Engleski karakter

BOM­BE, KOC­KA I EN­GLE­SKI KA­RAK­TER
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

U vre­me rata lon­don­ske kla­di­o­ni­ce, do tada za­u­ze­te op­kla­da­ma za kon­jske, pseće i iz­bor­ne trke, u­ve­le su koc­ku koja se kon­ti­ne­ntal­nom umu čini mor­bid­nom. En­gle­zi su se kla­dili koje će kra­je­ve gra­da po­go­di­ti nemačke leteće bom­be. De­mon­strira­na ­je strast za koc­kom, ali i ra­sna žila­vost.

Ne­prija­tel­ju je, ka­sno do­du­še, po­sta­lo ja­sno da se s ovakvim na­ro­dom lako na kraj ne iz­la­zi. Četr­de­se­tak go­di­na ka­sni­je, oko Božića 1983, ir­ski su pro­vo­si de­to­ni­ra­li bom­bu na pri­la­zi­ma rob­ne kuće Har­rods i, beležim ovo bez ika­kvog koc­kar­­skog odušev­ljenja, na par sto­ti­na me­ta­ra od mog sta­na.



De­molirana oko­li­na, ne­koli­ko mr­tvih i više de­se­ti­na ran­je­nih opi­su­ju ovaj dan ka­o je­dan od naj­tra­gičnijih u anti­bri­tan­skoj te­ro­ri­stičkoj kam­pan­ji. Ali, čim su mr­tvi i ran­je­ni od­ne­ti a krš ukl­on­jen, rob­na kuća po­no­vo je otvo­re­na. Lon­don­ci su is­pu­nili sva nje­na odel­jen­ja kao da se niš­ta nije do­go­di­lo.

A šta sa­m ja ra­dio? Di­vio sam se tom pr­ko­su, toj kuraži i čvr­sti­ni, ali u Har­rods ni­sam ul­a­zio. Mo­gao sam u od­bra­nu reći da sam u Lon­do­nu gost i da rat koji se ovde vodi nije moj. Ni­sam to re­kao. Iz­ja­vio sam da ni­sam lud da se izlažem suvišnim ri­zi­ci­ma.

Znači li to da su svi En­gle­zi, po­se­ti­o­ci Har­rod­sa, po­zna­ti inače kao ra­ci­o­nal­ni lju­di – ludi? Ili su zna­li, što je meni i Živo­ra­du u meni ne­po­zna­to osta­lo, iako kao oso­bi­to ra­ci­o­nal­ni ne važimo, da je jed­na mera pro­gram­skog pro­ti­vlu­di­la, i sama luda, nužna da bi se ra­zu­man čovek od­u­pro još većem i ra­zor­ni­jem?

Ne tvr­dim, raz­u­me se, da baš sva­ko ovde po­se­du­je oso­bi­ne koje mu dopuštaju da, sedeći na mini, mirno puši lulu, ali osećam da bi se u kri­tičnim tre­nu­ci­ma na­ci­o­nal­nog živo­ta većina na tako ne­što odlučila.

Sre­di­nom prošle go­di­ne ­jav­no se mnen­je po­de­lilo oko slučaja mla­dog čove­ka po ime­nu Har­ring­ton. Nje­go­voj na­me­ri da stu­di­ra na lon­don­skoj Po­li­tehnici us­pro­ti­vi­la se većina stu­de­na­ta, in­spi­ri­sa­na pre­težno le­vim uti­ca­ji­ma, ali i, to se mora pri­zna­ti, iz­ve­sni­m još sve­žim isto­rij­skim uspo­me­na­ma.

Čime je je­dan de­vet­na­e­sto­go­di­šnjak za­služio da mu dru­gi de­vet­na­e­sto­go­dišnja­ci us­kra­te pra­vo na ško­lo­van­je? Time što je ak­ti­vista Na­ci­o­nal­nog fron­ta, po­li­tičke or­ga­­ni­za­ci­je koju većina Bri­ta­na­ca, i s le­va i s de­sna, sma­tra ra­si­stičkom i ne­de­mo­krat­skom. Da bi Har­ring­to­nu sprečili pri­stup na uni­ver­zi­tet, stu­den­ti su za­ba­ri­ka­di­rali ula­ze.

O Har­ring­to­no­vom pra­vu na ško­lo­van­je odlučivao je sud i on je stu­dent­sku de­mon­stra­ci­ju sile og­la­sio ne­le­gal­nom. Stu­den­ti su od­bi­li da izvrše od­lu­ku suda i ota­da su jaki od­re­di po­li­ci­je obez­beđiva­li Har­ring­to­no­ve po­se­te uni­verzi­te­tu.

Bur­ne sce­ne koje su se tada vi­de­le omi­no­zno su pod­sećale na na­sil­no odstran­ji­van­je Je­vre­ja iz nemačkih škola po­s­le Hi­tle­ro­vog dol­a­ska na vlast. Samo su u­lo­ge bile pro­men­je­ne.

Lju­di koji su sebe sma­tra­li slo­bo­do­um­nim us­kraćiva­li su sl­o­bo­du čove­ku ko­jeg su sma­tra­li nje­nim pro­tiv­ni­kom. Pa­ra­doks je bio tra­gičan ali i poučan za de­mo­kra-tiju. Je­vre­je u Nemačkoj Adol­fa Hit­le­ra nije imao ko da šti­ti. Fa­ši­stu Har­rin­gto­na šti­ti­la je po­li­ci­ja zem­lje s čijom se de­mo­krat­skom po­li­ti­kom on nije sla­gao.

Štiteći nje­go­vu ličnost, pra­vo i slo­bo­du, šti­­ti­la je ona ne­što mno­go opštije i više od toga – jed­no načelo bez koga nema ci­vi­li­zo­va­ne za­jed­ni­ce. I naj­zad, zar dopuštan­je Har­ring­to­nu da se ško­lu­je nema i prag­ma­tičan ra­zl­og?

Zar ne možemo pretpo­sta­vi­ti da je upra­vo nje­mu obra­zo­van­je po­trebnije nego iko­me dru­go­me? Zar ne mo­ra­mo misliti da će mu nova sa­znan­ja vra­ti­li lju­bav pre­ma slo­bo­di koju mu je ide­ja od­u­ze­la? Jer, ako to ne mi­sli­mo, ako po­taj­no držimo da je mo­der­ni uni­verzi­tet ško­la to­ta­li­tari­zma, za­što, kao slo­bo­do­um­ni lju­di, sebi pri­država­mo pra­vo da ga po­ha­đa­mo?

Dru­gi pri­mer još je upečatlji­vi­ji. Go­di­nu dana tra­ja­o je štrajk bri­tan­skih ru­da­ra. Nije bio pot­pun. Po­lo­vi­na rad­ni­ka od­bi­ja­la je da štraj­ku­je, kao ra­zlog iz­no­seći čin­je­ni­cu da štrajk nije iz­gla­san već ne­de­mo­krat­ski na­met­nut ar­bi­trar­nom odlu­kom vođ­stva ru­dar­ske uni­je. Sto­ti­ne po­l­i­ca­ja­ca obez­beđiva­le su slo­bo­dan pri­stup ok­ni­ma onim rad­ni­ci­ma koji su od­bi­ja­li da štraj­ku­ju i na­st­av­lja­li s ra­dom.

Sli­ka je za nas samo za­pan­ju­juća, prem­da bi val­ja­lo da bude po­uč­na: dovo­žen do jame u bez­ma­lo blindi­ra­nim ko­li­ma, zaštićen kor­do­nom po­li­ci­je i okružen ne­mi­lo­srd­nim ne­pri­ja­teljstvom ma­sov­nih štrajkaških stra­ža, je­dan je­di­ni čovjek si­la­zi pod zem­lju da vadi ugalj, ko­jeg ne bi va­dio da je nje­go­vo pra­vo na učešće u od­lu­ci pošto­va­no.

En­gle­zi su šte­dljiv i ra­ci­o­na­lan svet. Ne iz­gle­da ni eko­no­mi­čno ni ra­ci­o­nal­no to­li­ko trošiti na zaštiti pra­va jed­nog je­di­nog čove­ka. Ne iz­gl­e­da mu­dro, u eri vel­i­kih bro­je­va, sta­ti­stič­ke fi­lo­so­fi­je i sve­moći zlat­nog pro­se­ka, to­l­i­ko da­va­ti na ­je­di­ni­cu tog proseka koja sama za sebe sa­vr­še­no ništa ne znači.

U redu, ce­na je za­i­sta možda pre­vi­so­ka za zem­lju koja još nije izašla iz de­se­to­go­dišnje eko­nom­ske le­tar­gi­je. Ovde se, me­đu­tim, mi­sli da se ona mora pla­ti­ti. Jer još uvek je mno­go man­ja od cene što će se bez­u­slov­no pla­ti­ti ako se ne poštuju ljud­ska pra­va, ga­ran­to­va­na za­ko­ni­ma i običaji­ma ze­ml­je.

Rima odav­no više nema, no rim­ska iz­re­ka „Neka se prav­da vrši, ma­kar svet pro­pao” još važi. U ci­vi­li­za­ci­ji, u ko­joj je ljud­ski život sve kom­pli­ko­vaniji, ogra­ničeni­ji i ugroženi­ji, a čove­ko­va pra­va sve uslov­lje­ni­ja oko­l­no­sti­ma nad kojima se nema moći, važi ona više nego ikad. Jer, sva­ko u svom srcu zna da će svet pro­pa­sti samo ako se prav­da ne vrši.

Prav­da kada je u pi­tan­ju većina, ali i prav­da za man­ji­nu; prav­da za sve za­jed­no, ali i prav­da za sva­kog po­je­di­nač­no; prav­da za one što su u pra­vu, kao i za one koji nisu. Prav­da kao uni­ver­zal­no pra­vo.