NA VEČERI S TIGROM, ILI O EKSCENTRIČNOSTI
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
U severni London ljudi odlaze da gledaju pitoresknu kućicu oko koje, obuhvatajući je asfaltnim klještima s obe strane, prolazi novi put. Automobilska buka je nesnosna, ali vlasnik, postariji gospodin, u ruci ima odluku suda kojom je pobedio sve opšte i opštinske razloge za rušenje njegove kuće, i koja mu dopušta da prkosno živi usred prometne ulice.
Ako već dosada nije, ogluveće svakako, ali će u zamenu imati sačuvano samopoštovanje. Da li je to znamenita engleska ekscenfricnost ili obična ljudska svest o građanskim pravima?
Već decenijama se Britanija bori za moderni aerodrom, neophodan ovoj poslovnoj zemlji koja je vekovima odlazila u neželjene posete drugima, a sada želi što više poseta da primi. Izbor između četrdeset mogućih lokacija još nije obavljen. Kad god bi pao na neki kraj, njegovi su žitelji prigovorima i protestima uspevali izgradnju da onemoguće.
Sve do sada su zaštitnici zemlje, ljubitelji engleske prirode i čuvari vlastitog komfora bili jači od svake britanske vlade i svakog nacionalnog razloga. Aerodrom Heathrow liči na košnicu u vreme skupljanja polena i saobraćajno zagušenje dobija dramatične razmere, a odluka o novom sletištu još nije doneta i u ovom se veku ne očekuje. Da li je sada to opet znamenita ekscentričnost ili obično ljudsko pravo da se lični interes brani čak i ako ga ugrožava neki važniji i opšti?
Šta velite, kako bi se proveo visoki funkcioner Saveza komunista Jugoslavije koji bi s tribine partijskog kongresa izjavio da ne veruje u društveno vlasništvo nad sredstvimaza proizvodnju, istorijsku ulogu radničke klase i socijalizam, i da, u XX veku, Marksa i ne treba uzimati baš tako ozbiljno?
A ovde je prošle godine anglikanski dostojanstvenik i božiji sluga g. David Jenkins, budući biskup od Durhama, na televiziji izjavio da Bibliju ne treba uzimati baš zdravo za gotovo, izrazivši sumnju u bezgrešno začeće i vaskrsenje, dve temeljne dogme hrišćanstva.
Bilo je žučnih protesta od strane vernika i nešto odmerenijih kolegijalnih prigovora sa strane klera, ali je uistinu glasan bio samo Bog: manje od četrdeset osam časova posle bogosluženja što ga je skeptični biskup održao u Yorku, njegova je osvetnička munja pogodila krov crkve.
Ali je g. Jenkins ostao biskup. Da li je njegov postupak tek simptom tradicionalne engleske ekscentričnosli ili prosto – nezavisnost duha? I da li je tolerancija Crkve prema očiglednoj herezi poštovanje individualne slobode mišljenja ili tek engleska ekscentričnost?
U odgovoru moramo biti veoma predostrožni – čemu smo po temperamentu i ja i moj uzor-sunarodnik Živorad malo skloni – jer pitanje spada u ona na koja se, ma šta rekli, daje pogrešan odgovor.
Ako kažemo da je to puka ekscentričnost, rizikujemo da je jednom u budućnosti, pod pritiskom potrebe za uniformnošću, proglasimo sumanutom i da je lečimo po duševnim bolnicama, kao što se u izvesnim zemljama, koje tvrde da od te budućnosti uzimaju predujam, već uveliko čini.
A ako kažemo da je sve to prirodno pravo na izbor i slobodu mišljenja, i da ta sloboda stoji iznad svakog javnog interesa, kako ćemo dobiti prokleti aerodrom nad kojim se avioni neće sudarati, i kako verovati veri?
Anegdote o engleskoj ekscentričnosti toliko su popularne da neobavešteni Evropejac – a to je onaj koji u Engleskoj živi, jer se drugi i ne računaju – misli kako je ovo narod čudaka, od kojih samo neki rade po bankama da bi novac izdavali onima koji će ih trošiti na engleske ekscentričnosti. To jednostavno nije istina.
Prosečan Englez, pripadnik srednje klase, statistički uzorak rase iz prigradske kuće sa dve bašte, prednjom otvorenom i beznačajnom, i zadnjom, ograđenom i udobnom, nije ekscentrik. On veoma liči na svoju imovinu: ono što stvarno poseduje i što on stvarno jeste, uvek je u dubokoj pozadini, u zadnjem vrtu njegove ličnosti i duše.
On možda i drži da se od drugih razlikuje – od stranaca, na primer, ali samo stoga što je biti stranac po sebi ekscentrično – no ne mari da se to razlikovanje primećuje.
(On je ona ljubazna starica koja je srdačno pozdravila predsednika Francuske Republike u poseti Londonu, ali mu je, s čednom otvorenosću, prigovorila što govori jednim ekscentričnim i nerazumljivirn engleskim jezikom. Starica je bita u pravu. G. d’Estaing je govorio francuski. Bio je to sjajan francuski, ali, očigledno, rđav – engleski.)
Kod kuće pogotovu. U inostranstvu, međutim, vole oni ponekad da ostave utisak da se od nas normalnih ljudi, razlikuju i da izgledaju čudni,. dok smo, zapravo, mi oni koji ih neprestano začuđujemo.
Ukratko, prosečan Englez je pre razuman komformist nego nerazuman ekscentrik. On će, razume se, iako u poodmaklim godinama, nad Hyde-parkom puštati dečje zmajeve, ali kakva je to izu-zetnost kada se sa zmajevima igraju svi odrasli Englezi? To će pre biti puki konformizam. (Ekscentrično bi bilo sedeti na klupi i lagano izumirati, kao što rade naši starci.)
Samo pazite, taj engleski konformizam naročitog je kova. Englez ne želi da se ističe, od prosečnog tipa Ostrvljanina da se razlikuje – osim da bi bio uspešnije Škotlanđanin, Velšanin ili Irac – da osobno bude, ali neće dozvoliti da bilo ko, naročito vlast, ovo shvati kao poziv da ga tretira kao statističku jedinicu neodređene ljudske mase.
Pa gde je onda ta slavna engleska ekscentričnost zbog koje, kad Engleza sretnemo, očekujemo da se ponaša mimo svih ljudi? Može se naći jedino u anegdoti, u kojoj se preoblači za večeru ii džungli a društvo mu pravi samo gladan tigar, pa malo sumnje ima od čega će se gozba sastojati.
No comments:
Post a Comment