O kompromisu

KOM­PRO­MIS KAO NAČIN ŽIVO­TA
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

Toga da­ria vre­me ­je bilo en­gle­sko. I bilo je i nije bilo hlad­no. I pa­da­la je kiša, i nije. Ve­tra nije bilo, iako je du­va­lo. Ne­bom se vu­kla ble­da mrlja koju me­di­te­ran­ski me­ga­lo­ma­ni zovu sun­cem i za koju se na Kon­ti­nen­tu tvr­di daje okru­glo, žuto i vre­lo. Pod njim je sve iz­gle­da­lo de­li­mično.

De­li­mično ja­sno i ne­ja­sno, vi­dlji­vo i ne­vidljivo, lepo i ružno. I lju­di su iz­gle­da­li kao ge­ne­tički eks­pe­ri­me­nt na pola puta između uspe­ha i ne­u­spe­ha; ni sa­svim mr­tvi, ni pot­pu­no živi. Izašao sam iz kuće između je­dan i dva. Ni­sam bio ode­ven ni do­bro ni rđavo. Ni­sam se osećao naj­bo­ilje ali mi ni loše nije bilo.

Sve, da­kle, kao što je red u zem­lji ko­ja ­je izmisli­la kom­pro­mis da bi pod nje­go­vom za­šti­tom ne­go­va­la svo­je jed­no­stra­no­sti, kraj­no­sti i ne­po­mirlji­vo­sti.

Da­tum na­stan­ka kom­pro­mi­sa nije po­znat. Tvr­di se da je čovek zlat­na sre­di­na iz­me­du božan­stva i živo­tin­je, i da je to prvi uspe­li kom­pro­mis iz ko­jeg su pro­i­zašti svi osta­li. Kako su En­gle­zi na­sta­li, ne­što je ja­sni­je: kao sim­bi­o­tič­ki kom­pro­mis ne­pri­ja­teljskih ple­me­na koja su pre­la­zi­la Ka­nal, tečni kompro­mis između mora i reke.

En­gle­ska isto­ri­ja i sama je kom­pro­mis između žud­nje da se u njoj uopšte ne bude, i nužde da se njo­me vla­da. Ge­o­po­li­tički između vo­de i kop­na, Bri­tan­ce­ je srce vu­klo.vo­da­ma Za­pa­da, ra­zum zem­lja­ma Is­to­ka, a osta­li su na sre­di­ni – u vodi, no bli­zu kop­na.

Ka­da ­je Ju­li­je Ce­zar – kom­pro­mis između kral­ja i re­pu­bli­kan­ca – osvo­jio Bri­ta­ni­ju, tada kom­promis iz­me­du šume i močvare, uta­načio je s me­snim tri­bu­nal­nim po­gla­vi­ca­ma niz po­li­tičkih kom­promisa, i tako, valj­da i ne­ho­tično, usta­no­vio je­dan nje­gov eks­klu­ziv­ni tip koji se i da­nas zove en­gle­skim, i čiju de­fi­ni­ci­ju nećete naći m u jed­noj en­ci­klo­pe­di­ji.

Načelno, kom­pro­mis označava srednje rešenje od dva m­o­guća i ma­hom bol­ja. Rav­notežu iz­me­du krajn­jih mogućno­sti i ogra­ničenih uslo­va da se one po­stig­nu. U isto­ri­ji je to po­ku­saj da se pobeđena stra­na za­do­vol­ji osećan­jem da joj nije ote­to sve što se moglo.

U fi­lo­so­fi­ji je to često isti­na koja naj­be­zbol­ni­je ujed­mju­je sve nase za­blude, a u na­u­ci način da se od neke za­go­net­ke na­pra­vi od­go­net­ka koja će opet jed­nom po­sta­ti za­go­net­na. Ali, ma kako bi­blij­ski pre­zi­ra­li kom­pro­mi­se, zbog ko­jih ništa nije ni vruće ni hlad­no, već je sve otužno mla­ko, bez njih ci­vi­li­zo­van život nije moguć. Bez iz­ve­snih kom­pro­mi­sa ni uli­com ne bi­smo mo­gli proći. Svi bi, na­i­me, dr­zali da je uli­ca samo nji­ho­va.

Ali šta je to – en­gle­ski kom­pro­mis?

U pro­me­tu su dva mišljen­ja. En­gle­zi drže da je to naj­bol­je od rđavih rešenja. Više zato što vole da nešto i po­lo­vično funk­ci­o­niše, nego da, u očeki­van­ju op­ti­mal­nog rešenja, ne funk­ci­o­niše uopšte. Sli­ko­vito rečeno, i spor­ je voz bol­ji nego ni­ka­kav. Ne uvek, da­bo­me.

Ne za onog koji spo­rim vo­zom za­ka­sni. Samo, i kašnjen­je je po­vol­jan kom­pro­mis između do­la­ska na vre­me i pot­pu­nog od­su­stva. Dru­go je mišljen­je evrop­sko i pa­ko­sno. Evro­plja­ni tvr­de da, dok na Kon­ti­nen­tu kom­pro­mis pod­ra­zu­me­va dogovo­re­no stan­je od koga sve stra­ne ima­ju pri­bližno jed­na­ke, de­li­mične ko­ristl, na Ostr­vu je to stan­je koje tek pri­vid­no ko­ri­sti svi­ma, a stva­rno je­di­no En­gle­zi­ma.

Ja se, lično, ne opre­del­ju­jem. Znam da bi svi vo­le­li kada bi mo­gli za­ključiva­ti samo en­gle­ske ko­ro­pro­mi­se i da to, kad god možemo, bes­kom­promi­sno činir­no. A što je, do po­lo­vi­ne ovog veka, Brita­ni­ja u nji­ma naj­vi­se uspe­va­la, opet je kom­pro­mis između mogućeg i ne­do­stižnog.

Fran­cu­ska i ru­ska re­vo­lu­ci­ja niti su po­zna­va­le, niti pri­zna­va­le kom­pro­mis. Kad su ga pri­zna­va­le, nisu ga po­zna­va­le; kad su ga upo­zna­le, nisu ga pri­zna­le. En­gle­ska je re­vo­lu­ci­ja, međulim, obo­ri­la mo­nar­hi­ju da bi je učvr­sti­la na vla­sti. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja je, uo­sta­lom, i sama je­dan kom­pro­mis. Iz­me­du kon­sti­tu­ci­je koje nema i or­ga­ni­zo­va­ne anar­hi­je, mo­nar­hi­je s re­pu­bli­kan­skim in­sti­tu­ci­ja­ma i re­pu­bli­ke s mo­nar­hi­stičkom tra­di­ci­jom.

An­gli­kanska cr­kva­ je uspeo kom­pro­mis između or­to­dok­si­je i bez­božništva. Dun­ker­que, opet, tipičan en­gl­e­ski kom­pro­mis između čin­je­ni­ce da su u nje­mu stra­ho­vi­to tučeni i isti­ne da su upra­vo kod Dun­ker­qu­ea od­ne­li možda naj­veću po­be­du svo­je isto­ri­je. (S tim, jamačno, da prvi put u po­ve­sti kom­pro­mis nije bio baš sa­svim en­gle­ski i ceo u nji­ho­vu ko­rist.)

Ova sta­ra, srećna En­gle­ska, koju je je­dan ne­str­plji­vi nemački gost na­zvao plo­većim mu­ze­jem, jer mu frižider nije oprav­ljen istog dana nego već po­sle dva me­se­ca, može nas jos ponečemu naučiti.

U pr­vom redu – str­pljen­ju, kom­pro­mi­su između im­be­cil­ne rav­no­du­šno­sti što u nečemu ni­smo uspe­li i im­be­cil­nog be­sni­la što nam to nije pošlo za ru­kom.

Kod nas u Ju­go­sla­vi­ji, ma­hom se igra na sve ili ništa. Jed­nom se do­bi­je sve, dru­gi put niš­ta. Ovde se igra­ na­ bro­je­ve, pa se do­bi­ja – uvek i ovde –to je Ijud­ski – sva­ko hoće sve. Ali se miri s tim da do­bi­je i po­lo­vi­nu. A naš Živo­rad, ako sve ne do­bi­je, drži da je opljačkan.

Kom­pro­mis, kao i sva­ki hi­brid, sa­zdan od ra­znih pa i pro­ti­vreč­nih ten­den­ci­ja, ni­kad, na­rav­no, ne iz­gle­da naročito pri­vlačno. Nipošto lepo kao čisti ob­li­ci krajno­sti, od ko­ji­h je, si­lom pri­li­ka i ra­zu­ma, sklo­pljen. Na­pro­tiv, često iz­gle­da na­ka­zno, kao ne­do­nošče svo­jih kraj­no­sti. Ali, po­gle­da­mo li isto­ri­ju, videćemo pa­ra­doks: ružno je sve što je od le­pih, čistih kraj­no­sti sa­zda­no, a ružni kom­pro­mi­si čine njen lep­si deo.

Da, ne­u­gi­ed­ni, na­ka­zni, ružni kom­pro­mi­si. A od isto­ri­je se ne ište da bude lepa nego pod­nošiji­va.