Engleske novine
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
JEDAN DAN U JEDNIM ENGLESKIM NOVINAMA
Englezi nisu lako uzbudljiv svet i nisu, kao naši Živoradi, stalno u nekakvom somnabulnom transu, koji se na novom crkvenoslovenskom jeziku zove – frkom. Pakosnici, kao Nemac Hajne, vele da se zbog toga u Engleskoj sve događa sa zakašnjenjem od stotinu godina. Jedino što se ovde žuri, što i ispred vremena ide, britanska je štampa. Sudeći po njoj, svet je već odavno otišao do đavola, i njime se ima malo razloga baviti, a ono što je zabrinjava, propadanje je Engleske.
Mračni pesimizam britanske štampe jedina je ravnoteža tradicionalnom optimizmu vlade koja drži da nikakvo stanje nije toliko rđavo da bi se povodom njega nešto moralo preduzeti. Ni kad je očajno jer i tada je samo očajno ali nije ozbiljno. Iz toga sledi englesko uverenje da je najbolji dan onaj u kome se ništa ne dešava, najbolja vest ona koje nema, a najbolja vlada ona koja ništa ne radi da taj dan nekom vešću pokvari.
Britanska štampa, međutim, ne smatra da je dobra vest ona koje nema. Čak ni da je dobra vest dobra. Dobra je za nju samo rđava vest. Ukoliko su vesti gore, utoliko je list bolji.
Najbolji su listovi koji donose samo najgore vesti. Za dokaz ću pročitati naslove iz „Gardiana“ od 9. maja 1985, upozoravajući slušaoce da je list, kao liberalan, obavezan na naivnu veru u progres vrste, pa prema tome optimističan u meri u kojoj se to razumno može biti:
Smrtnost rase kako se bolest širi. Štrajk koji je stajao dvadeset četiri miliona funti obogaljio je sinditkat rudara. Regan i Gorbačev trguju hladnoratovskim uvredama. Nema para za Olimpijadu. Rudar optužen za ubistvo.
Jevreji misle na šest miliona mrtvih. Izgradnja preti londonskom zelenom pojasu. Nestanak istočnonemačkog tromboniste. Ženi pripalo bogatstvo muža kojeg je ubila. Misteriozna smrt u planinama Škotske.
Roditelji plaćaju zločine svoje dece. U Selafildu zagađenje šest pula veće od dopuštenog. U Bejrutu se nastavljaju borbe. Osuđen bivši zamenik ministra odbrane Sjedinjenih Država. Kairo strahuje od Sudana. U južnoafričkim neredima osmoro mrtvih. Logor Ibnet čeka žrtve gladi. Kolombo zatvara novinare.
Napad morskih gusara. Smrt u jami. Bombe pozdravljaju američkog predsednika. Kako se može odbraniti devetogodišnje dete. Propast Novog Zelanda. Zemlja – planeta koja nestaje.
Po „Gardianu“ sudeći, u opštoj katastrofi dana 9. maja 1985, jedino nije propala fabrika automobila Fijat. Šta je spasilo g. Anjelija? Prema fabričkoj reklami, jednostavna filosofija. „Naša je filosofija jednostavna“, veli Fijatova reklama. „Mi pravimo automobile da postavimo nove standarde, a ne da zadovoljimo stare.“
Možemo samo da zažalimo što i mi nemamo ovu jednostavnu auto-filosofiju nego se petljamo s komplikovanom moralnom i socijalnom filosofijom, koja dovodi do pretnji londonskom zelenom pojasu, smrti po jamama, dinamitu za predsednike, propasti Novog Zelanda i toga da se Kairo plaši Sudana.
Što svetu ide gore, to je novinama bolje. U novinarstvu je poznato da je smrt čoveka koji se omakao niz stepenice teška nesreća, ali da je tek pogibija hiljadu ljudi od uragana – vest. Nekrofilni mentalitet u prirodi je poziva koji živi od tuđih nevolja, kao što lekari žive od naših bolesti, advokati od naših pogrešaka, a političari često od naših gluposti. U tom pomalo sablasnom smislu ovdašnja štampa sjajno obavlja svoj posao.
Neprilike koje ona slučajno propusti, naći ćete na televiziji ili radiju, ali sigurni možete biti da ih pošteđeni nećete biti. Nipošto vam se neće dopustiti da mislite kako živite u najboljem od svih mogućih svetova, kad je očigledno da svet u kome se Kairo plaši Sudana, a planeta nestaje može biti samo najgori.
Postavlja se, međutim, načelno pltanje da li je od ovakve, engleski mizantropske štampe bolja neka koja služi umesto sredstava za uspavljivanje? Koja piše samo o lepim događajima, uspesima vaše zemlje, dobrim izgledima za budućnost, padu cena i smrtnosti, o povećanju blagostanja, slobode i pravde? Jer, ima i takve štampe. Uglavnom tamo gde je optimizam državna politika, a pesimizam je ostavljen čoveku s ulice.
Razlika izmedu Engleza i čitatelja optimističkih novina je u tome što se prvi, kad iz kuće izađe, neće iznenaditi ako naiđe na bombu. O bombi je obavešten i pre nego što je montirana. Drugi će odleteti u vazduh i ne znajući što se dogodilo. Razlika ide u korist Engleza. On može ostati kod kuće. Ko želi da ga ubije, mora mu doći u posetu. Onaj drugi otićiće na mesto svog streljanja sam.
Ovo je tužni aspekt razlike. Postoji i vredniji. U Britaniji je, na primer, nemoguć ovakav vic. Građanin kaže drugom građaninu: „Pročitao sam u novinama da će na kraju petogodišnjeg plana svaki stanovnik naše zemlje imati svoj helikopter.“ „Šta će nam helikopter?“ pita drugi i dobija odgovor: „Onda ćemo, kad god hoćemo, moći odleteti u grad u kome se mogu kupiti cipele.“
Ja sam za štampu u kojoj ovakav vic nema nikakvog smisla, niti ga iko zdrave pameti može razumeti, čak i da se štampa, pa makar se svakog jutra prepadao što planeta nestaje i učestvovao u strahu Kaira od Sudana.
Slobodnu štampu i spokojan život istovremeno je nemoguće imati. Moguće je, naravno, bez slobodne štampe imati spokojniji život. Samo, koliko će on trajati ako nikoga nema da nas na vreme obavesti o svemu što ga ugrožava?
Pa i o strahu Kaira od Sudana.
No comments:
Post a Comment