“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
AS SOON AS POSSIBLE, ILI NOSTALGIJA ZA SPOROŠĆU
Sećam se s užasom jednog jutra u Nemačkoj. Posle žive noći zaspah u hotelu mrtvim snom. Oko sedam nešto me probudi. Pogledah kroz prozor i ugledah jeziv prizor. Sredinom sjajne ulice, dodirujući se farovima, klizili su sjajni automobili u kojima su sedeli ljudi sjajna lica. U svim pravcima kretali su se drugi sijajući ljudi svih oblika, uzrasta, polova. U rukama su nosili tašne za akta, đačke torbe, cegere, korpe, plastične kese.
Dečija kolena bila su modra od zime, lica žena kao da su tek iz groba ustale, a svetlucave oči muškaraca izražavale su odlučnost očajnika koji ovim danom nemaju šta da izgube. Armija nečujnih senki lebdela je ulicom s automatizmom živih mrtvaca, demonstrirajući samrtničku rešenost da se negde stigne na vreme. Shvatih i šta me je probudilo.
Nisu to bili glasovi, ni buka motora. Bila je to savest. Ubrzo se, od nje na ulicu izbačen, i ja nađoh u onome što se sada zove urbanim životom, a nekada se zvalo – koncentracionim logorom.
Kad sam se preselio u Englesku, sat u mom telu navijen na nemačko vreme neumoljivo me je prognao iz kreveta. Otvorih prozor i pogledah na ulicu. Bila je potpuno prazna, ako se zanemari jedna vrana koja je dostojanstveno kasala trotoarom u istom času u kome je u Nemačkoj bodro marširao čitav jedan narod. Vratih se u krevet i oko osam ponovo kroz prozor pogledah.
Sad je napolju već bilo življe. Dole ih je bilo dvoje, dve vrane. Ubrzo su im se pridružili poštar na nogama i raznosač štampe na biciklu koji je kroz otvore na vratima ubacivao pogrešne listove. Tek u devet pojavilo se i nešto Londonaca, koji su se, u nedoumici šta bi sa sobom, neodlučno oko sebe osvrtali.
Ništa nema utešnije od jutarnje pustoši engleske ulice. Ona vam vraća veru u život u kome je svaki dan nedelja. Tek oko podne pokuljaju sa sviju strana nemilosrdni buljuci turističkih entuzijasta da vas uvere kako Engleska još nije mrtva, kako se i u ovoj zemlji nešto kreće.
Posle šesnaest godina ladanjske obamrlosti, prekidane povremenim štrajkovima, kada se iz kuće ne izlazi ni u devet nego tek oko podne, jer onda se krčme otvaraju, situacija se ni najmanje nije izmenila, bacajući u viktorijansko očajanje britanskog premijera, gđu Tačer, koja bi, izgleda, za razliku od svojih manje temperamentnih birača, vazda nešto radila.
Razumem zabrinutost vlade u svetu opšte jurnjave i utakmice. Stići na vreme više nije dovoljno. Mora se stići pre vremena. Mora se biti uvek pre drugih. A ovde postižu to jedino lakoatletičari i po neki konj na trkalištu. Svi ostali i sve ostalo kasni. Porudžbine kao i poruke.
Vlade kao i narod. Englezi i njihova istorija. Dok su, na primer, ostali evropski narodi Evropljani bili od pamtiveka, Englezi su u Evropu ušli tek nedavno. A nama, Jugoslovenima, pomoć koju su nam godine 1941. obećali da bismo u rat ušli, jos nisu pružili.
Ne znam kako ova čarobna engleska sporost, ovo gospodsko zanemarivanje Kronosa, boga vremena koje nas na Kontinentu nezasito ždere, deluje na britansku proizvodnju dobara opšte potrošnje ili prinude – kako hoćete – ali na kakvoću života, ponašanje ljudi i sve ono što zovemo civilizovanošću i bez cega bi život bio prašumski, deluje kao melem.
Naravno, u takvom usporenom, ležernom životu, ne možete očekivati da sve dobijete na vreme i kad vam treba. Najviše čemu se možete nadati je da će to biti „as soon as possible“, odnosno, čim bude moguće.
To može i potrajati, pa se ponekad nikad i ne zbiti. Ali, ako ste Englez, vi ćete to razumeti. Rečeno je „čim bude moguće“, a Englezi znaju da postoje i stvari koje su nemoguće. Ako ste Živorad, za koga, kao što znamo, ništa nije nemoguće, onda ćete pobesneti.
Ako Evropljanina javno zapitate šta je najvažnije u životu, reći će vam da su to ljubav, razumevanje, lojalnost, poštenje, ili ma koja od vrlina kojima se pokriva činjenica da se u međuvremenu često ponašamo kao svinje.
Ako pitanje postavite u četiri oka, svako će vam reći da su najvažniji novac i vreme. Ako para ima, čovek se i bez ljubavi snađe. Lojalnost i razumevanje se kupuju. A poštenje je, kad mu vidite posledice, poslednja stvar koju bi pametan čovek poželeo. Jedino se vreme ničim ne nadoknađuje i zato velimo da je ono – novac.
Osim toga, reći će vam naš Živorad, diskretno na sat gledajući, da bi se nečija ljubav, zaslužena gubitkom vlastitog vremena, iskoristila, opet je nužno trošiti vreme.Tako će vam ili nešto slično reći, pa, izvinivši se grdnim zakašnjenjem, odjuriti u maglu socijalističke stvarnosti.
Jer, naš se Živorad uvek nekuda žuri, uvek je u nekoj hitnji, čiji cilj nije nikad jasan, samo je hitan. Posao se i ne mora svršiti, samo je važno da se brzo – ne svrši.
Ako ima svoj dan iskrenosti, možda će vam i Englez nešto tako reći, ali nikud neće odjuriti. On će se u svoju kapitalističku stvarnost prosto odšetati, skoro bih rekao – ušunjati. Ako ga pri tome zaustavite i upitate za neku ulicu, neće vas laktom za zid zalepiti, nego će vam put do nje objasniti, pa i nešto vremena potrošiti da pri tome bude srdačan.
Možda vam on uvek i neće dati ispravno objašnjenje, ponekad možda njegova predusretljivost i neće biti sasvim iskrena, ali šta mari!
Da biste lepo počeli svoj londonski dan, vama više od toga i ne treba.
No comments:
Post a Comment