KOMPROMIS KAO NAČIN ŽIVOTA
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
Toga daria vreme je bilo englesko. I bilo je i nije bilo hladno. I padala je kiša, i nije. Vetra nije bilo, iako je duvalo. Nebom se vukla bleda mrlja koju mediteranski megalomani zovu suncem i za koju se na Kontinentu tvrdi daje okruglo, žuto i vrelo. Pod njim je sve izgledalo delimično.
Delimično jasno i nejasno, vidljivo i nevidljivo, lepo i ružno. I ljudi su izgledali kao genetički eksperiment na pola puta između uspeha i neuspeha; ni sasvim mrtvi, ni potpuno živi. Izašao sam iz kuće između jedan i dva. Nisam bio odeven ni dobro ni rđavo. Nisam se osećao najboilje ali mi ni loše nije bilo.
Sve, dakle, kao što je red u zemlji koja je izmislila kompromis da bi pod njegovom zaštitom negovala svoje jednostranosti, krajnosti i nepomirljivosti.
Datum nastanka kompromisa nije poznat. Tvrdi se da je čovek zlatna sredina izmedu božanstva i životinje, i da je to prvi uspeli kompromis iz kojeg su proizašti svi ostali. Kako su Englezi nastali, nešto je jasnije: kao simbiotički kompromis neprijateljskih plemena koja su prelazila Kanal, tečni kompromis između mora i reke.
Engleska istorija i sama je kompromis između žudnje da se u njoj uopšte ne bude, i nužde da se njome vlada. Geopolitički između vode i kopna, Britance je srce vuklo.vodama Zapada, razum zemljama Istoka, a ostali su na sredini – u vodi, no blizu kopna.
Kada je Julije Cezar – kompromis između kralja i republikanca – osvojio Britaniju, tada kompromis izmedu šume i močvare, utanačio je s mesnim tribunalnim poglavicama niz političkih kompromisa, i tako, valjda i nehotično, ustanovio jedan njegov ekskluzivni tip koji se i danas zove engleskim, i čiju definiciju nećete naći m u jednoj enciklopediji.
Načelno, kompromis označava srednje rešenje od dva moguća i mahom bolja. Ravnotežu izmedu krajnjih mogućnosti i ograničenih uslova da se one postignu. U istoriji je to pokusaj da se pobeđena strana zadovolji osećanjem da joj nije oteto sve što se moglo.
U filosofiji je to često istina koja najbezbolnije ujedmjuje sve nase zablude, a u nauci način da se od neke zagonetke napravi odgonetka koja će opet jednom postati zagonetna. Ali, ma kako biblijski prezirali kompromise, zbog kojih ništa nije ni vruće ni hladno, već je sve otužno mlako, bez njih civilizovan život nije moguć. Bez izvesnih kompromisa ni ulicom ne bismo mogli proći. Svi bi, naime, drzali da je ulica samo njihova.
Ali šta je to – engleski kompromis?
U prometu su dva mišljenja. Englezi drže da je to najbolje od rđavih rešenja. Više zato što vole da nešto i polovično funkcioniše, nego da, u očekivanju optimalnog rešenja, ne funkcioniše uopšte. Slikovito rečeno, i spor je voz bolji nego nikakav. Ne uvek, dabome.
Ne za onog koji sporim vozom zakasni. Samo, i kašnjenje je povoljan kompromis između dolaska na vreme i potpunog odsustva. Drugo je mišljenje evropsko i pakosno. Evropljani tvrde da, dok na Kontinentu kompromis podrazumeva dogovoreno stanje od koga sve strane imaju približno jednake, delimične koristl, na Ostrvu je to stanje koje tek prividno koristi svima, a stvarno jedino Englezima.
Ja se, lično, ne opredeljujem. Znam da bi svi voleli kada bi mogli zaključivati samo engleske koropromise i da to, kad god možemo, beskompromisno činirno. A što je, do polovine ovog veka, Britanija u njima najvise uspevala, opet je kompromis između mogućeg i nedostižnog.
Francuska i ruska revolucija niti su poznavale, niti priznavale kompromis. Kad su ga priznavale, nisu ga poznavale; kad su ga upoznale, nisu ga priznale. Engleska je revolucija, međulim, oborila monarhiju da bi je učvrstila na vlasti. Velika Britanija je, uostalom, i sama jedan kompromis. Izmedu konstitucije koje nema i organizovane anarhije, monarhije s republikanskim institucijama i republike s monarhističkom tradicijom.
Anglikanska crkva je uspeo kompromis između ortodoksije i bezbožništva. Dunkerque, opet, tipičan engleski kompromis između činjenice da su u njemu strahovito tučeni i istine da su upravo kod Dunkerquea odneli možda najveću pobedu svoje istorije. (S tim, jamačno, da prvi put u povesti kompromis nije bio baš sasvim engleski i ceo u njihovu korist.)
Ova stara, srećna Engleska, koju je jedan nestrpljivi nemački gost nazvao plovećim muzejem, jer mu frižider nije opravljen istog dana nego već posle dva meseca, može nas jos ponečemu naučiti.
U prvom redu – strpljenju, kompromisu između imbecilne ravnodušnosti što u nečemu nismo uspeli i imbecilnog besnila što nam to nije pošlo za rukom.
Kod nas u Jugoslaviji, mahom se igra na sve ili ništa. Jednom se dobije sve, drugi put ništa. Ovde se igra na brojeve, pa se dobija – uvek i ovde –to je Ijudski – svako hoće sve. Ali se miri s tim da dobije i polovinu. A naš Živorad, ako sve ne dobije, drži da je opljačkan.
Kompromis, kao i svaki hibrid, sazdan od raznih pa i protivrečnih tendencija, nikad, naravno, ne izgleda naročito privlačno. Nipošto lepo kao čisti oblici krajnosti, od kojih je, silom prilika i razuma, sklopljen. Naprotiv, često izgleda nakazno, kao nedonošče svojih krajnosti. Ali, pogledamo li istoriju, videćemo paradoks: ružno je sve što je od lepih, čistih krajnosti sazdano, a ružni kompromisi čine njen lepsi deo.
Da, neugiedni, nakazni, ružni kompromisi. A od istorije se ne ište da bude lepa nego podnošijiva.
2 comments:
Kompromisi su neizbjezni i ja sam ih raspolozen napraviti zbog ljubavi, obaveze, stava...Ali,najcesce, uzasno iscrpljuju.
Dragi Gundjalo,
Nije lako praviti kompromise, narocito kada ih niko drugi ne pravi i nije raspolozen za tako nesto. Ali tesko je takodje naci nacin da svi budu zadovoljni. I vuk sit i koze na broju.
Srdavno Vas pozdravljam.
Post a Comment