O STAROSTI KOJA JE I BOGU TEŠKA
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
Živimo u vremenu brzine. Krećemo se, mislimo, menjamo sve brže. Danas je više nego u bilo koje doba potrebno manje vremena da nešto pronađemo, primenimo, na to se naviknemo, a onda, jednako naprasno, sve to.zaboravimo i odbacimo. Da se pomirimo sa zemljom koja nije centar vasione, trebalo nam je hiljade godina, da shvatimo kako je možemo uništiti – nekoliko decenija, a da je uništimo – svega nekoliko minuta.
1 starimo brže, iako je prosečan Staroegipćanin u mojim godinama bio već mrtav. Brže starimo, uprkos tome što je naš fizički životni vek produžen za najmanje dva puta otkako je, van Starog zaveta, meren. Telesno se neprestano podmladujući, na užas maltuzijanaca starimo – upotrebno. Zastarevamo, opsolescentni postajemo brže nego ijedna generacija u povesti vrste. Dok su se stvari sporo menjale, iskustvo otaca moglo je važiti pokoljenjima pre nego što dođe u sukob sa iskustvom potomaka.
Danas se bespoštedni rat iskustava, rat, u stvari, za životni prostor, vodi već sa sinovima. Ukoliko nas ima sve više, a sve duže živimo, sve brže ćemo stariti. U sve mlađoj dobi delatna mesta moraćemo ustupati onima koji tek treba da žive, rade, misle, upravljaju i greše. Mladoliki svet biće ispunjen starcima s kojima nećemo znati šta da radimo, ne manje nego što to nismo znali kada nas je, iz pokoljenja u pokoljenje, zabrinjavala nemirna mladost.
A zatim, starost je, blagodareći razvoju socijalnih ideja, od lične nevolje postala opšta. I stoga, razume se, sve skuplja. Jer za ono što s pravom dobija, ništa s istim pravom ne uzvraća. Ne što ne bi mogla ili htela, već što joj se zabranjuje. Antički i indijanski starci sedeli su u savetima i upravljali plemenima i narodima, kad više za njih nisu mogli da ratuju ili rade.
Protoafrikanci, poslednji nomadski Bušmani pustinje Kalahari, sve do smrti nalaze svojim starcima za pleme korisne radove. Na Zapadu danas, posle četrdeset godina, čovek je star i ne može se zaposliti. Naša civilizacija starce prepusta hobiju, od kojih je u Engleskoj, ako niste član Doma lordova, najpopularniji dremanje po parkovima. Ako jeste, dremate u Parlamentu.
Starost je pre svega umna, fizička i osećajna usamljenost, a što se povodom nje pominju Englezi, to je zato sto sam stekao utisak da je na luteranskom Zapadu biti star, usamljen i nemoćan jedva nešto bolje nego biti mlad, debeo i neoprezan medu Ijudožderima.
Na prvi pogled ovo izgleda protivurečno. Britanija je zemlja starih običaja, starih ideja, starih predmeta i starih Ijudi. Starost bi se ovde morala lepo provoditi. A ne provodi se. U čemu je stvar?
Možda u tome što se o običajima ne misli jer se podrazumevaju, idejama se malo ko bavi jer je beskorisno – uostalom, sve su ih već prigrabili Germani i Sloveni – s predmetima se trguje ako ih nije spasao kakav muzej, a o smrti se ne govori jer je neučtivo. A ako se o smrti ne govori, kako da se za starost zna? Kako da se ona učini manje nepotrebnom, manje nesnošljivom, manje – starom?
Ovo je, takođe, zemlja čija se porodica – ono što u Evropi nespojive Ijude spaja manje-više ubedijivim krvnim nitima i mitovima – sastoji mahom od roditelja i dece ispod šesnaest godina. Puritanski odgoj zahteva da dete na noge stane čim dovoljno ojačaju da ga u trku odvedu najunosnijem poslu, od koga se, krupne reči ako odbacimo, život ove civilizacije i sastoji.
Šesnaestogodišnjaci zasnivaju porodice pre nego sto naš mladi Živorad, pogotovu ako je povlašćeni pripadnik socijalističkog građanstva, uopste shvati da je rođen i da ga taj srećni fakat obavezuje i na nešto drugo, a ne samo na mučko zloupotrebljavanje roditeljske Ijubavi.
Pre vremena u „svet svih mogućnosti“ prognani, kad u njemu, često bez roditeljske potpore, sazru, ne osećaju oni prema tim, u međuvremenu prerano ostarelim roditeljima, nikakvu obavezu, koja nas na duševnom Balkanu prinuđuje da našim majkama, posle muka oko nas, dopuštamo da se muče i oko naše dece.
Dva sveta, onaj mladih i proizvodnih, i onaj starih i neproizvodnih, razdvojeni su bioloskim zidom neprobojnijim od socijalnog ili rasnog. Dok mladi stare, stari umiru po državnim ili dobrotvornim rezervatima ili rentiranim sobama opustošenih gradskih kvartova. Imućniji obezbeđuju sebi bolje azile. Usamljenost je ista ali je pozlaćena. U svim slučajevima, međutim, naša toliko hvaljena potreba za slobodom, nezavisnošću i privatnošću, plaća sada svoju tešku ali pravednu cenu.
Ravnodušnost je odlika engleske građanske klase kod koje je, usled društvenih ambicija, smisao za budućnost jači od osećanja za prošIost. Aristokratska porodica, u kojoj se po tradiciji živi više od prošlosti nego od budućnosti, bliža je našoj, uljuđenoj mesavini patrijarhalne zadruge i sicilijanske mafije. Radničke familije su na sredini, kao i klasa, uostalom.
Poštuje se prošlost od koje se beži, a prezire budućnost kojoj se teži, ali su starci tu i biće tu sve dok radnik ne postane građanin kome proslost više neće biti potrebna. Zato ćete samo po radmčkim i aristokratskim domovima, po zaštićenim ćoškovima, sretati ljubazne staramajke koje pamte generalni štrajk i burski rat ili ostarele tetke koje su došle u posetu a ostale da umru. Na tim mestima u većini dobro stojećih građanskih kuća videćete samo pse i mačke.
Zato je moja iskrena poruka Živoradu, ako bez posla ostane, a odluči ovde da ga potraži:
Živi ovde, ali stari u svojoj zemlji!
No comments:
Post a Comment