Uloga brade u medjunarodnom pravu

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ULO­GA BRA­DE U MEĐUNA­ROD­NOM PRA­VU

Is­pričaću vam jednu isti­ni­tu i jednu izmišlje­nu priču.

Prva počinje u Bri­ta­ni­ji. Lon­do­nac se ženi Sko­pljan­kom i s njom do­bi­ja bli­zan­ce, Džona i Džo­a­nu, bri­tan­ske držav­lja­ne. Po­sle ne­ko­li­ko godina su­pru­ga od­vo­di decu u Ju­go­sla­vi­ju da ih upo­zna sa de­dom i ba­kom. Iz raz­lo­ga samo njoj po­zna­tih, odlučuje da se u Lon­don ne vra­ti, ali da ne vra­ti ni decu.

Pre­krštava ih u Živo­ra­da i Živan­ku i na­stan­ju­je se u Sko­plju. Otac, En­glez, go­di­na­ma na­sto­ji da, u svo­je ime, dođe do očin­skih, a u ime dece, do nji­ho­vih građan­skih pra­va. Ju­go­slo­ven­ski su­do­vi, pred ko­ji­ma se spor vodi, uvek iz­no­va odlučuju u ko­rist maj­ke i do­no­se pre­su­de po ko­ji­ma deca, dvo­je bri­tan­skih građana, ima­ju da osta­nu u Ju­go­sla­vi­ji.

En­glez ne pro­la­zi bol­je ni kod svo­jih vla­sti, svo­je države. Otvo­re­no mu se kaže: „Nećemo da se svađamo s Ju­go­sla­vi­jom zbog vaše dece.“ Dru­gi mu vele: „Dobićete decu kad im po­ra­stu bra­de.“ Otac je po­do­zriv. Džo­a­na je de­vojčica. Obećanje, bar nje što se tiče, zvuči sum­nji­vo. I tako je ovaj En­glez, uz možda ra­zum­lji­vo ne­ra­zu­me­van­je naših vla­sti ali i ne­ra­zum­lji­vu ra­zum­nost sop­stvenih, već treću go­di­nu bez dece i bez nade, osim u bra­de i nji­ho­vu ulo­gu u međuna­rod­nom pra­vu.



Nešto u priči ne zvuči ube­dlji­vo, zar ne? Ne­ka­ko se ne čini pri­rod­nim da En­gle­ska, koja je ne­ka­da i čita­ve gra­do­ve zna­la op­se­da­ti zbog uvre­de na­ne­se­ne nje­nim držav­lja­ni­ma, ova­ko rav­no­dušno, da ne kažemo baš i cinično, gle­da na ­jav­nu krađu svo­jih građana. U pra­vu ste.

Priča nije do­bro is­pričana. Sadržina ­je isti­ni­ta ali su ulo­ge iz­men­je­ne. Ukra­de­ni su naši držav­lja­ni, a rav­no­dušna naša država. I još ne­što nije ist­ma. Nisu au­ten­tične one dve rečeni­ce, iz­go­vo­re­ne od stra­ne držav­nih funk­ci­o­ne­ra ko­ji­ma se otac obra­tio za pomoć u od­bra­ni svo­jih ro­di­teljs­kih pra­va i pra­va ju­go­slo­ven­ske države. Nije mu rečeno: „Nećemo da se svađamo s En­gle­zi­ma zbog vaše dece.“ Rečeno mu je: „Nećemo da se svađamo s En­gle­zi­ma zbog tvo­je dece.“

I nije mu rečeno: „Dobićete decu kad im po­ra­stu bra­de.“ Rečeno mu je: „Dobićes decu kad im po­ra­stu bra­de.“ To je, uvođenje dru­gar­ske in­timnosti u od­no­se između države i nje­nog gra­da­ni­na, in­tim­no­sti ali ne i lo­jal­no­sti, sva raz­li­ka u izmišlje­nim po­stup­ci­ma bri­tan­ske i stva­rnim po­stup­ci­ma naše vla­sti.

Sve ovo go­vo­rim s iz­ve­snom re­zer­vom, ra­do­sno spre­man na po­vlačenje i iz­vin­jen­je ako bu­dem de­man­to­van. Po­vrh sve­ga, ne po­zna­jem me­đu­narod­no pra­vo – i s bra­dom i bez bra­de – ni na­ci­o­nal­na pra­va po­me­nu­tih država. Ne zna­m je li isti­na sve što sam na­pi­sao, jer sam se oslo­nio samo na je­dan naš list. Zašto samo na je­dan? Zato što dru­gi o tome nisu pi­sa­li. Bili su pre­ma slučaju isto to­li­ko rav­no­du­šni i di­plo­mat­ski uzdržani ko­li­ko i nasi državni funk­ci­o­ne­ri sa svo­jim „ber­ber­skim“ ute­ha­ma.

U državi, međutim, i je­ste po­en­ta radi koje sam ovu žalo­snu priču is­pričao. Učili su nas svim mogućim de­fi­ni­ci­ja­ma države, čak i nekima čija je je­di­na svr­ha da što pre od­u­mre. (U ovom slu­ca­ju, od­u­mrla je ona znat­no pre vre­me­na.) Po­la­ga­lo se uvek naj­više na one de­fi­ni­ci­je koje su nas čini­le oba­ve­znim pre­ma njoj, sum­nji­vo malo pro­sto­ra ostav­lja­jući za nje­ne oba­ve­ze pre­me nama.

Us­klađujući ih, naj­pre međusob­no a onda sa is­ku­stvom, došao sam do za­ključka da je prva i osnov­na – po­ne­gde i je­di­na – oba­ve­za države, zaštita te države. S tim sam mo­rao da se po­mi­rim. Isti­na ­je da je prva bri­ga države vla­sti­ta zaštita, ali državu ne čini samo nje­na prošlost, već i nje­na sadašnjost, ne jed­ino u toj sadašnjo­sti, nje­ne fa­bri­ke, nji­ve, ho­te­li, šume, dru­mo­vi, gro­bo­vi i de­vi­zni računi, nego pre i iz­nad sve­ga – nje­ni građani.

Kakve to veze ima sa ka­rak­te­rom ovih ko­men­tara, po­svećenih ka­rak­te­ru En­gle­ske i En­gle­za, a po­ma­lo, na zad­nja vra­ta, i našem ka­rak­te­ru, videćemo kad prvu, izmišlje­nu priču is­pričamo ona­ko kako bi se u En­gle­skoj stva­rno de­si­la. Čim bi Ju­go­slo­ven­ka dvo­je ma­lih Bri­ta­na­ca od­bi­la u nji­ho­vu zem­lju da vra­ti, pro­tiv nje bi bile angažova­ne sve ovdašnje insti­tu­ci­je moći, od Par­la­men­ta do Mi­ni­star­stva spol­jnih po­slo­va, sa iz­u­zet­kom Mi­ni­star­stva rata, za čije je us­lu­ge, iz­gle­da, prošlo vre­me.

Uz pomoć štam­pe, ra­di­ja i te­le­vi­zi­je, koji bi o tome da­ni­ma tru­bi­li, po­zi­va­jući u pomoć ko­mu­ni­zam, bal­kan­sku haj­dučiju, ba­can­je kral­jev­skog para Obre­no­vić kroz pro­zor, Obi­lića koji je iz po­ta­je ras­po­rio sul­ta­na Mu­ra­ta, deca bi, ova­ko ili ona­ko, bila vraćena i pre nego što bi im iz­ra­sla bra­da. Ne bi mo­ra­la čeka­ti da bra­da iz­ra­ste međuna­rod­nom pra­vu.

Ta­kvi su En­gle­zi, ta­kvi mi. Biti kid­napo­van ne­u­god­no je u sva­kom slučaju, ali ako se već desi, čini se da je bol­je biti ukra­de­ni En­glez nego ote­ti Ju­go­slo­ven. En­gle­ska država bri­nuće se o En­gle­zu i kad nije u njoj. Naša samo za one koji su joj pod no­som, i to, najčesće, ako ne­sto ura­de.

Ali, da se ne po­mi­sli kako su domaće vla­sti baš uvek rav­no­dušne pre­ma ono­me što je u ino­stranstvu naše, izneću i je­dan su­pro­tan, ohra­bru­jući pri­mer. Gra­du Su­bo­ti­ci je u na­sleđe ostav­lje­na ve­li­ka suma no­va­ca, zarađena u Bri­ta­ni­ji. Ju­go­sla­vija se lju­ba­zno po­nu­di­la da se o pre­no­su nov­ca po­sta­ra, uz pro­ce­nat u ta­kvim pri­li­ka­ma uobičajen. Što uspe­la nije, kri­vi su lon­don­ski advo­ka­ti. U međuvre­me­nu su po­je­li celo na­sled­stvo.

A i pro­ce­nat nije bio bog­zna ka­kav. Su­bo­tičanin je bio imućan, ali nije bio mi­li­jar­der. Možda bi se i u slučaju dece naše vla­sti više za­in­te­re­so­va­le, i spor na vre­me do­bi­le, da su bli­zan­ci bili mi­li­jar­der­ski na­sled­ni­ci.