PORTRET JEDNE USAMLJENOSTI
"Pisma iz tudjine" od Borislava Pekića
On nije bio jedini emigrant koga sam upoznao u parku, na klupi. S vremenom ih je bilo toliko da sam poverovao kako je svaki usamljeni čovek na klupi – emigrant. Ovoga o kome je reč upoznao sam u uskoj aleji što se kao zelena iluzija prolećne obnove života uvukla između sive Temze i otmenog, edvardijanski crvenkastog Cheine Walka.
Pre rata, u zemlji, bio je fabrikant porcelana, a ovde, u izgnanstvu, živeo je od privremenih poslova, u čiju se prirodu nije upuštao, ostavljajući da o njoj govore grube, žuljevite ruke. Očekivao je, međutim, da se njegov položaj nabolje izmeni kad stignu izvesna pisma, koja, opet, nikako da stignu, jer su se, ili negde zagubila, ili bila zaustavljena, ali, prema njegovom mišljenju, nipošto nisu mogla biti neposlata.
Čekanje ga nije obeshrabrilo, što duže pisma nisu dolazila, sve je više bio siguran da će doći. Živeo je u South Kensingtonu, na tesnoj, trošnoj mansardi, među debelim londonskim golubovima i debelim londonskim oblacima. Odatle je mogao čuti tužno pištanje šlepova sa Temze i sećati se Dunava.
Nisam prozreo pravu temu njegove nostalgije. Da li je to bio žal za zemljom koju više nikad neće videti, ili za starim, dobrim životom kojim više nikad neće živeti? Najzad, i to je svejedno: nesrećnom čoveku malo znače razlozi nesreće. Žena mu je odavno umrla, dece nije imao, o rođacima i prijateljima nije govorio pa sam zaključio da ni njih nema.
Bio je sam. Nije, dakle, imao bližnjeg da mu predloži starački dom, u kome njegova usamljenost neće biti manja, ali će bar biti – zajednička. O domu je mislio spontano. Razmišljao je o bliskom danu u kome neće moći da se digne iz postelje, s pojedinostima koje su me uverile da se to već događalo.
Vraćao se ideji o domu kao što se samoubica vraća ideji samoubistva, a mi mu ne verujemo, ne što mislimo da ga neće izvršiti nego što se plašimo da će se ubiti u našem predsoblju, u ovom slučaju – na mojoj klupi.
I s njim sam o usamljenosti razgovarao. Ona za njega nije, kao za većinu ljudi, bila puka samoća, sumorna činjenica da kad s klupe ustane, nema kome da ode, ili, kada se sutra na klupu vrati, nema koga na njoj da zatekne. Usamljenost je za njega pre svega bila posledica nesposobnosti ljudi da shvate „u čemu je njegov stvaran problem”.
Ne samo da je to nerazumevanje stvaralo osećaj usamljenosti, nego mu je i objašnjavalo zašto je usamljen, i, što je još gore, zašto tome bez pomoći drugih ljudi leka nema. Njega od usamljenosti nisu mogle izlečiti ideje kao mene. Behu mu nužni ljudi. Jedan čovek, u stvari. Čovek koji bi ga razumeo. I njegova su sedenja po parkovima tuđine, njegova bazanja tuđim ulicama, vezana bila za nadu da će takvog čoveka sresti.
U engleskoj panici da na mene kao takvog čoveka ne računa, smesta sam hteo da ustanem i odem. Zadržao me je pisac u meni, kradljivac tuđih patnji, tuđih nevolja. I kao pisac trudio sam se da ga razumem, čuvajući od tog razumevanja čoveka u piscu, štiteći svoju tzv. ljudskost od suvišnog učešća u njegovoj priči i saučešća povodom njegove sudbine, koji bi me prinudili da ga odvedem kući i uveli u dugotrajan odnos, dužan da se kad-tad završi moralnom obavezom da ga svake nedelje posećujem u staračkom domu.
„Možete li zamisliti”, pitao me je, „kako bi se osećao poslednji čovek na svetu?” Nisam mogao zamisliti. „Čovek koji je izgubio prošlost, a budućnosti nema? Koji upravo zato što nema budućnosti, gubi i prošlost koju je imao?” Ni to nisam mogao da zamislim.
Parkom se spuštao kasni proletnji mrak. Kroz retko drveće, kao kroz rešetke zatvora, ljeskala se reka i androidski crvenele oči automobila. Na kućama iza nas palili su se prozori. Otpočinjao je engleski porodični život. Tačno u minut, kao što počinju pozorišne predstave. I često upravo toliko i – iskren. Ali, činjenica da su i u njemu ljudi bili usamljeni i nesrećni, nije bila uteha za one koji su usamljeni i nesrećni bili po klupama gradskih parkova tuđine.
„U čemu je vaš problem, gospodine?” upitao sam ga. Gledao me je okom koje se stapalo s tminom. „U tome.” Rekao je. „U čemu – tome?”. „U vašem pitanju, gospodine.” Ustao je, poželeo mi laku noć, i, uspravan za svoje godine, otišao. Nikad ga više nisam video.
Emigrant je, pre i više od svega, usamljen čovek. I to ni najmanje ne zavisi od njegove društvene ili personalne pozicije. Poznajem jednog koji je još pre rata završio najbolje engleske škole i ovde stekao zavidan ugled, koji ima englesku porodicu i englesku strast za kriketom, koji izgleda i ponaša se kao Englez, a ponekad kao Englez i misli, ali kad kaže „kuća”, ne misli na London nego na primorsko mesto u kome je rođen.
Zato razumem svog usamljenog poznanika iz parka. Želim mu da nađe svog čoveka. Čoveka koji ga neće pitati u čemu je njegov problem. Čoveka koji će to – znati.
Mome emigrantskom poznaniku potreban je bio jedan jedini čovek koji bi ga razumeo. Da bi se razumeo problem emigracije, jedan čovek nije dovoljan. Mnogo je ljudi potrebno, pod uslovom da većina među njima ne budu policajci. Emigracija je nerazlučiv deo evropske istorijske tradicije i nevoljan ishod njenih istorijskih prinuda, a naša emigracija, ma šta, s pravom ili ne, o svakom izgnaniku pojedinačno mislili – neotuđivi deo našeg naroda.
Njegova najobespravljenija, najusamljenija i najnesrećnija manjina. Manjina koja, kao što je moj poznanik iz Cheine Walka čekao svog čoveka, još uvek čeka svoj narod.
9 comments:
Dok su romani zahtijevali dosta moje paznje,imaginacije, pa cak i (pred)znanja, sa "Pismima iz tudjine" uviejk sam imao osjecaj da su mi citana "na uvo", od samog autora.
Cesto zalim za jednim susretom koji se nikad nije odigrao, a mogao je.Medjutim, strah me je da tada, 1987. godine, jednom tek svrsenom osnovcu, visoki, mrsavi covjek sa debelim naocarima ne bi puno znacio.Makar taj cojek bio u mom (a nekad i njegovom) gradu, jer je tu dosao da primi "Njegosevu nagradu".
Godinu, dvije kasnije upoznao sam njegova djela, ali priliku za susret vise nisam imao.
Dragi Gundjalo,
bas mi je zao za tu propustenu priliku. Mnogi ljudi su mi nesto slicno rekli i kajali se sto nisu iskoristili priliku kada se ukazala. Ali eto za utehu sada citate Pekica stalno a taj razgovor bi bio samo kratak susret. Nije lako kada je covek tako mlad da prikupi hrabrosti i oslovi nekoga ko je tako mnogo stariji od njega. Ja na primer ni sada ne znam da li bih uvek smogla dovoljno kurazi za tako nesto. Pekic se recimo kajao sto nije pisao i sreo se sa Arturom Kestlerom, koji je ziveo u nasem susedstvu. Imali bi tako mnogo jedan drugome da kazu. Medjutim ta prilika je nestala, jer se Kestler ubio bas kada je Pekic njegovim knjigama posvecivao najvise paznje.
Srdacno Vas pozdravljam.
Cijenjana gospodjo Ljiljana,
nadam se da Vas ne zamaram komentarima i da Vam ne uzimam puno vremena za odgovore.Smatram to, donekle, kao obavezu prema trudu koji ulazete da jedno ovakvo djelo prezentirate citaocima.
Dragi Gundjalo,
Uvek mi je uzivanje kada mi se neko obrati i kada vidim da cita Pekiceve bisere. Onda znam da moj trud nije uzaludan. Hvala Vam.
Srdacan pozdrav.
Hvala i Vama
Sjetih se, sad, one anegdote sa citaocem koji se Pekicu pohvalio da je "Zlatno runo# procitao tri puta i Pekicevog odgovora:
-Mladicu, zar Vi niste imali pametnijeg posla?
Dragi Gundjalo,
Pekic je uvek bio duhovit a narocito na svoj racun. Ova anegdota je tipicna za njega. Lepo je da ste je podelila sa nama, odnosno sa citaocima ovog bloga.
Srdacno.
Zadržao me je pisac u meni, kradljivac tuđih patnji, tuđih nevolja.
Predivna rečenica.
Nije potrebno umnožavati rečenice oduševljavanja Pekićem u komentarima, ali pošto se prvi put oglašavam, samo ću reći da sam srećan što postoji ovakva oaza u ovom sajber svetu. Sve čestitke Liljani.
P.S.
A što se tiče Zlatnog Runa, lepo Pekić reče, zato sam to ostavio za posle studiranja :)
Dragi Pigeon,
uvek mi je milo kada se neki nov citalac bloga javi, jer to znaci da se broj onih koji vole da citaju Pekica umnozava. Sto se "Zlatnog runa" tice treba da se steknu uslovi da bi se moglo odvojiti vreme za svih 7 knjiga. Medjutim to se stostruko isplati. No za svakoga dodje dan koji je pravi za citanje ovog dela. Samo treba poceti!
Srdacan pozdrav.
Zaboravih da pohvalim i veoma interesantan izbor slika i fotografija kojima oplemenjujete tekst. Znam da to nije mala stvar. Svaka čast.
Post a Comment