Pages

Saturday, February 06, 2010

PI­SMO ČI­TA­O­CU

PI­SMO ČI­TA­O­CU

Prvi put čuo sam pot­mu­li, omi­no­zni gong Ra­dio-Lon­do­na pod okol­no­sti­ma koje su moj život sig­ni­ra­le još jed­nim od broj­nih pa­ra­dok­sa, možda pre­ko po­treb­nim budućem pi­scu, ali sa­svim izlišnom za bivšeg dečaka što su ga pri­vi­le­go­van so­ci­jal­ni položaj i po­ro­dični od­goj pri­pre­ma­li za spo­koj­nu i pro­spe­ri­tet­nu građan­sku ka­ri­je­ru.

Bilo je to u ba­nat­skom selu Ba­va­ništu, gde sam na majčinom iman­ju, ka­sni­je eks­pro­pri­sa­nom, lepo pro­veo sve četi­ri rat­ne go­di­ne, ka­sni­je pu­nom ka­pom plaćene ružnim go­di­na­ma koje su sle­di­le. U selu je funk­ci­o­ni­sao je­dan je­di­ni dopušteni ra­dio mar­ke Bla­u­punkt.

Pre­ko nje­ga ve­sti BBC-a na našem je­zi­ku sl­u­ša­li su moj otac i nje­go­vi pri­ja­telji: domaći Ne­mac i apo­te­kar, je­dan tr­go­vac i bivši vla­snik apa­ra­ta, i ja, bivši budući pro­spe­ri­te­t­ni gra­đa­nin, a sprečiti se nije mo­glo da nam se s vre­me­na na vre­me pri­druži nje­gov sa­dašnji po­sed­nik a naš zva­nični ne­pri­ja­telj, ko­man­dant me­snog gar­ni­zo­na We­hr­mac­hta, pu­kov­nik Ric­hter.

Ta­ko je u ovom gro­tesk­nom ra­snom i po­li­tičkom kon­do­mi­ni­ju­mu, ge­o­graf­ski u čma­ru No­vog po­ret­ka, u kome se nije zna­lo ko s kime ko­la­bo­ri­ra, prem­da se zna­lo za­što, BBC za­u­zeo iz­ve­sno me­sto u mom živo­tu, a da ja ni­sam zbog nje­ga za­u­zeo me­sto u ne­kom kon­cen­tra­ci­o­nom lo­go­ru. Ra­dio-Lon­don je, da­kle, u moj život, kako se vidi, ušao ni­pošto bla­go­da­reći mom ro­dol­ju­blju, već ne­pa­tri­ot­skim osećan­ji­ma je­dn­og nemačkog ofi­ci­ra.guayasaminNe sećam se ja­sno ka­kav su uti­sak te ve­sti na mene osta­vi­le. Čini mi se da su po­ma­lo ličile na po­zi­ve dav­lje­ni­ku da ne gubi nadu i da se po sva­ku cenu održava na po­vrši­ni­, jer pomoć je sa oba­le već upućena i za koju će go­di­nu sva­ka­ko stići.

(Kad sam od­ra­stao i naučio da isto­ri­ju čitam i iz­me­đu re­do­va, shva­tio sam da je te po­zi­ve upućivao je­dan dru­gi dav­lje­nik, ali, pošto mi to ni­smo zn­a­li, oda­zva­li smo se sa pučine naše osob­ne i na­ci­o­nal­ne ne­sreće kao da su bili ozbil­jni.) Ukrat­ko, ve­sti su bile en­gl­e­ski op­ti­mi­stične, što znači da su bile u go­spod­ski ne­haj­noj pro­ti­vu­rečno­sti sa stan­jem na fron­to­vi­ma i u našim duša­ma.

No, i kad je nji­hov se­da­ti­van smi­sao bio oči­gle­dan, domaći stra­te­zi oku­pljeni oko apa­ra­ta, u kar­bo­nar­skom ras­po­loženju, pod kar­bid­nom sve­tl­ošću duge oku­pa­cij­ske noći, uvek su bili ka­dri da i naj­po­tre­sni­ji sa­ve­znički po­raz pret­vo­re u za­lo­gu neke buduće po­be­de. Buduće po­be­de, sve do 1943, na žalost, ret­ko su do­la­zi­le ete­rom, is­pun­je­nim uglav­nom obećan­ji­ma i sa­ve­ti­ma da se bude str­pljiv.

Ka­sni­je, kada se stan­je na fron­to­vi­ma i u našim dušama, kon­ze­kven­tno tome, po­pra­vi­lo, do­go­di­lo se ne­što ne­obično. Ra­dio-Lon­don po­stao je na­jed­nom pe­si­mi­stičan u po­gle­du rat­nog is­ho­da. Kao da je En­gle­ska došla do def­ini­tiv­nog za­ključka da se, upr­kos angažovan­ju Ru­si­je i Sje­din­je­nih Država – si­lom, doduše, više nego mi­lom – rat ni­ka­ko ne može do­bi­ti bez moje pomoći, hoću reći bez po­nov­nog ju­go­slo­venskog učešća.

Zemlja koja se do tada uspe­šno bo­ri­la sama i ko­joj smo upra­vo zbog toga zdušno apla­u­di­ra­li, počela je od nas tražiti da joj se pri­družimo, iako joj je bilo po­zna­to kako smo prošli i kad smo to prvi put učini­li. Ondašnji ko­men­ta­tor BBC-a, iz­ve­sni g. Har­ri­son, s mrav­ljom nam je, pri­lično do­sad­nom upor­nošću, sva­ke večeri pred­la­gao da od apla­u­di­ran­ja En­gle­zi­ma pređemo na ubi­jan­je Ne­ma­ca, tvr­deći da to nije ni naj­man­je teško, ako čovek samo jed­nom poč­ne.

Po­zna­to ­je šta­ se­ sve na Bal­ka­nu to­kom rata do­ga­đa­lo.

Po­zna­to je, takođe, da se lju­ba­znim po­zi­vi­ma g. Har­ri­so­na ni­sam ta­da oda­zvao.

(Doc­ni­je sam sa­znao da nje­gov ra­dio-dvoj­nik, koji je go­vo­rio za ka­na­l­ska ostr­va Gu­ern­sey i Jer­sey, je­di­nu te­ri­to­ri­ju Uje­din­je­nog Kral­jev­stva pod nemačkom okupa­ci­jom, nije bio istog bor­be­nog mišljen­ja. On je sa­ve­to­vao ostrv­lja­ni­ma da osta­nu mir­ni i da se po­ko­ra­va­ju oku­pa­ci­o­nim vl­a­sti­ma. Spa­da li ovo u ka­ra­kter En­gle­za ili pre pri­liči ka­ra­kte­ru po­ti­li­ke, ne znam, ali kao tema moraće čeka­ti na neko od mo­jih budućih Pi­sa­ma iz tuđine.)

Oba­vešten sam, takođe, da je u re­dov­noj emi­si­ji na srp­sko­hr­vat­skom je­zi­ku, meni i ne­ko­li­ci­ni mo­jih is­to­mišlje­ni­ka BBC po­sve­tio par ne­kro­loški osenčenih reči, i to zato što smo se po­zi­vi­ma g. Har­ri­so­na oda­zva­li s isto­rij­skim za­ka­šnjen­jem od četi­ri go­di­ne.

I to bi, sve do go­di­ne 1985, bili moji je­di­ni do­di­ri s ra­dio-služ­bom koja se i da­nas sma­tra naj­bol­jom na sve­tu.

Pet­na­e­st go­di­na po­sle pre­sel­jen­ja u Brit­a­ni­ju – što je, ot­pri­li­ke, pro­sečna br­zi­na ovdašnjih do­ga­đan­ja – po­nu­đe­no mi je da sva­ke dru­ge ne­de­l­je šest mi­nu­ta za­men­ju­jem ne­za­bo­rav­nog g. Har­ri­so­na, koji me je na vre­me u rat po­zi­vao, a kome sam se, na žalost, u ne­vre­me oda­zvao. Pri­hva­tio sam po­nu­du možda iz tašti­ne, možda iz pa­ko­sti, ali pre sve­ga da bih se ba­vio te­ma­ma ko­ji­ma u mo­jim knji­ga­ma nije bilo me­sta. Tako su na­sta­la Pi­sma iz tuđine, to­kom dve go­di­ne emi­to­va­na na BBC-u pod na­slo­vom Pi­sma iz Lo­ndo­na.

Nema svr­he žaliti se na prvu po­teškoću s ko­jom sam se suočio: šta se za šest mi­nu­ta može reći a da ne­što znači? A po­tom, ako se i može, o čemu go­vo­ri­ti? Ob­ja­šnja­va­ti En­gle­ze kao da ih čovek po­zna­je, a ova­mo si­gu­ran biti da ih stva­rno ni­kad neće upo­zna­ti, nečist je, pa i ja­l­ov po­du­hvat. Tumačiti je­dan na­rod stran­ci­ma, a pri tome i sam biti stra­nac, aro­gant­na je sme­lost.

I onda, zašto bi En­gle­zi tre­ba­lo da nas za­ni­ma­ju više nego što mi za­ni­ma­mo njih? Niti je 1941, da smo mi nji­ma po­treb­ni, niti 1948, da oni nama tre­ba­ju. A upra­vo je to, upo­zna­van­je ju­go­slo­ven­skih slušatel­ja BBC-a sa En­gleskom i En­gle­zi­ma, mo­rao biti smi­sao, cilj i sadržaj mo­jih emi­si­ja.

U ko­joj sam meri uspeo da vas upo­znam s nečim o čemu i sam malo znam, videćete i sami.

S dru­ge stra­ne, čini mi se da o nama po­do­sta znam, pa bi mo­žda uput­ni­je bilo da sam nji­ma go­vo­rio o nama, u­me­sto što nama go­vo­rim o nji­ma, ali me za to niko nije angažovao. Po­vre­me­no vra­ća­nje na nas, po­re­đen­ja radi ili iz dru­gih raz­lo­ga, moja je lična ini­ci­ja­ti­va za koju sam sno­sim od­go­vor­nost.

U međuvre­me­nu, skre­nuo bih pažnju na jed­no osećanje s ko­jim, dok pred mi­kro­fon ni­sam stao, ni­sam imao ni­ka­kvo is­ku­stvo. Go­vo­ri­ti i pri tome ve­ro­va­ti da ono što saopšta­va­te ima ne­kog smi­sla, a ne zna­ti kome se obraćate, ne­ma­ti pred so­bom ljud­sko lice, tek hlad­no, me­tal­no, mr­tvo lice rav­no­dušnog pri­jem­ni­ka, ne zna­li da li vas iko uopšte sluša, ili ste okruženi glu­vi­lom ništa­vi­la, i svo­je fra­ze – kako u jed­nom la­men­tu veli Ge­or­ge Orwell – iz­go­va­ra­te u ve­tar, ne­o­bično je i, re­kao bih, ne­pri­rod­no st­an­je ljud­ske mi­sli.

Pri­ro­dan, dvo­pol­an, di­ja­loški od­nos za­men­jen je ovde mo­no­lo­gom. koji je po svom duhu, uvek au­to­rita­ran, da baš ne kažem totalita­ri­stički. Ma šta re­kli, mi­krof­on će se po­slušno s vama složiti, ma o čemu ma kako go­vo­ri­li, vra­tiće vam samo odo­bra­va­jući muk. I tu leži naj­veća opa­snost za sva­kog ra­dio-ko­men­ta­to­ra. Čovek se na to po­ste­pe­no na­vi­ka­va i naj­zad stiže do st­an­ja sa­mo­do­vol­jno­sti, u kome mu ni slušalac, taj nemi i ne­u­tral­ni sa­go­vo­rnik, više nije po­tre­ban, do go­vo­ra u kome se više ni­ko­me ne obraća.

Tada je vre­me da zaćuti.
Na­dam se da ću to vre­me na vre­me umeti da pre­po­znam.

London, februar 1987. BO­RI­SLAV V. PE­KIĆ

No comments:

Post a Comment