AFERA PONTING, ILI ŠTA JE SLUŽBENI MORAL
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
2. maja 1982, u folklandskom ratu, britanska nuklearna podmornica „Osvajač” potopila je argentinsku krstaricu „Belgrano“. Kada je uočena, plovila je prema britanskim ekspedicionim snagama koje su se pribiižavale okupiranom otoku; kad je potopljena, udaljavala se od njih.
No, u oba položaja bila je izvan zone, od britanske vlade oznacene kao ratni prostor u kome će argentinski brodovi biti napadnuti. Istog dana vlada je promenila pravila što ih je sama propisala i učinila objektom napada svaku protivničku lađu na otvorenom moru, ako se bude našlo da ugrožava njenu flotu.
Otprilike kao kad bi, usred fudbalske utakmice, kapiten jednog tima odjednom i svojevoljno proglasio da off-side više ne važi. Ali mi se nećemo baviti moralom rata, načelno nemoralnog preduzeća. U pravom ratu pravila igre ne postoje. Broji se jedino pobeda ili poraz. Pa i ako folklandski, uprkos i 368 mrtvaca sa „Belgrana“, nije bio baš sasvim pravi rat, važi ova sloboda od morala i za njega.
Bavićemo se posledicama tog rata po ovdašnju demokratsku misao.
Mimo opšteg uverenja da je odbrana Folklanda legitimna i da Britanija na tom otočju ne brani tek gomilu bezvrednog kamenja u okeanu već Povelju OUN, deo je javnog mnenja držao da je potapanje „Belgrana“ nepotrebno, pa i okrutno prekoračenje prava na tu odbranu, u najmanju ruku – greška u rasuđivanju.
Vlada je postojano ostala na stanovištu da je, radi zaštile ekspedicionih snaga, to potapanje bilo i legitimno i vojnički nužno.
Gospodin Clive Ponting, službenik Ministarstva odbrane, slagao se s vladom u pogledu legitimnosti i nužnosti potapanja argentinskog broda, ali ne i s nacinom na kojije incident predstavila Parlamentu. Mislio je da se narodnim predstavnicima, kojima je svaka britanska vlada odgovorna, mora saopštiti puna i prava istina.
Anonimno je dva poverljiva i za vladu prilično kompromitantna dokumenta iz dosijea „Beilgrano“ učinio dostupnim opoziciji. Sa smi-slom za fini humor nazvani „Krunskim draguljima“, otkrivaju ti dokumenti kako je i zašto vlada izmenila vlastita pravila ratovanja i presudnu činjenicu da je argentinska krstarica promenila kurs plovidbe čitavih jedanaest sati pre potapanja. te da o nekom ugrožavanju britanske flote nije moglo biti ni reči.
Otkriven je i suđen. Branio se uverenjem da je njegova prva obaveza prema zemlji i Parlamentu, a tek druga prema trenutnoj vladi – jer, kao što znamo, postoje i večne – i njenoj trenutnoj politici. Tužba je tvrdila da je Ponting izdao poverenje posilodavca, a da je prva i jedina obaveza državnog službenika da služi upravo toj trenulnoj vladi.
Pri sumiranju slučaja za porotu, sudija je stao na stanovište tužbe da pojam dužnosti oznacava zvaničnu a ne moralnu dužnost, drugim rečima, tražio je da se Ponting osudi. Porota ga je, međutim, jednoglasno oslobodila krivice, uvela vladu u neprilike i dve godine posle rata opet podelila javnost.
Više nije bilo posredi potapanje argenrinskog broda nego mogućnost potapanja britanskih demokratskih institucija. Cilj i Sredstvo, Dužnost i Sloboda, Interes i Moral, u ratu još od prve pećinske vatre, ponovo su se sukobili. Jedni su tvrdili da postoje naročiti slučajevi gde državni službenik mora da postupa kao Ponting.
Šta ako vlada priprema državni udar, ukidanje Parlamenta i zavođenje diktature? Zar i onda da se drži ugovora s državom i ćuti? Drugi su, takođe s pravom, smatrali da bi ovakva sloboda onemogućila funkcionisanje države. Jer, šta ako se svakom službeniku prepusti sam da sudi o tome šta je za zemlju dobro a šta nije? čemu onda vlada? šta je sa nacionalnom sigurnosću?
Svoju ekspertizu neću dati. Za mene i Živorada problem je tek akademski. Englezi će nastaviti debatu povodom drugog Pontinga koji se sa izvesnošću očekuje.
U međuvremenu su, povodom ovog, izmenjena pisma između premijera vlade Njenog Veličanstva gđe Thatcher i šefa opozicije Njenog Veličanstva g. Kinnocka, u kojima su se, nazivajući se „dragim“, temeljno ali učtivo izvređali, tamo gde bismo mi, bojim se, radije izmenjali – batine. U meduvremenu, takođe, rodio se novi engleski paradoks.
Godine 1984. je službenica Ministarstva spoljnih poslova zbog manje značajnog curenja službene tajne osuđena na šest meseci zatvora. Godine 1963, ako se sećate, ministar Profumo grubo je oteran iz javnog života jer je u svojoj Ijubavnošpijunskoj aferi lagao Parlament. A Ponting je, u krajnjoj liniji, na sud izveden zato što nije dozvolio da se Parlament laže.
Ne, politika nije nešto iz čega čovek može da se uči logici, sve dok i ona sama od logike nesto ne nauči. Engleska politika nije u tom pogledu drukčija od svake druge.
Nadajmo se. međutim, za dobro demokratije, najboljeg od svih rđavih sistema, da će se i ovde naći znameniti „engleski kompromis“, koji će sačuvati nacionalne interese, ali i sprečiti da se njegovi čuvari, državni službenici, ne pretvore u robote bez volje i savesti, kakve viđamo u totalitarizmu – najgorem od svih rđavih sistema.
A to se može desiti ako s aferom Ponting bude kao sa aferom Schleswig-Holstein u doba premijera Palmerstona. Godinama kasnije o njoj upitan. rekao je da su nju uistinu shvatala samo tri učesnika: jedan je mrtav, drugi u ludnici, a on, Palmerston, potpuno je zaboravio o čemu se tu radilo.
No comments:
Post a Comment