ANGLOSAKSONSKI MANIRI
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
I kod zajednice i kod jedinke manir je način ponašanja, ustaljena forma odnosa koja obeležava stepen civilizacije. Ukoliko je on viši, maniri su očigledniji i presudniji za njeno skladno funkcionisanje. A istorija poznaje i one civilizacije koje su se na svom vrhuncu, obično pre pada, pretvorile u tako savršene forme da u njima osim manira, ništa više i nije bilo.
Time neće da se kaže kako su varvarske zajednice bez manira, ustaljenog odnosa među svojim pripadnicima, ali činjenica da su ljudožderi jeli samo neprijatelje, a ne i saplemenike – kao što biva u nekim modernim državama – nije nikakav manir. Rasni je to instinkt održanja.
Težnja svakog plemena je da bude sve jače da bi sve više neprijatelja svarilo, i da što više neprijatelja svari da bi bilo što jače. Međusobno proždiranje toj se težnji protivilo i tako su suplemenici pošteđeni.
U izvesnim modernim državama, međutim, koje su po prirodi svoje izuzetnosti autarkične, samodovoljne, nacionalna je hrana ekskluzivno domaća i neprijatelji za proždiranje i državno snaženje nalaze se uglavnom među vlastitim građanima, te se smatra da je država jača ukoliko više od svog stanovništva uspeva da svari.
Ali, ostavimo se ljudožderskih i pređimo na građanske manire. Oni odaju životne nazore, pa ćemo govoriti i o anglosaksonskim, računajući da usput vidimo i kakvi su naši.
Danas ćemo ispitati jedan od temeljnih manira ostrvskog života i uporediti ga s našim poluostrvskim običajima, koje će, kao prosečan uzorak rase, zastupati naš čarter-posetilac Živorad, ako se sećate, ekspert za irsko i, više-manje, sva druga pitanja.
To je manir zaštite privatnosti, vašeg prava da budete ostavljeni na miru, ali i vaše obaveze da na miru ostavljate druge. To, između ostalog, znači da čovek u ponoć ne leži na ulici da bi mu pravili društvo, već što mu je teško, a to je u najvećoj meri njegova lična stvar. A prometu ako smeta – policijska. Ni u kom slučaju vaša. Vaša je da ga ostavite na miru.
Od toga i koristi možete imati. Nikad se, naime, ne zna zašto je neko na zemlji. Možda mu je zaista teško, a možda i nije, nego će teško biti vama. Jer, taj vam može na rukama izdahnuti ili vas rasporiti nožem. U oba slučaja slede nebrojene administrativne komplikacije i beskonačna svedočenja po sudovima.
Zato je: „Don’t get involved!” sveto pravilo kretanja ovdašnjim ulicama, pravilo „Ne mešaj se!” na koje se, bojim se, naš Živorad neće obazirati. Smesta će ležećem čoveku prići, i pošto je, verovatno, i znalac hitne pomoći, pokušati u život da ga povrati.
Ako ga iz nespretnosti ne ubije – ili ovaj njega – postaće mu kum. A ako je nesrećnik umro, osećaće se obaveznim da ga isprati bar do groba.
Strah od time-consuming (nečega što oduzima vreme) i emotion- consuming (nečega što angažuje osećanja), samo su vidovi zaštite privatnosti. Jer, svaki je društveni kontakt izvestan atak na privatnost. Druženje pretpostavlja izmenu misli, a, pravo ako ćemo, kome tuđe misli trebaju? Svakome su svoje dovoljne. U Engleskoj se ličnost brani tako što svoje misli ne iskazuje. Osim profesionalnih političara, na koje se gleda s mrzovoljom, niko se ne upinje da svojim mistima promeni vaše. Kad se ne bi nadao da će vas promeniti i naterati da mislite kao on, Živorad s vama ne bi ni razgovarao.
Živorad, taj večni reformator ljudske misli, povrh svega, uvek je i čedno iskren. Englez vam neće reći da izgledate očajno ni kad umirete.
Živorad nije licemer i smesta će vas pitati za kada je zakazan pogreb. Nipošto iz mizantropije, već što želi da vas tamo isprati. I Englez će vas do groba ispratiti, ali će se brzo povući i ostaviti vas da se u njemu sami snalazite. Mi, međutim, često ni svoje mrtve ne ostavljamo na miru.
Ovde se o neprijatnim stvarima ne govori čak ni tokom obeda, kontinentalnog rituala, sračunatog, izgleda, jedino na to da vam ubije svaku volju za jelom. Niko se nikome ne ispoveda, osim policiji, i to samo ako je uhvaćen na delu. Kod nas je ispoved najčešći oblik dijaloga. Drugi je – propoved.
U Engleskoj je i socijalizacija dobar način da čovek sačuva svoju usamljenost. Englezi ne mare za intimne skupove, pa makar bili i bračni. Pretpostavljaju im tzv. party, sabore, na kojima, doduše, stojite na jednoj nozi i do pića ne možete doći, ali ne rizikujete da vas neko primeti i oslovi. Kod nas je druženje jedan od oblika konvencionalnog rata.
Moje su uspomene pune tih lokalnih krvoprolića. Uželimo se prijatelja, pri čemu su oni još i naši istomišljenici, upriličimo da se jedne večeri nađemo i izrazgovaramo, stečeni su, dakle, svi uslovi da se sjajno provedemo, pa to prvih sati i činimo, a onda, mahom pred zoru, na red dođu izvesne mutne teme, a s njima i naše poznate iskrenosti, naše čuvene otvorenosti, oko kojih se temeljno izvređamo, da bi se s danom razišli u uverenju da smo time postali još veći prijatelji i još dublji istomišljenici.
U Britaniji tako nešto jednostavno nije moguće. Čak ni tehnički nije izvodljivo. Ako se sa prijateljima viđate jednom godišnje ili preko čestitki za Božić, naročitom poveravanju mesta nema. A upravo je ono za vaš mir opasno. Poveravanje je to što Živoradu daje njegovu neodoljivu snagu i dobre razloge da se suvereno u vaš život meša. Zato je odbrana privatnosti ovde samo jedan društveni manir, a kod nas najčešće – zaštita golog života.
Sjajan tekst! Hvala na ovome.
ReplyDeleteDragi Indy,
ReplyDeleteI ja uzivam u ovim tekstovima. Iako sam ih nebrojeno puta citala uvek u njima ponovo uzivam.
Srdacan pozdrav.
Sa izuzetnim interesovanjem
ReplyDeleteuvek se vracam ovom bogatstvu koje sa nama Ljiljana delis.
Jedva cekam sledece ....
Pozdrav Nemir-A.J