajno zove Živo­rad – sedi u po­lut­mi­ni en­gle­ske krčme, naj­bliže svom ho­te­lu.

Nije li to dir­lji­vo? Čovek m­a­te­ri­ja­li­stičke ci­vi­li­zacije i ro­bot­skih na­vi­ka, kome re­kla­ma za­men­ju­je slo­bo­du vol­je a slo­bod­na volja bira re­kla­me, ­još nije po­gu­bio drev­ne spo­ne sa Zem­ljom i, kad god mu pro­duk­ci­ja se­rij­skih be­smi­sle­no­sti dopušta, vraća joj se da u njoj, kao mit­ski An­tej, ob­no­vi is­tro­še­nu sna­gu.

U početku sam i ja pra­vio društvo Živo­ra­du u krčmi i me­se­ci­ma izdržavao de­pri­mirajući pri­ti­sak pra­zni­ne ne­del­jnog Lon­do­na, a onda sam po­pu­stio i našao se u en­gle­skoj pri­ro­di.

Opi­saću svoj prvi i je­di­ni en­gle­ski iz­let.

Ne­ko­li­ko je ne­del­ja, po ovdašnjem običaju, utro­še­no nad ma­pa­ma u pla­ni­ran­ju puta, i ja sam ubeđen da bol­je nije pri­prem­lje­na ni prva plo­vid­ba Ama­zo­nom. Pošto kola ne­mam, bi­lo ­je do­go­vo­re­no da se sa mo­to­ri­zo­va­nim en­gle­skim pri­ja­tel­ji­ma nađem na, me­t­ro-sta­ni­ci u pred­gra­đu.

Do nje sam došao sa sa­tom za­ka­šnjen­ja. Bila je ne­del­ja. Moj au­to­bus je ka­snio pola sata a moj me­tro za­ka­snio pre­o­stalih po­lo­vi­nu. Pri­ja­tel­ji ništa nisu re­kli. Bili su učtivi Iju­di, a možda i sto­ga što su, zbog kva­ra na ko­li­ma, došli na me­sto sa­stan­ka pola sata po­sle mene.

Upu­ti­li smo se pla­ni­ra­nom maršru­tom ali smo zbog gu­stog sa­o­braćaja ubr­zo mo­ra­li da skre­ne­mo jed­nom ne­pred­viđenom i sa­svim instink­tiv­nom. Milja­ma smo pro­la­zi­li pu­stim pred­građima, ciji su sta­nov­ni­ci, kao i mi, bili u po­tra­zi za pri­ro­dom, koju je ov­dje pred­stav­lja­lo po koje drvo sa en­gle­skim psom is­pod sebe.

Ni­smo za­sta­ja­li­ jer smo hte­li da na­de­mo bar dva za­jed­no, nešto što bi­smo sme­li na­zva­ti en­gle­skim šu­mar­kom. A sre­ta­li smo uglav­nom te­le­graf­ske stu­bo­ve, da­le­ko­vo­de, sa­o­braćajne ta­ble i ostat­ke drum­skih ne­sreća sa istražitelji­ma na po­slu. Pra­va ­je ne­vol­ja na­sta­la tek kad smo izašli na put za Fa­rn­bo­ro­ugh.

Tamo je održavan ne­ka­kav letački slet. Pra­vac je ličio na au­to­mat­sku tra­ku u ja­pan­skoj fa­bri­ci au­to­mo­bi­la, gde se rad­nička sreća meri količinom pro­iz­ve­de­nih kola. Sva­ki je san­ti­me­tar dru­ma bio nečim za­u­zet. Vo­zi­li smo is­pod birzi­ne hoda, ben­zin ­je bez­dušno smr­deo, točkovi mučki škri­pa­li, a si­re­ne su­ma­nu­to tu­li­le.

Muke su se is­pla­ti­le. Kad smo se iz ko­lo­ne na spo­red­ni put iz­vu­kli, kao omađija­ni se nađosmo usred en­gle­ske pri­ro­de, koju su en­gle­ski sli­ka­ri učini­li slav­nom, a en­gle­ske vla­de tako ret­kom. Po sma­rag­dno­pla­vim en­gle­skim pro­plan­ci­ma pa­sle su bele engle­ske ovce i šare­ne en­gle­ske kra­ve.

Česta­ri en­gle­skog drveća pra­li su svo­je ze­le­ne sen­ke u birzim en­gle­skim po­to­ci­ma. En­gle­ske vra­ne kra­le su en­gle­sko seme. Is­kr­ca­smo se u pred­u­zim­lji­vom ska­ut­skom ras­po­loženju. Ono nam je i te kako tre­ba­lo, jer smo sko­ro ceo iz­let pro­ve­li na dru­mu, bežeći od au­to­mo­bi­la i tražeći mogućnost da do en­gle­skog pej­zaža do­pre­mo. Ali svu­da je pi­sa­lo:

„Pri­va­tan po­sed!“, „Pro­laz stro­go za­bran­jen!“ ili „Čuvaj se psa!“. Naj­zad smo, oslan­ja­jući se na uspeh mla­dog En­gle­za koji je pre­skočio zid Buc­king­ham­ske pa­la­te da bi popušio ciga­re­tu na po­stel­ji Nje­nog Veličan­stva, pre­kršili za­ko­ne i običaje zem­lje i ulo­go­ri­li se kraj po­to­ka u kome je bilo cak i vode. Nažalost, ni­smo se dugo zadržali. Već kod pred­je­la se po­ja­vio čovek s en­gle­skim br­ko­vi­ma, puškom i psom i re­kao mi­rno: „Hoćete li da vas od­ve­dem u po­li­ci­ju ili od­mah da pu­cam?“

Vra­ti­li smo se u Lon­don s na­me­rom da pri­ro­du po­tražimo u ne­kom od nje­go­vih ras­ko­snih jav­nih par­ko­va. Nije bilo me­sta. Lju­di koji su od nas brže mi­sli­li već su sve ve­li­ke par­ko­ve za­u­ze­li. Pokušali smo da se sme­sti­mo i u ne­kom man­jem. Ali u mome kra­ju par­ko­vi po skve­ro­vi­ma pri­vat­ni su, i u njih se, mada to niko ne čini, ula­zi s ključevi­ma.

Srećom, pod pro­zo­rom sta­na imao sam i ja svoj. Pro­str­li smo ćebe is­pod en­gle­skog dr­ve­ta, jer je počela en­gle­ska kisa, do­bi­li en­gle­ski na­zeb, a onda se pre­se­li­li u obližnju krčmu, gde smo za­te­kli pa­metnog Ži­vo­ra­da, i tamo s uživan­jem seli na­spram sli­ke jed­nog en­gle­skog pre­de­la, je­di­nog iz koga nas niko nije ote­rao.

Sad bar znam čemu služi en­gle­ska pri­ro­da, osim tome da je En­gle­zi zamišlja­ju i vole. Od nje se pra­ve do­bre re­pro­duk­ci­je. One, raz­u­me se, nisu uspe­le kao ori­gi­nal, ali su sva­ka­ko bez­bed­ni­je. Iz njih niko neće pu­ca­ti, niti na vas na­puj­da­ti psa.

A kad smo već kod pu­can­ja, od onih pola sata u pri­ro­di par­kića, iz­gu­bio sam de­se­tak mi­nu­ta. Otr­cao sam u stan da uzmem pi­stolj. Za sva­ki slučaj. Dole, u mo­joj pri­ro­di, mo­gao sam sre­sti ne­ko­ga kome ona ne pri­pa­da, ko na nju nema pra­va. Ne znam da li bih bas pu­cao. Ovo je En­gle­ska.

Šta bih u Dal­ma­ci­ji ra­dio, znam.

Kod nas je sve to mno­go jed­no­stav­ni­je.

Ži­vo­rad i ja možemo za­pa­li­ti celu šumu da na njoj ispečemo kokošku.

Službeni moral

AFE­RA PON­TING, ILI ŠTA JE SLUŽBENI MO­RAL
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

2. maja 1982, u fol­kland­skom ratu, bri­tan­ska nukle­ar­na pod­mor­ni­ca „Osva­jač” po­to­pi­la je ar­gentin­sku kr­sta­ri­cu „Bel­gra­no“. Kada je uočena, plo­vila je pre­ma bri­tan­skim eks­pe­di­ci­o­nim sna­ga­ma koje su se pri­biižava­le oku­pi­ra­nom oto­ku; kad je po­to­plje­na, udal­ja­va­la se od njih.

No, u oba položaja bila je iz­van zone, od bri­tan­ske vla­de ozna­ce­ne kao rat­ni pro­stor u kome će ar­gen­tin­ski bro­do­vi biti na­pad­nu­ti. Istog dana vla­da je pro­me­ni­la pra­vi­la što ih je sama pro­pi­sa­la i učini­la objek­tom na­pa­da sva­ku pro­tiv­ničku lađu na otvo­re­nom moru, ako se bude na­šlo da ugrožava nje­nu flo­tu.

Ot­pri­li­ke kao kad bi, usred fud­bal­ske utak­mi­ce, ka­pi­ten jed­nog tima od­jed­nom i svo­jevol­jno pro­gla­sio da off-side više ne važi. Ali mi se nećemo ba­vi­ti mo­ra­lom rata, načelno ne­mo­ral­nog pred­u­zeća. U pra­vom ratu pra­vi­la igre ne po­sto­je. Bro­ji se je­di­no po­be­da ili po­raz. Pa i ako fol­kland­ski, upr­kos i 368 mr­tva­ca sa „Belgra­na“, nije bio baš sa­svim pra­vi rat, važi ova slo­bo­da od mo­ra­la i za nje­ga.



Bavićemo se po­sle­di­ca­ma tog rata po ovdašnju de­mo­krat­sku mi­sao.

Mimo opšteg uve­ren­ja da je od­bra­na Fol­klan­da le­gi­tim­na i da Bri­ta­ni­ja na tom oto­čju ne bra­ni tek go­mi­lu bez­vred­nog ka­men­ja u oke­a­nu već Po­vel­ju OUN, de­o ­je ­jav­nog mnen­ja držao da je po­ta­pan­je „Bel­gra­na“ ne­po­treb­no, pa i okrut­no pre­ko­račenje pra­va na tu od­bra­nu, u naj­man­ju ruku – gre­ška u rasuđivan­ju.

Vla­da je po­sto­ja­no osta­la na sta­no­vištu da je, radi zaštile eks­pe­di­ci­o­nih sna­ga, to po­ta­pan­je bilo i le­gi­tim­no i voj­nički nužno.

Go­spo­din Cli­ve Pon­ting, službe­nik Mi­ni­star­stva od­bra­ne, sla­gao se s vla­dom u po­gle­du le­gi­tim­no­sti i nužno­sti po­ta­pan­ja ar­gen­tin­skog bro­da, ali ne i s na­ci­nom na ko­ji­je in­ci­dent pred­sta­vi­la Par­la­men­tu. Mi­slio je da se na­rod­nim pred­stav­ni­ci­ma, ko­ji­ma je sva­ka bri­tan­ska vla­da od­go­vor­na, mora saopštiti puna i pra­va isti­na.

Ano­nim­no ­je dva po­ver­lji­va i za vla­du pri­lično kom­pro­mi­tant­na do­ku­men­ta iz dosijea „Be­ilgra­no“ učinio do­stup­nim opo­zi­ci­ji. Sa smi-slom za fini hu­mor na­zva­ni „Krun­skim dra­gul­jima“, ot­kri­va­ju ti do­ku­men­ti kako je i zašto vla­da iz­me­ni­la vla­sti­ta pra­vi­la ra­to­van­ja i pre­sud­nu činjenicu da je ar­gen­tin­ska kr­sta­ri­ca pr­o­me­ni­la kurs plo­vid­be čita­vih je­da­na­est sati pre po­ta­pan­ja. te da o ne­kom ugrožavan­ju bri­tan­ske flo­te nije mo­glo biti ni reči.

Ot­kri­ven je i suđen. Bra­nio se uve­ren­jem da je nje­go­va prva oba­ve­za pre­ma zem­lji i Par­la­men­tu, a tek dru­ga pre­ma tre­nut­noj vla­di – jer, kao što zna­mo, po­sto­je i večne – i nje­noj tre­nut­noj po­li­ti­ci. Tužba je tvr­di­la da je Pon­ting iz­dao po­ve­ren­je po­silo­dav­ca, a da je prva i je­di­na oba­ve­za držav­nog službe­ni­ka da služi upra­vo toj tre­nul­noj vla­di.

Pri su­mi­ran­ju slučaja za po­ro­tu, su­di­ja je stao na sta­no­vište tužbe da po­jam dužno­sti ozna­ca­va zva­ničnu a ne mo­ral­nu dužnost, dru­gim rečima, tražio je da se Pon­ting osu­di. Po­ro­ta ga je, me­đu­tim, jed­nogla­sno oslo­bo­di­la kri­vi­ce, uve­la vla­du u ne­prili­ke i dve go­di­ne po­sle rata opet po­de­li­la jav­nost.

Više nije bilo po­sre­di po­ta­pan­je ar­gen­rin­skog bro­da nego mogućnost po­ta­pan­ja bri­tan­skih demokrat­skih in­sti­tu­ci­ja. Cilj i Sred­stvo, Dužnost i Sloboda, In­te­res i Mo­ral, u ratu još od prve pećin­ske va­tre, po­no­vo su se su­ko­bi­li. Jed­ni su tvr­di­li da po­sto­je naročiti slučaje­vi gde državni službe­nik mora da po­stu­pa kao Pon­ting.

Šta ako vla­da pripre­ma državni udar, uki­dan­je Par­la­men­ta i zavođenje dik­ta­tu­re? Zar i onda da se drži ugo­vo­ra s državom i ćuti? Dru­gi su, takođe s pra­vom, sma­tra­li da bi ova­kva slo­bo­da one­mo­gućila funk­cio­ni­san­je države. Jer, šta ako se sva­kom službe­ni­ku pre­pu­sti sam da sudi o tome šta ­je za zem­lju do­bro a šta nije? čemu onda vla­da? šta je sa na­ci­o­nal­nom si­gurnosću?

Svo­ju eks­per­ti­zu neću dati. Za mene i Živo­ra­da pro­blem je tek aka­dem­ski. En­gle­zi će na­sta­vi­ti de­ba­tu po­vo­dom dru­gog Pon­tin­ga koji se sa iz­ve­snošću očeku­je.

U međuvre­me­nu su, po­vo­dom ovog, iz­men­je­na pi­sma između pre­mi­je­ra vla­de Nje­nog Veličan­stva gđe Thatcher i šefa opo­zi­ci­je Nje­nog Veličan­stva g. Kin­noc­ka, u ko­ji­ma su se, na­zi­va­jući se „dra­gim“, te­meljno ali učtivo iz­vređali, tamo gde bi­smo mi, bo­jim se, ra­di­je iz­men­jali – ba­ti­ne. U me­du­vre­me­nu, takođe, ro­dio se novi en­gle­ski pa­ra­doks.

Go­di­ne 1984. je službe­ni­ca Mi­ni­star­stva spol­jnih po­slo­va zbog man­je značaj­nog cu­ren­ja službene taj­ne osuđena na šest me­se­ci za­tvo­ra. Go­di­ne 1963, ako se sećate, mi­ni­star Pro­fu­mo gru­bo je ote­ran iz jav­nog živo­ta ­jer je u svo­joj Iju­bav­nošpi­jun­skoj afe­ri la­gao Par­la­ment. A Pon­tin­g je, u krajn­joj li­ni­ji, na sud iz­ve­den zato što nije do­zvo­lio da se Par­la­ment laže.

Ne, po­li­ti­ka nije nešto iz čega čovek može da se uči lo­gi­ci, sve dok i ona sama od lo­gi­ke ne­sto ne nauči. Eng­le­ska po­li­ti­ka nije u tom po­gle­du drukčija od sva­ke dru­ge.

Na­daj­mo se. međutim, za do­bro de­mo­kra­ti­je, naj­bol­jeg od svih rđavih si­ste­ma, da će se i ovde naći zna­me­ni­ti „en­gle­ski kom­pro­mis“, koji će sačuva­ti na­ci­o­nal­ne in­te­re­se, ali i sprečiti da se nje­go­vi čuvari, državni službe­ni­ci, ne pre­tvo­re u ro­bo­te bez vol­je i sa­ve­sti, ka­kve viđamo u to­tali­tari­zmu – naj­go­rem od svih rđavih si­ste­ma.

A to se može de­si­ti ako s afe­rom Pon­ting bude kao sa afe­rom Schle­swig-Hol­ste­in u doba pre­mi­je­ra Pal­mer­sto­na. Go­di­na­ma ka­sni­je o njoj upi­tan. re­kao je da su nju ui­sti­nu shva­ta­la samo tri učesni­ka: je­dan je mr­tav, dru­gi u lud­ni­ci, a on, Pal­mer­ston, pot­pu­no je za­bo­ra­vio o čemu se tu ra­di­lo.

Fanatizam

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

FA­NA­TI­ZAM ILI PO­STO­JA­NOST UVE­REN­JA?

Bu­bon­ska kuga koja je u sred­njem veku ha­ra­la Evro­pom po­bi­la je trećinu nje­nog sta­nov­ništva. Špan­ski grip s kra­ja Ve­li­kog rata takođe je od­neo svo­je mili­o­ne. Bez­broj se lju­di po­da­vi­lo u ka­ta­stro­fal­nim po­pla­va­ma, iz­go­re­lo u lavi oživelih vul­ka­na, po­gi­nu­lo u zem­­ljo­tresima i po­mr­lo od gla­di na bes­plod­noj zem­lji i pod su­vim ne­bom sušnih go­di­na.

Takozvani ne­iz­bežni, pra­ved­ni, od­bram­be­ni, oslo­bo­di­lački – kako se već sve zovu – ra­to­vi uvećava­ju zbor mr­tvih do za­stra­šu­jućih raz­me­ra. A uko­li­ko sve brže i udob­ni­je pu­tu­je­mo i sve bol­je i više pro­iz­vo­di­mo, sa­o­braćajne i in­du­strij­ske nesreće sve više po­sta­ju ne­o­bjav­lje­ni rat sopstve­noj budućno­sti.

Ali, kad se sve žrtve pri­rod­nih i ne­pri­rod­nih ne­sreća sa­be­ru, još uvek ih je man­je od žrta­va ljud­skog fa­na­ti­zma. Tako se fa­na­ti­zam, kao ra­di­ka­lan ob­lik n­e­ra­zu­me­van­ja, ne­po­zna­van­ja i ne­pri­zna­van­ja dru­gih, jav­lja isto­vre­me­no i kao moćan in­spi­ra­tor isto­ri­je i kao nje­na naj­teža prirod­na ka­ta­stro­fa.

src="http://farm4.static.flickr.com/3646/3346090127_f4ebf01c72_o.jpg" width="310" height="480" alt="ca15122" />

Si­ro­mašna prel­ja Ger­ma­i­ne u vre­me ja­ko­bin­skog te­ro­ra ­i­zja­vi­la­ je pred ro­dol­ju­bi­vim sve­do­ci­ma ­da ­joj u živo­tu naj­više ne­do­sta­je roi, kralj. Prel­ja se na re­vo­lu­ci­o­nar­nom sudu bra­ni­la tvrd­njom da je ka­za­la rouet, vre­te­no.

Fa­na­ti­zam je, u ime suda, među­tim, stao na sta­no­vište da jed­noj prel­ji u živo­tu više tre­ba kralj nego vre­te­no i osu­dio je sta­ri­cu na smrt. Hrišćani su ba­ca­ni la­vo­vi­ma i iz držav­nih raz­lo­ga, ali se ovi ne bi po­ka­za­li efi­ka­snim da nisu podržani fa­na­ti­zmom rul­je u are­ni.

Žrtve ver­skih, ra­snih ili po­li­tičkih kul­to­va nisu to­li­ko žrtve sa­mih kon­fe­si­ja, ra­snih eks­klu­zi­vi­te­ta ili ide­o­lo­gi­ja ko­li­­ko naše fa­na­tične vere u nji­ho­ve ap­so­lut­ne vred­no­sti.

Po­mo­re, po­gro­me, ma­sa­kre i ge­no­ci­de našeg pro­svećenog veka iz­veo je, raz­u­me se, fa­na­ti­zam, ali bi opa­sno bilo po­ve­ro­va­ti da ne­ki­ma nije ku­mo­vao hla­dan Ra­zum, ma kako ga, na­zvali, na­knad­no obi­la­zeći nje­go­va gro­blja. Jer, u sva­kom se fa­na­ti­zmu može pro­naći po neka ra­zumna ali iz­o­pačena ide­ja, i u sva­kom ra­zum­nom podu­hva­tu Fa­na­ti­zam koji čeka svoj tre­nu­tak.

Bez iz­ve­sne na­ka­rad­ne sa­gla­sno­sti između Razuma i Fa­na­ti­z­ma ne bi­smo mo­gli ob­ja­sni­ti za­što smo u svom po­sled­njem, četr­de­se­to­go­dišnjem miru vo­dili 130 ra­to­va i ubi­li 35 m­i­li­o­na lju­di. Ne bi­smo raz­u­me­li zašto je, u So­vjet­skom Sa­ve­zu, dok­tri­na koja sebe sma­tra i ra­ci­o­nal­nom i čove­kol­ju­bi­vom, naj­krup­ni­je žrtve iza­bra­la među oni­ma koji su je vl­a­sti­tim od­ri­can­ji­ma pre­tvo­ri­li u re­a­lnost.

I kako bi­smo ob­ja­sni­li na­sto­jan­ja da se, u Nemačkoj četr­de­se­tih go­di­na, is­tre­bi jed­na rasa samo zato što je pri ruci kao žrtve­ni ja­rac pro­la­znom osećanju in­fe­ri­or­no­sti ve­li­kog na­ro­da s ko­jim već st­o­lećima živi?

Oka­ni­mo se isto­ri­je i vra­ti­mo fa­na­ti­zmi­ma naše sva­ko­dnev­ni­ce.

Eti­op­ska vla­da sprečava do­tu­ran­je hra­ne na­smrt iz­glad­ne­loj po­bun­je­noj obla­sti Ti­gre, fa­na­tičnim sred­stvi­ma bra­neći ra­zum­no je­­din­stvo zem­lje. U fun­da­men­ta­li­stičkim se mu­ha­me­dan­skim država­ma na­rod­ni mo­ral, u osno­vi ra­zum­na stvar, una­pre­đu­je am­pu­ta­ci­jom udo­va.

Pol­jak, otac Po­pi­e­lus­zko, zadav­ljen je od stra­ne fa­na­tičnih pri­pad­ni­ka službe bez­bed­no­sti, koji su za­stu­pa­li ra­zum­nu ide­ju o raz­dvo­je­no­sti cr­kve­nih i držav­nih po­sl­o­va. Fa­na­tični obožava­tel­ji ra­zum­ne bo­ri­lačke veštine kung-fu go­lim su ru­ka­ma po­lo­mi­li vra­to­ve sto­ti­ni pro­vla­dinih omla­di­na­ca u znak pro­te­sta pro­tiv za­tva­ran­ja nji­ho­vih klu­bo­va na Ma­da­ga­ska­ru.

Lane je bivši po­li­ca­jac iz Zwe­i­brüc­ke­na (Za­pad­na Nemačka) zadužio lju­bi­tel­je za­bav­nih iga­ra in­ge­ni­o­znim prona­la­skom. Ra­zum­nu igru „Čoveče, ne lju­ti se” pri­la­go­dio je svom fa­na­ti­zmu i na­zvao je „Ne lju­ti se, Je­vrej­ine”. Pra­vi­la su osta­la ista, samo je sva­ka po­be­da na igračkoj sta­zi u ob­li­ku Da­vi­do­ve zve­zde označava­la ga­snu eks­ter­mi­na­ci­ju iz­ve­snog, ma­hom mi­li­on­skog bro­ja Je­vre­ja.

Pitaćete se ka­kve to ima veze s nama ili En­gle­zi­ma. Po­ku­ša­ću da tu vezu pro­nađem.

O našim fa­na­ti­zmi­ma nećemo go­vo­ri­ti. Oni se ovde pod­ra­zu­me­va­ju. Na Balkan se – u me­đu­vremenu ko­lev­ku tri ve­li­ke ci­vi­li­za­ci­je – od­u­vek gledalo kao na po­ve­sno­ge­o­graf­sku prašumu stra­sti kroz koju je Ra­zum te­ško krčio put. Mi se ni­smo vre­đa­li, i sami sve­sni svo­jih pre­te­ra­no­sti, iako smo ih ra­di­je zvali – do­sled­no­sti­ma.

En­gle­zi su, međutim, na svo­ju ra­zum­nost ve­o­ma i s pra­vom po­no­sni. Čak i bez ob­zi­ra na to što ju je po­ne­kad dru­gi mo­rao da pla­ti. Ali ih po­ne­kad val­ja pod­se­ti­ti da je, u vre­me svog re­vo­lu­ci­o­nar­nog rađa­nja, taj isti Ra­zum fa­na­tično spal­ji­vao ne­vi­ne žene kao vešti­ce i da je čuve­na zdra­vo­ra­zum­nost vode te re­vo­lu­ci­je, O. Crom­wel­la, bila je­dan od naj­fa­na­tični­jih pro­izvoda svog doba.

A da pro­te­stant­ski pro­po­ved­nik iz Se­ver­ne Ir­ske, g. Ge­or­ge Se­aw­right, još uvek jav­no pre­dlaže da se svi ka­to­li­ci živi spa­le.

Kada sam en­gle­skom pri­ja­tel­ju, koji je događaje na Ko­so­vu objašnja­vao na­šim urođenim fa­na­tizmom, na­šom bal­kan­skom ne­ra­zum­nošću, skre­nuo pažnju na lju­bi­tel­ja lomača, g. Se­aw­rig­hta, on mi je mir­no re­kao: „A ne, to nije fa­na­ti­zam.” „Nego šta je?” u­pi­tao sam, iskre­no ra­do­znao. „Možda mal­ko pre­te­ra­na – po­sto­ja­nost uve­ren­ja,” re­kao je on.

Stižemo tako do jed­ne od ređih po­du­dar­no­sti iz­me­đu nas i En­gle­za i do oso­bi­ne koja, pra­ved­ni da bu­de­mo, sve na­ci­je kra­si pod­jed­na­ko: vla­sti­te mane ima­ju uvek lepša ime­na od tuđih, i uvek bolje raz­lo­ge od tuđih, a po­ne­kad ume­ju da se pre­tvo­re i u vr­li­ne. Eto zašto je nečija po­sto­ja­nost za mene fa­na­ti­zam, a moj fa­na­ti­zam – po­sto­ja­nost mog ka­rak­te­ra.

Anglosaksonski maniri

AN­GLO­SAK­SON­SKI MA­NI­RI

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

I kod za­jed­ni­ce i kod je­din­ke ma­nir je način po­na­šan­ja, us­ta­lje­na for­ma od­no­sa koja obe­ležava ste­pen ci­vi­li­za­ci­je. Uko­li­ko je on viši, ma­ni­ri su očigled­ni­ji i pre­sud­ni­ji za nje­no sklad­no funk­ci­o­ni­sa­nje. A isto­ri­ja po­zna­je i one ci­vi­li­za­ci­je koje su se na svom vr­hun­cu, obično pre pada, pre­tvo­ri­le u tako sa­vr­še­ne for­me da u njima osim ma­ni­ra, niš­ta više i nije bilo.

Time neće da se kaže kako su var­var­ske za­jed­ni­ce bez ma­ni­ra, us­tal­je­nog od­no­sa među svo­jim pri­pad­ni­ci­ma, ali čin­je­ni­ca da su lju­dožderi jeli samo ne­pri­ja­tel­je, a ne i sa­ple­me­ni­ke – kao što biva u ne­kim mo­der­nim država­ma – nije ni­ka­kav ma­nir. Ra­sni ­je to in­stinkt održanja.

Težnja sva­kog ple­me­na je da bude sve jače da bi sve više ne­prija­tel­ja sva­ri­lo, i da što više ne­pri­ja­tel­ja sva­ri da bi bilo što jače. Međusob­no proždi­ran­je toj se težnji pro­ti­vi­lo i tako su su­ple­me­ni­ci pošte­đe­ni.

U iz­vesnim mo­der­nim država­ma, me­đu­tim, koje su po pri­ro­di svo­je iz­u­zet­no­sti au­tar­kične, sa­mo­do­vol­jne, na­ci­o­nal­na je hra­na eks­klu­ziv­no domaća i ne­pri­jate­lji za proždi­ran­je i državno snaženje na­la­ze se uglav­nom među vl­a­sti­tim gra­đa­ni­ma, te se sma­tra da je država ­jača uko­l­i­ko više od svog sta­nov­ništva uspe­va da sva­ri.

Ali, osta­vi­mo se lju­dožder­skih i pre­đi­mo na građan­ske ma­ni­re. Oni oda­ju život­ne na­zo­re, pa ćemo go­vo­ri­ti i o an­glo­sak­son­skim, računa­jući da us­put vi­di­mo i ka­kvi su naši.

Da­nas ćemo is­pi­ta­ti je­dan od te­mel­jnih ma­ni­ra ostrv­skog živo­ta i upo­rediti ga s našim po­lu­ostrv­skim običaji­ma, koje će, kao pro­sečan uzo­rak rase, za­stu­pa­ti naš čar­ter-pose­ti­lac Živo­rad, ako se sećate, eks­pert za ir­sko i, više-manje, sva dru­ga pi­tan­ja.

To je ma­nir za­šti­te pri­vat­no­sti, va­šeg pra­va da bu­de­te ostav­lje­ni na miru, ali i vaše oba­ve­ze da na miru ostav­lja­te dru­ge. To, iz­me­đu osta­log, znači da čovek u ponoć ne leži na uli­ci da bi mu pra­vili društvo, već što mu je teško, a to je u naj­većoj meri njego­va lična stvar. A pro­me­tu ako sme­ta – policij­ska. Ni u kom slučaju vaša. Vaša je da ­ga ­o­sta­vi­te na miru.

Od toga i ko­ri­sti možete ima­ti. Ni­kad se, na­i­me, ne zna za­što je neko na zem­lji. Možda mu je za­i­sta teško, a možda i nije, nego će teško biti vama. Jer, taj vam može na ru­ka­ma iz­dah­nu­ti ili vas ras­po­ri­ti nožem. U oba slu­ča­ja sle­de ne­bro­je­ne ad­mi­ni­stra­tiv­ne kom­pli­ka­ci­je i bes­ko­načna sve­dočenja po su­do­vi­ma.

Zato je: „Don’t get in­vol­ved!” sve­to pra­vi­lo kre­tan­ja ovdašnjim uli­ca­ma, pra­vilo „Ne mešaj se!” na koje se, bo­jim se, naš Živo­rad neće oba­zi­ra­ti. Sme­sta će ležećem čove­ku prići, i pošto je, ve­ro­vat­no, i zna­lac hit­ne pomoći, pokušati u život da ga po­vra­ti.

Ako ga iz ne­spret­no­sti ne ubi­je – ili ovaj nje­ga – po­staće mu kum. A ako je ne­srećnik umro, osećaće se oba­veznim da ga is­pra­ti bar do gro­ba.

Strah od time-con­suming (nečega što od­u­zi­ma vre­me) i emo­ti­on- consuming (nečega što angažuje osećanja), samo su vi­do­vi zaštite pri­vat­no­sti. Jer, sva­ki je dru­štve­ni kon­takt iz­ve­stan atak na pri­vatnost. Druženje pret­po­stav­lja iz­me­nu mi­sli, a, pra­vo ako ćemo, kome tuđe mi­sli tre­ba­ju? Sva­ko­me su svo­je do­vol­jne. U En­gle­skoj se lič­nost bra­ni tako što svo­je mi­sli ne is­ka­zu­je. Osim pro­fe­si­o­nal­nih po­li­tičara, na koje se gle­da s mr­zo­vol­jom, niko se ne upin­je da svo­jim mi­sti­ma pro­me­ni vaše. Kad se ne bi na­dao da će vas pro­me­ni­ti i na­te­ra­ti da mi­sli­te kao on, Živo­rad s vama ne bi ni raz­go­va­rao.

Živo­rad, taj večni re­for­ma­tor ljud­ske mi­sli, po­vrh sve­ga, uvek je i čedno iskren. En­glez vam neće reći da iz­gle­da­te očajno ni kad umi­re­te.

Živo­rad nije li­ce­mer i sme­sta će vas pi­ta­ti za kada je za­ka­zan po­greb. Nipošto iz mi­zan­tro­pi­je, već što želi da vas tamo is­pra­ti. I En­gl­ez će vas do gro­ba is­pra­ti­ti, ali će se brzo povući i osta­vi­ti vas da se u nje­mu sami sna­la­zi­te. Mi, međutim, često ni svo­je mr­tve ne ostav­lja­mo na miru.

Ovde se o ne­pri­jat­nim stva­ri­ma ne go­vo­ri čak ni to­kom obe­da, kon­ti­ne­ntal­nog ri­tu­a­la, sračuna­tog, iz­gle­da, je­di­no na to da vam ubi­je sva­ku vol­ju za je­lom. Niko se ni­ko­me ne is­po­ve­da, osim po­li­ci­ji, i to samo ako je uhvaćen na delu. Kod na­s je is­po­ved najčešći ob­lik di­jalo­ga. Dru­gi je – pro­po­ved.

U En­gle­skoj je i so­ci­jali­za­ci­ja do­bar način da čovek sačuva svo­ju usam­lje­nost. Eng­le­zi ne mare za in­tim­ne sku­po­ve, pa ma­kar bili i bračni. Pret­po­stavlja­ju im tzv. party, sa­bo­re, na ko­ji­ma, do­du­še, sto­ji­te na ­jed­noj nozi i do pića ne možete doći, ali ne ri­zi­ku­je­te da vas neko pri­me­ti i oslo­vi. Kod nas je druženje je­dan od ob­li­ka kon­ven­ci­o­nal­nog rata.

Moje su uspo­me­ne pune tih lo­kal­nih kr­vo­pro­lića. Uželi­mo se pri­ja­tel­ja, pri čemu su oni još i naši isto­mišlje­ni­ci, upri­ličimo da se jed­ne večeri nađemo i iz­raz­go­va­ra­mo, stečeni su, da­kle, svi usl­o­vi da se sjaj­no pro­ve­de­mo, pa to pr­vih sati i čini­mo, a onda, ma­hom pred zoru, na red dođu iz­ve­sne mut­ne teme, a s nji­ma i naše po­zna­te iskre­no­sti, naše čuve­ne otvo­re­no­sti, oko ko­jih se te­mel­jno iz­vređamo, da bi se s da­nom ra­zišli u uve­ren­ju da smo time po­stali još veći pri­ja­tel­ji i još du­blji is­to­mišlje­ni­ci.

U Bri­ta­ni­ji tako nešto jed­no­stav­no nije moguće. Čak ni teh­nički nije iz­vo­dlji­vo. Ako se sa pri­ja­telji­ma vi­đa­te jed­nom godišnje ili pre­ko čestit­ki za Božić, naročitom po­ve­ra­van­ju me­sta nema. A upra­vo ­je ono za vaš mir opa­sno. Po­ve­ra­van­je ­je to što Živo­ra­du daje nje­go­vu ne­o­dol­ji­vu sna­gu i do­bre raz­lo­ge da se su­ve­re­no u vaš život meša. Zato je od­bra­na pri­vat­no­sti ovde samo je­dan dru­štve­ni ma­nir, a kod nas najčešće – zaštita go­log živo­ta.