“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
TRAKTAT O PAUCIMA I ČINOVNICIMA
Početkom prošle godine javljeno je o invaziji otrovnih pauka koji su napadali ljude i usmrtili šezdeset osoba. Nijedan od njih nije bio Englez, pa pauke niko nije naročito osuđivao. Istog dana novine su donele kudikamo uzbudljiviji izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda, po kome, u odnosu na veličinu i bogatstvo, Britanija ima više činovnika od ijedne druge zemlje, dva puta više nego što iziskuje broj stanovnika i životni standard.
U tome je, izmedu 83 anketirane države, partner Južnoj Koreji. (Kako je Jugoslavija prošla, ne znam. U spisku je činovničkih rajeva nema. Za njen privredni haos nalazi valjda MMF ozbiljnije krivce od činovnika koji ga tek čine skupljim.) Britanija, veli dalje izveštaj, ima elefantijazično prenaseljenu administraciju, tri puta veću od potrebne, a u finansijama i planiranju čak i četiri puta zamašniju nego što je nužno da bi država normalno funkcionisala.
S druge strane, britanski činovnik zaraduje samo 90% zarade evropskog kolege, što, ako se uporedi s razlikama u nekim drugim zanimanjima, i nije neki naročiti manjak. (U Jugoslaviji je produkcija slaba, pa su i radnici, logično, slabo plaćeni. činovnici, međutim, dobro prate slabu produkciju, pa je, opet, logično da dobro budu i plaćeni.)
Razlika izmedu pauka i činovnika nikad naučno nije izvedena, mada je pakosno sugerisana, pa ćemo pokušati da je otkrijemo, da bismo pomoću nje objasnili julsku odluku britanske vlade o krupnom povećanju plata svojim visokim funkcionerima.
Odluka je izazvala snažno nezadovoljstvo štampe, parlamenta i građana, ukoliko su pisali listovima, jer na drugi način saznati šta običan Englez o nečemu misli nije mogućno.
(No, ako se prihvati mišljenje da se s novinama dopisuju samo neobični ljudi, mišljenje običnog Engleza i dalje ostaje tajna.)
Pauk može ubiti, ali to često može i činovnik. Videsmo da i jednih i drugih ima suviše. Pauci mahom imaju crnosivu boju koja odgovara tradicionalnoj boji činovničkog staleža.
Pauci su, osim kad love, kao i činovnici, spori, lenji, ravnodušni, neaktivni i bez inicijative. Pauke niko ne voli ali ni činovnike. Najzad, ma šta o njima mislili, i jedni i drugi su potrebni. Pauci ekoloskoj ravnoteži prirode, činovnici organizacionoj ravnoteži države.
Ali, dok bi bez pauka priroda funkcionisala, država bez činovnika bi stala, što za neke države i ne bi bila naročita šteta.
U čemu je onda razlika između pauka i činovnika? U tome što pauci nemaju zahteva, a činovnici često – ništa drugo do zahteva. Jedan od najčešćih je za povećanjem plata. Za najviše britanske civilne i vojne službenike njemu je u julu ove godine udovoljeno.
Plate će najodgovornijima među njima, u dva skoka, do marta 1986, biti povećane i za 48%. U svetlu krstaških napora konzervativne vlade da obuzda inflaciju držanjem zarada, u najgorem slučaju, u njenim okvirima, u poželjnom i ispod 3 do 5 %, ova mera je s pravom dočekana na nož. Vlada se brani dvostrukim argumentom.
Prvi je da se povećanje tiče samo nekoliko stotina najviših administratora države, vojske i sudstva. Drugi, da je to jedini način kojim se činovnički talenti mogu sprečiti da se ne presele u privatan sektor, gde su zarade mnogo veće.
U izveštaju komisije, na osnovu koga je odluka doneta, kaže se da je, usled nedovoljne zarade, moral i motivacija državnih službenika na obespokojavajuće niskom nivou, i da je na konkurentnom tržištu mozgova, koje postaje sve internacionalnije, sve teže najbolje u državnoj službi zadržati.
(Jugoslavija bi se možda mogla osloboditi većine svojih činovnika kad bi im drastično smanjila plate i tako ih inspirisala da svoje proverene nesposobnosti u nosenju s krizom ponude nekoj drugoj državi, takođe u krizi.)
Sem sugestije da bi se efikasni administratori i okretni činovnici uskoro mogli uvoziti sa strane, pretežno iz samurajskog Japana, gde je disciplina najviši oblik slobode, ovde je najpoučnija drama-tična promena pogleda na Moć, kojoj smo poklonili toliko svojih nezadovoljstava.
Bez činovnika se ne može. I pre Rima. Od Rima pogotovu. Oni su zdravi krvni sudovi države, kao što su intelektualci njeni bolesni nervi, a radnici njen metabolizam. Ali u republikanskom Rimu služiti državu bila je čast i patriotska dužnost, premda ne preterujemo i ne tvrdimo da se mudar senator, postavši guverner neke provincije, i tako nije mogao obogatiti.
No, niko javno nije govorio da odlazi u Španiju, Siriju ili Judeju da bi ih opljačkao. Plen je bio tek nečasna mogućnost jednog časnog posla. Sama moć bila je dovolj- na nagrada, a ponekad i ponos da se za Rim nešto korisno učinilo.
Danas moć sama po sebi više nije dovoljna nagrada. Nužno je i nešto da zvekne u gotovom. Da bi čovek imao zadovoljstvo u moći, nekada je bilo dovoljno da ima vlast. Danas je to malo za pravo uživanje. Vlast očekuje i da je dobro platite.
Nekad se patriotizam ljudi dobijao na dar. Danas se i on plaća. Moglo bi se pomisliti da se ne plaća i ne isplaćuje samo bunt. Ponekad, ako preživi i nije nestrpljiv, i najokoreliji buntovnik može doći do svoje plate.
Ovde je reč samo o engleskom činovniku g. Džonu. O našem činovniku, drugu Živoradu, nije. Mi još nemamo državne tutore s platom od nekoliko milijardi godišnje da bi nas njeno povećanje za nekoliko milijardi uznemiravalo. Niti smo, kao Engleska, u oskudici činovnika, sposobnih za sve moguće činove, nego nam nedostaju radnici spremni za svaki rad.
A ni pauci se u većem broju još nisu pojavili.
No comments:
Post a Comment