Sport i rat
RAT KAO SPORT I SPORT KAO RAT
“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
U istoriji civilizacije bilo je nacija koje su ratove tretirali kao masovne moralne preparandije. Drugi su na neke od njih gledali kao na plemenit sport. Tome olimpijskom idealu prvi su se primakli Rimljani, koji su svoje ratove počeli iz potrebe, nastavili iz sporta, azavršili iz nužde. Imanuel Kant je rekao da, i kada ga ne bi bilo, čovečanstvo bi rat moralo izmisliti.
Fridrih Veliki video je u njemu zamajac razvoja svih moralnih, materijalnih i duševnih osobina Ijudi i naroda, a general Ludendorf ga je proglasio grandioznom tekovinom istorije koja daje najširi prostor blistavom stvaralaštvu. Sva trojica ljubitelja opšte mlatnjave Nemci su, pa nas je to, naročito posle svetskih ratova, uverilo da Nemci obožavaju da se biju, kao što Italijani vole da pevaju, Grci da trguju, a Jevreji da se prepiru.
Kao ugodnom sportu, tek malo opasnijem od lova na lisice, ekonomični Englezi mogli su prići samo izvesnim od svojih ratova, uglavnom onima što su ih vodili protiv divljih afričkih plemena, premda, opet, kad takav sport poteraše s narodom Zulu, nisu dobro prosli.
Danas ubijanje kao zabavu obavljaju samo izvesne sekte Bliskog istoka. Ostali narodi, strepeći od atomskog, tretiraju rat kao rat, pa i kad više na igru liči, kao što je bio slučaj sa folklandskim sukobom. U tome se ide tako daleko da se i pregovori o razoružanju uzimaju kao oblik rata, i kao takvi se, na pobedu računajući, nikad ne završavaju.
Danas, dakle, rat više nije sport, ali je sport, izgleda, postao – rat. I kako se koji sportski masakr završi, kad se mrtvi sahrane a nesigurno primirje potpiše, dolaze istoričari da istražuju njegove tokove i narodni psiholozi da ispituju njegove uzroke.
Rat kojim ćemo se mi baviti vodio se 29. maja 1985. na Hejsel Stadionu u gradu Briselu, u simptomatičnom susedstvu Voterlua, gde su početkom prošlog veka Englezi potukli Francuze.
Ove godine porazili su Italijane. Grenadiri, navijači Liverpula, britanskog učesnika u finalu Evropskog fudbalskog kupa, ostavili su na briselskom bojištu trideset osam mrtvih, dvesta pedeset ranjenih, smrtno ozleđeni evropski nogomet i oštećen ugled Engleske kao jedne od najcivilizovanijih zemalja sveta.
Britanski sportski ratovi datiraju još iz 1962, kad su navijači Glasgou Rendžera krvavu pobedu odneli nad gradom Barselonom. Godine 1974. navijači londonskog Totenhama sređuju Roterdam. Godinu dana kasnije pristalice Lidsa trijumfalno ulaze u Pariz, a Mančester Junajteda u St. Etien.
Godine 1980. obožavatelji Vest-Hema listi dodaju potučeni Madrid. Godine 1981. pada Bazel. Iste se godine od strane engleskih navijača zavode osmanski običaji šerijatskih dana paleži i pljačke u osvojenom Oslu. Ljubitelji fudbala ruiniraju Amsterdam, Anderleht, Valenciju, Kopenhagen. Pod sportsku sekiru opet dolazi Roterdam, pa Luksemburg, koji se brani celokupnom oružanom silom, i prošle godine Brisel prvi put. čini se, međutim, da se belgijska prestolnica pokazala nepokornom, te se ovoga maja kaznena ekspedicija ponavlja.
Engleska je, kako samo ona to ume, bez ikakvih rezervi prihvatila krivicu za briselski pokolj. U osećanju stida učestvovala je cela zemlja, s izuzetkom komentatora „Gardiana“, koji je mudro savetovao da se na trideset osam engleskih žrtava gleda u odnosu na hiljade žrtava ciklona u Bangladešu, zaboravljajući da su prvo zlodelo izvrsili razumni Ijudi, a drugo nerazumna priroda. Ministar za sport, g. MakFarlen, tvrdio je, u međuvremenu, da se ne zna ko je kriv, kada je to svima, osobito mrtvima, bilo već sasvim jasno.
Posle osećajne reakcije počele su raspre o uzrocima i protivmerama. Vlada je za nesreću okrivila odsustvo discipline kod građana, i za izgrednike, te modeme krstaše, predložila oštre kazne, zaboravljajući, u maniru svog ministra za sport, da su Red i Zakon produkt civilizacije, a ne da je civilizacija proizvod Reda i Zakona.
Opozicija je, iz navike, optužila nezaposlenost i njenog uzročnika vladu, zaboravljajući da je 1930. masa na stadionu bila veća, nezaposlenost kao danas, a nasilja nisu zabeležena. Krivica je bacana i na ksenofobiju i njene patrone iz Naconalnog fronta, ali nije objašnjeno kako je moguće da se beznačajna manjina u domovini za devet minuta pretvori u značajnu većinu u inostranstvu.
Najzad je okrivljena grubost same igre i razume se, alkohol, a zaboravilo se da su američki fudbal i hokej na ledu neuporedivo ubitačniji, da publika pije više nego igde, da po nekima Amerikanci još nisu ni sasvim civilizovani, a tamo se ništa slično ne zbiva.
U osudi nad Englezima, pravednoj, uostalom, zaboravlja se, takođe, da je utakmica, upravo na insistiranje današnjih indigniranih sudija, igrana umesto otkazana, prenošena umesto ignorisana, i da je iste noći, umesto pobožnog odavanja pošte mrtvima, na uličama Torina priređeno bučno slavlje u čast Juventusove Pirove pobede.
A svako ko može smrt da slavi, umeće i da je nanese.
Pravi razlozi za ove prve u povesti uistinu narodne ratove, u kojima se prepoznaje sadizam rimskog cirka ujedinjen s histerijom nacističkih uličnih linčova, još nisu otkriveni, a možda ih toliko ima da je jedan teško izdvojiti.
Kao što mudro veli Umberto Eko: „Tek smo na početku. Mnogo godina pažljivog vaspitanja nam je trebalo da narod dovedemo do Brisela. Velik je još put pred nama. Ali, ne brinimo, takmičenje unapređuje rasu.“
A ja bih, s Fridrihom Velikim, dodao: jačaje i takmičenje u ubijanju. Zato ubijajmo, pa ćemo biti sve jači!
No comments:
Post a Comment