“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
FAIR-PLAY AND FOUL-PLAY
Ma koliko to bilo neumesno i nepravedno, navikli smo da narode poistovećujemo s osobinama koje za njih držimo karakterističnim. Amerikanci su preduzimljivi, Nemci disciplinovani, Italijani veseli, Španci ponosni, Kinezi marljivi, Japanci ratoborni.
A na strani sumjivijih odlika, pošto ponovimo japansku ratobornost, proglasivši je ovog puta krvoločnošću, ima nacija koje smatramo lenjim, potuljenim, nepouzdanim, pa i pritupim. Jevreji su, na primer, bez ikakve sumnje, sposobni, no da li je to dobra ili rđava osobina, zavisiće od toga volimo li ih ili ne.
Srbi sebe smatraju hrabrim, a što se Živorad time ponosi, a ja sebe izuzimam, samopoštovanju mog naroda ni najmanje ne smeta. Izuzeci uvek postoje. Hoćemo li u njima videti izrode ili uzore, zavisiće od slučaja kojim se ova tema ne bavi.
Englezi su poznati po fair-play-u, zbog kojeg je, više nego zbog zdrave pameti, kapetan Titanika potonuo sa svojim brodom dok je engleski orkestar svirao valcere, i zbog kojeg je, više nego zbog pravdoljubivosti, nepravično osumnjičeni kadet, dečak Vinslou, dobio proces protivu Kraljevske mornarice. Fair-p!ay je, dakle, ono što u očima nekompetentnih stranaca obeležava Engleze, a u očima kompetentnijih Engleza – pravilo društvene igre od koga ne treba očekivati čuda.
Encyclopaedia Britannica ne definise ni fair, ni suprotan foul-play. Rečnici se slažu da pod prvim pojmom valja podrazumevati čistu, časnu, poštenu, a pod drugim prljavu, nečasnu, nepoštenu igru. Igru ili zbilju, podjednako. Ove engleske reči dobile su danas opšte značenje i njima obeležavamo tip odnosa među ljudima, pridržavanje ili odstupanje od pravila životne igre, koja smo tokom povesti prihvatili kao neophodan uslov civilizovanog opstanka.
Kada je u feudalnom boju zarobljavan plemić, nije ubijan nego za otkup zadržavan. Bilo je nečasno umoriti ga, jer je pošteda plemstva bila deo fair-play-a tadašnjih ratova. Šta se radilo s prostim narodom, nije od značaja. Ovu privilegiju u naše prosvećeno doba uživaju samo uspešni špijuni, pošto se pokaže da baš i nisu toliko uspešni koliko se verovalo.
Govorićemo o fair-play-u u sportu i umetnosti, ne dotičući se istorije, nepogodnog polja za merenje časti i poštenja.
Moderan boks, nastao u Londonu, nije s početka imao nikakva pravila, osim što su borci, sledeći bolju stranu ljudske prirode, udarali i oborenog protivnika, ali mu nisu zubima kidali grkljan. U tu mlatnjavu za novac, što će, uprkos svemu, boks ostati sve do danas, uvodi osmi markiz od Kvinsberija, Ser Džon Daglas, istoimene zakone.
Na stranu to što jedan prilično mračan čovek, rečeni Džon Daglas – koga ovde više vole da smatraju ekscentričnim nego mračnim – čistotu uvodi u dotada prljav sport, više ne smete lupati partnera gde i kako hoćete. Mi, naslednici doba prosvećenosti, na taj smo napredak ponosni zaboravljajući da to nisu smeli činiti ni Grci, hiljadama godina pre markiza od Kvinsberija.
Polideuk, spartanski kraljević, mitski sin Zevsa i Lede, nije olimpijskim vencem bio ovenčan zato što je protivnike obarao udarcem noge ispod prepona. Grci koji se nisu fer borili, koji su kršili svete olimpijske zakone, bivali su prognani iz Grčke, dakle i – iz sveta. Biti kažnjen neučestvovanjem na Olimpijadi beše ravno smrti.
Danas sjajni Mekenro dobar deo igre provodi u biranom maltretiranju partnera, sudija i publike. Ova ga ne trpi, no u toj netrpeljivosti ima i opasne ljubavi prema božanskom daru kome je sve dopušteno. Ne bi inače bilo moguće da fer publika Vimbldona onako bezočno ometa servis Navratilove u match-lopti sa popularnom Kris Lojd.
U svoje vreme Englezi su iz Australije vratili kriket-pehar primenom okrutne taktike, koju pravila nisu zabranjivala, ali koja je tradicionalno bila izvan smisla i duha ove uspavljujuće, skoro moribundske igre. Pehar je vraćen, ali po koju cenu? Takođe pre rata, poraz engleske reprezentacije u meču s Jugoslavijom ovde je opravdan ćevapčićima s lukom, što su ih gostima prethodne večeri podmetnuli lukavi balkanski domaćini.
Fair-play iznad svega podrazumeva pristajanje na častan poraz i priznanje protivniku ako ga ovaj časno zasluži. Toga ima sve manje i ovde, u kolevci fair-play-a. Suviše je toga na kocki. To suviše je novac i prestiž, opet dakle novac. Još uvek se trubi da je važno učestvovati, ali je to uistinu važno jedino ako se povrh toga i – pobedi.
Evo i primera s bojnog polja umetnosti. Mnogo vremena posle Kurosave, prvi put jednoglasno, dobitnik u Kanu jedan je Jugosloven, Emir Kusturica. Londonska kritika je u potpunosti ovaj uspeh ignorisala. A kad bi ga pomenula, objašnjavala ga je maltene – ćevapčićima s lukom.
Ulogu alibija za engleski fijasko igrao je predsednik žirija Forman, koji je izašao iz iste filmske škole kao i jugoslovenski reditelj. Britanski film, dugo u krizi, upravo ovih godina ponovo je u renesansi i beleži značajne međunarodne uspehe. Zašto bi mu smetao tuđ uspeh, kad već ima tolike svoje?
I zašto je građanin zemlje fair-play-a, g. Harison, spiker BBC-a za vreme rata, mene pozivao na ustanak protiv Nemaca, a njegov kolega stanovnike okupiranog ostrva Džersi, svoje sugrađane, na pokornost tim istim Nemcima?
I šta je konačno s tim fair-play-om koji se ni u mojoj zemlji baš slavno ne provodi? Izgleda da zahteva težak uslov: morate najpre pobediti, pa tek onda zaslužiti pohvalu što ste učestvovali, i tek onda biti velikodušan prema onima koje ste pobedili.
No comments:
Post a Comment