PISAC I TUĐINA
Pitaćete se, ne bez razloga, šta jugoslovenski pisac traži u Londonu? Zašto nije u svojoj zemlji, gde mu je po prirodi poziva mesto? Zašto nije sa svojim narodom, u realnosti svoje zemlje, u prostoru jezika kojim piše? Zašto i ne živi s onima za koje piše?
Ovo je stanje, na prvi pogled, neprirodno. Ali, ako pogledamo istoriju literature, videćemo da je puna ovakvih „neprirodnosti”. Skoro bi se smelo reći da je za pisca neprirodnije da u svojoj zemlji živi. Velika imena ruske književne budućnosti, od Solženicina do Zinovjeva, rade na Zapadu. Ovde su Ionesco, Milosz, Kundera. M. Yourcenar živi u Sjedinjenim Državama, R. Graves na jednom španskom ostrvu. Engleski pesnik Auden umire u Švajcarskoj, a Kolumbijac Markez je u Parizu hispanoameričku književnost učinio svetskom.
Između dva globalna rata „izgubljena generacija” angloameričkih pisaca preselila se u Evropu, u dobrovoljnom izgnanstvu iz načina života koji se odbacivao samo zato da bi se, paradoksalno. sa što veće fizičke udaljenosti i iz što ekskluzivnije duhovne nezavisnosti, što istinitije i dublje opisao.href="http://www.flickr.com/photos/school_projects/3346948326/" title="10130799 by Image Collection, on Flickr">
Stanje nije stečeno. Ono je nasleđeno. Još od antike ljudi pera, manji ili veći deo života, češće prinudno, ređe dragovoljno, ponekad i u mutnoj mešavini povoda, provedoše u onome što zovemo tuđinom, a što je, u stvari, ovaj naš svet viđen s neke druge strane.
Dante, Rousseau, Hugo, Zola, Byron, Rimbaud, Wilde, braća Mann, Hemingway, Joyce, Pound, Beckett, Vuk Karadžić, Matoš, Crnjanski, Dučić, R. Petrović život su proveli u potucanju između čistilišta Tuđine i čistilista Domovine, misleći i pišući jezikom zemlje koja ih je odbacila ili koju su oni odbacili.
Ali, odbacivanje nikad nije bilo, niti može biti trajno. Ma gde i ma kako živeo, pravi će pisac uvek pripadati istoriji i sudbini svog naroda.
Neizbežnom izmirenju Moći i Duha, Istorije i njenih buntovnih crnih ovaca, pomaže činjenica da je, usled tehnološkog napretka, svet danas nerazlučiva celina, kopno a ne arhipelag, i da su međuzavisnosti ljudi za opstanak vrste presudnije nego ikad u njenoj mučnoj povesti.
Svet se više ne sastoji od usamljenih humanih enklava, razdvojenih brisanim prostorima divljine. Niko više iz njega ne može biti proteran, niti od njega pobeći. Kada je Cezar Avgust oterao Ovidija u crnomorske Tome, pesniku se s pravom činilo da je prognan iz samog života, jer ono što je on pod životom podrazumevao zbivalo se jedino na Mediteranu.
Ovidijev svet dosezao je koliko i džilit rimskog legionara, a sve što se izvan zaštite Romulovog štita dešavalo bilo je i – izvan sveta. Zato je pevao poruku svih prognanika: ”Učinite da se moje kosti vrate u maloj urni da, i ako mrtav, ne ostanem u izgnanstvu.” Ovidije je umro u tuđini. Kosti mu nisu vraćene u Rim. Vraćene su u temelje evropske kulture, gde im je mesto, ali gde je mesto i moštima Avgusta, čoveka koji ga je prognao.
Jer, pesnik je glasnik i svog sela i glasnik sveta. Nemoguće ga je proterati u ništavilo. Možete ga jedino oterati u slavu. Ima znakova da Moć ovu istinu počinje da shvata.
Govoriti o piscu u tuđini nije što i govoriti o ma kom čoveku u toj tuđini. Za ljude je jezik pomoćno sredstvo egzistencije, prilagodljivo zajednici u kojoj se živi. Za pisca je ono – jedino. On može sve promeniti, pa i zemlju, no, osim izuzetno, ne i jezik svojih dela. Dugo biti izvan kruga maternjeg jezika rizik je. Spona sa poreklom i tlom genetska je, mitska. U ljudskim i umetničkim iskušenjima ona antejski obnavlja istrošenu snagu.
Van zemlje životodavno korenje se suši, izvora te obnove nema. On postoji samo u memoriji, a memorija je groblje i, kao i svako groblje, za život nije. Stoga pisac u tuđini hoda oštricom brijača između novih iskustava i starih uspomena, dva jedina vrela njegovog nadahnuća. Hoće li nova iskustva razoriti uspomene ili ih oploditi boljim razumevanjem, neizvesno je.
Ako je rizik prihvaćen, postoje i razlozi. Moji su profesionalne prirode, ako to nije tek druga reč za ono što od mene ište čovek. U načelu, pisac ne izražava samo svoje već i neko opšte iskustvo. Oba izviru iz realnosti. Težinom kamena potonuti u realnost opasno je kao i, poput eha ili sene, živeti van nje. Da, zbunjen, od nje ne pobegnem, ali da u nju ne potonem, izgubim nezavisnost mišljenja i sposobnost da svoje teme uzdignem do izvesne univerzalnosti, bez koje nema umetničke istine, izmakao sam se da tu realnost, realnost svoje zemije i njene sudbine, osmotrim i sa strane.
Ako sam uspeo, videće se. Ako nisam, platiću. Pošto ovde nisam da upoznam Britance, nego još bolje svoj narod, bojim se da ćete u mojim Pismima iz tuđine (Engleske), više slušati o nama nego o njima. Iz toga kako čovek s Balkana vidi svet, videće se možda i kakvi smo sami. U drugima, kao u ogledalu, videćemo sebe; u njihovim vrlinama, svoje mane; u njihovim mogućnostima, svoja ograničenja; u njihovim sposobnostima, svoje nemoći. A nadajmo se, premda nada nije velika, u njihovim manama, ograničenjima i nemoćima, izvesnu šansu za samopoštovanje.
Polje razlikovanja i podudaranja dve rase, tradicije, istorije, sudbine, pa i civilizacije, neiscrpno je. Odakle početi? Početi od činjenice da smo, barem mi u Srbiji, engleskog poslanika dobili pre nego što smo od njih dobili engleski klozet, ali da smo zato svog kralja ubili mnogo kasnije nego oni, čini mi se preranim. Počnimo od nečeg jedino pouzdanog: pripadamo istoj vrsti, ljudi smo i mi i oni. Ali, osvrnete li se oko sebe, uočićete da to jako malo znači.
No comments:
Post a Comment