BOMBE, KOCKA I ENGLESKI KARAKTER
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
U vreme rata londonske kladionice, do tada zauzete opkladama za konjske, pseće i izborne trke, uvele su kocku koja se kontinentalnom umu čini morbidnom. Englezi su se kladili koje će krajeve grada pogoditi nemačke leteće bombe. Demonstrirana je strast za kockom, ali i rasna žilavost.
Neprijatelju je, kasno doduše, postalo jasno da se s ovakvim narodom lako na kraj ne izlazi. Četrdesetak godina kasnije, oko Božića 1983, irski su provosi detonirali bombu na prilazima robne kuće Harrods i, beležim ovo bez ikakvog kockarskog oduševljenja, na par stotina metara od mog stana.
Demolirana okolina, nekoliko mrtvih i više desetina ranjenih opisuju ovaj dan kao jedan od najtragičnijih u antibritanskoj terorističkoj kampanji. Ali, čim su mrtvi i ranjeni odneti a krš uklonjen, robna kuća ponovo je otvorena. Londonci su ispunili sva njena odeljenja kao da se ništa nije dogodilo.
A šta sam ja radio? Divio sam se tom prkosu, toj kuraži i čvrstini, ali u Harrods nisam ulazio. Mogao sam u odbranu reći da sam u Londonu gost i da rat koji se ovde vodi nije moj. Nisam to rekao. Izjavio sam da nisam lud da se izlažem suvišnim rizicima.
Znači li to da su svi Englezi, posetioci Harrodsa, poznati inače kao racionalni ljudi – ludi? Ili su znali, što je meni i Živoradu u meni nepoznato ostalo, iako kao osobito racionalni ne važimo, da je jedna mera programskog protivludila, i sama luda, nužna da bi se razuman čovek odupro još većem i razornijem?
Ne tvrdim, razume se, da baš svako ovde poseduje osobine koje mu dopuštaju da, sedeći na mini, mirno puši lulu, ali osećam da bi se u kritičnim trenucima nacionalnog života većina na tako nešto odlučila.
Sredinom prošle godine javno se mnenje podelilo oko slučaja mladog čoveka po imenu Harrington. Njegovoj nameri da studira na londonskoj Politehnici usprotivila se većina studenata, inspirisana pretežno levim uticajima, ali i, to se mora priznati, izvesnim još svežim istorijskim uspomenama.
Čime je jedan devetnaestogodišnjak zaslužio da mu drugi devetnaestogodišnjaci uskrate pravo na školovanje? Time što je aktivista Nacionalnog fronta, političke organizacije koju većina Britanaca, i s leva i s desna, smatra rasističkom i nedemokratskom. Da bi Harringtonu sprečili pristup na univerzitet, studenti su zabarikadirali ulaze.
O Harringtonovom pravu na školovanje odlučivao je sud i on je studentsku demonstraciju sile oglasio nelegalnom. Studenti su odbili da izvrše odluku suda i otada su jaki odredi policije obezbeđivali Harringtonove posete univerzitetu.
Burne scene koje su se tada videle ominozno su podsećale na nasilno odstranjivanje Jevreja iz nemačkih škola posle Hitlerovog dolaska na vlast. Samo su uloge bile promenjene.
Ljudi koji su sebe smatrali slobodoumnim uskraćivali su slobodu čoveku kojeg su smatrali njenim protivnikom. Paradoks je bio tragičan ali i poučan za demokra-tiju. Jevreje u Nemačkoj Adolfa Hitlera nije imao ko da štiti. Fašistu Harringtona štitila je policija zemlje s čijom se demokratskom politikom on nije slagao.
Štiteći njegovu ličnost, pravo i slobodu, štitila je ona nešto mnogo opštije i više od toga – jedno načelo bez koga nema civilizovane zajednice. I najzad, zar dopuštanje Harringtonu da se školuje nema i pragmatičan razlog?
Zar ne možemo pretpostaviti da je upravo njemu obrazovanje potrebnije nego ikome drugome? Zar ne moramo misliti da će mu nova saznanja vratili ljubav prema slobodi koju mu je ideja oduzela? Jer, ako to ne mislimo, ako potajno držimo da je moderni univerzitet škola totalitarizma, zašto, kao slobodoumni ljudi, sebi pridržavamo pravo da ga pohađamo?
Drugi primer još je upečatljiviji. Godinu dana trajao je štrajk britanskih rudara. Nije bio potpun. Polovina radnika odbijala je da štrajkuje, kao razlog iznoseći činjenicu da štrajk nije izglasan već nedemokratski nametnut arbitrarnom odlukom vođstva rudarske unije. Stotine policajaca obezbeđivale su slobodan pristup oknima onim radnicima koji su odbijali da štrajkuju i nastavljali s radom.
Slika je za nas samo zapanjujuća, premda bi valjalo da bude poučna: dovožen do jame u bezmalo blindiranim kolima, zaštićen kordonom policije i okružen nemilosrdnim neprijateljstvom masovnih štrajkaških straža, jedan jedini čovjek silazi pod zemlju da vadi ugalj, kojeg ne bi vadio da je njegovo pravo na učešće u odluci poštovano.
Englezi su štedljiv i racionalan svet. Ne izgleda ni ekonomično ni racionalno toliko trošiti na zaštiti prava jednog jedinog čoveka. Ne izgleda mudro, u eri velikih brojeva, statističke filosofije i svemoći zlatnog proseka, toliko davati na jedinicu tog proseka koja sama za sebe savršeno ništa ne znači.
U redu, cena je zaista možda previsoka za zemlju koja još nije izašla iz desetogodišnje ekonomske letargije. Ovde se, međutim, misli da se ona mora platiti. Jer još uvek je mnogo manja od cene što će se bezuslovno platiti ako se ne poštuju ljudska prava, garantovana zakonima i običajima zemlje.
Rima odavno više nema, no rimska izreka „Neka se pravda vrši, makar svet propao” još važi. U civilizaciji, u kojoj je ljudski život sve komplikovaniji, ograničeniji i ugroženiji, a čovekova prava sve uslovljenija okolnostima nad kojima se nema moći, važi ona više nego ikad. Jer, svako u svom srcu zna da će svet propasti samo ako se pravda ne vrši.
Pravda kada je u pitanju većina, ali i pravda za manjinu; pravda za sve zajedno, ali i pravda za svakog pojedinačno; pravda za one što su u pravu, kao i za one koji nisu. Pravda kao univerzalno pravo.
No comments:
Post a Comment