FANATIZAM ILI POSTOJANOST UVERENJA?
Bubonska kuga koja je u srednjem veku harala Evropom pobila je trećinu njenog stanovništva. Španski grip s kraja Velikog rata takođe je odneo svoje milione. Bezbroj se ljudi podavilo u katastrofalnim poplavama, izgorelo u lavi oživelih vulkana, poginulo u zemljotresima i pomrlo od gladi na besplodnoj zemlji i pod suvim nebom sušnih godina.
Takozvani neizbežni, pravedni, odbrambeni, oslobodilački – kako se već sve zovu – ratovi uvećavaju zbor mrtvih do zastrašujućih razmera. A ukoliko sve brže i udobnije putujemo i sve bolje i više proizvodimo, saobraćajne i industrijske nesreće sve više postaju neobjavljeni rat sopstvenoj budućnosti.
Ali, kad se sve žrtve prirodnih i neprirodnih nesreća saberu, još uvek ih je manje od žrtava ljudskog fanatizma. Tako se fanatizam, kao radikalan oblik nerazumevanja, nepoznavanja i nepriznavanja drugih, javlja istovremeno i kao moćan inspirator istorije i kao njena najteža prirodna katastrofa.
Siromašna prelja Germaine u vreme jakobinskog terora izjavila je pred rodoljubivim svedocima da joj u životu najviše nedostaje roi, kralj. Prelja se na revolucionarnom sudu branila tvrdnjom da je kazala rouet, vreteno.
Fanatizam je, u ime suda, međutim, stao na stanovište da jednoj prelji u životu više treba kralj nego vreteno i osudio je staricu na smrt. Hrišćani su bacani lavovima i iz državnih razloga, ali se ovi ne bi pokazali efikasnim da nisu podržani fanatizmom rulje u areni.
Žrtve verskih, rasnih ili političkih kultova nisu toliko žrtve samih konfesija, rasnih ekskluziviteta ili ideologija koliko naše fanatične vere u njihove apsolutne vrednosti.
Pomore, pogrome, masakre i genocide našeg prosvećenog veka izveo je, razume se, fanatizam, ali bi opasno bilo poverovati da nekima nije kumovao hladan Razum, ma kako ga, nazvali, naknadno obilazeći njegova groblja. Jer, u svakom se fanatizmu može pronaći po neka razumna ali izopačena ideja, i u svakom razumnom poduhvatu Fanatizam koji čeka svoj trenutak.
Bez izvesne nakaradne saglasnosti između Razuma i Fanatizma ne bismo mogli objasniti zašto smo u svom poslednjem, četrdesetogodišnjem miru vodili 130 ratova i ubili 35 miliona ljudi. Ne bismo razumeli zašto je, u Sovjetskom Savezu, doktrina koja sebe smatra i racionalnom i čovekoljubivom, najkrupnije žrtve izabrala među onima koji su je vlastitim odricanjima pretvorili u realnost.
I kako bismo objasnili nastojanja da se, u Nemačkoj četrdesetih godina, istrebi jedna rasa samo zato što je pri ruci kao žrtveni jarac prolaznom osećanju inferiornosti velikog naroda s kojim već stolećima živi?
Okanimo se istorije i vratimo fanatizmima naše svakodnevnice.
Etiopska vlada sprečava doturanje hrane nasmrt izgladneloj pobunjenoj oblasti Tigre, fanatičnim sredstvima braneći razumno jedinstvo zemlje. U fundamentalističkim se muhamedanskim državama narodni moral, u osnovi razumna stvar, unapređuje amputacijom udova.
Poljak, otac Popieluszko, zadavljen je od strane fanatičnih pripadnika službe bezbednosti, koji su zastupali razumnu ideju o razdvojenosti crkvenih i državnih poslova. Fanatični obožavatelji razumne borilačke veštine kung-fu golim su rukama polomili vratove stotini provladinih omladinaca u znak protesta protiv zatvaranja njihovih klubova na Madagaskaru.
Lane je bivši policajac iz Zweibrückena (Zapadna Nemačka) zadužio ljubitelje zabavnih igara ingenioznim pronalaskom. Razumnu igru „Čoveče, ne ljuti se” prilagodio je svom fanatizmu i nazvao je „Ne ljuti se, Jevrejine”. Pravila su ostala ista, samo je svaka pobeda na igračkoj stazi u obliku Davidove zvezde označavala gasnu eksterminaciju izvesnog, mahom milionskog broja Jevreja.
Pitaćete se kakve to ima veze s nama ili Englezima. Pokušaću da tu vezu pronađem.
O našim fanatizmima nećemo govoriti. Oni se ovde podrazumevaju. Na Balkan se – u međuvremenu kolevku tri velike civilizacije – oduvek gledalo kao na povesnogeografsku prašumu strasti kroz koju je Razum teško krčio put. Mi se nismo vređali, i sami svesni svojih preteranosti, iako smo ih radije zvali – doslednostima.
Englezi su, međutim, na svoju razumnost veoma i s pravom ponosni. Čak i bez obzira na to što ju je ponekad drugi morao da plati. Ali ih ponekad valja podsetiti da je, u vreme svog revolucionarnog rađanja, taj isti Razum fanatično spaljivao nevine žene kao veštice i da je čuvena zdravorazumnost vode te revolucije, O. Cromwella, bila jedan od najfanatičnijih proizvoda svog doba.
A da protestantski propovednik iz Severne Irske, g. George Seawright, još uvek javno predlaže da se svi katolici živi spale.
Kada sam engleskom prijatelju, koji je događaje na Kosovu objašnjavao našim urođenim fanatizmom, našom balkanskom nerazumnošću, skrenuo pažnju na ljubitelja lomača, g. Seawrighta, on mi je mirno rekao: „A ne, to nije fanatizam.” „Nego šta je?” upitao sam, iskreno radoznao. „Možda malko preterana – postojanost uverenja,” rekao je on.
Stižemo tako do jedne od ređih podudarnosti između nas i Engleza i do osobine koja, pravedni da budemo, sve nacije krasi podjednako: vlastite mane imaju uvek lepša imena od tuđih, i uvek bolje razloge od tuđih, a ponekad umeju da se pretvore i u vrline. Eto zašto je nečija postojanost za mene fanatizam, a moj fanatizam – postojanost mog karaktera.
No comments:
Post a Comment