Dan pobede

DAN PO­BE­DE ILI DAN OPO­ME­NE
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

U uto­rak, 8. maja 1945. go­di­ne, „Gar­di­an“ je ob­ja­vio: „Rat u Evro­pi je završen bez­u­slov­nom ka­pi­tu­la­ci­jom Nemačke. Po­be­du će zva­nično progla­si­ti pre­mi­jer ra­dio-po­ru­kom u tri sata po­sle pod­ne, a u de­vet uve­če go­vo­riće kralj. Da­na­šnji dan sma­traće se Da­nom evrop­ske po­be­de.“

I za­i­sta, u tri sata po­sle pod­ne pred­sed­nik bri­tan­ske vla­de Čerčil uve­rio je svo­jim po­let­nim go­vo­rom i po­sled­njeg skep­ti­ka na Ostr­vu da je rat u Evro­pi završen. Ali, on je pokušao da Bri­tan­ce i sve nas ube­di i u nešto dru­go, na šta ga ni­ka­kva po­be­da nije mo­gla ovla­sti­ti: „Si­gu­ran sam“, re­ka­o ­je on, „da su time čovečan­stvu otvo­re­ne mno­go bol­je mogućno­sti nego ikad u isto­ri­ji. Sve­tlost pred nama gori snažnije i sija sve­tli­je nego ikad. Pođimo k njoj svi za­jed­no!“

Ne tre­ba trčati pred rudu i ovu priču pa reći da je, čim je nje­gov glas utih­nuo u ete­ru, sva­ko k toj sve­tlo­sti pošao sam za sebe, i da je većina put­ni­ka u sve­tlost, sve­tli­ju nego ikad, vrlo brzo pri­me­ti­ta da ova ilu­mi­na­ci­ja budućno­sti nije baš ta­ko ­ja­ka i tako sve­tla kako je sta­ri držav­nik pret­po­stav­ljao.



U času kad je Čerčil tog slav­nog po­po­dne­va stao pred mi­kro­fon da ob­ja­vi početak no­vog zlat­nog veka, sve­tlost je većem delu čovečan­stva možda tako i iz­gle­da­la, gle­da­na iz rat­ne tmi­ne, pa ni­ka­kvo čudo nije što je taj vi­tle­jem­ski dan, dan no­vog rađanja sve­ta, do­če­kan i pro­slav­ljen veličanstve­nim ve­sel­jem, tek nešto skrom­ni­jim od onog ko­jim su Ame­ri­kan­ci is­pra­ti­li pro­hi­bi­ci­ju, i kome su jedi­no sta­ri,

pre­do­strožni lju­di mo­gli pre­ba­ci­ti da ni bli­zu nije ona­ko ve­seo kao dan mira 1918, od koga su se po­ma­lo uzdržava­li samo oni čija će po­ro­dična ime­na, sa azij­skog ratišta, jos neko vre­me pu­ni­ti čitul­je li­sto­va, i pri­seb­ni­ji od vla­di­nih činov­ni­ka koji su zna­li da će za ge­o­graf­ski ma­le­ro­zne na­ro­de početak opšte slo­bo­de biti i početak nji­ho­vog dru­gog i znat­no du­go­traj­ni­jeg rop­stva.

Oni­ma koji su go­vo­ri­li da je osam­na­e­ste sve bilo uzvišeni­je, čis­ti­je, lepše i ra­do­sni­je, mo­gli smo ka­za­ti: „Tri puta ob­ma­nu­ti ne možemo biti.“ Oni­ma čiji su dra­gi na Da­le­kom is­to­ku još umi­ra­li, mo­gli smo reći: „I vi ćete ima­ti svoj Dan po­be­de.“ Oni­ma koji će po dru­gi put biti po­ro­blje­ni, ni­smo mo­ra­li ništa ka­za­ti. Oni nas se nisu ti­ca­li.

Ota­da je prošlo četri de­ce­ni­je. Ovog maja je u Evro­pi svečano pro­sl­avljena četr­de­se­to­go­di­šnji­ca Dana po­be­de, za koji smo žele­li, ma kako di­vo­tan bio, da se više ni­kad ne po­no­vi, no ko­ji ­je slav­ljen s jed­nim okom širom otvo­re­nim za mogućnost da se usko­ro opet može požele­ti. Jer svi go­vo­ri, što su po­vo­dom tog dana održani, više su se bo­ja­li budućeg rata nego što su se mi­ri­li s uspo­me­na­ma na pro­te­kli. Afe­ra Bit­burg to je samo po­tvr­di­la.

Šlam­pa­vošću ad­mi­ni­stra­ci­je, ču­ve­ne po tome što sve što radi čini su­ma­rno i od­o­ka, više slučajno nego ho­ti­mič­no, pred­sed­nik je Re­gan do­ve­den u ne­u­god­nu si­tu­a­ci­ju da opra­štan­je rata no­vom sa­ve­zni­ku Nemačkoj počne po­smrt­nim po­zdra­vom četr­de­se­to­ri­ci sta­rih SS-ova­ca sa Ar­den­a, po­tenci­jal­nih rat­nih zločina­ca, na voj­nom gro­blju u Bit­bur­gu.

Čin po­mir­be nije spo­ran. Očigled­no­ je da ne možete večno svo­je po­be­de sla­vi­ti s no­gom na vra­tu poraženo­me, po­go­to­vu ako je ovaj po­stao u međuvre­me­nu vaš naj­o­da­ni­ji i naj­po­u­zda­ni­ji sa­veznik. Ne možete ga ne­pre­sta­no pod­sećati da je grešnik, naj­pre što je rat otpočeo, a po­tom – jos više – što ga je iz­gu­bio.

I mi sma­tra­mo da je u pra­vu, ma šta mu je deda to­kom rata počinio, se­dam­na­e­sto­go­dišnji Ne­mac iz Lan­da­ua, koji je re­kao: „Sit sam te nemačke kri­vi­ce! Ja ne mogu biti od­go­vo­ran za stva­ri koje su se do­go­di­le kad su i moji ro­di­tel­ji bili deca.“ Raz­u­me se da ne može. Raz­u­me se da ne sme. Međutim, da li je opraštan­je rat­nih gre­ho­va nje­go­vom dedi i ce­re­mo­ni­jal­no pre­da­van­je isto­ri­je za­bo­ra­vu mo­ra­lo početi baš od SS-a?

Kad je pred­sed­nik Mit­e­ran s kan­ce­la­rom Ko­lom odao nemačkim i fran­cu­skim žrtva­ma bit­ke kod Ver­dena poštu, niko nije pro­te­sto­vao. Ubi­ce i po­bi­je­ni s obe stra­ne do­bi­li su jed­na­ke počasti. S Bit­bur­gom je pla­nu­la afe­ra. Re­­gan je ostao ne­po­ko­le­biv i u Bit­burg otišao. Neka mi bude do­pu­ste­no reći, možda man­je zbog pro­šlog ko­li­ko zbog budućeg rata, u kome će Nem­ci za­jed­no s mla­dićem iz Lan­da­ua opet biti po­treb­ni.

To je prva opo­me­na.

Dru­ga se od­no­si na zem­lje za koje kraj rata nije bio i kraj rop­stva. Držav­lja­nin ­jed­ne­ zem­lje ko­ja ­je 8. maja 1945, takođe po­bedila, re­kao mi je opo­ro: „Ja ne­mam šta da sla­vim. Nemačka je pobeđena pre četr­de­set go­di­na, a ja još uvek ni­sam oslo­bođen čak se za mene više i ne ra­tu­je.“

Do­daj­mo alar­mant­nim mo­men­ti­ma pro­sla­ve i onaj naj­gro­zni­ji: ot­ka­ko smo, u tri sata po­sle pod­ne 8. maja 1945, ugle­da­li šansu ka­kvu kroz čita­vu isto­ri­ju ni­smo ima­li, ot­ka­ko na­s je pre­ko BBC-a tog po­po­dne­va za­blje­snu­la sve­tlost budućno­sti ka­kvu do tada ni­smo vi­de­li, vo­di­li smo 130 ra­to­va i po­bi­li 35 mi­li­o­na Iju­di. A mno­gi na­ro­di još sten­ju pod tuđom ili vla­sti­tom ti­ra­ni­jom.

To­ko­m ra­ta ­i­ od­mah ­po­sle n­je­ga ­još je ­i ­bi­lo­ ja­sno zašto smo se bo­ri­li. Rat­ni su cil­je­vi, bar oni o ko­ji­ma se jav­no mo­glo go­vo­ri­ti, rel­jef­no bili def­ini­sa­ni. S vre­me­nom, međutim, kao da se taj rel­jef s cil­je­va iz­li­zao i oni su uto­nu­li među one cil­je­ve o ko­ji­ma se ni­je jav­no mo­glo go­vo­ri­ti.

Cil­je­vi su iščezli, ostao je samo je­dan be­smi­slen rat. Jed­nom je od­go­vo­re­no na pi­tan­je zašto smo se bo­ri­li. Došlo je vre­me da se oka­ne­mo slav­lja ne­is­ko­rišćenih po­be­da i pi­tan­je po­no­vi­mo.