Pisac i tudjina

PI­SAC I TUĐINA

Pitaćete se, ne bez raz­lo­ga, šta ju­go­slo­ven­ski pi­sac traži u Lon­do­nu? Zašto nije u svo­joj zem­lji, gde mu je po pri­ro­di po­zi­va me­sto? Zašto nije sa svo­jim na­ro­dom, u re­al­no­sti svo­je zem­lje, u pro­sto­ru je­zi­ka ko­jim piše? Za­što i ne živi s oni­ma za koje piše?

Ovo je stan­je, na prvi po­gled, ne­pri­rod­no. Ali, ako po­gle­da­mo isto­ri­ju li­te­ra­tu­re, videćemo da je puna ova­kvih „ne­pri­rod­no­sti”. Sko­ro bi se sme­lo reći da je za pi­sca ne­pri­rod­ni­je da u svo­joj zem­lji živi. Ve­li­ka ime­na ru­ske književne budućno­sti, od Solženi­ci­na do Zi­no­vje­va, rade na Za­pa­du. Ovde su Io­ne­sco, Mi­losz, Kun­de­ra. M. Yo­ur­ce­nar živi u Sje­din­je­nim Država­ma, R. Gra­ves na jed­nom špan­skom ostr­vu. En­gle­ski pe­snik Au­den umi­re u Švaj­car­skoj, a Ko­lum­bi­jac Mar­kez je u Pa­ri­zu hi­spa­no­a­me­ričku književ­nost učinio svet­skom.

Između dva glo­bal­na rata „iz­gu­blje­na ge­ne­ra­ci­ja” an­glo­a­me­ričkih pi­sa­ca pre­se­li­la se u Evro­pu, u do­bro­vol­jnom iz­gnan­stvu iz načina živo­ta koji se od­ba­ci­vao samo zato da bi se, pa­ra­dok­sal­no. sa što veće fizičke udal­je­no­sti i iz što eks­kl­u­ziv­ni­je du­hov­ne ne­za­vi­sno­sti, što isti­ni­ti­je i dublje opi­sao.href="http://www.flickr.com/photos/school_projects/3346948326/" title="10130799 by Image Collection, on Flickr">

Stan­je nije stečeno. Ono je na­sle­đe­no. Još od an­ti­ke lju­di pera, man­ji ili veći deo živo­ta, češće pri­nud­no, ređe dra­go­vol­jno, po­ne­kad i u mut­noj mešavi­ni po­vo­da, pro­ve­do­še u ono­me što zo­ve­mo tuđinom, a što je, u stva­ri, ovaj naš svet viđen s neke dru­ge stra­ne.

Dan­te, Ro­us­se­au, Hugo, Zola, Byron, Rim­ba­ud, Wil­de, braća Mann, He­ming­way, Joyce, Po­und, Bec­kett, Vuk Ka­radžić, Matoš, Crn­jan­ski, Dučić, R. Pe­tro­vić život su pro­ve­li u po­tu­can­ju između čis­ti­lišta Tuđine i čis­ti­li­sta Do­mo­vi­ne, mi­sleći i pišući je­zi­kom zem­lje koja ih je od­ba­ci­la ili koju su oni od­ba­ci­li.

Ali, od­ba­ci­van­je ni­kad nije bilo, niti može biti traj­no. Ma gde i ma kako živeo, pra­vi će pi­sac uvek pri­pa­da­ti isto­ri­ji i sud­bi­ni svog na­ro­da.

Ne­iz­bežnom iz­mi­ren­ju Moći i Duha, Isto­ri­je i nje­nih bun­tov­nih crnih ova­ca, pomaže čin­je­ni­ca da je, usled teh­no­loškog na­pret­ka, svet da­nas ne­raz­lučiva ce­li­na, kop­no a ne ar­hi­pe­lag, i da su međuza­vi­sno­sti lju­di za op­sta­nak vr­ste pre­sud­ni­je nego ikad u nje­noj mučnoj po­ve­sti.

Svet se više ne sa­sto­ji od usam­lje­nih hu­ma­nih en­kla­va, raz­dvo­je­nih bri­sa­nim pro­sto­ri­ma div­lji­ne. Niko više iz nje­ga ne može biti pro­te­ran, niti od nje­ga pobeći. Kada je Ce­zar Av­gust ote­rao Ovi­di­ja u crno­mor­ske Tome, pe­sni­ku se s pra­vom čini­lo da je prog­nan iz sa­mog živo­ta, jer ono što je on pod živo­tom pod­ra­zu­me­vao zbi­va­lo se je­di­no na Me­di­te­ra­nu.

Ovi­di­jev svet do­se­zao je ko­li­ko i džilit rim­skog le­gi­o­na­ra, a sve što se iz­van zaštite Ro­mulo­vog štita de­ša­va­lo bi­lo ­je i – iz­van sve­ta. Zato je pe­vao po­ru­ku svih prog­na­ni­ka: ”Učinite da se moje ko­sti vra­te u ma­loj urni da, i ako mr­tav, ne osta­nem u iz­gnan­stvu.” Ovi­di­je je umro u tuđini. Ko­sti mu nisu vraćene u Rim. Vraćene su u te­mel­je evrop­ske kul­tu­re, gde im je me­sto, ali gde je me­sto i moštima Av­gu­sta, čove­ka koji ga je prog­nao.

Jer, pe­snik je gla­snik i svog sela i gla­snik sve­ta. Ne­mo­guće ga je pro­te­ra­ti u ništa­vi­lo. Možete ga je­di­no ote­ra­ti u sla­vu. Ima zna­ko­va da Moć ovu isti­nu počinje da shva­ta.

Go­vo­ri­ti o pi­scu u tuđini nije što i go­vo­ri­ti o ma kom čove­ku u toj tuđini. Za lju­de­ je ­je­zik pomoćno sred­stvo eg­zi­sten­ci­je, pri­la­go­dlji­vo za­jed­ni­ci u ko­joj se živi. Za pi­sca je ono – je­di­no. On može sve pro­me­ni­ti, pa i zem­lju, no, osim iz­u­zet­no, ne i je­zik svo­jih dela. Dugo biti iz­van kru­ga ma­te­rnjeg je­zi­ka ri­zik je. Spo­na sa po­re­klom i tlom ge­net­ska je, mit­ska. U ljud­skim i umet­ničkim is­ku­šen­ji­ma ona an­tej­ski ob­nav­lja is­tro­še­nu sna­gu.

Van zem­lje živo­to­dav­no ko­re­n­je se suši, iz­vo­ra te ob­no­ve nema. On po­sto­ji samo u me­mo­ri­ji, a me­mo­ri­ja je gro­blje i, kao i sva­ko gro­blje, za život nije. Sto­ga pi­sac u tuđini hoda oštri­com bri­jača između no­vih is­ku­stava i sta­rih uspo­me­na, dva je­di­na vre­la nje­go­vog na­dah­nuća. Hoće li nova is­ku­stva ra­zo­ri­ti uspo­mene ili ih oplo­di­ti bol­jim raz­u­me­van­jem, ne­iz­ve­sno­ je.

Ako je ri­zik pri­hvaćen, po­sto­je i ra­zl­o­zi. Moji su pro­fe­si­o­nal­ne pri­ro­de, ako to nije tek dru­ga reč za ono što od mene ište čovek. U načelu, pi­sac ne izražava samo svo­je već i neko op­šte is­ku­stvo. Oba iz­vi­ru iz re­al­no­sti. Težinom ka­me­na po­to­nu­ti u re­al­nost opa­sno je kao i, po­put eha ili sene, žive­ti van nje. Da, zbun­jen, od nje ne po­beg­nem, ali da u nju ne po­to­nem, iz­gu­bim ne­za­vi­snost mišl­jen­ja i spo­sob­nost da svo­je teme uz­dig­nem do iz­ve­sne uni­ver­zal­no­sti, bez koje nema umet­ničke ist­i­ne, iz­ma­kao sam se da tu re­a­l­nost, re­al­nost svo­je ­ze­mi­je i nje­ne sud­bi­ne, osmo­trim i sa stra­ne.

Ako sam uspeo, videće se. Ako ni­sam, pl­a­tiću. Pošto ovde ni­sam da upo­znam Bri­tan­ce, ne­go­ još bol­je svoj na­rod, bo­jim se da ćete u mo­jim Pi­smi­ma iz tuđine (En­gl­e­ske), više slušati o nama nego o nji­ma. Iz toga kako čovek s Bal­ka­na vidi svet, videće se mo­žda i ka­kvi smo sami. U dru­gi­ma, kao u ogle­da­lu, videćemo sebe; u nji­ho­­vim vr­li­na­ma, svo­je mane; u nji­ho­vim mogućno­sti­ma, svo­ja ogra­ničenja; u nji­ho­vim spo­sob­no­sti­ma, svo­je nemoći. A na­daj­mo se, prem­da nada nije ve­li­ka, u nji­ho­vim ma­na­ma, ogra­ničen­ji­ma i ne­mo­ćima, iz­ve­snu šansu za sa­mo­pošto­van­je.

Pol­je ra­zli­ko­van­ja i po­du­da­ran­ja dve rase, tra­di­ci­je, isto­rije, sud­bi­ne, pa i ci­vi­li­za­ci­je, ne­is­crp­no je. Oda­kle početi? Početi od čin­je­ni­ce da smo, ba­rem mi u Sr­bi­ji, en­gle­skog po­sla­ni­ka do­bi­li pre nego što smo od njih do­bi­li en­gle­ski klo­zet, ali da smo zato svog kra­l­ja ubi­li mno­go ka­sni­je nego oni, čini mi se pre­ra­nim. Počnimo od nečeg je­di­no po­u­zda­nog: pri­pa­da­mo is­toj vr­sti, lju­di smo i mi i oni. Ali, osvr­ne­te li se oko sebe, uočićete da to­ ja­ko malo znači.