ŠTA BI ŽIVORAD S IRSKOM?
"Pisma iz Tudjine" Borislava Pekića
Encyclopaedia Britannica je, pored Parlamenta, Berze, Timesa, BBC-a, Kraljevske kuće, a možda i kriketa, jedan od folklornih instituta bez kojih Britanija nije ono što jeste, ako se, bez stranačke mrzovolje, uopšte može definisafi šta ona, uistinu – jeste.
To englesko Sveznanje savetuje da se, uprkos srodnosti tla i jezika, Irska posmatra kao zaseban komad zemlje. Običan Englez, naročito ako se snabdeva u nekoj robnoj kući izloženoj povremenim i naprasnim irskim bombama, dodaće: zemlje za koju bi najbolje bilo da je haos geološke istorije nikad nije izbacio na površinu Atlantika, ponajmanje u susedstvu.
Niko mi nije poverio da bi njeno vraćanje na dno okeana rešilo irsko pitanje, ali su nostalgični uzdasi na temu zemljotresa morali nešto značiti čak i u jeziku gde najlepše rečenice mahom ništa ne znače.
Prosečan Englez, naime, ne vidi zašto 1985. mora, prolazeći engleskom ulicom, pored engleskih automobila, zaobilaziti i irske eksplozive, samo stoga što je 1155. papa Hadrijan IV Henriju II od Engleske Irsku dao na poklon, i što su mu preci tu feudalnu benevolenciju tako ozbiljno shvatili da su skoro osam stotina godina uporno nastojali dar i da preuzmu.
U međuvremenu, Imperija je cvetala. Na vrhuncu beše jedina u povesti u kojoj sunce nikada ne zalazi, za razliku od izvesnih naroda kojima, izgleda, nikad nije ni izašlo.
Sledilo je vreme njenog demontiranja i zamenjivanja udruživanjem negdanjih osvajača i osvojenih u ono što se zove Commonwealth i predstavlja zajednicu neprijatnih uspomena koje su odjednom postale privredno i geopolitički korisne. U tom procesu, od koga domaća literatura bolje živi nego neke novoobrazovane države, godine 1921. veći, južni deo Irske dobija nezavisnost, postignutu kompromisom između bombi i razuma.
Manji, severni, Ulster, ostaje pod suverenitetom engleske krune i irskog eksploziva.
Danas, 1985, protestantska većina, koja bi u Britaniji da ostane, i katolička manjina, koja bi od nje da se odvoji još uvek vode rat iz XII veka, što, ako ništa drugo, svedoči o rasnoj upornosti obe strane.
Ulster je još poprište rada bučnih bombi i nečujnog razuma, pri čemu nije sasvim ispravan zaključak da su bombe redovno irske a razum uvek engleski. Postoje, naime, i obrnuti primeri. Bilo kako bilo, Severna Irska je hronična muka svake britanske vlade.
Kao što je svake američke vlade obnova pionirskog duha (srećne mešavine vere u Boga i Colta), izraelske vlade opstanak, arapskih vlada Izrael, sovjetske vlade zaštita od neprijatelja, kojih, odnekud, ukoliko socijalizam napreduje, umesto manje, ima sve više, naše jugoslovenske vlade kako da se, uprkos svemu, snađemo, a nekih drugih vlada kako na kraj da izađu sa svojim nezahvalnim narodima.
Što je za britansku vladu bio dugoročan strategijski zadatak, sličan Istočnom pitanju na Balkanu, za građanina Londona, uključivši i mene, bilo je kratkoročno taktičko pitanje kako prići nekoj robnoj kući a ostati živ.
Od eksplozije u Brightonu i vladi je priušten logistički zadatak preživljavanja, s kojim se dosada, moram priznati, strpijivo i srčano, nosio jedino Englez na ulici.
Irsko pitanje, razume se, time neće biti rešeno. Britanske vlade ništa nisu brže ako im vreme, pored osobnih satova, određuje i jedan koji kuca ispod poda, kao što istraživač leka protiv raka nema veći izgled na uspeh samo zato što je bolest i sam dobio. Brzina, uostalom, nikad nije bila krunska osobina ovdašnje uprave. Da jeste, valjda bi ta prokleta Irska posle osam stotina godina bila već osvojena.
Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana. Niko ovde ne spori da je Irska bila okupirana. Ali, bilo je to pre sedam stotina godina. Mehanička primena sumnjivih istorijskih prava izmenila bi mapu sveta u ludačku sliku, u kojoj se ne bi znalo ni šta je čije, ni ko je šta, a nama bi u Beograd dovela Turke.
Za Engleze ne brinem. Naći će već neko rešenje. Ne odmah. ali – jednom. U Engleskoj se, po Heineu, ionako sve događa sa stogodišnjim zakašnjenjem. Dodao bih – ali se dogodi. A to je bolje nego da se, kao kod nas, događa – pre vremena. Pretpostavljam da će se upriličiti neki od čuvenih domaćih kompromisa koji zadovoljava obe strane, mada ponekad jedna od istog zadovoljstva zviždi a druga zubima škripi.
Mene brine naš Živorad. Pitaćete se otkuda Živorad u irskoj priči? Doleteo je, kao i obično, čarterom, i smesta postao ekspert za Britaniju. Pretpostavljam na bazi toga što je, od pet Britanaca koje je u međuvremenu upoznao, jedan bio iz Kraljeva, dvojica sa Barbadosa, četvrti Kinez iz Hong Konga, a peti, na pasoškom, Pakistanac.
I eto, taj je moj sunarodnik Živorad, od koga očekujem veliku pomoć u mojim emisijama, sedeo u sobi hotela Royal-Court u gaćama, pio rakiju i bio ljut. Zašto je naš čarter-Živorad bio ljut? Zato što je zbog bombaškog alarma upravo utekao sa ulice. Ja sam stajao kraj vrata i učio se brzopoteznom balkanskom državništvu. Pitao sam ga, naime, šta bi on preduzeo s Ircima?
Sve bi ja njih, razumeš li me?
Razumeo sam ga. I zato se plašim. Ali se tajna naše marcijalne psihologije time ne iscrpljuje. Niti rasvetljava zagonetka naših opredeljenja. A ponajmanje objašnjava genealogija naših zabluda. Jer, Živorad je i na aerodromu bio ljut. I pre nego što smo se rukovali, pitao me indignirano, besno mašući ”Politikom”:
Ama štu ovi jebeni Englezi rade s tim nesretnim Ircima?
1 sada, kome Živoradu verovati?
Najradije – nijednom.
No comments:
Post a Comment