IZLET U ENGLESKU PRIRODU
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
Ako zanemarimo novac, našu zajednicku Ijubav, Englezi, izgleda, najviše vole prirodu. Zato Londonac nedeljom ne odlazi svojoj majci, nego prirodi, Majci svih stvari. Ko poseduje kućicu na selu, još bolje izvan naselja, a najbolje „in the middle of nowhere“ (usred ničeg), gde je smrtonosna opasnost da sretnete neko drugo živo biće svedena na nulu, već u petak predveče odlazi nekud.
Ko kućice nema, a ima znatno nekorisniju porodicu, trpa je u auto i njime juri prirodu po tajanstvenim mestima gde se ona još može sresti. Ko, avaj, ni to ne može, premešta se, s ćebetom pod miskom, u parkove Hyde, Hampstead, Richmond, gde pušta zmajeve ili duši na volju, na večno zelenoj engleskoj travi i pod večno sivim engleskim nebom.
A koga čak ni po parkovima nema, taj je stranac, a ako se slučajno zove Živorad – sedi u polutmini engleske krčme, najbliže svom hotelu.
Nije li to dirljivo? Čovek materijalističke civilizacije i robotskih navika, kome reklama zamenjuje slobodu volje a slobodna volja bira reklame, još nije pogubio drevne spone sa Zemljom i, kad god mu produkcija serijskih besmislenosti dopušta, vraća joj se da u njoj, kao mitski Antej, obnovi istrošenu snagu.
U početku sam i ja pravio društvo Živoradu u krčmi i mesecima izdržavao deprimirajući pritisak praznine nedeljnog Londona, a onda sam popustio i našao se u engleskoj prirodi.
Opisaću svoj prvi i jedini engleski izlet.
Nekoliko je nedelja, po ovdašnjem običaju, utrošeno nad mapama u planiranju puta, i ja sam ubeđen da bolje nije pripremljena ni prva plovidba Amazonom. Pošto kola nemam, bilo je dogovoreno da se sa motorizovanim engleskim prijateljima nađem na, metro-stanici u predgrađu.
Do nje sam došao sa satom zakašnjenja. Bila je nedelja. Moj autobus je kasnio pola sata a moj metro zakasnio preostalih polovinu. Prijatelji ništa nisu rekli. Bili su učtivi Ijudi, a možda i stoga što su, zbog kvara na kolima, došli na mesto sastanka pola sata posle mene.
Uputili smo se planiranom maršrutom ali smo zbog gustog saobraćaja ubrzo morali da skrenemo jednom nepredviđenom i sasvim instinktivnom. Miljama smo prolazili pustim predgrađima, ciji su stanovnici, kao i mi, bili u potrazi za prirodom, koju je ovdje predstavljalo po koje drvo sa engleskim psom ispod sebe.
Nismo zastajali jer smo hteli da nademo bar dva zajedno, nešto što bismo smeli nazvati engleskim šumarkom. A sretali smo uglavnom telegrafske stubove, dalekovode, saobraćajne table i ostatke drumskih nesreća sa istražiteljima na poslu. Prava je nevolja nastala tek kad smo izašli na put za Farnborough.
Tamo je održavan nekakav letački slet. Pravac je ličio na automatsku traku u japanskoj fabrici automobila, gde se radnička sreća meri količinom proizvedenih kola. Svaki je santimetar druma bio nečim zauzet. Vozili smo ispod birzine hoda, benzin je bezdušno smrdeo, točkovi mučki škripali, a sirene sumanuto tulile.
Muke su se isplatile. Kad smo se iz kolone na sporedni put izvukli, kao omađijani se nađosmo usred engleske prirode, koju su engleski slikari učinili slavnom, a engleske vlade tako retkom. Po smaragdnoplavim engleskim proplancima pasle su bele engleske ovce i šarene engleske krave.
Čestari engleskog drveća prali su svoje zelene senke u birzim engleskim potocima. Engleske vrane krale su englesko seme. Iskrcasmo se u preduzimljivom skautskom raspoloženju. Ono nam je i te kako trebalo, jer smo skoro ceo izlet proveli na drumu, bežeći od automobila i tražeći mogućnost da do engleskog pejzaža dopremo. Ali svuda je pisalo:
„Privatan posed!“, „Prolaz strogo zabranjen!“ ili „Čuvaj se psa!“. Najzad smo, oslanjajući se na uspeh mladog Engleza koji je preskočio zid Buckinghamske palate da bi popušio cigaretu na postelji Njenog Veličanstva, prekršili zakone i običaje zemlje i ulogorili se kraj potoka u kome je bilo cak i vode. Nažalost, nismo se dugo zadržali. Već kod predjela se pojavio čovek s engleskim brkovima, puškom i psom i rekao mirno: „Hoćete li da vas odvedem u policiju ili odmah da pucam?“
Vratili smo se u London s namerom da prirodu potražimo u nekom od njegovih raskosnih javnih parkova. Nije bilo mesta. Ljudi koji su od nas brže mislili već su sve velike parkove zauzeli. Pokušali smo da se smestimo i u nekom manjem. Ali u mome kraju parkovi po skverovima privatni su, i u njih se, mada to niko ne čini, ulazi s ključevima.
Srećom, pod prozorom stana imao sam i ja svoj. Prostrli smo ćebe ispod engleskog drveta, jer je počela engleska kisa, dobili engleski nazeb, a onda se preselili u obližnju krčmu, gde smo zatekli pametnog Živorada, i tamo s uživanjem seli naspram slike jednog engleskog predela, jedinog iz koga nas niko nije oterao.
Sad bar znam čemu služi engleska priroda, osim tome da je Englezi zamišljaju i vole. Od nje se prave dobre reprodukcije. One, razume se, nisu uspele kao original, ali su svakako bezbednije. Iz njih niko neće pucati, niti na vas napujdati psa.
A kad smo već kod pucanja, od onih pola sata u prirodi parkića, izgubio sam desetak minuta. Otrcao sam u stan da uzmem pistolj. Za svaki slučaj. Dole, u mojoj prirodi, mogao sam sresti nekoga kome ona ne pripada, ko na nju nema prava. Ne znam da li bih bas pucao. Ovo je Engleska.
Šta bih u Dalmaciji radio, znam.
Kod nas je sve to mnogo jednostavnije.
Živorad i ja možemo zapaliti celu šumu da na njoj ispečemo kokošku.
No comments:
Post a Comment