“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
GDE SU JUGOSLOVENSKI MILIJARDERI?
Ko su i gde su britanski milijarderi mahom se zna i čovek se može prevariti jedino u broju milijardi. U svakom slučaju, nećete ih naći gde i naše. Gde ćete te naše naći, pokušaću da objasnim. Za to se moram vratiti tragom jedne moje posete domovini.
Bilo je nečeg osvetničkog u želji da Engleze vidim na ulasku u moju zemlju. Jer i ja sam u Englesku ulazio nekad uz ljubazne ali znatne teškoće. Uvek iznova morao sam davati objašnjenja šta ću u Britaniji. Pitanje nije bilo neprirodno. I sam sam se to često pitao.
U avionu za Jadran, s mnogo Britanaca i nekoliko Jugoslovena, rekao sam zlobno: „Sad je došao tvoj čas!“ Britanci su, međutim, ležerno prošli kroz pasošku kontrolu, a ja sam opet morao davati beskrajna objašnjenja šta u Jugoslaviji tražim. I šta ću, u avgustu, na moru. Nehajno propuštanje stranaca, srećom, bio je trik koji su oni kasnije skupo platili.
Red na pasoškom sporo je odmicao. Tada se pojavila stjuardesa s četom mojih usplahirenih sugrađana i preko reda ih sprovela u foaje, objašnjavajući privilegiju beogradskim avionom koji ih je čekao.
To smo svi razumeli. Nismo razumeli zašto su oni ostali na aerodromu i kad smo mi već uveliko bili na putu za more.
U međuvremenu su nama oduzeti pasoši, pa smo saterani u carinski ćošak, pružajući strancima poučan prizor krijumčara uhvaćenih na delu. Počeh davati značajne savete o uređenju aerodroma, države, sveta.
Supruga izjavi da će se na licu mesta od mene razvesti. Došla je, naime, u posetu našem moru, a ne nasem zatvoru. Zatim mi carinik zaiska kofere. Rekoh mu da ne znam gde su. On mi reče gde bi ih, eventualno, mogao naći.
Otišao sam na to eventuatno mesto. U neosvetljenom hodniku nekoliko stotina kofera pravili su tri Keopsove piramide i iziskivali ropski rad da bi se do svoga došlo. Vratih se bled i ljubazno mu predložih da ih, ako ga zanimaju, sam potraži. Ljubazno pristade, ali se i on vrati bled.
Prezirući nesnalažljive muškarce, moja žena uze stvar u svoje ruke. Stvar ali ne i kofere. I ona se vrati bleda. Bleda i besna. Sad je ona počela uređivati aerodrom, državu, svet, a ja se od nje razvoditi.
Progresivna histerija putnika ni najmanje nije uticala na progresivnu radničku klasu što se u liku četiri mlada, zdrava, snažna transportna radnika, sedeći na banku ispred državne granice, silno metežom zabavljala. Zapitani su hoće li izneti kofere bar na plato da bi svaki putnik lakše našao svoj. Odgovorili su da neće, i objasnili da to nije njihova stvar.
Njihova je samo da ih iznesu iz aviona. Logički, bili su u pravu. Koferi nisu bili njihovi. Zašto bi ih nosili? Ponadah se da je reč o štrajku s kojim humanistički pisac mora da sarađuje čak i ako ga vraća u varvarstvo. Ali, nisam bio u Engleskoj. Ljudi nisu radili zato da bi time nesto odbranili ili zadobili, već što im se nije radilo.
Naši se novinari nalaze u hroničnom lovu na 40 000 jugoslovenskih milijardera. Ne znam gde su preostalih 39 996, ali se četvorica svakako nalaze na ovom aerodromu. Pitaćete kako sam to saznao? Ponudio sam im novac da mi pronađu kofere i oni su ga odbili. A zaradu odbijaju samo vrlo bogati ljudi.
O situaciji sam se raspitao kod tri aerodromska službenika koji su sasvim isto izgledali, pa je samo moja krivica što sam pretpostavio da rade na istom poslu, udobnom i bezbednom prevozu ljudi s mesta na mesto.
Ljubazni carinik mi je rekao da, osim pregleda, s mojim koferima nema ništa. Ljubazna devojka na šalteru za informacije takođe o njima nije ništa znala, ali se ponudila da me obavesti kako ću najbrže dospeti na Island. Ljubazni službenik kontrole letenja rekao mi je da su moji koferi zemaljski problem, a da se on bavi nebeskim.
Neljubaznog milicionera na pasoškom nisam pitao. Taj mi je već jednom uzeo pasoš. Shvatio sam najzad da, osim bespomoćnih i unezverenih putnika, niko na tom aerodromu, aerodromu ne pripada. Svi su pripadali nekom ili nečem drugom.
Prošla je ponoć. Ja sam ostao na carini kao talac, a supruga otišla po taksi, kojeg, razume se, više nije bilo. Jer su kod nas taksisti, izgleda, takode milijarderi. U međuvremenu su moji saputnici Britanci, koje su čekali autobusi, videći da kofera nema, sami po njih otišli, razdelili ih vlasnicima, uneli u autobuse i odvezli se bez ijedne primedbe na uređenje aerodroma, države, sveta.
Na platou su ostala moja dva kofera, i nešto osvetničkog zadovoljstva što su se Englezi oko njih mučili. Priznajem da je to malo za sva moja nezadovoljstva, ali je i to bolje nego da su Englezi primedbe stavljali, a ja teglio njihove kofere.
Taksi do grada koštao me je milion dinara. Jeftino za sve što sam od taksiste čuo o uređenju aerodroma, države, sveta. Za ovu emisiju dobiću mnogo više. Sve u svemu, dakle, zaradio sam. Zašto se onda ljutim?
Zato što nisam zapadnjak i što ne znam da računam. A što to ne znam, nikad neću biti jugoslovenski milijarder. I nikad sedeti na banku, odbijajući da nosim tuđe kofere.
Ne govorim sve ovo što želim pomoći da se posao na našim aerodromima, i uopšte, u državi, svetu, bolje organizuje. Što se Engleza tiče, to i nije nužno. Englezi ne dolaze na jugoslovensko more zbog dobre organizacije – jer to imaju kod kuće – nego zato što smo jeftini. I dolaziće, ma kako smo organizovani, sve dok budemo jeftini.
A ja dolazim što nemam kud.
No comments:
Post a Comment