ŽIVO­RAD I IR­SKA

ŠTA BI ŽIVO­RAD S IR­SKOM?
"Pisma iz Tudjine" Borislava Pekića

Encyclo­pa­e­dia Bri­tan­ni­ca je, po­red Par­la­men­ta, Ber­ze, Ti­me­sa, BBC-a, Kral­jev­ske kuće, a možda i kri­ke­ta, je­dan od folklor­nih in­sti­tu­ta bez ko­jih Bri­ta­ni­ja nije ono što je­ste, ako se, bez stra­načke mr­zo­vol­je, uopšte može de­fi­ni­sa­fi šta ona, ui­sti­nu – je­ste.

To en­gle­sko Sve­znan­je sa­ve­tu­je da se, upr­kos srodno­sti tla i je­zi­ka, Ir­ska po­sma­tra kao za­se­ban ko­mad zem­lje. Običan En­glez, naročito ako se snab­de­va u ne­koj rob­noj kući izloženoj po­vre­me­nim i na­pra­snim ir­skim bom­ba­ma, dodaće: zem­lje za koju bi naj­bol­je bilo da je haos ge­o­loške isto­ri­je ni­kad nije iz­ba­cio na površinu Atl­an­ti­ka, po­naj­ma­n­je u su­sed­stvu.

Niko mi nije po­ve­rio da bi nje­no vraćanje na dno oke­a­na rešilo ir­sko pi­tan­je, ali su no­stal­gični uz­da­si na temu zem­ljo­­tre­sa mo­ra­li nešto značiti čak i u je­zi­ku gde naj­lepše rečeni­ce ma­hom ništa ne znače.

Pro­sečan En­glez, na­i­me, ne vidi za­što 1985. mora, pro­la­zeći en­gle­skom uli­com, po­red en­gle­skih au­to­mo­bi­la, za­o­bi­la­zi­ti i ir­ske eks­plo­zi­ve, samo sto­ga što je 1155. papa Ha­dri­jan IV Hen­ri­ju II od En­gle­ske Ir­sku dao na po­klon, i što su mu pre­ci tu fe­u­dal­nu be­ne­vo­len­ci­ju tako ozbil­jno shva­tili da su sko­ro osam sto­ti­na go­di­na upor­no na­sto­ja­li dar i da pre­u­zmu.



U međuvre­me­nu, Im­pe­ri­ja ­je cve­ta­la. Na vr­hun­cu beše je­di­na u po­ve­sti u ko­joj sun­ce ni­ka­da ne za­la­zi, za raz­li­ku od iz­ve­snih na­ro­da ko­ji­ma, iz­gl­e­da, ni­kad nije ni izašlo.

Sle­di­lo ­je vre­me nje­nog de­mon­ti­ran­ja i za­men­ji­van­ja udruživan­jem ne­gdan­jih osva­jača i osvo­je­nih u ono što se zove Com­mon­we­alth i pred­stav­lja za­jed­ni­cu ne­pri­jat­nih uspo­me­na koje su od­jed­nom po­stale pri­vred­no i ge­o­poli­ti­čki ko­ri­sne. U tom pro­ce­su, od koga domaća li­te­ra­tu­ra bol­je živi nego neke no­vo­o­bra­zo­va­ne države, go­di­ne 1921. veći, južni deo Ir­ske do­­bi­ja ne­za­vi­snost, po­stig­nu­tu kom­pro­mi­som između bom­bi i ra­zu­ma.

Man­ji, se­ver­ni, Ul­ster, osta­je pod su­ve­re­ni­te­tom en­gl­e­ske kru­ne i ir­skog eks­plo­zi­va.

Da­nas, 1985, pro­te­stant­ska većina, koja bi u Bri­ta­ni­ji da osta­ne, i ka­to­lička man­ji­na, koja bi od nje da se odvo­ji­ još uvek vode rat iz XII veka, što, ako ništa dru­go, sve­doči o ra­snoj upor­no­sti obe stra­ne.

Ul­ster je još po­pri­šte rada bučnih bom­bi i nečuj­nog ra­zu­ma, pri čemu nije sa­svim is­pra­van za­ključak da su bom­be re­dov­no ir­ske a ra­zum uvek en­gle­ski. Po­sto­je, na­i­me, i obr­nu­ti pri­me­ri. Bilo kako bilo, Se­ver­na Ir­ska je hro­nična muka sva­ke bri­tan­ske vla­de.

Kao što je sva­ke ame­ričke vl­a­de ob­no­va pi­o­nir­skog duha (srećne mešavi­ne vere u Boga i Co­l­ta), iz­ra­e­lske vla­de op­sta­nak, arap­skih vla­da Izra­el, so­vjet­ske vla­de zaštita od ne­pri­ja­tel­ja, ko­jih, od­ne­kud, uko­li­ko so­ci­ja­li­zam na­pre­du­je, ume­sto man­je, ima sve više, naše ju­go­slo­ven­ske vla­de kako da se, upr­kos sve­mu, snađemo, a ne­kih dru­gih vla­da kako na kraj da iza­đu sa svo­jim ne­za­hval­nim na­ro­di­ma.

Što je za bri­tan­sku vl­a­du bio du­go­ročan st­ra­te­gij­ski za­da­tak, sličan Istočnom pi­tan­ju na Bal­ka­nu, za gra­đa­ni­na Lon­do­na, uključivši i mene, bilo je krat­ko­ro­čno tak­tičko pi­tan­je kako prići ne­koj rob­noj kući a osta­ti živ.

Od eks­­plo­zi­je u Brig­hto­nu i vla­di je priušten lo­gi­stički za­da­tak preživ­lja­va­n­ja, s ko­jim se do­sa­da, mo­ram pri­zna­ti, str­pi­ji­vo i sr­ča­no, no­sio je­di­no En­glez na u­li­ci.

Ir­sko pi­tan­je, raz­u­me se, time neće biti rešeno. Bri­tan­ske vla­de ništa nisu brže ako im vre­me, po­red osob­nih sa­to­va, od­re­đu­je i je­dan koji kuca is­pod poda, kao što istraživač leka pro­tiv raka nema veći iz­gled na uspeh samo zato što je bo­lest i sam do­bio. Br­zi­na, uo­sta­lom, ni­kad nije bila krun­ska oso­bi­na ovdašnje upra­ve. Da je­ste, valj­da bi ta pro­kle­ta Ir­ska po­sle osam sto­ti­na go­di­na bila već osvo­je­na.

Isto­ri­ja ­je knji­ga koju val­ja čita­ti s ne­po­ve­ren­jem, a budućnost knji­ga koja se ne sme uze­ti kao da je već na­pi­sa­na. Niko ovde ne spo­ri da je Ir­ska bila oku­pi­ra­na. Ali, bi­lo ­je to pre se­dam sto­ti­na go­di­na. Me­ha­nička pri­me­na sum­nji­vih isto­rij­skih pra­va iz­me­ni­la bi mapu sve­ta u ludačku sli­ku, u ko­joj se ne bi zna­lo ni šta je čije, ni ko je šta, a nama bi u Be­o­grad do­ve­la Tur­ke.

Za En­gle­ze ne bri­nem. Naći će već neko re­šen­je. Ne od­mah. ali – jed­nom. U En­gle­skoj se, po He­i­neu, io­na­ko sve do­ga­đa sa sto­go­di­šnjim zakašnjen­jem. Do­dao bih – ali se do­go­di. A to je bol­je nego da se, kao kod nas, događa – pre vre­me­na. Pret­po­stav­ljam da će se upri­ličiti neki od čuve­nih domaćih kom­pro­mi­sa koji za­do­vol­ja­­va obe stra­ne, m­a­da po­ne­kad jed­na od istog za­do­voljstva zviždi a dru­ga zu­bi­ma škri­pi.

Mene bri­ne naš Živo­rad. Pitaćete se ot­ku­da Živo­rad u ir­skoj priči? Do­le­teo je, kao i obično, čar­te­rom, i sme­sta po­stao eks­pert za Bri­ta­ni­ju. Pret­po­stav­ljam na bazi toga što je, od pet Bri­ta­na­ca ko­je ­je u međuvre­me­nu upo­znao, je­dan bio iz Kralje­va, dvo­ji­ca sa Bar­ba­do­sa, četvr­ti Ki­nez iz Hong Kon­ga, a peti, na pasoškom, Pa­ki­sta­nac.

I eto, taj je moj su­na­rod­nik Živo­rad, od koga očeku­jem ve­l­i­ku pomoć u mo­jim emi­si­ja­ma, se­deo u sobi ho­te­la Royal-Co­urt u ga­ća­ma, pio ra­ki­ju i bio ljut. Za­što je naš čar­ter-Živo­rad bio ljut? Zato što je zbog bom­ba­škog alar­ma upra­vo ute­kao sa uli­ce. Ja sam st­a­jao kraj vra­ta i učio se br­zo­po­te­znom bal­kanskom državništvu. Pi­tao sam ga, na­i­me, šta bi on pred­u­zeo s Ir­ci­ma?

Sve bi ja njih, raz­u­meš li me?

Raz­u­meo sam ga. I zato se plašim. Ali se taj­na naše mar­ci­jal­ne psi­holo­gi­je time ne is­cr­plju­je. Niti ra­sve­tlja­va za­go­net­ka naših opre­de­l­jen­ja. A ponaj­man­je ob­ja­šnja­va ge­ne­a­lo­gi­ja naših za­bl­u­da. Jer, Ži­vo­rad je i na ae­ro­dro­mu bio ljut. I pre nego što smo se ru­ko­vali, pi­tao me in­dig­ni­ra­no, be­sno mašući ”Po­li­ti­kom”:

Ama štu ovi je­be­ni En­gle­zi rade s tim ne­sre­tnim Ir­ci­ma?

1 sada, kome Živo­ra­du ve­ro­va­ti?

Naj­ra­di­je – ni­jed­nom.